Za one koji misle da se radi o propagandi, jos istorijskih cinjenica iz tog perioda
Hrvati kao panduri reakcije
Posebno se taj karakter dokazao 1848. godine u Evropi zahvaćenoj nacionalnim i socijalnim revolucijama, gde su se Hrvati kolektivno iskazali kao najpogodnije sredstvo za gušenje revolucionarnih pokreta. "Nijedan drugi narod se nije pokazao tako valjan i tako sposoban da revoluciju ugušuje. Trebalo je postupati bez obzira: ubijati sve na šta se stigne, ništiti i tamaniti sve što naiđe. To su samo Hrvati bili u stanju. S druge strane, postojalaje opasnost da se vojska ne priključi revolucionarima, kao što se događalo u Francuskoj, Nemačkoj itd. I tu su Hrvati bili najbolja garancija da na to neće ni pomisliti. Zato je Hrvatima dodeljena glavna uloga "pandura reakcije" i njenih dželata, kako je to već primećeno.
Taj mali narod bio je kadar da na nekoliko strana pošalje pandure da suzbijaju revoluciju. On je to učinio u Italiji, Mađarskoj, u Austriji. I svuda je uspeo, zahvalujući najbeskrupuloznijim merama koje je preduzimao. Ono što nijedna druga narodnost i nijedna druga vojska u Austriji nije htela da čini, to su činili Hrvati. Na zlodela i bezakonja oni su uvek bili gotovi. Uostalom, to su nasledili od svojih predaka." (str. 10.)
U martu 1848. godine, građani Milana digli su se na ustanak i izbacili austrijsku vojsku iz svog grada. Tu je reč o nekim od najslavnijih dana italijanske istorije i sva naučna dela, koja te događaje obrađuju, puna su opisa hrvatskih zverstava koja su u duboku senku bacila sve postupke austrijskih vojnika drugih nacionalnosti. Najdetaljniji istorijski prikaz dat je u knjizi 'Trogodišnji arhiv italijanskih prilika" objavljenoj 1851. godine u švajcarskom gradu Kapilagu, pa je Kostić opširno citira.
Prvo navodi slučaj jednog ubistva: "Prema večerju, jedna patrola Hrvata vođaše u kastio jednog mladog Milanca. Ali, kako se ovaj opiraše sili čak sa pesnicama, tako ove divlje zveri zadaviše nesrećnika i obesiše ga o jednom fenjeru koji se nalazio na trgu." (str. 16.)
Slede masovnije scene nasilja i divljaštva: "U besu uđe jedna trupa da zaposedne dvorište. Bilo ih je oko 2.000 Čeha i Hrvata. Imali su divlji izgled, pucahu prema prozorima i u vazduh, u salama uništiše nameštaj. Ulaze koje bi našli zatvorene razbijahu sa sekirom pustošija. Neki su tukli nenaoružana lica, druti im sa leđa cepahu čak i haljine. Drugi, još divljiju, popeše se na krov i našavši tu neke dečake strmoglaviše ih na ulicu.
Krv građana je tekla od strane jedne soldatske pomahnitale od besa dok se njoj samoj ne pokazivaše nikakav otpor. Mi koji smo bili prisutni ovim strašnim scenama, ne možemo da na njih mislimo bezjedne navale bola i srdžbe... Hrvati, iznakažujući naš jezik, vikahu "subito pi-kare" (odmah ćemo vas nabosti, L.M.K.). Ranjenici koji su slabo mogli da hodaju, oni koji su posrtali... udarani su puškama ili pesnicama. I takav je divlji bes vladao da oni vojnici ,koji su bili udaljeni od zarobljenika tako da ih nisu mogli direktno tući, bacahu na njih odostraga komade cigala i blato." (str. 17.)
Ređahu se scene pojedinačnih mučenja, a onda se tekst nastavlja: "U to baš uđe preko puta mosta od Breše jedan odred Hrvata u jednu kuću u kojoj je bio jedan trgovac vinom. Naložiše vatru i ubiše nekoliko lica, između ostalih oca i sina Bartolio, radnici na popođavanju (patosanju) nađeni su spaljeni i proburaženi bajonetom sa osam ili više rana." (str. 17.)
