Лика и Личани

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
Област некадашње Војне Крајине, област данашње Хрватске, и део нашег народа изузетно мало проучаван, изузев у ширем контексту Војне Крајине, помињања Николе Тесле, 6. личке дивизије или Јованке Броз....
Део нашег народа који је скоро затрт.
Документа, старе фотографије, књиге и све остале ресурсе везане за овај крај, још нисам нашао на једном месту, у теми која је посебно обрађена, док Хрвати имају неколико, јако добро урађених сајтова о Лици, наравно својатајући све што је оданде потекло и рођено.
Било би јако добро и корисно да овде оставимо све што имамо и знамо о том крају и том народу.

attachment.php
 
Poslednja izmena:

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
ЈОВАН ЦВИЈИЋ О ЛИЧАНИМА

Од особитог је интереса одмах после црногорских племена проучити групу становништва у Лици, добро дознате Личане. У овим двема областима, врло удаљеним једне од друге, наилази се на исте главне психичке особине. Али су географски, социјални и историски узроци учинили те су се разнолико развијале и дали им посебне печате.
Личани су становници залеђа Кварнерском Каналу, између планина Велебита на западу и Капеле и Пљешевице на истоку. Ово је југозападни део Хрватске, планинска, перифериска и забачена област, која је још и данас без довољних саобраћајних веза са панонском Хрватском. Три главна пута који из Лике воде према Јадранском Мору, пењу се на висину од неколико стотина метара и пролазе кроз пределе у којима дува сењска бура, најопаснија на јадранској обали, која често у току зиме прекине сваку везу. Најзад, јадранска пристаништа сењске обале су мала, примитивна и готово без трговинског значаја.
Лички рељеф је сличан црногорском. Ово је кршна целина, ограђена и са истока и са запада планинама (Велебит и Капела). Између њих се пружа у динарском правцу личка површ у којој су уложена карсна поља: Госпићко, Крбавско и Гацко, око истоимених река понорница. На источној граници Лике су Плитвичка Језера, низ малих језера особите лепоте, која су степенасто једна испод других поређана и бигреним пречагама растављена. Виши делови личке површи просечени су многобројним вртачама и увалама, са чијег дна, уз кише и топљење снега, узме избијати вода и привремено их поплави. Осим дна карсних поља и увала, остали су делови Лике под кршем и „гричем" (голетима) и само овде-онде има мало земље црвенице, која се може обрађивати. Али нека карсна поља, као нпр. Госпићко, покривена су кварцевитим песком и шљунком, који су непогодни за културу или дају само слабе жетве. Клима је оштра: зиме су јако снежне и врло хладне; преко јесени су чести и јаки ветрови и карактеристичне хладне кише из буре; лета су свежа. Ово је област у којој се тешко живи и од чијег земљишта треба уз велике напоре отимати мршаве плодове. У овој се је средини развио чврст, готово челичан свет, који може подносити оскудицу и невоље као Црногорци. Али је ово народ који се крај свих невоља јако умножава, и пошто тај прираштај не може живети од личке земље, непрекидно се исељавао и исељава у панонске пределе насељене Србо-Хрватима, у Босну, у Србију и у последњим деценијама нарочито у Америку. Зато је број становника готово стациониран. Године 1910 у Лици је било 205.000 душа, међу којима православни чине незнатну већину.
Каквог је порекла ово становништво ? Међу данашњим личким становништвом има мало старинаца од пре 16. века, и то поглавито међу католицима чакавског дијалекта. Огромну већину чине досељеници из Босне и Херцеговине. Многи се од ових последњих називају Буњевцима и кажу, да су из Херцеговине, од реке Буне. Има и потомака сењских ускока, које су аустриске власти населиле нарочито око Оточца и Бриња, али су и они у Сењ дошли из Босне и Херцеговине. Ово су прави и чисти Динарци и поглавито Динарци ерског варијетета. Пошто се је старо становништво пред турском најездом иселило у панонску Хрватску и у Крањску, почело је у 16. веку ново насељавање. Оно је настављено за време турске владавине (бегови су населили кметове, нарочито православне Србе из Босне) до 1689 године, а није престало ни доцније, за време аустриске владавине у Лици. Ови су динарски људи донели у Лику најчистији штокавски дијалекат. Зато није чудно, што се овде, више но игде у Хрватској, чује онај наш звучни динарски језик, богат речима и фразама, и што се наиђе на причала и рођене приповедаче. Чакавски дијалекат старог становништва стално се губи. У Лици нема других предања осим оних о Косову, о Краљевићу Марку и о Немањићима, које је донело динарско становништво.
Душа у Личана је сплет динарских особина о којима смо говорили. Код њих се наилази на ерске психичке ниансе. Као код динарских људи, ове су особине претрпеле промене за време турске управе. Али је на њих од великог утицаја било оснивање Војне границе, и оно је учинило, да су Личани добили неке готово нове психичке особине....

