МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
б) Европу узасава крволоцност Хрвата
На франуцском језику је 1633.г. изасла хроника „Слески војник” у којој се на висе мјеста говори о крволоцности Хрвата, по овдје цитирамо само неколико примјера: „Нарочито Хрвати нису никоме опрастали зивот... Невјерност градјана наплатили су Хрвати, који су пустосили, убијали, срамотили без разлике све сто им је у сусрет досло... Само у граду Холфелту 300 људи из пука де Мифелс је расјецено од стране Хрвата са капетаном Гутенбергом... Хрвати нису заборавили ниједну врсту варварства, а показали су се проницљиви да пронадју и нове изуме за муцење јадних становника, тако нису залили труда да дресирају псе и да их туткају на крв, да се неби ницим другим хранили него стрвином. Становници Анеберга и Адрофа били су принудјени да зависе од самовоље ових синтера и они су пролазили кроз њихове руке. Није се ништа друго чуло него јаукање, није се ништа друго видјело осим ватре и крви за време њиховог (хрватског) боравка, а посто би отисли, видјеле су се само русевине и лесеви и све врсте залосних обиљезја крајњег очајања... Сопас је просао на исти начин и послузио је као саховско поље свирепости Хрвата који су се ту купали у крви и пронасли како да потхрањују своју веселост... Хрвати, прије него се удаљисе, налозисе ватру свуда око Нирнберга, и потрудисе се да оставе вјецно или бар дуге трагове свога боравка. И заиста, многи тамо тврдјаху да ова бујица народа од 60 до 70.000 која је била доведена у град Нирнберг, и која је изгледала као да ће покорити цијело царство, није била употребљивана ни за шта друго него да копа, да прави јарке, да чини погоде у пљацку, нападајуци каткад коморе, и није се прославила нити освајањем неког мјеста нити ма каквом значајном битком.”
Историцар Богослав Филип Кеминц 1648.г. је писао у својој хроници поводом слеско-хрватског сукоба код Херсбрукверца: „Заробљенике, којима су Хрвати обецали да ће им поклонити зивот, ипак су напосљетку убили противно задатој ријеци.” Знаменити правник и историцар Пуфендорф писао је 1686.г. о кукавицлуку Хрвата и злочинима које су они цинили над мирним сељацима. 1632.г. Евхарије Елевтериј је објавио „Луца Магдебурга” у којој пише како су Хрвати бременитим женама плод напола вадили па их живе у воду бацали. Он пластицно и детаљно описује читав низ других звјерстава из којих се може сагледати да је магдебурска трагедија упецатљиво свједоцанство крволоцног карактера хрватске нације. О свим тим догадјајима пише 1790.г. Кристоф Готлиб фон Мур у књизи о Тридесетогодисњем рату, објављеној у НИрнбергу и многи други историцари 18.в. .
Ипак, најдетаљније о томе, 1727.г., пише магдебурски пастор Калвизио: „Прије свега су у цркви Св.Катарине на сироком путу отсјекли Хрвати на варварски начин главе тридесетројици, највецим дијелом зенских лица, које су клецеци усрдно молиле д аим с епоклони зивот, тако да су посље пронадјене мртве клецеци и са склопљеним рукама! У цркви Св.Јована посјекли су Хрвати сабљама прилично много лица и то разних: младих и старих, жена и дјевојака, као сто су једном проповједнику при томе руку изломили, једно дијете на сиси у двоје по средини пресјекли а мајци обе руке одсјекли, а и горе на звонику исте цркве разне људе који су сједили на уским степеницама торња и мислили да су сигурни од непријатеља, смакнули. Између осталих усмртили су једним убодом у гркљан органисту исте цркве, као сто су на исти начин у куци гдје сад командант станује многа лица под кровом заклали, тако да је често крв капала низ зидове и много година онако сљепљена могла се видјети.