Naoružani građani su se organizovali i Hrvate nagnali u bekstvo. "Uhapsiše pet Hrvata koji su prevedni u kuću Trulcio. Pronađen je unakažen leš jedne žene i unakaženo na strašan način troje male dece. Isti je odred spasio jednu devojčicu u uličici Sambuko, otrgnuvši je iz ruku ovih čudovišta." (str. 17.)
Milanska tragedija
Ali golgota italijanskih građana se nastavlja. Civili su bežali na sve strane "uvereni da ne mogu biti bezbedni u sopstvenim domovima od streljanja, od upada, od divljaštva Hrvata... U vreme Barbarose nisu takva varvarstva bila počinjena od neprijatelja; pobili su cele porodice od 7-8 lica, dečaci i deca otrgnuta iz utroba majčinih; ubijali su decu od dve i tri godine, palili su žive ljude i žene... U kući 2189 u P. (porta) Komasina, Hrvati baciše kroz prozor sve koji su tu stanovali... Na Starom trgu, jedna razbojnička banda Hrvata, sa mnogim oficirima, spazi na prozorima neke stanovnike kako ih promatraju. Verujući da im je postavljena zaseda, upadoše u kuću, rušeći vrata sekirom i vatrom, ubiše 11 lica, ljudi i žena, i toliko njih raniše. Opljačkaše i upropastiše sve...
U jednoj kući na Starom trgu u P. Komasina, pošto su zastrašili stanovnike sa tri topovska pucnja, čiji meci padoše u sobe, uđoše nenadano unutra. I pošto su svi stanovnici: ljudi, žene, starci, deca i invalidi povukoše u jednu jedinu sobu u prizemlje, razbiše vrata i sa jednom puščanom salvom više pušaka nanišanjenih na ove nesrećnike, odjednom ubiše sedam, raniše 18, a 12 odvedoše kao zarobljenike u Kastio. I sad još nedovoljno zasićeni, u prolazu za Kastio natakoše još dva na bajonete." (str. 17-18.)
Sledeći detalj je jednostavno nemoguće komentarisati. "Jedan ranjeni Hrvat uputio se bio u bolnicu; u jednom malom zavežljaju, koji je držao uzase i ljubomorno čuvao, nađene su dve otmene ženske ruke, sa prstima punim dragocenih prstenova." (str. 18.)
Sve to uveliko podseća na Magdeburšku tragediju ili Jasenovac.
Stravične scene se nastavljaju. "Veći deo Hrvata je opustošio veliko zdanje, ubijajući radnike, žene i decu... Jednoj devojčici od 13 godina beše odrezan grkljan, a i još ponekoj radnici. Jedan vrlo nesrećan otac, vodeći u svakoj ruci po jednog dečka, verovaše da će to umilostiviti ove žalosne bandite. Puni varvarstva, ako ne ubiše a ono rasekoše u komade ova dva nevina stvorenja pred njegovim (očevim) očima. Posle četiri sata pustošenja, povukoše se ovi kanibali, noseći sobom pozamašnu pljačku novca, srebra, robe, konja i kočija" (str. 19.)
Kostić dalje neumoljivo pronalazi primere hrvatske kulture i civilizacije. "Ništa manje brutalni prema materijalnim dobrima nego prema fizičkim licima, vršili su, naročito Hrvati, takve akte manitog varvarstva, koji su se jedva događali u vremena Vandala i Huna. U kući Đulija Fortise, sopstvenika jedne tekstilne fabrike kod Kapije Verćelina, Jedna horda ovih nakaza upade na svaki sprat, u svaku sobu. Ne samo što su ubili mnoge stanare i odneli velike sume novca, nego su opustošili magacine, porušili razboje, pocepali i oprljali štofove, i pokvarili i uništili sve stvari...
