Isti kao i ostali, a ipak razliciti?

[-Night -]

Sad vi meni recite kako se vi ponasate, da li se ikad okrenete, da li ste ikad pozelili prici nekomu ko imam vidljiv problem i upitati ga zasto, kako se dogodio ili ste ignorirali, gledali, upirali prstom...da li pricate sa svojim djecom o ovakvim stvarima...
Bila bi vam zahvalna na komentarima jer definitivno zelim sebi pribliziti zasto ljudi tako reagiraju

Najveći problem je prihvatiti neku situaciju...a ti si se dobro snašla u svojoj situaciji,kao i tvoje dete.To je po meni najvažnije....
Manje je bitno kako će ostali reagovati...(niko ti neće posebno pomoći ,niti ti od njih pomoć treba ,a ni sažaljenje)
Po meni je to nekulturno okretanje -stvar vaspitanja.Kako su mene naučili da nije kulturno "buljiti u nekog",tako i ja sada učim svoju decu.I nikada nisam ignorisala takve stvari...one su tu i vidljive su ,ali i prihvatljive...
Kako starijoj osobi zadržim vrata ili detetu tako ću i bolesnoj osobi...Ništa usiljeno i preterano ...samo prirodno i u zavisnosti od situacije...Ako mogu da zadržim vrata komšiji da utera biciklu u lift,..mogu i komšinici da zadržim vrata da prodje sa sinom u invalidskim kolicima...bez prenemaženja uz jedno kratko "ajde komšinice,stigao je lift"

 

[Mali čičak]

Nedavno sam upoznala osobu koja je skroz slepa. Druricin rođak.
Najnormalnije sam se postavila prema njemu.
U pitanju je čovek, od nekih 35 godina.
Pričali smo o svačemu, sprdali se...

Iako je on slep, nisam na njega gledala kao na osobu kojoj ja sad treba da povlađujem ili pomažem... pričali smo o vestima koje on sluša na radiju i programima koje ja gledam na TV-u... u jednom momentu žena mu je rekla da unese neki veš, on je to i uradio... nisam želela da pomognem, jer bi to naglasilo njegov hendikep... a ako je pomoć potrebna, uvek je lakše pustiti osobu da je zatraži...

Na kraju, kada smo se pozdravljali, rekao je da sam jako prijatna za razgovor...

S obzirom da je jedno čulo izgubljeno druga se razvijaju i te osobe vrlo lako osete kad je nekom neprijatno ili se čudno ponaša zbog tog hendikepa...

 

[fjaka]

[B]Ono što mi je pomoglo da preguram čitavu priču je neopoziva i potpuna podrška prevashodno moje majke. Stalno mi je ponavljala "možeš! moraš! pametna si! ako nešto želiš, trudi se više!". Nije mi dozvoljavala da o sebi razmišljam kao bolesnoj. Išla sam u školu, učila, družila se, vodila normalan život....... Verovatno su i nju vređali radoznali pogledi i komentari ali nije to pokazivala....Bilo joj je bitno da ja budem srećna. A i bila je svesna da me ne može držati pod staklenim zvonom. Kad tad morala sam zakoračiti u veliki zli svet....[/B].
Ono što mi danas nije jasno, je, zar svi ti zluradi ljudi ne razmišljaju koliko je sreća krhka. I šta sve ružno i bolno može da se dogodi i njima i njihovoj deci. Pre nekoliko meseci bila sam u društvu dva mlada para. Jedan već ima dete, drugi par je sveže venčan i čekaju prvo dete.. ali su svi jednoglasno podržali glupost da slepi i gluvi ne treba da studiraju jer šta će njima obrazovanje kad su defektni.

