„ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

  • Začetnik teme Začetnik teme drbob
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
службу Божију, а свештеници из Скрадина су одлазили у Шибеник – ради крштења православне деце и ради молитве над болесницима“.
Српско православно становништво је живело и у другим деловима Далмације – пре турских освајања. У њима је била угарска (мађарска) власт, а многа су мађарска документа из тог периода сачувана. Нека од њих предвиђају да се у српским срединама не може постављати старешина хрватске националности. То је 15. столеће. Узећемо такву законску одлуку за град Сињ и околину. У документу се прецизира да влашки (српски) суци и судије мора да обиђу два пута годишње сва влашка (српска) насеља. Без обзира на ове податке из средњевековних мађарских државних докумената, у југословенској историографији је кривотворено да је град Сињ „један од најславнијих историјских хрватских градова“. Данас, у њему, Хрвати прослављају победу српске војске над Турцима – у бици почетком 18. столећа. Наравно, хрватска историографија тумачи да је то учинила хрватска војска, без обзира што је на челу победничке војске био војвода – војни чин који никад Хрвати нису давали својим командантима. По овом угарском (мађарском) пропису (да Хрвати не могу бити старешине у Сињу и српским околним селима), можемо закључити да хрватског становништва није било у Сињу почетком 17. столећа – у време ове битке – јер Млетачка Република тада још није покатоличила православне Србе у великим деловима Далмације, западне Херцеговине и западне Босне. То ће учинити касније, а тако покатоличени Срби ће се тек у 20. столећу поистоветити с Хрватима. Значи, Хрвата није могло бити у Сињу почетком 18. столећа, јер их тамо није било ни у 15. столећу, како то пише у овом угарском (мађарском) пропису. У њему се наводе само влашка насеља, која суци и кнежеви мора да обиђу два пута годишње. Сва је срећа да овај податак узимамо из књиге хрватског историчара – иначе, у његов садржај нико (ни међу Србима) не би поверовао, да је споменут у књизи неког српсог историчара:
''И да им је питање (суд, судски стол) пода Всињем (испод тврђаве у Сињу), а на њих питање да не сида ни један Хрватин (да на њиховом суду, не буде ни један Хрват), нер њих кнез и суци њих (јер је њихов кнез и суци су њихови). И да им њих кнез и суци двакрат у годишћу по Власих појти по всих једино веше речених'' (кнез и суци су дужни два пута годишње обићи читаво влашко насеље – ''по Власих појти'').
Овај драгоцени документ, на још једном месту, упућује на то да су Срби, пре турских освајања, живели на земљи где је била основана Република Српска Крајина 1991. године. И то, Срби православне вере. У документу се спомиње једна законска обавеза, која треба да се обави на Ђурђевдан (Јурјевдан), 6. маја. Срби изузетно поштују Светог Ђурђа, па је Ђурђевдан једна од најчешћих српских крсних слава. Ђурђевдан су, до ових година, прослављали и сви исламизирани Срби у Босни и Херцеговини и многи покатоличени Срби. Због тога су угарске, касније аустријске, власти уприличивале да се овог дана бирају српски кнежеви и судије, да се убире порез и организују разне свечаности. Др Нада Клаић објашњава да Власи треба на Јурјевдан да плате порез у стоци и млечним производима:
''Да има дати всаки стан (станови, или катуни – влашка сточарска насеља, или љетња пребивалишта у планинама) о Јурјевој (!) овна или овцу, а овна приходника (јагње), тер сир; а тко је толи убог, тер сира нема, а он врвчу (ситан новац), тер подимни дукат (новчано давање по ''диму'', порезној влашкој јединици – по кући), по њих по закону седамдесет и четири боланче (цетински власи обрачунавали су дукат друкчије, него што је то било у далматинским градовима. Дукат, по њиховом рачуну,
 
има 74 боланче и плаћа га онај тко има најмање: ''кљусе и тредесет брава''), тко има кљусе и тридесет брав...''
Сва средњевековна документа упућују да су у Далмацији становници Срби. О српском становништву у Далмацији и Босни, сведочи и један трговачки уговор босанског краља и кнеза Николе Трогиранина (1449). Наводи га хрватска историчарка др Нада Клаић – као документ хрватске историје, мада босански краљ уписује у уговору да су му сви поданици – Срби, и у Босни и у Далмацији (Приморју). Погледајмо:
''Милостиу Божјом, Ми господин Штефан Томаш Краљ Срблем: Босни, Приморју и к тому, дамо видити всакому човјеку коју се подоба и прет кога лице приде ов наш отворен лист' с нашом' печатју вероватном, како пред' краљевства Ми муж' вазможни кнез Никола Трогиранин, дикари (цариник, СЈ) Сењски, начини с нами да има прибавати у нашем' краљевству за нашега слугу и учинити с нами опћено тргованије...''
А да су становници Далмације у Средњем веку Срби, види се и у повељи Дубровчанима босанског краља Стефана (Стипана) Остојића. У њој се говори о становницима две државне области краљевине Котроманића: Далмација (Приморје) и Босна. Повеља је писана у Сутиски , 4. децембра 1419:
''Стипану Остојићу, 'краљу Србљем, Босни и приморским странам', било је добро познато 'вирно поработаније' (служба) властеле града Дубровника његовим родитељима и дедовима. И кад му дођоше поклисари 'опћине Дубровника', па га 'многоумилно' замолише да им потврди оно што им дароваше његове војводе Сандаљ и Петар Павловић – 'жупу конављаску' и 'град Сокол у њој' – краљ Стипан одржа 'свит' (савет) с краљицом Кујавом и са својом одабраном властелом, па 'благослови и потврди 'за сва времена овај поклон граду Дубровнику'.
Треба да знамо да Турци нису успели да овладају свим јадранским обалним насељима, по чему можемо судити да из њих становништво није побегло у Италију, или Аустрију. Оно је остало с истоветном ентичком структуром све до краја 17. столећа, кад су Срби ослободили Далмацију од Турака. А тада, у другој половини 17. столећа, већински становници Шибеника су били православни Срби. О томе је податке оставио спомињани прота Никодим Милаш. И према њима се може закључити да су устаници против Турака у Далмацији (1682 – 1684) били само православни Срби, с нешто добровољаца Срба католика из Дубровника:
''У ово је вријеме сасвијем била уређена православна црквена општина шибеничка. Уз честитога шибеничког пароха Кирила Габријела, налазио се као капелан од 1676. године крчки калуђер Никодим Бусовић (Шибенчанин). Многобројна је била тада шибеничка општина, те су бивала, уз пароха, по два капелана, редовно Срби, јер је велика већина општинара била српске народности. Разна правила, која су дотле издавана била, већим дијелом од политичке власти, нијесу задовољавала општинаре и била су поводом честих спорова у самој општини. Услијед односне молбе, да би општинарима само саставили свој црквено-општински правилник, шибенички кнез Ђампаоло Фошкарини дозволи то општинарима, који тај правилик 25. априла 1679. године и саставе... У правилнику овом, забиљежени су на српском језику будући дворани: Вулета
 