Тако исто у разним куцама одбили су да се смилују и да поклоне зивоте женама на породјају у мукама и сасвим бременитим женама, иако су их оне за то усрдно молиле, него су оне усмрцене на биједан и кукаван начин једнако као и оне које су имале малу дјецицу при сисању на својим грудима; неку дјецу која су лезала на грудима својих мртвих мајки и тузно јаукала пробадали су својим дугим копљима и тако живе, јадно кукајуци, набодене на копљима носили су по улицама као неко јунацко дјело. Тако су неколико старијих градјана који су били као заробљеници у логору знали да прицају да се један војник дицио пред својим другом како је он двадесеторо мале дјеце на сиси копље набо и усмртио и тако се задовољио. Његов друг је указао на савјест и упитао га: да ли се не боји да га Бог због тога неће казнити, овај је одговорио: зао му је сто он није висе овакве дјеце погубио, јер су то јеретицка дјеца и нису ништа боље ни заслузила! И на исти начин су многи исто тако безбозни војници многе главе које су овим људима одсјекли износили на улицама као тријумф набодене на њиховим пијуцима. Видјело се при том такође како су двојица војника узела за нозицу једно дијете које је лезало код своје мртве мајке и залосно јаукало и како су га расцепурали (у двоје растргли), а ништа мање једној познатој градјанки коље зиво кроз тијело проболи.
Зенски свијет који би се тамо затекао, било жене или дјевојке, најцесце су срамоцене и то је обилато цињено на јавним улицама без икаквог срама. Понекад су једни друге, као сто то пси раде, терали (да би ови досли на ред), и међу њима нису постоване ни мале дјевојцице од 11 и 12 година, а неке су поред тога тако озљедјене и удесене, да нису могле да се макну с мјеста, као сто су, како изгледа, и у логору неке умрле због оваквог поступања.
У логору се, на залост, запазило да су многи официри, посто је срамно дјело изврсено, заробљење жене или посјекли, или поклонили, или продали, каткад чак дали у ”комис„ (то је све сто слузи као залиха војсци). Други, међу подофицирима, повезали су неким женама, нарочито ако су биле у годинама и без љупкости, прах на срамна мјеста и тако их озљедили, при томе жене сасвим трудне и скоро пред породјајем неке уморили, а неке живе натерали у воду и гурнули говореци: Тако се мора поступати са овим јеретицима! Зато није никакво цудо било да су мног фине дјевојке које су се биле сакривале на таваницама и гредама и ту склониле, да су оне кад су одозго видјеле како непријатељ срамно поступа са њиховим другама, радје пристале да их огањ кога су у свој страхоти гледале проздре, него д ањихову цаст и зивот оставе код тако одвратних људи и језивих непријатеља.” (стр.21-22.)
На франуцском језику је 1633.г. изасла хроника „Слески војник” у којој се на висе мјеста говори о крволоцности Хрвата, по овдје цитирамо само неколико примјера: „Нарочито Хрвати нису никоме опрастали зивот... Невјерност градјана наплатили су Хрвати, који су пустосили, убијали, срамотили без разлике све сто им је у сусрет досло... Само у граду Холфелту 300 људи из пука де Мифелс је расјецено од стране Хрвата са капетаном Гутенбергом... Хрвати нису заборавили ниједну врсту варварства, а показали су се проницљиви да пронадју и нове изуме за муцење јадних становника, тако нису залили труда да дресирају псе и да их туткају на крв, да се неби ницим другим хранили него стрвином. Становници Анеберга и Адрофа били су принудјени да зависе од самовоље ових синтера и они су пролазили кроз њихове руке. Није се ништа друго чуло него јаукање, није се ништа друго видјело осим ватре и крви за време њиховог (хрватског) боравка, а посто би отисли, видјеле су се само русевине и лесеви и све врсте залосних обиљезја крајњег очајања... Сопас је просао на исти начин и послузио је као саховско поље свирепости Хрвата који су се ту купали у крви и пронасли како да потхрањују своју веселост... Хрвати, прије него се удаљисе, налозисе ватру свуда око Нирнберга, и потрудисе се да оставе вјецно или бар дуге трагове свога боравка. И заиста, многи тамо тврдјаху да ова бујица народа од 60 до 70.000 која је била доведена у град Нирнберг, и која је изгледала као да ће покорити цијело царство, није била употребљивана ни за шта друго него да копа, да прави јарке, да чини погоде у пљацку, нападајуци каткад коморе, и није се прославила нити освајањем неког мјеста нити ма каквом значајном битком.”