Ovo boldano me je dojmilo jako jer ovo je skoro pa identicno mojoj prici...Moja curica nije rodjena sa tim problemom vec je nastao, dogodio se. Trebao mi je period plakanja, tuge, bilo je dana kad sam se pitala "zasto bas mi, zasto bas moje djete"...ali na svu srecu trajao je kratko i krenuli smo u borbu. I znam da mora i moze, i da ce se izboriti jer je jaka, svjesna svoje situacije i odlicno se snasla u svemu tome.Ne skidam joj zvjezde s neba, ne mazim je vise nego sto jesam, ne udovoljavam joj previse jer ne zelim da tu situaciju na pogresan nacin tumaci i mozda koristi. Mi cemo ovo proci, pregurati, Bog nam je dao onoliko koliko mozemo poniti,ni grama vise i hvala Bogu da nije gore!
Lijepo si rekla kako neki nisu ni svjesni koliko je sreca krhka i mozda je to jedan od razloga zasto je ova tema i nastala jer nista nije vjecno, jer nista ne traje vjecno, nazalost ni sreca.

 

[fjaka]

Najveći problem je prihvatiti neku situaciju...a ti si se dobro snašla u svojoj situaciji,kao i tvoje dete.To je po meni najvažnije....
Manje je bitno kako će ostali reagovati...(niko ti neće posebno pomoći ,niti ti od njih pomoć treba ,a ni sažaljenje)
Po meni je to nekulturno okretanje -stvar vaspitanja.Kako su mene naučili da nije kulturno "buljiti u nekog",tako i ja sada učim svoju decu.I nikada nisam ignorisala takve stvari...one su tu i vidljive su ,ali i prihvatljive...
Kako starijoj osobi zadržim vrata ili detetu tako ću i bolesnoj osobi...Ništa usiljeno i preterano ...samo prirodno i u zavisnosti od situacije...Ako mogu da zadržim vrata komšiji da utera biciklu u lift,..mogu i komšinici da zadržim vrata da prodje sa sinom u invalidskim kolicima...bez prenemaženja uz jedno kratko "ajde komšinice,stigao je lift"

Jeste najvaznije snaci se u novoj situaciji osobito kad nije ni malo prijatna, ma nije ni jedan pogled, upiranje prstom toliko vazan, mada me iritiraju da bih davila kad primjetim tako nesto, nego sto ljudi dozvoljavaju previse sebi.
ludopileglodjekosku je navela svoj primjer, spomenula stap koji je koristila nakon prometne i sad zamislite majka je bodri, gura naprijed, prica kako je to za njeno dobro..itd...i odee u grad, sretne se sa poznanicom i ona vam pred istim tim djetetom koja nosi stap kaze"Od kud joj to, ma tko ti je rekao da to mora biti tako, daj nema od tog nista, bacite to i trazite druge lijecnike....itd" Pa koji kufer sam ja radila, zasto sam ja dane i dane provela pricajuci kad taj netko daje za pravo izbljuvati sve te bljuvotine
I jos nesto...ljudi kao da ocekuju da moras biti zalostan, tuzan, jedva bi docekali da im kukam, placem..Osudjuju sto izadjes jer eto djete ti ima problem, sto si se sredio, dotjerao i ako si to radio i prije svega ovoga....Znala sam da ima puno ljudske zlobe, gluposti...ali ovoliko iskrena cu biti, nisam znala!

 

[_Look_Of_Expectancy_]

Moja bivsa komsinica ima cerkicu koja ima neki problem sa osima, stalno joj setaju oci, bas neku bolest ima i to se dosta vidi. Od samog pocetka su se i ona i njen muz prema tome postavili normalno, sta vise nekad je i zezaju za to, potpuno dobronamerno i tako da i njoj bude smesno. Mislim da je to jako dobra taktika da dete shvati da to nije nistra strasno, i zaista je tako, ume sama da napravi salu na svoj racun i potpuno ali potpuno normalno s tim zivi i uopste ne shvata kao nedostatak. Sa druge strane pristup "Joj jadan ti" sigurno ne donosi nista dobro detetu.

