Isti kao i ostali, a ipak razliciti?

:eek:
Da ali ti nisi u kolicima......
Poenta sa čučanjem nije da se izravnate nego da se taj koji je u kolicima oseća ravnopravno.....

To nema nikakve veze...
Po tim nekim pravilima, ja bih trebala da se osećam hendikepirano ili da se on saginje dok priča samnom... a to nema blage veze sa životom...
Takvi smo kakvi smo... prvo treba sebe da prihvatimo pa će nas i drugi prihvatiti...
 
Poenta sa čučanjem nije da se izravnate nego da se taj koji je u kolicima oseća ravnopravno.....

Ja bih pre rekla da je poenta u ugodnosti prilikom razgovora. Za neku kraću komunikaciju na ulici verovatno jeste neprirodno čučnnuti ali za duži razgovor je toj osobi, pretpostavljam prijatnije da mu je sagovornik u istom nivou.
 
Ja bih pre rekla da je poenta u ugodnosti prilikom razgovora. Za neku kraću komunikaciju na ulici verovatno jeste neprirodno čučnnuti ali za duži razgovor je toj osobi, pretpostavljam prijatnije da mu je sagovornik u istom nivou.

Imam u blizoj obitelji nekog u invalidskim kolicima, ali nikad nisam razmisljala o ovom sto pisete....Posto se ne vidjam cesto sa tom osobom,iz sjecanja mogu reci da ako sam duze od 5 minuta sa njom pokusavam naci najcesce mjesto za sjesti kako bi bili "oci u oci"...ponekad je tesko jer si mozda u dvoristu, na igralistu, parku, a nema se gdje sjesti...a cucanje mi je nekako neugodno zbog te osobe...
Dali ste mi matrijala za razmisljanje, a ovo sto je lady napisala mi je najprihvatljivije:)
 
...ali nikad nisam razmisljala o ovom sto pisete....
verovatno je to sustina problema o kome diskutujemo na temi. Niko od nas ne razmislja o tome dok ga ne snadje ili nekog njegovog. Ne zato sto covek zeli da bude neprijatan, vec jednostavno ne uocava potrebe te osobe.

Na opstem planu moze mnogo da se ucini tako sto cese o tome razgovarati u medijima i na taj nacin ti ljudi postati vidljivi, kao i njihovi problemi i potrebe.
 
odlicna tema o kojoj je bitno otvoreno razgovarati. fjaka zelim i tebi i tvojoj devojcici da se i dalje dobro drzite kao sto pises da ste do sada, drago mi je da je ona tako dobro prihvatila novonastalu situaciju.

moj odgovor bi bio slican heleninom, muvalovom i sl. volela bih da mogu da se ponasam potpuno isto kao i prema osobama bez vidnog invaliditeta, ali iz tog straha da li se ponasam kako treba, da ne uvredim ili povredim nekoga, da ne ispadne da buljim, da ne ispadne da odvracam pogled... ispade da se izvestaceno ponasam "prirodno".

smatram da ne bi toliko ljudi bilo u nedoumici da su osobe sa invaliditetom vise ukljucena u javni zivot, da se o tome vise prica. uopste da ih vise mozes sresti na ulici, na igralistu, na koncertima, na fakultetu, radnom mestu i sl. iako se poslednjih godina vidi uticaj svih kampanja bas vezano za ovo pitanje i dalje mislim da npr za osobe koje su u kolicima ima dosta prepreka da se krecu kao i svi ostali, a sigurna sam da je tu i jos sijaset problema i predrasuda...

zato i treba o tome pricati.
 
Ja uvek tamo gde ne treba da se gleda gledam...ali to je ljudska radoznalost...ne reagujem burno, sa smeskom, vec prihvatim ...hendikep nije za smeh...
Nedavno sam gledala reportazu kako su u nekom butiku zaposllli devojke sa Daunovim sindromom koje pomazu u butiku tako sto slazu garderobu, stavljaju brojeve na ofingere i sl...Njima je to veoma bitno, a i kazu svi da su se lepo snasle...
Ja sam bila otvorila temu o zaposljavanju hendikepiranih i nisam dobila nijedan odgovor...mislim da vam je sve jasno koliko je onda razvijena svest kod nas o ljudima sa posebnim potrebama...

Oni se nikako ne smeju posmatrati " cuceci ", jer to je upravo ono sto oni ne zele i preziru...samim tim gestom pojacava se nasa superiornost nad njima, samom cinjenicom da je neko zdrav, a oni nisu...sazaljenje nije dobro za njih, jer im ubija duh i samopouzdanje...
Treba im omoguciti da svoje vreme i posao koriste i obavljaju sto samostalnije...

Fjaka, nista se ti ne sekiraj...ljudi ima svakakvih...ko prepozna u njoj ljudsko bice taj joj je prijatelj...
 
Danas u novinama nadjoh clanak o curici koja ima 16 godina u tjelu recimo dvogodisnjeg djeta...daleko od necega sto srecemo svaki dan...njeni roditelji, sestre su je prihvatili takvu kakva jeste, ne zele je "popravljati" operacijama, a i lijenici nisu puno optimisticni da se tu ista moze i popraviti....znaci to je ..to. Curica ide u skolu, svakodnevno je izlozena pogledima, saputanju, gledanju ispod oka, a ne tako rijetko i izrugivanju...