Бусовић, Филип Рајчевић, Тома Павковић, Милија Вулиновић, Михаило Миљевац и Глиго Зубићевић''.
Како се види, правилник општински у Шибенику је писан на српском језику и ћирилицом, у 17. столећу. У Задру су се локални закони писали на српском језику и ћирилицом и раније – 1647. године, у време Кандијског рата, па нема места тумачењу да је приобално становништво Далмације било ишта друго до српско, и у Средњем веку и у тек минулим столећима.
То средњевековно српско становништво Далмације и Црне Горе, у великом проценту ће покатоличити Млетачка Република и Аустрија, или поунијатити, па ће тако потомци православних Срба у Далмацији и на отоцима бити обманути да су Хрвати. Податке о превођењу православних Срба у унијате, касније у римокатолике, између 1831 и 1836, оставио нам је Владимир Стојанчевић. Он ће забележити како су унијаћени Срби у Врлици и у Дрнишком срезу: ''само у Врлици, прешло је у Грко-католичку цркву четрдесет и два лица. Нових десет лица је прешло у Унију у Баљцима, почетком 1835, када је ово подручје посетио крижевачки унијатски бискуп Гаврило Смичиклас. Освећење новоподигнутих унијатских цркава у Кричкама – најјачем унијатском центру у Далмацији – 19. фебруара 1835, затим и у Баљцима 26. фебруара, представљало је врхунац ревности и успеха унијатског покрета у Далмацији у то време, с добрим надама службених кругова аустријске провинцијалне управе да се унијаћење православних Срба настави и даље''.
Данас би било тешко убедити католике Врлике да су им недавни преци били православни Срби. Не схватају да стара гробља око својих насеља погрешно називају - „гробља старовираца“. Не усуђују се да признају да су ту сахрањени њихови диреткни преци православне вере – не „старе вире“, како су их учили католички попови.
Книн у Далмацији је југословенска историографија прогласила некаквим старим хрватским градом, а он је, у Средњем веку, био само српски – насељен православним верницима. У 14. столећу је већи део Далмације био у саставу Босне. Далмација је била ређе насељена, па је краљ Твртко Котроманић одлучио да у њу пресели део босанског становништва. Учинио је то 1370. године, од кад је Книн постао центар северног дела Далмације.
 
СРЕДЊЕВЕКОВНА БОКА ЈЕ СРПСКА

Становници Боке которске су одувек били Срби – и католици и православни, чак и у Средњем веку – пре турских освајања. Србе католике у Боки которскј је, због истицања српства, покушао да казни (анатемише) у 14. столећу поглавар Римокатоличке цркве. О томе је, још 1934, обавио историјску студију Миодраг Пурковић:
''Которани су били највећим делом католици и то добри католици. Но ипак, у колизији интереса српске државе и католичке цркве, они су махом давали предност држави и краљу - свом српском. Они су били понекад и у резистенцији према самој Курији, па и у сукобу с њом. Забележено је како су се Которани опирали да приме за епископа Серђа Болицу, јер је именовање било противно статутима града Котора. Они су апелирали на краља Стефана Дечанског (то је
 