 

[dobra predskazanja]

Neki ljudi se osvrcu jer su:
nekulturni
zlobni, osecaju se dominantno, bolje, jer ima neko ko je u tezoj situaciji od njih
radoznali, jer vide nesto razlicito, zanima ih zasto je to tako i kako je doslo do tog stanja, ali im je mnozda neprijatno da tebe direktno pitaju
ili sto je @taote napisala, nekim ljudima je neprijatno, neki ljudi jednostavno ne znaju kako da se postave prema osobi sa hendikepom i ne ocekuju uvek da takva osoba bude tuzna ili da kuka, jednostavno su zbunjeni. Kod ovog cetvrtog mogu da ti kazem da je meni neprijatno u drustvu sa osobom koja ima hendikep i koliko god pokusala da to prevazidjem ne mogu. Meni je zdravlje ili fizicka sposobnost veoma bitna u zivotu i ne znam sta bih radila da mi se desi nesto sto bi dovelo do nekog ostecenja, za mene licno to je nesto najstrasnije i zato sam uvek zbunjena i ne znam kako da se postavim prema osobi i sta da kazem, da je nesto ne povredim nehoticno.
(Nemoj ovo pogresno da protumacis, pokusavam da objasnim zasto kod nekih dolazi do zbunjenosti)

 

[fjaka]

Neki ljudi se osvrcu jer su:
nekulturni
zlobni, osecaju se dominantno, bolje, jer ima neko ko je u tezoj situaciji od njih
radoznali, jer vide nesto razlicito, zanima ih zasto je to tako i kako je doslo do tog stanja, ali im je mnozda neprijatno da tebe direktno pitaju
ili sto je @taote napisala, nekim ljudima je neprijatno, neki ljudi jednostavno ne znaju kako da se postave prema osobi sa hendikepom i ne ocekuju uvek da takva osoba bude tuzna ili da kuka, jednostavno su zbunjeni. Kod ovog cetvrtog mogu da ti kazem da je meni neprijatno u drustvu sa osobom koja ima hendikep i koliko god pokusala da to prevazidjem ne mogu. Meni je zdravlje ili fizicka sposobnost veoma bitna u zivotu i ne znam sta bih radila da mi se desi nesto sto bi dovelo do nekog ostecenja, za mene licno to je nesto najstrasnije i zato sam uvek zbunjena i ne znam kako da se postavim prema osobi i sta da kazem, da je nesto ne povredim nehoticno.
(Nemoj ovo pogresno da protumacis, pokusavam da objasnim zasto kod nekih dolazi do zbunjenosti)

Naravno da necu pogresno protumaciti, zasto bi..imas pravo na svoje misljenje i osjecaje...samo me interesira zasto ti je neprijatno, sto je to sto ti neda prevazici to nesto...
Kako tebi tako i drugima su tjelesna sposobnost i zdravlje vazni, samo neki eto bez svog izbora dodju u situaciju gdje ima nesto jace od njih, sto moraju prihvatiti nekad i neprihvatljivo.

 

[-Night -]

ljudi kao da ocekuju da moras biti zalostan, tuzan, jedva bi docekali da im kukam, placem..Osudjuju sto izadjes jer eto djete ti ima problem, sto si se sredio, dotjerao i ako si to radio i prije svega ovoga....Znala sam da ima puno ljudske zlobe, gluposti...ali ovoliko iskrena cu biti, nisam znala!

Kladim se ,da kad si saznala za bolest da si tada išla nenašminkana,čupava,izgubljena..da ti nije bilo do ničega...plakala si ...pitala se zašto baš ona...
A onda si rešila da pomogneš i sebi i detetu...morala si sve to da prihvatiš i da naučiš da živiš sa tim.
Znajući,da samo osmehom i voljom možeš da pomogneš detetu...našminkala si se ...udahnula vazduh i izašla na ulicu kao najponosnija majka...I što se ne bi šminkala...pa ti si ponosna na svoje dete...i ti njemu trebaš...A ako je bolesno ili ima problem onda još više...
Molim te, ne dozvoli da te vrate u depresiju u koju si sigurno bila upala kad si saznala za bolest... depresivna ne možeš da pomogneš ni sebi ni detetu...
Nedaj im da te slome....

