Из књиге Александра Палавестре „Илирски грбовници и други хералдички радови“
Хералдика Стојана Новаковића
Сама његова студија вероватно је написана као последица детаљних и опсежних теоријских, историјских и хералдичких припрема за нови грб Краљевине Србије. Краљ Милан наложио је 1882. Стојану Новаковићу, као министру просвете и црквених послова, да за обновљену краљевину састави прикладан грб. Занимљиво је, међутим, да је оригинални предлог Стојана Новаковића био другачији од усвојеног грба. О томе пише Милан Ђ.Милићевић у својим успоменама:
„16. јуни 1882. Закон о грбу Краљевине Србије. Стојана Новаковића нацрт. Ту су и крст и свињска глава, три копите, гуја дома Обреновића, и около ловоров венац и порфира… Ја, Кујунџић, Ракић и Пироћанац тражимо да изостави свињску главу и копите кад Босна не може бити претстављена својим грбом, да се избаци и венац, кад је ту порфира. Краљ тако усвоји, и сада је двоглави орао коме (је) на прсима стоји штит са часним крстом, представником српских страдања“.
Милићевићево сведочанство је од прворазредног хералдичког значаја. Сазнајемо да је Новаковићев оригинални нацрт имао много више елемената, са јасним политичким и идеолошким значењем: ту је — осим немањићког орла — још и грб Шумадије, односно Трибалије (вепрова глава прободена стрелом), грб Рашке (три потковице), уроборос из породичног грба дома Обреновић, као и ловоров венац (зачудо не маслинов који је – уз храстов -уоквиравао грб Кнежевине још од Сретењског устава 1835). Судећи по Милићевићевим речима, Новаковићев композитни грб темељно су критиковали и редуковали сам Милан Ђ. Милићевић, Милан Кујунџић Абердар, Мита Ракић (Милићевићев зет и отац Милана Ракића), као и Милан С. Пироћанац, тада председник владе, да би на крају краљ Милан усвојио поједностављену верзију Било би више него занимљиво видети како је Стојан Новаковић уклопио све хералдичке елементе у свој првобитни предлог грба Србије, укључујући двоглавог орла, крст и оцила, потковице и вепрову главу. Уроборос је, без сумње био обавијен око штита (великог или можда унутрашњег, као на потоњем грбу Краљевског дома Обреновића), као и ловоров венац. Интересантно је да Милићевић не спомиње кринове испод орлових ногу, који су без сумње постојали у Новаковићевом предлогу, те су и ушли у грб Краљевине – вероватно их је подразумевао, као уосталом и оцила, која такође не спомиње изричито.
Новаковић је детаљно размотрио хералдичке споменике из времена после распада царства, када су се, после смрти цара Душана, највиши великаши осамосталили и постали обласни господари. У другој половини, а нарочито крајем XIV века, ови великаши усвајају многе западноевропске хералдичке обичаје, па се у Србији јављају прави и потпуни грбови. Тај процес се наставио и у XV веку када се, под снажним притиском освајачке политике Турске, српски владари и великаши више окрећу ка Западу, што је приметно и на њиховим грбовима. Из тог времена на печатима и другим споменицима сачувани су грбови Лазаревића, Бранковића и других, које Новаковић темељно документује. Кацига са бивољим роговима била је породични хералдички симбол Лазаревића. Стојан Новаковић је добро уочио да су, као и Немањићи и Мрњавчевићи и Лазаревићи, очигледно, сматрали да су шлем и челенка најважнији делови грба и да могу да се приказују засебно. Већ од кнеза Лазара они усвајају и двоглавог орла као знак владарског достојанства и легитимног настављања немањићких традиција.
Двоглави орао, као прави хералдички знак, раширио се између бивољих рогова на печату деспота Стефана. На том печату, који описује Новаковић, приказан је један комплетан грб по свим правилима хералдике: шлем анфас са двоглавим орлом између рогова у челенци, плашт и штит са хералдичким представама. Штит је, међутим, окренут наопако, а у њему се јављају трака и два љиљана. Готово идентичан печат имао је и деспот Ђурађ Бранковић. Разлика је једино у томе што се, уместо двоглавог орла, код деспота Ћурђа појављује породични лав Бранковића. Стојан Новаковић је исправно приметио да се у то време на печатима и грбовима комбинују породични хералдички симболи са двоглавим орлом, симболом Немањића и српске државности, тада већ у опадању и сутону.
http://www.heraldikasrbija.com/?p=600#more-600
и заиста, ево тог печата деспота Стефана Лазаревића:
јасно се види греда између два крина, што значи да грб Хребељановића/Лазаревића из илирских грбовника није сасвим произвољан. аутор је пред собом очигледно имао аутентичан извор.