било 1328), коме су упутили и брата епископовог, познатог властелина Марина, ради казне. Папа је тада екскомуницирао и анатемисао Котор. Но, Котор није попустио. Тако је премештени епископ у Пуљу замолио Папу да Котор ослободи проклетства, јер му и он прашта... Ни сами католички извори не спомињу да су се Которани имали поколебати услед екскомуникације. Они су сматрали оданост својој држави и послушност својим закониима важнијим од припадности вери и лојалности Папи''.
Овај давни притисак Ватикана на Србе католике у Котору је само оквирни план за њихову асимилацију у Хрвате. Из неког разлога, Ватикан и западноевропске државе нису подносиле битисање народа под српским именом – ни кад су били католици. Према Србима православне вере су планирали и биолошко истребљење. Ево описа тог плана у једном стручном раду:
''Религиозна идеологија римо-католичког прозелитизма од 1941-1945. и решеност Свете Столице да је по сваку цену спроведе, представља, заправо, део вековних тежњи и покушаја унијаћења или потпуног превођења правосалвних на ову веру. Римски верски милитаризам према Правосалвној цркви добија јасне доктринарне основе од Флорентинског сабора 1439. године. Од хрватских римо-католичких теолога, Јурај Крижанић (1617/8-1683) је први заступао идеологију уније, тј. потчињења Истока Западу, заснованог на одлукама овог унијатског сабора... Током 16. и 17. века, склопљене су насилно следеће уније с православнима: 1595/6 – Брест-Литовска, 1611 – у Хрватској (Иванград, Марча, Крижевци), 1648 – Ужгордска и 1698 – у Алба-Јулији... Римо-католички прозелитизам у Хрватској осамнаестог века, био је, такође, заснован на идеологији Флорентинског сабора. Но, овог пута, теоријска основа унијатске идеологије је била политички зависна од Аустрије, и њених империјалних интереса на Балкану. У 19. веку, папе за метод унијаћења истичу официјелни култ Ћирила и Методија и та 'ћирилометодска' идеологија постаје основа римо-католичког плана унијаћења православних Словена... Што се тиче Срба, од друге половине 19. века, Хрвати постају носиоци прозелитиске политике према овом народу... Хрватски клерикални челници ове унијатске стратегије су били Фрањо Рачки и ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер... Неуспех ове политике према Србима је био потпун, и та чињеница биће основни разлог обнове и верске патолошке омразе коју је овај народ све више навлачио на себе... Пред Други светски рат и стварање клеро-усташке Независне Државе Хрватске, римо-католицизам се није помирио с чињеницом да су пропали сви покушаји да православне приволе на потписивање уније. Због тога, марионетска и крсташка Независна Држава Хрватска биће стављена у погон за насилно покатоличавање и уништење Срба''.
Српски национални простор се, и данас, нападно сужава. Следи се садржај „Конгрегације за пропаганду вјере“, коју води Дон Бранко Збутега и његови доглавници из Котора, те „Бокешка морнарица“. У госте им се одомаћила и Хрватска телевизија, са својим јуришним програмом како је Бока „заљев хрватских светаца“, и да „сваки камен бокешки, говори хрватски“. O tempora, o mores! О, Срби католици! Ако је у Боки било католика, то нису били Хрвати, већ Романи, Венецијанци – Италијани. А ријетки бокешки старосједиоци – Срби, шљегли са сусједних брда, примили су католичку вјеру из потребе и запослења, али се за дуго нису одрицали своје матичне нације. Свеци, које господа национални Хрвати називају „хрватским“, то нису, почев од Св. Трифона, који је овамо приспио са истока у освит 10. вијека, и по чему би он био латински светац, да није по олтару! (sic).
 
Остали католички светитељи, Св. Озана Которска и Св. Леополд Мандић, опет су српског поријекла.
Дон Нико Луковић вели: “Блажена Озана Которска рођена је 1493 – село Релези – Љешанска нахија, чобаница, од српских родитеља“. А Свети Леополд Мандић потиче из сиромашне каменске породице са много дјеце. Било је и других, врло познатих Срба-католика из Боке, као што су браћа Змајевићи, Мартиновићи и други. И само се надбискуп Вицко Змајевић издваја од осталих - по дубокој мржњи према свом народу.
И други католици с јадранске обале су знали да припадају српском народу и то су редовно истицали, јер су запажали да ватикански и аустријски агенти проповедају да је српство омеђано православном вером, а да су сви католици – само Хрвати. То упутство из Ватикана и Аустрије није поштовао ни познати Србин католик - Марко Мурат, сликар из Дубровника, рођен 1864. године. Писао је о Србима свом пријатељу др Лазару Марковићу, професору Правног факултета у Београду и изражавао бригу што се српска нација дели по верским шавовима и што се онај католички, непрекидно, асимилује у хрватску нацију:
„Донедавно, цела дубровачка интелигенција и већи део грађана су се осећали Србима. А имамо и данас случаја, где један вели да је Србин, а рођени му брат каже да је Хрват. Хрвати – и то баш они прави у Загребу – признавали су својима (јасније: својатали су за хрватске, СЈ) све обичаје, приповетке, песме народне, које су и српске и штампали су варијанте Вукових српских народних песама и друге народне песме, које опет скоро искључиво певају о српским владарима, јунацима, хајдуцима – штампали су их као 'Хрватске народне пјесме'. У чему је, дакле, та разлика? У вери, тј. цркви, ваљда? Овако дељење по цркви, било би више него глупо; оно је и жалосно. И ја велим срамотно је за нас: доказ о нашој некултури. Који то народ са памећу и здравим разумом дели себе у више народа према припадништву једној или другој христијанској конфесији?! А факт је најжалоснији код нас да православни сматрају своју веру неком важном карактеристиком српства. Веру! А вере – са ретким изузецима – наша православна интелигенција нема! Ја знам више него једног атеисту који је готов да гине за православље, јер сматра да је то исто што и српство!“
Софија Божић је у свом чланку у „Љетопису“ Српског културног друштва „Просвјета“, Загреб, у априлском броју 2000. године, подсетила да је католички бискуп из 17. столећа, Тонко Марнавић, био Србин и да је написао вредно дело о Светом Сави:
„Давне 1640. године, у Риму је објављен спис под насловом 'Живот Светог Саве’. Аутор је био римокатолички бискуп Тонко Марнавић. Сто педесет година касније (1789), каноник др Иван Јосип Павловић-Лучић је поново издао ово дело, са својим предговором и коментарима. И бискуп Марнавић и каноник Павловић, иако у служби Ватикана, отворено су истицали да су 'српског племена!' ова двојица црквених достојанственика су, с пуном свешћу, припадала и Римокатоличкој цркви и српском народу...“
 