 

[dobra predskazanja]

Naravno da necu pogresno protumaciti, zasto bi..imas pravo na svoje misljenje i osjecaje...samo me interesira zasto ti je neprijatno, sto je to sto ti neda prevazici to nesto...
Kako tebi tako i drugima su tjelesna sposobnost i zdravlje vazni, samo neki eto bez svog izbora dodju u situaciju gdje ima nesto jace od njih, sto moraju prihvatiti nekad i neprihvatljivo.

Nije vezano zdravlje i telesna sposobnost, organizam moze biti i zdrav (svi unutrasnji organi funkcionisu normalno, svi paarmetri su u redu), ali recimo osoba nema nogu (to jeste ostecenje). Mozda sam u brzini izmesala. Ali neprijatno mi je, jer bih se uvek plasila da osobu koja ima ostecenje ne uvredim, nesto joj slucajno ne kazem, sto bi moglo da je uzdrma ili uvredi.
Pazi meni je mama skoro ostala bez noge (gangrena), znam da sam bila ocajna u to vreme, najveca briga mi je bila kako ce ona to podneti, koliko ce ona osecati bez noge i kako ona to nije zasluzila. Ovako kroz razgovor kapiram da posto ja mislim da bih bila vrlo besna da mi se nesto dogodi, uvek mislim da i ljudi sa ostecenjima cesto pomisle da nije fer sto se to njima desilo (ne moraju, niti ocekujem da kukaju), a to je zato sto se ja postavljam u njihovu situaciju i dozivljavam je na svoj nacin. Realno je da ja ili bilo ko drugi ne zna kako bi se ponasao u takvoj situaciji, jer ljudi najbolje razumeju ono sto im se dogodi.(ovo je odgovor na pitanje)

Inace noga je spasena na srecu.

edit sada videh da su te osudjivali sto si se doterivala, mislim da to nema veze..........evo koliko puta u gradu sretnem gospodje u godinama, a nasminkane, sa frizom, idu sa stapom, a lepo obucene

 

[dobra predskazanja]

Ljudi svesno ili nesvesno projektuju svoja osecanja, preciznije ono sto misle da bi osecali u takvoj situaciji na osobu koja ima ostecenje, zato je mnogim ljudima neprijatno i zato neki ocekuju da ste ti i tvoja cerka stalno tuzne, nesrecne, besne............ne iz zlobe, vec zato sto ne razumeju i misle da bi oni sve to osecali.

 

[fjaka]

Kladim se ,da kad si saznala za bolest da si tada išla nenašminkana,čupava,izgubljena..da ti nije bilo do ničega...plakala si ...pitala se zašto baš ona...
A onda si rešila da pomogneš i sebi i detetu...morala si sve to da prihvatiš i da naučiš da živiš sa tim.
Znajući,da samo osmehom i voljom možeš da pomogneš detetu...našminkala si se ...udahnula vazduh i izašla na ulicu kao najponosnija majka...I što se ne bi šminkala...pa ti si ponosna na svoje dete...i ti njemu trebaš...A ako je bolesno ili ima problem onda još više...
Molim te, ne dozvoli da te vrate u depresiju u koju si sigurno bila upala kad si saznala za bolest... depresivna ne možeš da pomogneš ni sebi ni detetu...
Nedaj im da te slome....

haha nasmija me sa ovim boldanim, nisam isla, nego sam lezala i p[itala se "zasto"...e sad to "zasto", to lezanje, depresija nit mi je skuhalo rucak, opralo ves, a ni pomoglo djetetu
Ustaj Fjaka, nema odmora dok traje obnova, odnosno ovo sve sto se dogadja
Hvala ti za post,za rijeci ohrabrenja, hvala svima koji pisu ovdje, ponekad je mnogo lakse iskreno podjeliti ono sto te muci, ljudima koji te ne znaju nego najblizem. Ovo o cemu pisem nece me vratiti u depresiju, to svakako ne,jer nemam tu komodaciju da se vracam tamo di nikom dobra ne donosim, a osobito mom djetetu:

 

[fjaka]

N
Pazi meni je mama skoro ostala bez noge (gangrena), znam da sam bila ocajna u to vreme, najveca briga mi je bila kako ce ona to podneti, koliko ce ona osecati bez noge i kako ona to nije zasluzila. Ovako kroz razgovor kapiram da posto ja mislim da bih bila vrlo besna da mi se nesto dogodi, uvek mislim da i ljudi sa ostecenjima cesto pomisle da nije fer sto se to njima desilo (ne moraju, niti ocekujem da kukaju), a to je zato sto se ja postavljam u njihovu situaciju i dozivljavam je na svoj nacin. Realno je da ja ili bilo ko drugi ne zna kako bi se ponasao u takvoj situaciji, jer ljudi najbolje razumeju ono sto im se dogodi.(ovo je odgovor na pitanje)

Inace noga je spasena na srecu.

edit sada videh da su te osudjivali sto si se doterivala, mislim da to nema veze..........evo koliko puta u gradu sretnem gospodje u godinama, a nasminkane, sa frizom, idu sa stapom, a lepo obucene

Prvo da ti kazem da sam jako sretna zbog mame i njene noge!
Ovo boldano te u potpunosti razumijem, jer sam bas to prosla kad sam saznala dijagnozu mog djeteta, ali taj osjecaj, odnosno pitanje ZASTO vrlo kratko traje, onoliko koliko onaj prvi sok od spoznaje, tjedan, dva, mjesec..ovisi i onda se ide dalje..nema ZASTO vec kako prevazici ovo, kako napraviti da bude bolje, da ozdravim ili da prihvatim situaciju sto bolje mogu.
Kladim se da 95% teskih invalida ne osjecaju sazaljenje, bjes , naucili su ziviti s tim, ne kazem da je tesko, da nemaju svoje padove, ali ne gledaju sve crno, vec se bore za njihovo sto bolje....bar bi tako trebalo biti.
Moje djete ponekad cendri, tlaka joj je sve to kroz sto prolazi, ima pravo na to, ali bas da non stop kuka, zali, osjeca tugu..ne moze, tako ne trebaju ni drugi....
Rekla sam mojim prijateljima da je pitaju sto ih zanima, ima pravo razgovarati o tome 5 minuta, nakon toga svi se ponasamo i zivimo kao da se nista nije dogodilo, ne ignoriramo, ali nema potrebe samoj sebi stajati na zulj pricom o tome!

A ja..ja sam ostarila 10 godina za 2 mjeseca, mogu staviti 5kg sminke vidi se u ocima ne toliko tuga koliko iscrpljenost, ali ne posustajem, idem dalje jer moram, jer joj zelim pomoci...a znam da mogu

 

[>Annabel Lee<]

A ja..ja sam ostarila 10 godina za 2 mjeseca, mogu staviti 5kg sminke vidi se u ocima ne toliko tuga koliko iscrpljenost, ali ne posustajem, idem dalje jer moram, jer joj zelim pomoci...a znam da mogu

Svaka ti cast...

Moja prijateljica ima sina sa Daunovim sindromom...
Dete ima 4 godine. Kada se rodio, ona je bila ocajna, nije izlazila iz kuce, stidila se svog rodjenog deteta, u pocetku je na ulici govorila da je to dete njene sestre...
Ona se nije htela pomiriti sa tim da je njeno dete bolesno, imala je karijeru, bila je mlada, lepa... Ali, svi smo je osudjivali zbog toga... I sada sa sinom ide na terapije, seta se ponosno sa njim... Zato sto to radi prava majka. Samo ljubavlju i osmehom mozemo pomoci takvim ljudima...
Ja to dete ne gledam nikako drugacije od druge dece. Prema njemu se ponasam normalno, jer ono sve oseca...