- - - - - - - - - -

...Широки народни слојеви код Личана су сачували динарске особине:
врло развијено саучешће, осећајност и благородност. Подилазе их жмарци од зебње и ганућа. Имају чедности, стида и срама, које није могла много ослабити ни Војна граница ни аустриска касарна. Имају великих покрета душе: могу много опраштати и жртвовати се, а могу се и светити до истраге. Могу се до дна душе узмутити и узрујати. Огрешити се, то је најтеже и најдубље осећање, које више пече душу но што је ма каква радост може развеселити; нема испаштања које не би поднели да олакшају души. Особито цене људе „од праве, од Божје стране" или „десне људе", добре и на добро упућене; за човека рђавих особина и који веру не држи имају реч рашчовек. Теше се судбином у најгорим приликама и њој се покоравају.
И на Личане је утицало доба турске владавине и хајдучија, којој су се за време те владавине и доцније одавали. У турско су време Лику били притисли и држали босански, поглавито крајишнички, бегови наше крви, снажни и виолентни Динарци, и подигли по њој своје куле и градиће, да се боре са домаћим хајдуцима и сењским ускоцима. Личани су се одметали у хајдуке и стално се борили са беговима. После ослобођења, 1689. год., Турци су избегли или се покрстили, али је Лика остала на међи турске Босне и млетачке Далмације, дакле на положају згодном за хајдуке, који су могли, прелазећи границу, склањати се од непријатеља. Хајдучија се, дакле, у Лици продужила и после ослобођења, кроза све време Војне границе, до у другу половину 19. века. Личка хајдучка епопеја трајала је око три века, и оставила је у њихову менталитету јаке трагове. То је била она динарска хајдучија, у којој поред суровога, осветничкога и плаховитога, има исто толико и властелинскога и душевнога. За њих је „вера", дата реч, чак и непријатељима, била светиња; они, који дату реч нису поштовали, били су људи без вере. Волели су двобоје и нису се плашили часне смрти. Хајдуци су били заштита противу турских и домаћих пакосника. Било је и хајдучица. Сурови према насилницима, они су ипак били врло побожни: често су у кундаку од пушке носили кост некога свеца, да им не могне наудити насилничко зрно; многи нису седали за јело, док не очитају Оченаш; на поласку са даништа окретали су се истоку и молили Богу. Многе је од хајдука народ сматрао светим, јер им је живот угодан Богу и људима. Кад погину, девојке су их у колу опевале. Иако нису имали оне узвишене идеале шумадиских и црногорских јунака, ипак им се често приписује мисао о народном ослобођењу. Било их је који су ишли у хајдуке од јуначког зора и да се наносе јуначког руха и оружја. Други су и због малих увреда ишли у хајдуке, јер су као сви динарски људи сматрали, да се без образа не може живети и да се увреда мора осветити. Највише их је ишло у хајдуке због неправде и од разјарене мржње. Пушку, која свети неправду, звали су косовка. У доцније време су се одметали у хајдуке, јер су их вређале уредбе Војне границе, према којима су људи и за ситнице батинани.
После ослобођења Лика је постала главни део карловачке Војне границе.
Немачки управници Војне границе су осетили, да се на основи оних љутих и јуначких особина личких може створити војска са високим војничким способностима и употребити за интересе династије и државе. Све је било постављено на војничку основу: администрација, школе, судови. Сваки је човек био војник. Све је утврђивано наредбама: и како да се земља
обрађује, и када да се усеви сеју и жњу, где и када да буде пазарни дан и где да се црква подигне итд. Пре Војне границе Личани су живели само у разбијеним селима, у одвојеним групама кућа од издељених задругара. Војничка управа их је почела сасељавати и сашоравати у друмска села, у којима су куће поређане с обе стране пута. Од тога доба нарочито њихову динарску кућу брвнару почиње замењивати кућа алписког тила, слична кућама у Салцбургу и у Горњој Аустрији. Пажљивом посматрачу падају у очи и други утицаји цивилизације који су дошли из аустриских покрајина. Желећи да све уреди и организује војничка је управа уносила много сићушнога и формалистичкога, нарочито у варошке и у тзв. више слојеве. И сада се осећа колико су ти виши друштвени слојеви осетљиви на ранг, на друштвени положај, па чак и на најбезначајније ситнице. Да би становништво што јаче везали за династију и државу, војничка управа је употребила корисне мере: она је православне Србе штитила од католичког племства, које је хтело да их експлоатише, и била је врло толерантна у верском погледу. Знајући колико су ови динарски досељеници одани православној вери и колика би погрешка била дирати у њихову веру, била је пажљива и заштићавала их је од покушаја обраћања (у католичку веру) који су ретко успевали. Штитећи тако њихове земље и њихова верска осећања, војна управа је нашла у томе најбоље средство да их придобије и да их васпитава у погледу династичком и војничком. Ове Динарце, који су из крајева под турском управом избегли у кршну и сиромашну Лику да би се спасли глади и неправде, лако је било довести у зависност и формирати људе по одређеном калупу, кад им се отворе изгледи на колико толико бољи живот и кад се задовољава њихова јуначка сујета, динарска сујета. Да Лика није била у Аустро-Угарској, без сумње би по психичким особинама свога народа постала другом Црном Гором. Извршио се унеколико развитак истих динарских особина, сличан ономе у Црној Гори, само, разуме се, у Црној Гори у свом самосталном и националном смислу, а у Лици у ћесарском духу. Пазило се само да се вешто искористе национална и верска осећања овога становништва: распаљивали су их у ратовима против Турака, тобож предузетим ради ослобођења њихове браће ,,од Турака без вере и закона".
 