Uvukoše se Hrvati u jednu gostionicu i spazivši gazdu, zatražiše da im da da jedu. A pošto on nije imao, vezaše ga zajedno sa sinom i prikopčaše uz jedan top, vukući ih tamo-amo po ulici. Na taj način morali su gutljajima da piju smrt. Pošto su ih doveli u jednu drugu kuću i čuvšijedno detence kako plače, digoše ga iz kolevke na očigled uplašene majke i naslonivši ruke deteta prema zidu pribiše ga kao da beše slepi miš ili druga kakva beštija, a posle odjednog udarca bajoneta ostade majka mrtva na zemlji...
Svanjivalo se kad oko 200 Hrvata, navalivši gladni sa ovih vrata, razbiše sekirama ulaz u kafanu Njoki i uđoše u punom besu. Gazde radnje Leopoldo i Luiđa Njoki (bremenita u četvrtom mesecu) kleknuvši na kolena i skrstivši ruke na grudima, moljahu ove nakaze za život... Kad se ovaj uplašeni bračni par ponadao, davši sve što je imao, daje utolio nezajažljivu glad ovih divljih zverova, tada baš oficiri otrgoše silom ženu iz naručja muža, narede joj da klekne i upere joj bajonete na vrat. Mačem probodoše muža na očigled žene, zgaziše ga i raskomadaše, a onda naložiše vatru." (str. 20.)
Engleski vicekonzul u Milanu Robert Kempbel s gnušanjem je pisao opširan izveštaj o svim zbivanjima kojima je bio očevidac i uputio ga lordu Palmerstonu. U izveštaju su doslovno navedene i sledeće reči:
"U toku dana se pokazalo da su najveća divljaštva počinjena od Hrvata; čitave porodice žena i dece nađene su u raznim kvartovima predgrađa ubijene i unakažene od njih na najzverskiji način." (str. 21.)
Hrvatskih zločina su se užasavali i njihovi saborci drugih nacionalnosti. Mnogi od tih austrijskih vojnika posle su detaljno opisivali sve te jezive događaje, pa jedan od njih kaže: "Sa trga oružja uđoše, urlajući kao zveri, neki Hrvati; dvojica ili trojica behu naboli na bajonete neke jadne dečake. Neki od naših, videvši taj užas, prihvatiše oružje da kazne varvare. Ali sami, pored tolikih bataljona, šta mogasmo da radimo? Šta drugo nego da dozvolimo da nam bez nužde odrežu grkljan? Svi smo bili prebledeli od besa." (str. 21-22.)
Neposredno nakon tragedije u Milanu je štampana knjiga svedočenja više od dvesta očevidaca hrvatskih zločina.
Jedan od njih kazuje:" U noći, neki Hrvati, naterani u beg od stalne vatre jednog odreda građana koji je stražario na Kapiji Sv. Apolinara, skloniše se, razbijeni, po baštama i livadama Kvadrona. Predvidevši to bekstvo, dvojica hrabrih, Nova i Griloni, sakriše se i čuvši jedan glasan vapaj koji je molio za milost, potrčaše u kuću jednog baštovana i uhapsiše pet Hrvata, koji su sprovedeni u kuću Trivulcio. Nađen je unakažen leš jedne žene i na strašan način unakaženo njeno troje male dece. Isti je odred valjanih ljudi spasio jednu devojčicu u uličici Sambuko, otevši je iz ruku ovih nakaza toliko bednih koliko i opakih." (str. 22.)
zaboga...zar ne shvatas da su s ovim samo plasili narod? Bila je to senzacija u svoje vriejem.... "Hrvati jedu malu decu" ....
kapiras????
na kile.
) pošto su se istakli u nekim bitkama. Ali pošto su se osećali pomalo inferiorno u velikom svetu, i želeli su da prikriju nekakve relikvije/amajlije/idole koje su nosili oko vrata, to su preko njih vezivali ešarpe koje inače su bile uobičajeni deo njihove opreme. Izvinjavam se zbog nepreciznosti ali me mrzi sad da guglam detalje, nije najvažnije.