Софија Божић је у овом часопису написала да је најбројније становништво Далмације претходних столећа било српско (и православне и католичке вере) и да је зато недопустиво да се ова област уноси, кад је реч о становништву, као хрватска - с хрватским становништвом. Видимо, Софија Божић је једана од тих стручних лица – њен рад може бити узор данашњим и будућим српским прегаоцима. Видећемо да оно што она пише о Србима католицима Дубровника, важи и за Србе католике Котора, и све остале – чији је матерњи језик српски:
„Срби католици су били најбројнији и најјачи у Далмацији. Њихова 'престоница' на овом простору је био Дубровник, а нешто северније су Каштели код Сплита били чувени управо по групи римокатоличких Срба... Према истраживањима Лује Бакотића, у Далмацији је, почетком 20. века, било 20 до 25.000 Срба римокатоличке вере. Поменимо само: Антун Фабриса, уредника српског листа 'Дубровник', др Ловро Павловић Лучић, адвокат и народни посланик, др Лујо Бакотић... Марко Мурат, сликар, који је на сликарском платну овековечио Симу Матавуља, Лазу Костића, Нићифора Дучића, Милана Ђ. Милићевића, краља Александра и краљицу Марију... у писму Лази Марковићу (у августу 1937. године, такође, из Дубровника), између осталог, пише: 'Кад сам био ђак дубровачке гимназије (600 годишње!), сви наставници Дубровчани су се признавали Србима, и сви скоро ђаци. Цела градска интелигенција... Једно време је на опћини била српска управа (пок. Франо Гондола Гундулић). Бискупа М. Водопића смо убрајали у Србе, клер је симпатизирао са Србима, а неколико свећеника се осећало српски...“
 
da nebi citali ovo sve,da probamo skratit.otrgnuse se braca srbi-rasani iz raske i pocese da se sire,ljeta gospodnjeg...davno uglavnom :) i zla kob zadesi sve sto im se nadjose na putu,preko zete,huma,zahumlja,paganie,pa sve do soli,usore i zapadnih krajeva (bugare nisu dirali,bili mnogo jaki).ali tu nebi kraj,pade i dalmacija,za njom srijem i slavonija,te se odatle rasprsise braca srbi po bijelome svijetu...prorocanstvo kaze,da kad sivi soko preleti sve srpske zemlje,sleti na avalu i zakukurice 3 puta,ujedinit ce se sve srpske zemlje,do tada ostaje nam da cekamo :)

uglavnom jedan kratak rezime:

srbi sve i svuda
 
СРЕДЊЕВЕКОВНА БОСНА ЈЕ САМО СРПСКА - ПРАВОСЛАВНА
Ни с једним српским крајем се југословенска историографија није тако (ненаучно) поигравала као с Босном. Час је бележена као српска, час као хрватска покрајина и држава. Да би се уклонили српски трагови, кривотворено је да у Босни није исповедана у Средњем веку ни хришћанска вера, него су, додатно се кривотвори, њени становници били поклоници некакве патеренске, или богумилске јереси. То богумилство се приписује времену босанског бана Кулина и тврди се да он није дозвољавао градњу хришћанских храмова. Но, др Васо Глушац је то оповргао и понудио податке о православној цркви бана Кулина:
„Старосрпски натпис на каменој плочи с Кулинове цркве, који је пронађен код Високог, сведочи да је у то време хришћанска вера у Босни била потпуно учвршћена. Иначе, не би бан Кулин, са својом женом Војиславом, подизао цркве, нити би имао коме подизати – кад не би народ те цркве поштовао и у њима се Богу молио. На једној црквеној плочи, има врло лепо израђених шест крстова. На трећем крсту, налазе се написане речи: 'Радохња крстјанин'. Дакле, Радохња крстјанин учествује у подизању банове цркве и на плочи исписује своје име. Је ли могуће да је то био богумил, или патерен, кад тако поштује крст и учествује у подизању цркве?“
Амерички историчар, професор на „Барбара универзитету“ у Сан Франциску, др Иво Вукчевић, написао је уџбеник о српској античкој историји: „Срби Германије, Етрурије и Илирије“ и њиме довео у питање све оно што у историографији Европе пише о предхришћанским и средњевековним Словенима (Србима). Део његове књиге је преведен на српски и објављен у Београду, па ћемо се користити текстом о средњевековном становништву Босне и Херцеговине. Професор Вукчевић је изричит – у питању су Срби православне вере. Каже да се у Босни говори најсавршенији српски језик и да су најзначајнија књижевна средњевековна дела писана у Босни. Србе Босне доводи у сродничку везу са српским племенима у Германији, наглашавајући да су средњевековни српски племићи у Германији имали лична имена каква су била и у Босни. Наравно, он и не наслућује некакве хрватске трагове у Босни, па је јасно да део прогнаног становништва из Босне, д стране Турака у 15. столећу, није могао припадати хрватском етникуму, како то пише у несрећној југословенској историографији. Проф. Вукчевић доводи у везу с Босном само римокатоличке свештенике – који, каже, нису могли оделети богатом српском језику и прелепој ћирилици, па су се молили на српском, а писали црквене књиге ћирилицом. Погледајмо све ово у тексту проф. Вукчевића:
„Имена словенских владара и угледних личности записана у раној средњевековној Германији, често су или потпуно идентична, или слична именима српских влада и угледних личности, забележних у историјским српским земљама између Дунава и Јадранског мора – у средњевековној Босни. Босна је, на више начина, била витални цеантар српског средњевековног искуства. Ово, нарочито, важи за област књижевности, развој српске књижевности религијског карактера и усавршавање српског језика и писма. Следе, редом, књижевно-графичка ремек дела српског језика и писма...
Средином 13. века, имамо „Босанска Јеванђеља“ – дело инспирисано „Мирослављевим Јеванђељем“ и сличним. У 14. веку, имамо неколико веома познатих ремек-дела: „Дивошево Јеванђеље“, „Мостарско-Манојлово Јеванђеље“ и „Копитрово Јеванђеље“, као и „Батово Јеванђеље“. Са самог почетка 15. века су: „Никољско Јеванђеље“, „Хвалов Зборник“ и „Четворојеванђеље Твртка Припковића“, праћено „Радосављевом Апокалипсом“ и „Чајничким Јеванђељем“. С краја 14. и почетка 15. века су: „Даничићево Јеванђеље“, „Срећковићево Јеванђеље“, „Никољско Јеванђеље“ и „Метачки Зборник“...
Према Марину Темперици, рођеном Дубровчанину, језуитском учењаку и познаваоцу српског језика из 16. века: 'Српски језик који се говори у Босни је српски језик у својој чистијој и лепшој форми'. Српско писмо је дуго било језик и писмо римо-католичких хроника, преписке и записа. Из средњевековних и каснијих извора, јасно се да закључити да је у Босни, где ћирилско писмо знају и пастири читати и писати, где су римокатолички текстови штампани у litera et idoma serviano, postojao snažan otpor prema latinskom pismu. Sredinom 19. veka, članak pod nslovom ’Hercegovci’, fratra Grga Martića (1822-1905), veoma učenog i uglednog franjevca svoga vremean, i da je srpski jeidni jezik u Hercegovini (jezik hercegovački je narečje našeg srpskog jezika), traži da se srpski jezik očisti od stranih reči i izraza“.
 