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
...Војничка је управа на првом месту укротила дисциплином и редом ове динарске људе и дражећи и развијајући њихове јуначке особине, дала им је свима војничку физиономију и царско-војничку душу. Можда нигде, ни у вековним аустриским земљама, није било толико династичке душе као у Лици за време Војне границе. Познато је било ово правило: „Ко је старији, старији је, а опет цареви смо сви". Узели су разбријавати браду „по војнички", по угледу на цара. Више од свега у животу ценили су „превишња одликовања", „свијетлога цара", то што су сви „царски синови", и, што је зачудо код ових осетљивих Динараца, остајали су при томе и онда кад им је за ситнице додељивана „љескова правда" (батине). Личани су постали најбољи браниоци династије на свима европским бојним пољима, окорели војници који су у рату чак чинили сурова дела. Њихова једина сујета је била да дођу до вишег положаја у војсци. Многи су Личани доспели до највиших војничких чинова. На хабсбуршком двору је увек био бар по један генерал родом из Лике.
Укидање Војне границе 1871 године за Личане је било гром из ведра неба. Пошто су се отрезнили од династичког и војничког пијанства, видели су, да им је земља јако уназађена, да немају никакво стварно васпитање и да се њихов врло назадни менталитет не поклапа чак ни са менталитетом осталих аустроугарских области у којима је стално владао дух полицијске државе. Осим тога су, уза сву „царску милост", остали у крајњој беди. У току мојих путовања по балканским земљама нисам нигде видео толико изгладнелих људи и деце као у Лици. Личани су затим схватали, да они никада нису ишли за својом властитом судбином нити се борили за своје идеале; да се никада нису покоравали оним великим историским струјама које у пуном сјају тежњи за независношћу потресају и заносе народе до дна душе. Јасно су увидели, да нису били ништа друго до „пандури". Било би интересантно пратити овај народни духовни покрет за последњих десетина година.