A ljudi koji se okrecu za takvom decom, koji ih gledaju drugim ocima nisu nista drugo do zlobni i sebicni, a neki bulje u takvu osobu cisto iz radoznalosti.
Ja mojoj devojcici uvek govorim da se prema takvim ljudima ponasa lepo, da se ne okrece za njima i ne smeje, jer i oni su isti kao i mi, i oni zele da vole, da budu voljeni, da se druze...

 

[winx vila]

@reakcije okoline: cista nekultura

poredila sam ponasanje ljudi u Beogradu, i ovde u Becu, prema razlicitostima sa kojima se sustecu, i definitivno ovde se niko ko je na neki nacin razlicit ne oseca ni najmanje neprijatno. Naravno, opet ako neko preglasno komentarise i prstom pokazuje, cujem da prica nas jezik

@reakcija roditelja:

desilo se, desilo, pa sta; nazad se ne moze, a pitanje osecanja srece i zadovoljstva je toliko subjektivno, da nema razloga da ni dete ni roditelji generalno ne osecaju srecni i zadovoljni. Mislim, neki ljudi ce uvek naci razlog da budu beskrajno nezadovoljni i pored svega sto imaju, a neki ce naci zivotnu radost u svemu lepom sto imaju

 

[Hellen]

Vaspitavana sam da ne gledam ljude koji su drugaciji da im ne bi bilo neprijatno, a onda sam u nekoliko emisija u kojima su gostovale osobe sa invaliditetom cula da ih strasno pogadja sto ih ljudi tretiraju kao da su nevidljivi, dakle upravo ono sto ja radim

Ljudi nemaju cesto priliku da se sretnu sa onim ko je razlicit i uglavnom ne umeju da se ponasaju u takvim situacijama ne iz zluradosti vec jednostavno ne umeju.

Ne mozes ispraviti krivu Drinu i baviti se prevaspitavanjem ljudi, vec mozes samo uticati na svoje dete da to prihvati najbolje sto moze. S obzirom da ona ima pravilan stav prema svojoj razlicitosti mislim da ne bi bilo lose da joj nekada onako usput pomenes kako ljudi cesto nisu svesno svog ponasanja kada sretnu nekog razlicitog i da to ne treba da dozivljava licno. Nije lose da to zna zato sto ce se jos mnogo puta susresti sa raznim reakcijama, tako da moze da to sagledava kao njihov minus, a ne kao svoj.

Исто!

Само, нисам до сада знала да они то тако доживљавају....али увек ми је непријатно: ако погледам плашим се да не помисле да зурим у њих због њиховог недостатка, а ако се правим да их не видим - опет се безвезе осећам јер то није моја природна реакција, осећам да и они осећају да глумим како их не примећујем....

(Иначе, сјајан је пост , а ја немам више бона....)

 

[Hellen]

Ljudi svesno ili nesvesno projektuju svoja osecanja, preciznije ono sto misle da bi osecali u takvoj situaciji na osobu koja ima ostecenje, zato je mnogim ljudima neprijatno i zato neki ocekuju da ste ti i tvoja cerka stalno tuzne, nesrecne, besne............ne iz zlobe, vec zato sto ne razumeju i misle da bi oni sve to osecali.

И ја мислим да је ово у питању.........(мада претпостављам да понегде стварно има и неког перверзног уживања )

 

[smaki*]

Moj mlađi brat je bolovao od strabizma( razrokosti). Operisan je dva puta, još dok je bio mali i sad je sve u redu. Bila sam dete, ali sam zapamtila kako su ga ljudi gledali. I to ne nepoznati, već naša bliža i dalja familija. Razrokost nije strašna bolest, više je to estetski problem, ali nije bilo babe i strine koja nije coktala, zagledala ga i pričala kako mu oko šeta.

Kad je ušao u puberet, imao je strašne probleme sa aknama, i to je trajalo godinama. Ponovo je postao atrakcija za zaludne. Oni pristojniji su ga ogovarali iza leđa, oni manje pristojni nisu se libili da ispred njega šapuću i upiru prstom.