car4455:
СРЕДЊЕВЕКОВНА БОСНА ЈЕ САМО СРПСКА - ПРАВОСЛАВНА
Ни с једним српским крајем се југословенска историографија није тако (ненаучно) поигравала као с Босном. Час је бележена као српска, час као хрватска покрајина и држава. Да би се уклонили српски трагови, кривотворено је да у Босни није исповедана у Средњем веку ни хришћанска вера, него су, додатно се кривотвори, њени становници били поклоници некакве патеренске, или богумилске јереси. То богумилство се приписује времену босанског бана Кулина и тврди се да он није дозвољавао градњу хришћанских храмова. Но, др Васо Глушац је то оповргао и понудио податке о православној цркви бана Кулина:
„Старосрпски натпис на каменој плочи с Кулинове цркве, који је пронађен код Високог, сведочи да је у то време хришћанска вера у Босни била потпуно учвршћена. Иначе, не би бан Кулин, са својом женом Војиславом, подизао цркве, нити би имао коме подизати – кад не би народ те цркве поштовао и у њима се Богу молио. На једној црквеној плочи, има врло лепо израђених шест крстова. На трећем крсту, налазе се написане речи: 'Радохња крстјанин'. Дакле, Радохња крстјанин учествује у подизању банове цркве и на плочи исписује своје име. Је ли могуће да је то био богумил, или патерен, кад тако поштује крст и учествује у подизању цркве?“
Амерички историчар, професор на „Барбара универзитету“ у Сан Франциску, др Иво Вукчевић, написао је уџбеник о српској античкој историји: „Срби Германије, Етрурије и Илирије“ и њиме довео у питање све оно што у историографији Европе пише о предхришћанским и средњевековним Словенима (Србима). Део његове књиге је преведен на српски и објављен у Београду, па ћемо се користити текстом о средњевековном становништву Босне и Херцеговине. Професор Вукчевић је изричит – у питању су Срби православне вере. Каже да се у Босни говори најсавршенији српски језик и да су најзначајнија књижевна средњевековна дела писана у Босни. Србе Босне доводи у сродничку везу са српским племенима у Германији, наглашавајући да су средњевековни српски племићи у Германији имали лична имена каква су била и у Босни. Наравно, он и не наслућује некакве хрватске трагове у Босни, па је јасно да део прогнаног становништва из Босне, д стране Турака у 15. столећу, није могао припадати хрватском етникуму, како то пише у несрећној југословенској историографији. Проф. Вукчевић доводи у везу с Босном само римокатоличке свештенике – који, каже, нису могли оделети богатом српском језику и прелепој ћирилици, па су се молили на српском, а писали црквене књиге ћирилицом. Погледајмо све ово у тексту проф. Вукчевића:
„Имена словенских владара и угледних личности записана у раној средњевековној Германији, често су или потпуно идентична, или слична именима српских влада и угледних личности, забележних у историјским српским земљама између Дунава и Јадранског мора – у средњевековној Босни. Босна је, на више начина, била витални цеантар српског средњевековног искуства. Ово, нарочито, важи за област књижевности, развој српске књижевности религијског карактера и усавршавање српског језика и писма. Следе, редом, књижевно-графичка ремек дела српског језика и писма...
Средином 13. века, имамо „Босанска Јеванђеља“ – дело инспирисано „Мирослављевим Јеванђељем“ и сличним. У 14. веку, имамо неколико веома познатих ремек-дела: „Дивошево Јеванђеље“, „Мостарско-Манојлово Јеванђеље“ и „Копитрово Јеванђеље“, као и „Батово Јеванђеље“. Са самог почетка 15. века су: „Никољско Јеванђеље“, „Хвалов Зборник“ и „Четворојеванђеље Твртка Припковића“, праћено „Радосављевом Апокалипсом“ и „Чајничким Јеванђељем“. С краја 14. и почетка 15. века су: „Даничићево Јеванђеље“, „Срећковићево Јеванђеље“, „Никољско Јеванђеље“ и „Метачки Зборник“...
Према Марину Темперици, рођеном Дубровчанину, језуитском учењаку и познаваоцу српског језика из 16. века: 'Српски језик који се говори у Босни је српски језик у својој чистијој и лепшој форми'. Српско писмо је дуго било језик и писмо римо-католичких хроника, преписке и записа. Из средњевековних и каснијих извора, јасно се да закључити да је у Босни, где ћирилско писмо знају и пастири читати и писати, где су римокатолички текстови штампани у litera et idoma serviano, postojao snažan otpor prema latinskom pismu. Sredinom 19. veka, članak pod nslovom ’Hercegovci’, fratra Grga Martića (1822-1905), veoma učenog i uglednog franjevca svoga vremean, i da je srpski jeidni jezik u Hercegovini (jezik hercegovački je narečje našeg srpskog jezika), traži da se srpski jezik očisti od stranih reči i izraza“.
Kliknite za proširenje...