- - - - - - - - - -

...Кад су се 1871 године ослободили војничке стеге, код ових људи, у сиромашној земљи и са малим средствима, али који су издржљиви, упорни и са тежњама за бољим животом, развио се економски покрет, код Срба нарочито изазиван и потпомаган познатом организацијом „Привредника" у Загребу. Хиљадама њих се одало разним занатима, трговини и напреднијој земљорадњи. Дубока национална свест је почела све више да их обузима. Запажа се, да се последњих десетина година све више интересују за прилике и догађаје у животу Србо-Хрвата, и власти су велики број Личана оптужиле за велеиздају. И поред сталних претњи они су у све већем броју ступали у редове српске војске. Неколико од најенергичнијих српско-хрватских родољуба родом су из Лике. Сви они који се враћају као бивши исељеници, нарочито они из Америке, мисле сасвим друкчије него што се мислило за време Војне границе. С друге стране је несумњиво, да су неки од резултата овога доба били од користи Личанима у току њихова новог развитка: динарски индивидуализам био је укроћен; они су уносили више марљивости у своје послове и задобили способност за организовањем, која се, истина, ретко показује у делима ширих размера. Међу Личанима исељеним у Америку видно се истакао Никола Тесла, научник велике вредности. Али нов дух није још продро у личанске масе, нарочито у католичке.
Има, најзад, у души Личана нечег затвореног, неповерљивог, упорности и крутости. По овим су цртама слични Црногорцима, али само са још више опорости. Неки од приповедача, родом из Лике, нарочито Буде Будисављевић, јасно су истакли ове одлике, у којима се, рекло би се, запажа утицај њихове сурове земље, али још више војничке управе којој су били потчињени. Најбољи претставник ових особина у личанском карактеру је познати хрватски родољуб Анте Старчевић, оснивач сувог и крутог хрватског национализма са доста лажних идеја, које је он бранио с упорношћу и потпуно војничком логиком; с друге стране Старчевић је због своје искрености био заслужан човек и од великог утицаја.
 

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
attachment.php


ГЕНЕРАЛ ПЕТАР БИГА
(Бабин Поток код Коренице, 1811 - Нови Сад, 1879/01/01)
Племић у части витеза, генерал аустријске војске. Учесник у Буни 1848 - 1849, бранилац Србобрана.
Потиче из официрске породице. Име Петра Биге највише се везује за Сентомашку битку (битка за Србобран), где је 18. августа 1848, после тешке борбе успео да одбије напад надмоћније мађарске војске. Непријатељској војсци од 25000 људи, капетан Бига је супротставио 5000 војника - сремских граничара, бачких Шајкаша, сентомачких гардиста и србијанских добровољаца, са свега 14 топова. Уз Ђорђа Стратимировића и Стевана Шупљикца био је један од најпопуларнијих официра у српској покрету 1848-1849. Уз знак признања за војничке заслуге изабран је за почасног грађанина Сремских Карловаца и Панцева. Сахрањен на Успењском гробљу у Новом Саду.
 

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
licka-kapa1.jpg


ЛИЧКА КАПА
Личка капа је најбитнији дио личке народне ношње. Личка капа је круна личке народне ношње, као што је кров личкој кући. Она је у правом смислу ријечи национални симбол, понос и обиљежје православног народа Лике. Једноставно речено, личка капа је симбол Лике и Личана. Она је синоним свега што је личко, зато што је настала у Лици и зато што су је носили Личани у цијелој Лици. Она се зове личка и кад није на глави Личанина, већ на глави Крајишника из сјеверозападне Босне, Далматинца из Книнске и Цетинске Крајине, као и Равних Котара, са Тромеђе и из неких других мјеста и крајева кршне Буковице, гдје се потпуно удомаћила и носила. Извјесне сличности са данашњом личком капом имају црногорске, херцеговачке и у неким крајевима Далмације динарског простора (Сињска Крајина, на појединим јадранским острвима и сл.). Личка капа нема никаквих обиљежја на себи. Разлика између личке капе и далматинске је у дужини реса јер далматинци да не би баш личили на Личане подрезали су ресе и шарали црни обод другим бојама, док Црногорска нема реса и има Његошев грб на тјемену.