Историцар Богослав Филип Кеминц 1648.г. је писао у својој хроници поводом слеско-хрватског сукоба код Херсбрукверца: „Заробљенике, којима су Хрвати обецали да ће им поклонити зивот, ипак су напосљетку убили противно задатој ријеци.” Знаменити правник и историцар Пуфендорф писао је 1686.г. о кукавицлуку Хрвата и злочинима које су они цинили над мирним сељацима. 1632.г. Евхарије Елевтериј је објавио „Луца Магдебурга” у којој пише како су Хрвати бременитим женама плод напола вадили па их живе у воду бацали. Он пластицно и детаљно описује читав низ других звјерстава из којих се може сагледати да је магдебурска трагедија упецатљиво свједоцанство крволоцног карактера хрватске нације. О свим тим догадјајима пише 1790.г. Кристоф Готлиб фон Мур у књизи о Тридесетогодисњем рату, објављеној у НИрнбергу и многи други историцари 18.в. .
Ипак, најдетаљније о томе, 1727.г., пише магдебурски пастор Калвизио: „Прије свега су у цркви Св.Катарине на сироком путу отсјекли Хрвати на варварски начин главе тридесетројици, највецим дијелом зенских лица, које су клецеци усрдно молиле д аим с епоклони зивот, тако да су посље пронадјене мртве клецеци и са склопљеним рукама! У цркви Св.Јована посјекли су Хрвати сабљама прилично много лица и то разних: младих и старих, жена и дјевојака, као сто су једном проповједнику при томе руку изломили, једно дијете на сиси у двоје по средини пресјекли а мајци обе руке одсјекли, а и горе на звонику исте цркве разне људе који су сједили на уским степеницама торња и мислили да су сигурни од непријатеља, смакнули. Између осталих усмртили су једним убодом у гркљан органисту исте цркве, као сто су на исти начин у куци гдје сад командант станује многа лица под кровом заклали, тако да је често крв капала низ зидове и много година онако сљепљена могла се видјети.
Тако исто у разним куцама одбили су да се смилују и да поклоне зивоте женама на породјају у мукама и сасвим бременитим женама, иако су их оне за то усрдно молиле, него су оне усмрцене на биједан и кукаван начин једнако као и оне које су имале малу дјецицу при сисању на својим грудима; неку дјецу која су лезала на грудима својих мртвих мајки и тузно јаукала пробадали су својим дугим копљима и тако живе, јадно кукајуци, набодене на копљима носили су по улицама као неко јунацко дјело. Тако су неколико старијих градјана који су били као заробљеници у логору знали да прицају да се један војник дицио пред својим другом како је он двадесеторо мале дјеце на сиси копље набо и усмртио и тако се задовољио. Његов друг је указао на савјест и упитао га: да ли се не боји да га Бог због тога неће казнити, овај је одговорио: зао му је сто он није висе овакве дјеце погубио, јер су то јеретицка дјеца и нису ништа боље ни заслузила! И на исти начин су многи исто тако безбозни војници многе главе које су овим људима одсјекли износили на улицама као тријумф набодене на њиховим пијуцима. Видјело се при том такође како су двојица војника узела за нозицу једно дијете које је лезало код своје мртве мајке и залосно јаукало и како су га расцепурали (у двоје растргли), а ништа мање једној познатој градјанки коље зиво кроз тијело проболи.
Зенски свијет који би се тамо затекао, било жене или дјевојке, најцесце су срамоцене и то је обилато цињено на јавним улицама без икаквог срама. Понекад су једни друге, као сто то пси раде, терали (да би ови досли на ред), и међу њима нису постоване ни мале дјевојцице од 11 и 12 година, а неке су поред тога тако озљедјене и удесене, да нису могле да се макну с мјеста, као сто су, како изгледа, и у логору неке умрле због оваквог поступања.
У логору се, на залост, запазило да су многи официри, посто је срамно дјело изврсено, заробљење жене или посјекли, или поклонили, или продали, каткад чак дали у ”комис„ (то је све сто слузи као залиха војсци). Други, међу подофицирима, повезали су неким женама, нарочито ако су биле у годинама и без љупкости, прах на срамна мјеста и тако их озљедили, при томе жене сасвим трудне и скоро пред породјајем неке уморили, а неке живе натерали у воду и гурнули говореци: Тако се мора поступати са овим јеретицима! Зато није никакво цудо било да су мног фине дјевојке које су се биле сакривале на таваницама и гредама и ту склониле, да су оне кад су одозго видјеле како непријатељ срамно поступа са њиховим другама, радје пристале да их огањ кога су у свој страхоти гледале проздре, него д ањихову цаст и зивот оставе код тако одвратних људи и језивих непријатеља.” (стр.21-22.)