koliko je pravoslavnih crkava imala srednjovjekovna bosna?
 
cvrsnica:
na pitanje protupitanjem se odgovara....

kucni odgoj :mrgreen:
Kliknite za proširenje...

Не, него здрав разум. Због чега бих губио време и причао о томе како су Србе прво покрштавали мисионари из Рима, и да се кроз Средњи век хришћанство из Византије (касније Православље) ширило међу Србима на штету хришћанства из Рима (каснијег Римокатолицизма), кад те једноставно могу приупитати за вероисповест родоначелника најзначајније српске средњовековне династије, а који нису били православци већ римокатолици, и да тиме твоје повезивање присуства Срба са присуством православаца у Босни елиминишем у самом старту?

Зар не?
 
Odlučio sam i ja u skoro vrijeme otvoriti neku temu. Trebam samo pronaći nešto zanimljivo. Što mislite o "Francuzi su Srbi" ili "Srbi su potomci Atlantiđana"? :mrgreen: A moglo bi i nešto iz biografije velikog srpskog faraona Tutmozisa III. :hahaha: Ne, ne, sjetio sam se. Postavit ću temu "Kako su Srbi prije 10000 godina naučili paliti vatru". E to je prava tema. :mrgreen: Ako netko misli da to nije dovoljno intrigantno i intelektualno zahtjevno mogu i otvoriti temu koja je poznata u cijelom svijetu "Adam i Eva - prvi Srbi". :thumbdown:
 
Poslednja izmena:
Орионе, делујеш као млад и озбиљан дискутант који има много тога квалитетног да понуди, и да води расправу на прилично високом нивоу.

Ако прихваташ крајње добронамеран савет од мене, саветовао бих ти да је одређене дискутанте боље игнорисати, него се освртати на оно што они пишу. А овде ћеш наћи многе небулозе везане за српску "историју", па чак и читаве теме отваране у те сврхе. Схватам да треба имати јак стомак да би се прешло преко неких ствари које могу бити национално увредљиве, али нажалост је чињеница да је ово форум, иако приватан, претежно форум на којем се окупљају српски дискутанти, а ту се може наићи на свакога, па и на оне, као што си и видео, који родослов Стефана Немање изводе од Господа Исуса Христа, а Богородицу Деву Марију проглашавају за Српкињу... на то је штета трошити и време и нерве. А ако неку тему или пост сматраш увредљивим, слободно користи опцију
report.gif
 
Bogart:
Орионе, делујеш као млад и озбиљан дискутант који има много тога квалитетног да понуди, и да води расправу на прилично високом нивоу.

Ако прихваташ крајње добронамеран савет од мене, саветовао бих ти да је одређене дискутанте боље игнорисати, него се освртати на оно што они пишу. А овде ћеш наћи многе небулозе везане за српску "историју", па чак и читаве теме отваране у те сврхе. Схватам да треба имати јак стомак да би се прешло преко неких ствари које могу бити национално увредљиве, али нажалост је чињеница да је ово форум, иако приватан, претежно форум на којем се окупљају српски дискутанти, а ту се може наићи на свакога, па и на оне, као што си и видео, који родослов Стефана Немање изводе од Господа Исуса Христа, а Богородицу Деву Марију проглашавају за Српкињу... на то је штета трошити и време и нерве. А ако неку тему или пост сматраш увредљивим, слободно користи опцију
report.gif
Kliknite za proširenje...

Ma u pravu si. Ima mnogo takvih provokatora i na našim forumima.
 