Личанин се није одвајао од личке капе, а скидао је са главе само кад иде на спавање, кад улази у цркву, кад једе, кад неког поздравља... Носила се скоро у свакој прилици, било као саставни дио личке народне ношње, било без ње. У крајњем случају довољно је било на глави имати само личку капу. Она даје печат личкој народној ношњи и представља њен најважнији дио. Са личком капом на глави се „међу народ“ може и без осталих дијелова народне ношње, али са народном ношњом без личке капе на глави се „немере“.

Личка капа се у нашем народу зове још и „кићанка“, због свиленије реса или кита, које имају украсну функцију и служе искључиво као украс. Осим назива „кићанка“ често се у личком народу каже „црвена“ или „црљена“ капа односно „црвенкапа“, а све због своје изразито црвене боје у свом горњем дијелу крова, а негдје и „лапачка“.

Данашњи облик личке капе датира с краја 19. и почетком 20. вијека. Укидањем Војне Крајине 1873. године од стране Беча, изазвало је огроман револт и разљутила је Личане – Крајишнике и истовремено пробудила у њима сјећање на Косово и косовски мит, који је сваком Личанину – Крајишнику био увијек у подсвијести. Увријеђени и понижени понашањем бечког царског двора, Личани – Граничари, крајем 19. вијека мјењају стару личку капу са новом – данашњом, на начин да нова представља косовску голготу и вишевјековну патњу српског народа под Турцима. Личка капа се састоји из три дијела, и то: горњег дијела, обода и реса или кита. Сваки детаљ (дио) на новој (данашњој) личкој капи синболизује нешто са Косова. Први дио личке капе, црвена боја чоје односно скерлета, од које је израђен горњи дио, који се зове кров личке капе, симболизује проливену крв на Косову. Други дио личке капе, који се зове обод, црне је боје (црни густи вез), па тако црни обод симболизује вјечиту жалост за изгинулим косовским јунацима. Трећи дио личке капе су ресе или ките, које су црне боје, има их девет и симболизују плетеницу мајке Југовића, коју исплете за својих девет Југовића, а који часно падоше на Косову, уз старог Југ Богдана, Милоша Обилића, Цара Лазара Хребељановића и многе друге косовске јунаке, своје животе положише на олтар отаџбине.

Наши стари Личани су, од доласка на просторе Лике, па све до бивствовања на тим просторима, носили на својој усправној личкој глави четири врсте (типа) личких капа, које не окаљаше, а то су:
1. Прастара личка капа, ношена на глави прастановника Лике, била је од метала (метални шљем) односно у комбинацији метала са постављеним сукном.
2. Старинска личка капа (стара, права изворна, шиљаста) са шиљастим поклопцем и дивном орнаментиком, ношена да 19. вијека.
3. Личка капа – ракчин (на глави Вука Караџића), настала под турским утјецајем у току 19. вијека, сачињена од мекане црвене тканине – чоје, издуженог (висиког) обода, а на самом врху одужег обода имала је црну свилену киту (у самом зачетку била је без ките).
4. Данашња личка капа (нова, савремена, округла, „црљена“, кићанка, лапачка), која се носи с краја 19. односно с почетка 20. вијека, па све до данас, а резултат је спајања два историјска догађаја раније и новије историје српског народа – Косовског боја и укидања Војне Крајине.

Из књиге: „Личка народна ношња“, аутор Добривоје Павлица
 

Piano020

Poznat
Poruka
9.280
Стојан Аралица (Шкаре, Оточац, 24. децембар 1883 — Београд, 4. фебруар 1980) је био српски сликар и графичар, који је био члан Удружења ликовних уметника Србије, Српске академије наука и уметности и ЈАЗУ
Његов опус чини преко 1500 уметничких дела. Он се хронолошки може поделити на минхенску, париску, загребачку и београдску фазу, са јасно одређеним стилским обележјима. У првој фази видљиви утицаји академизма и сецесије. Почиње са портетима и сакралним мотивима, да би потом наставио да ради портете и актове. У Паризу из основа мења уметнички приступ, а најчешћи мотиви су му пејзаж и мртва природа. У време када је живео у Загребу сликао је властити доживљај предела са Јадрана. То је најуспешније доба његовог стваралаштва, са сликама пуним топлине, светлости и интезивне чисте боје. Његово дело је пуно ведрине и оптимизма, са истанчаним осећајем за боју и прозрачну атмосферу медитеранског поднебља. Најзначајније слике: „Мотив из Лошиња“, „Жена са сламним шеширом“, „Портрет Б. Петронијевића“, „Пут“ и др[2].
Доминантан сликарски стил му је у духу париског постимпресионизма и лирске апстракције..
 