Ovo naravno nije neki strašan slučaj, ali mene je bilo teško ponekad da kroz to prolazim, gledajući svog brata.

 

[lady me]

Po meni je to čisto nevaspitanje i bezosećajnost.

Moj sin je imao dve godine kada je upro prstom u jednog dečaka koji je imao fizički nedostatak i znam da sam celo popodne provela objašnjavajući mu da je to što je uradio ružno i da smo svi mi različiti po nečemo od drugih.

Opet, sećam se kada sam ja bila klinka da smo u u kvartu imali devojčicu koja na pečate nije imala kosu. Imala je nekih 9-10 godina kada sam je upoznala. Bila je omiljena u društvu. Po njenom ponašanju i odnosu sa vršnjacima se nikako nije moglo primetiti da ima nekih kompleksa zbog toga, čak bih mogla reći da je imala mnogo više samopouzdanja od većine svojih vršnjaka. Ukoliko dete ima bezrezervnu ljubav, prihvatanje i podršku roditelja verovatnije je da neće imati problema sa prihvatanjem sebe i reakcije okoline ma šta bilo u pitanju.

 

[dobra predskazanja]

Prvo da ti kazem da sam jako sretna zbog mame i njene noge!
Ovo boldano te u potpunosti razumijem, jer sam bas to prosla kad sam saznala dijagnozu mog djeteta, ali taj osjecaj, odnosno pitanje ZASTO vrlo kratko traje, onoliko koliko onaj prvi sok od spoznaje, tjedan, dva, mjesec..ovisi i onda se ide dalje..nema ZASTO vec kako prevazici ovo, kako napraviti da bude bolje, da ozdravim ili da prihvatim situaciju sto bolje mogu.
Kladim se da 95% teskih invalida ne osjecaju sazaljenje, bjes , naucili su ziviti s tim, ne kazem da je tesko, da nemaju svoje padove, ali ne gledaju sve crno, vec se bore za njihovo sto bolje....bar bi tako trebalo biti.
Moje djete ponekad cendri, tlaka joj je sve to kroz sto prolazi, ima pravo na to, ali bas da non stop kuka, zali, osjeca tugu..ne moze, tako ne trebaju ni drugi....
Rekla sam mojim prijateljima da je pitaju sto ih zanima, ima pravo razgovarati o tome 5 minuta, nakon toga svi se ponasamo i zivimo kao da se nista nije dogodilo, ne ignoriramo, ali nema potrebe samoj sebi stajati na zulj pricom o tome!

A ja..ja sam ostarila 10 godina za 2 mjeseca, mogu staviti 5kg sminke vidi se u ocima ne toliko tuga koliko iscrpljenost, ali ne posustajem, idem dalje jer moram, jer joj zelim pomoci...a znam da mogu

E a sad znas da nije uvek u pitanju zloba, vec zbunjenost ljudi, koji posto ne znaju kako da se postave poscnu da se ponasaju "cudno" ili u strahu da te ne povrede ili zato sto ne znaju sta da kazu pocnu da pricaju gluposti. I onda nastane kurslus u komunikaciji. Naravno uvek je bilo i bice onih zlobnika, ali to se vec nekako moze proceniti.........najbolje je da takve saseces u korenu.

И ја мислим да је ово у питању.........(мада претпостављам да понегде стварно има и неког перверзног уживања )

Naravno uvek ima takvih........napasti, koje uzivaju bilo sta nekome ruzno da se desi, ma i nesto minimalno, nesto sto se da popraviti i sto ce se zaboraviti.
Ali fjaka je pitala zasto ljudi nekada rade to sto rade, zasto im je neprijatno, pa sam pretpostavila da je uzrok taj koji sam navela.