Професор Иво Вукчевић не дозвољава никакву назнаку да је у средњевековној Босни живео неки други народ поред Срба. Срби су насељавали све земље које су биле у њеном саставу, па и Далмацију:
„Током писане историје, од првих натписа, уговора и других докумената, босански владари су у најједноставнијим, директним, простим и једнозначним изразима називали себе и друге људе – Србима и само Србима (Србљин, Србљи, Србљима). Следеће краљевске повеље, којима се уређују трговачки односи с Дубровником, Босанце називају Србима.
У златном добу босанске историје, старим добрим данима бана Кулина (од Кулина-бана и добријех дана), повеља из 1189, на пример, Босанце назива Србима. У следећем веку, узастопне повеље – које је издао бан Матија Нинослав (бан Матеј Нинослав, по милости Божијој, велики бан босански) називају Босанце Србима. Исто важи за повељу из 1245, која је издата у име бана Матеје, његове браће (братнов) и угледника (бољарими). Један век касније, бан Стефан Котроманић налаже свом особљу да пошаље четири копије споразума у Дубровник, две на латинском, а две на српском – двије латинсци а двије српскије“.
Професор Вукчевић не оставља никакву недоумицу у својој тврдњи да су сви станвовници Босне били Срби. Доказује то и личним именима и презименима – узетим с надгробних споменика Средњег века у Босни. Узећемо та имена с подручја леве и десне обале Неретве, па ћемо видети да су она само српска, мада се ови крајеви данас (несмотрено од српских историчара, или повјесничара) сматрају хрватским:
„Бановић Вучина, Бећковић Милац, Белаковић Ђуро, Богачевић Вукосав, Богданчић Љубиша, Богдановић Љубен, Богмиловић Љупко, Бјелановић Дабижив, Брајановић Ђурац, Братичевић Цвијетко, Братиљевић Вучина, Будисалић Радивој, Будисалић Живко, Дабишиновић Радоје, Дабиживовић Павко, Добреновић Милош, Добрић Радослав, Добрићијевић Добрило, Добрковић Радиша, Добромировић Мирослав, итд“.
Да је средњевековно становништво Босне било српско, сведочи и Алија С. Коњхоџић. Он не дозвољава да су Турци у 15. столећу затекли у Босни икога, осим Срба. Појаву хрватства у Босни, везаће за новији верски и државни инжињеринг Ватикана, Млетачке Републике и Аустрије – којим су Срби католичени, па убеђивани да су Хрвати. Овог пута узећемо Коњхоџићев текст о становништву Босне у време турског доласка, с насловом: „Српска свест код босанско-херцеговачких муслимна“:
„Један од најтежих, још увек нерешених, проблема Српског народа је несумњиво проблем босанско-херцеговачких муслимана, који је рак рана на српском организму, која је кроз векове крварила... Сложеност овог проблема не лежи само у верској подвојености, већ и у национално-политичком и економско-социјалном погледу. Примајући Ислам, који је у то време, преко султана, држао Српски народ у ропству, потурчењаци су а приори постали и политички противници Срба, тим пре што је у то време политика Средњег века била у знаку верских ратова. То тешко стање економске неједнакости и социјалног угњетавања од стране ага и бегова је оставило дубоког трага у психологији Српског народа, што се, и поред историјске и етнолошке науке о српском пореклу босанско-херцеговачких муслимана, и данас осећа, не с призвуком вере, него у политичким потезима – кад је реч о њима“.
 
Нема спора да је средњевековно становништво Босне, пре турског освајања, било српско. Поред наведеног, могло би се то потврдити позивом на стотине средњевековних историјских извора, али нема потребе. Чудно је само како је југословенска историографија била у могућности да обмањује, да су и хрватски трагови и хрватски народ у Босни у Средњем веку? Чињено је то лукаво – спорадичним убацивањем у текстове о средњевековној Босни и нечега што упућује на хрватски народ, или, чак, на хрватску државу. Др Васо Чубриловић је био један од задужених интелектуалаца, да на том фалсифакту истрајава. Узећемо један његов текст о томе – спомиње хрватску државу у 15. столећу, иако је Хрватску окупирала Угарска (Мађарска) 1097. године – више од 400 година раније. Ево Чубриловићевог текста о томе, у чланку: „Порекло муслиманског племства у Босни и Херцеговини“:
„Важна је чињеница да Турци нису у једном налету освојили Босну и Херцеговину. Од битке на Косову 1389. до пада Бихаћа 1592, прошло је две стотине година. Неке земље босанске су прелазиле постепено под турску власт, друге су освојене ратним походом 1463. године, а остале је морао Турчин да отима у крвавим борбама – од Хрватске, Угарске и Аустрије“.
Др Васо Чубриловић ће, дарујући хрватској историографији српске земље и српско становништво, у истом чланку, фалсификовати да је средњевековно становништво Босне, Далмације и Лике било хрватско:
„У јесен 1463. године, провалио је у Босну угарски краљ Матија Корвин, освојијо је натраг Јајце и велики део босанског краљевства. Ту је Корвин основао Јајачку и Сребреничку Бановину, као бране против турских провала у Хрватску и угарске земље. Око Босанске Крајине, Посавине и југозападне Босне и Херцеговине, водиће се љуте борбе међу Турцима и Угрима – све доконца 16. века. Скоро 150 године, пустошиће се ове земље од турских, угарских, аустријских и млетачких војски и чета. И како су Турци постепено освајали поједине прделе, налазили суих потпуно опустошене. Народ је избегао из свог завичаја западу и Јадранском мору, изгинуо, или био одвучен у турско робље. Турци ће у 16. веку морати ове земље поново да насељавају – довлачећи ново становништво из унутрашњости земље. Без сумње је данас да овде највећи део становништва није староседелац, него колониста, био муслиман или хришћанин. Од хришћана, највише се досељавају Срби из Рашке, Зете, Херцеговине и источне Босне. Тако су Босанска Крајина, северна Далмација, Лика и Банија измениле свој етнички састав: место старог хрватског становништва – премоћ добијају Срби, досељених из старих српских земаља.
Горње подвлачење је учињено да бисмо скренули пажњу на чињеницу да је тако могао да тврди југословенски (српски) историчар, а да за то није имао ниједан историјски извор. Нигде нема трагова да су у Далмацији, Лици, Босни и на Банији живели Хрвати пре турских освајања, али то нико у Југославији није проверавао, јер је ауторитет др Васе Чубриловића био неповредив.
Не треба се чудити. Југословенска историографија је кривотворена – увек на штету Срба, а у корист Хрвата. Извори потпуно оспоравају овакве закључке др Чубриловића (Рачког о некаквим богумилима у Босни, итд), јер је у њима реч о средњевековном српском становништву у Босни – становништву православне вере. Ево једног записа о бежању православних Срба у Дубровник, после турских упада у Босну - 1460. године, у књизи Србина католика Лује Бакотића:
 