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
Стојан Аралица (Шкаре, Оточац, 24. децембар 1883 — Београд, 4. фебруар 1980) је био српски сликар и графичар, који је био члан Удружења ликовних уметника Србије, Српске академије наука и уметности и ЈАЗУ
Његов опус чини преко 1500 уметничких дела. Он се хронолошки може поделити на минхенску, париску, загребачку и београдску фазу, са јасно одређеним стилским обележјима. У првој фази видљиви утицаји академизма и сецесије. Почиње са портетима и сакралним мотивима, да би потом наставио да ради портете и актове. У Паризу из основа мења уметнички приступ, а најчешћи мотиви су му пејзаж и мртва природа. У време када је живео у Загребу сликао је властити доживљај предела са Јадрана. То је најуспешније доба његовог стваралаштва, са сликама пуним топлине, светлости и интезивне чисте боје. Његово дело је пуно ведрине и оптимизма, са истанчаним осећајем за боју и прозрачну атмосферу медитеранског поднебља. Најзначајније слике: „Мотив из Лошиња“, „Жена са сламним шеширом“, „Портрет Б. Петронијевића“, „Пут“ и др[2].
Доминантан сликарски стил му је у духу париског постимпресионизма и лирске апстракције..

445508438.jpg
 

Piano020

Poznat
Poruka
9.280
" Pregled svih kuca i sveg pravoslavnog stanovnistva u celom Karlovackom vladicanstvu, po popisu iz 1758. godine

U Lickoj regimenti 2979 kuca i 24973 duse
U Otockoj regimenti 1462 kuce i 16578 dusa
U Ogulinskoj regimenti 1173 kuce i 15273 duse
U Slunjskoj regimenti 1411 kuca i 18048 dusa
U Probanskoj regimenti 2739 kuca i 21170 dusa
Na imanju grofa Draskovica 518 kuca i 3748 dusa
Ukupno 12079 kuca i 125.765 dusa(...)

Iznosim i broj pravoslavnog stanovnistva u citavom Karlovackom vladicanstvu da bi se moglo uporedo pratiti povecanje broja Srba u Vilickom protoprezviteratu sa celim "Vladicanstvom"
1768. godine - 125.762 duse
1800. godine - 164.865 dusa
1880. godine - 263.759 dusa
1889. godine - 321.421 dusa"

Momcilo Diklic; " Iz istorije srpskog naroda Gacke doline i okoline", Beograd 2008.g.
 

dela973

Aktivan član
Poruka
1.090
" Pregled svih kuca i sveg pravoslavnog stanovnistva u celom Karlovackom vladicanstvu, po popisu iz 1758. godine

U Lickoj regimenti 2979 kuca i 24973 duse
U Otockoj regimenti 1462 kuce i 16578 dusa
U Ogulinskoj regimenti 1173 kuce i 15273 duse
U Slunjskoj regimenti 1411 kuca i 18048 dusa
U Probanskoj regimenti 2739 kuca i 21170 dusa
Na imanju grofa Draskovica 518 kuca i 3748 dusa
Ukupno 12079 kuca i 125.765 dusa(...)

Iznosim i broj pravoslavnog stanovnistva u citavom Karlovackom vladicanstvu da bi se moglo uporedo pratiti povecanje broja Srba u Vilickom protoprezviteratu sa celim "Vladicanstvom"
1768. godine - 125.762 duse
1800. godine - 164.865 dusa
1880. godine - 263.759 dusa
1889. godine - 321.421 dusa"

Momcilo Diklic; " Iz istorije srpskog naroda Gacke doline i okoline", Beograd 2008.g.
vladicanstvo1893.jpg

images


ПРОТА МАНОЈЛО ГРБИЋ
https://sr.wikipedia.org/wiki/Манојло_Грбић

П.М.Грбић, КАРЛОВАЧКО ВЛАДИЧАНСТВО
http://www.scribd.com/doc/47278263/Manojlo-Grbic-Karlovacko-vladicanstvo-knjiga-1
 
Poslednja izmena:
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.