 

[Hellen]

Моја ћерка има ожиљак на бутини од неке биопсије. Могу 100 година да јој причам да човек треба да воли себе онаквог какав је, да нико није савршен, да сви имамо неке физичке недостатке и фалинке....али када имате непуних 13 година не можете да поднесете да се разликујете од друге деце по нечем непријатном!
Верујем да ће је проћи та фаза и да ће навићи на свој ожиљак, али сада избегава да носи шорцеве, а на плажи стално држи руку преко тога (много упадљивија је зато што држи руку ту, него што се види сам ожиљак).
Е сад, можда би она лакше то прихватила да то није нешто што изазива радозналост друге деце. Сасвим је нормално да таква необичност привуче дечију пажњу и да је питају шта јој је то, али њој смета што сви то примећују.
Остаје ми једино да јој и даље понављам причу о томе да морамо волети себе и са ожиљцима, а надам се да ће и она сама доћи до тог сазнања са сазревањем.

 

[lady me]

A ja imam neku flekaču na butini od rođenja. Nije mi smetala do neke 12-13 godine pa mi je smetala nekih 4-5 godina i onda je ponovo počela da mi ne smeta

 

[Hellen]

Е, па ја се надам да ће тако да буде и код ње....мада је ожиљак доста упадљив....

 

[_Look_Of_Expectancy_]

Ja imam oziljak od ujeda psa sa spoljasnje strane kolena 2x1 cm... Uvek je bio upadljiv ali ne secam se da mi je ikad smetao Cak i da postoji opcija da se ukloni ne bih to radila jer mi je to lepa uspomena na taj period (ne zbog ujeda vec zbog drugih stvari koje su usledile) Dodje mi kao tetovaza Imam i jos upadljiviji veliki oziljak od vakcine na ruci istog oblika i on se i dan danas vidi... Zlonamerni me uglavnom pitaju "Jaooo sta ti je ovo" sa sve zgadjenim izrazon lica. I u momentu mi se zgade (to su odrasli ljudi i dobro znaju kako se reaguje na neke "neobicnosti"). Jako dobro moze da se prepozna ton a samim tim i namera (da izazovu neprijatnost ili su prosto radoznali). Mislim da je upravo kod dece kljucan taj stav "svi smo razliciti isvako ima neku manu (vidljivu ili ne)", savrsenstvo ne postoji... Kad nauce sebe da prihvate takve prestace da primecuju oziljke i druge fizicke mane (naravno ne mislim na nesto veliko, to je nazalost nemoguce ne primecivati). DRug iz osnovne je preziveo pozar kao mali i pola lica mu je u oziljcima. On je to savrseno dobro prihvatio i pogledi drugih mu ama bas nista ne znace jer je naucio da je to on, kome se svidja odlicno ko ga gleda zgadjeno i s visine opet odlicno-zna s kim ima posla.

 

[Golub]

Mnogi ljudi ne znaju kako da se ponašaju, zbune se, neki prave gluposti iz dobre namere, a ima i puno stoke samožive i nevaspitane.
Jedno vreme je po autobusima GSB bio okačen plakat koji se zvao nešto kao "Bon-ton sa hendikepiranim osobama". U nekoliko tačaka ukratko se objašnjavalo kako se treba ponašati prema hendikepiranoj osobi koja udje u autobus. Sećam se jedne tačke (parafaziram) - "Kad razgovarate sa slepom osobom, ne morate govoriti glasnije nego uobičajeno." Tu sam shvatio koliko "zdravi" ljudi jednostrano i sa predrasudama prilaze onima sa hendikepom.
Mislim da se ja u kontaktu sa nekom osobom koja se razlikuje od ostalih ponašam sasvim normalno, ali to ja mislim; da li je stvarno tako, to samo ta osoba može reći.

@fjaka - samo hrabro, ti si pametna, jaka i dobra žena, izdržaćeš i biće sve u redu.

 

[gost 36952]

Ja sam cula nesto sto je sasvim logicno, ali mi nikada nije palo na pamet, a to je da sa ljudima koji su u kolicima treba razgovarati i sedeceg polozaja ili cucnuti ako to nije moguce jer je vrlo neprijatno gledati ih sa visine tokom razgovora ako stojimo.