E sad ne pisem ja ovo bezveze...pisem jer imam recimo slican problem...moje djete je malo drugacije od svojih vrsnjaka. Mentalno je zdrava, fizicki aktivnija mozda nego vecina koja nemaju problem kao ona, fizickim izgledom se ne izdvaja od druge djece, ali ima nesto po cemu se malo razlikuje od ostale djece....ne bih u detalje
Moje djete je novonastalu situaciju prihvatilo kao najnormalniju stvar na svjetu, jako sam ponosna na nju, ali me jako iritiraju pogledi, saputanja, upiranja prstom u moje djete...(i sad ide poanta ove teme) ne od strane djece, klinaca, vec od strane odraslih osoba!!!
Zasto odrasli ljudi, majke koje za ruku vode 3 djece se okrecu, pokazuju prstom, komentiraju na jako nekuturan nacin nesto sto nije svakidasnje? Zasto nitko od tih ljudi ne pridje meni kao majci i priupita sto ga interesira, a ne stavlja moje dijete u poziciju da me pita "zasto me ona zena gleda?"
Moj muz kaze da puno primam srcu te poglede i jednostavno da ne obracam paznju, ali ne mogu zbog djeteta kojoj nakon takvih gluposti pricam kako ljudi ne znaju, nisu informirani, ponekad kad mi pukne film kazem da su nekulturni!

Sad vi meni recite kako se vi ponasate, da li se ikad okrenete, da li ste ikad pozelili prici nekomu ko imam vidljiv problem i upitati ga zasto, kako se dogodio ili ste ignorirali, gledali, upirali prstom...da li pricate sa svojim djecom o ovakvim stvarima...

Bila bi vam zahvalna na komentarima jer definitivno zelim sebi pribliziti zasto ljudi tako reagiraju

Ne znam koliko dugo imate taj problem,ali ako mogu da pomognem..
Otprilike se svodi na ono vreme leci sve.Mada naravno ovo nije apsolutno tacno.
Trebalo bi u pocetku da bude tesko,pa onda razmisljati o drugim stvarima vaznijim(borba za egzistenciju :) i na kraju postati ravnodusan.Njihovi pogledi ne mogu te povrediti,ne mogu pogorsati stanje tvog deteta,ne mogu napraviti nista lose.
Zasto se nervirati?
 
Hvala @alal, @Neva :)
Slazem se sa alal da treba pricati, ne zbog mog problema, (moj je ako Bog da prolazan), vec zbog svih tih osoba koje se na neki nacin razlikuju pomalo od nas, a opet ziva bica ko sto smo i sami, od krvi i mesa....i koji zbog naseg ne znanja imaju dotatnu gorcinu:(


Ne znam koliko dugo imate taj problem,ali ako mogu da pomognem..
Otprilike se svodi na ono vreme leci sve.Mada naravno ovo nije apsolutno tacno.
Trebalo bi u pocetku da bude tesko,pa onda razmisljati o drugim stvarima vaznijim(borba za egzistenciju :) i na kraju postati ravnodusan.Njihovi pogledi ne mogu te povrediti,ne mogu pogorsati stanje tvog deteta,ne mogu napraviti nista lose.
Zasto se nervirati?
Zasto se nervirati? Dobro pitanje! Mozda zato sto je sve frisko, od prilike 2-3 mjeseca, sto do prije 2-3 mjeseca najveci problem, bolest nam je bila upala uha, mozda sto na sve ovo je bas sad krenula u 1 razred i sto bas nitko nije kriv ni ja, ni ona, ni genetikka, jednostavno se dogodilo i na sve to dosli su pogledi, upiranja prstom, okretanja u prolazu, savjeti:roll:(zbog tog i ne pisem sto joj je)....nista ne mogu mjenjati, ne mogu ni utjecati na ljude sto sve to radeali eto zelim ih mozda razumjeti...
I je, vrime ljeci sve, nakon iscitavanja ove teme po tisucu puta primjecujem da nas vise ne gledaju toliko kao prije, vjerovatno gledaju, ali ne zelim viditi i opterecivati sebe..njih ne mogu promjeniti, sebe bar donekle;)
Ostalo mi je 10-ak-15 godina da se borim s ovim, imam osjecaj kao da ce sve zavrsiti sutra!

Hvala vam dragi dobri ljudi:heart:
 
Zasto se nervirati? Dobro pitanje! Mozda zato sto je sve frisko, od prilike 2-3 mjeseca, sto do prije 2-3 mjeseca najveci problem, bolest nam je bila upala uha, mozda sto na sve ovo je bas sad krenula u 1 razred i sto bas nitko nije kriv ni ja, ni ona, ni genetikka, jednostavno se dogodilo i na sve to dosli su pogledi, upiranja prstom, okretanja u prolazu, savjeti(zbog tog i ne pisem sto joj je)....nista ne mogu mjenjati, ne mogu ni utjecati na ljude sto sve to radeali eto zelim ih mozda razumjeti...
I je, vrime ljeci sve, nakon iscitavanja ove teme po tisucu puta primjecujem da nas vise ne gledaju toliko kao prije, vjerovatno gledaju, ali ne zelim viditi i opterecivati sebe..njih ne mogu promjeniti, sebe bar donekle
Ostalo mi je 10-ak-15 godina da se borim s ovim, imam osjecaj kao da ce sve zavrsiti sutra!
Kazem ti,iz iskustva,vidim da je frisko,ali proci ce to...
 
Pa u ljudskoj prirodi je da stvari koje odstupaju od drustveno prihvacenog gledaju zainteresovano...tako je...prosto nemoj da obracas paznju...gledajuci od sebe ja to neradim zato sto mi je to zanimljivo ili tako nesto nego mi prosto skrene paznju...nemoj da obracas paznju jedino sto mozes da uradis je to....

U pravu si.

Nemoj ni misliti da su ljudi zlonamerni uvek. Možda nekad i nisu.
 

Back
Top