„Кад су Турци у Србију, а после тога и у Босну и Херцеговину, продрли, многе су тада српске породице у Дубровник избјегле. Тако около љета 1460, између других, доселе се у Дубровник: Марко и Радивој Вучковић, браћа војводе Иваниша, породице благородне из Требиња: Љубишић, Медисјеновић, Рудивовић, Доброшевић, Влатковић и породица Ђорђа, господара благајског и друге“.
Није овај документ о босанским православним Србима једини. Лујо Бакотић записује да су босански Срби у Дубровнику дуго исповедали своју веру и да су се молили у околним црквама. Понекад су им свештеници долазили с турске територије у куће, крадом од дубровачких власти. Како се види, средњевековна документа оспоравају Чубриловићев навод - да су из Босне бежали Хрвати и оспоравају хрватску (и југословенску) историографију – у којој је кривотворено да се у Босни исповедала некаква богумилска или патеренска вера:
„Од тог времена, тј. од 1500. године, па до сврштетка 17. стољећа, о српској цркви у Дубровачкој Републици, као и пређе, ни спомена није било. Очевици, живи свједоци, који памте кад је ова у Дубровнику црква српска постала, приповједају да су пре тога људи наши, док нису своју цркву имали, ишли горе у Турску, или у Петровску цркву, која два сата од Дубровника одстоји, или у манастир Требнић на литургију, који је отприлике шест сати далеко. Кадгод би, истина, по један калуђер требињки силазио у Дубровник, те би у приватној чијој кући јутарње и вечерње очитао, но, то би вазда крадом било“.
И Ема Миљковић нас упознаје да је неистина о богумилима, плански, проширена, поред историје, и на друге научне гране - у Аустроугарској, а настављена, нажалост, у Југославији:
„Аустроугарска управа, а посебно Бењамин Калај, добро је схватала значај историје, географије, етнологије и других сродних наука за формирање националне свести, па су настојали да битно утичу на њихов развој и, што је још важније, да их искористе за своје политичке циљеве. Због тога је у Сарајеву основан Земаљски музеј (1888), са задатком да буде водећа научна институција у земљи. Годину дана касније, покренут је и часопис Гласник Земаљског музеја, који је, с мањим паузама за време Првог и Другог светског рата, излазио све до 1992. године. Задатак му је био да шири идеју о посебности Босне и Херцеговине и о бошњачком народу. Поред тога, требало је да чува и шири богумилску традицију, а да, што је више могуће, потискује православну. Због тога су у њему, између осталог, објављени и бројни текстови о средњевековним стећцима, у којима се тврди да су они искључиво богумилског порекла... Највише оваквих чланака је написао Ћ. Трухелка, који је неко време спадао међу најдоследније присталице идеје о бошњачкој нацији. Међутим, пред крај живота, напустио је своје дотадашње ставове и почео да пише о Босни као о хрватској држави, а о Цркви босанској као католичкој“.
Рекли смо да су присутна чуда у југословенској историји, а ово у вези с променом мишљења о богумилима Ћ. Трухелке је једно од најраснијих „научних“ чуда.
Миодраг М. Петровић је истраживао хришћанске средњевековне јереси. Подвргао је критици документа католичких држава и католичких свештеника и убедљив је у закључку да су непоуздана она с подацима о богумилској вери у Босни.
 
Bogart:
Не, него здрав разум. Због чега бих губио време и причао о томе како су Србе прво покрштавали мисионари из Рима, и да се кроз Средњи век хришћанство из Византије (касније Православље) ширило међу Србима на штету хришћанства из Рима (каснијег Римокатолицизма), кад те једноставно могу приупитати за вероисповест родоначелника најзначајније српске средњовековне династије, а који нису били православци већ римокатолици, и да тиме твоје повезивање присуства Срба са присуством православаца у Босни елиминишем у самом старту?

Зар не?
Kliknite za proširenje...

pocemo od pretpostavke da je bosna bila sastavljena od srba katolika,kao sto ti kazes.probat cu ugrubo nabrojat zemlje za koje tvrdite da su srbi zivjeli u njima,dalmacija,bosna,hum,zahumlje/hercegovina,duklja/zeta,raska......necu ici dalje na sjever i istok i ovo je dovoljno.

proporcijalno tim regijama ispade da je srba bilo tada vise nego sada :think:


ovo sa gradiscanskim hrvatima i seseljom kao autorom knjige je stvarno slag na kraju :worth:

samo nebo je granica
 
cvrsnica:
pocemo od pretpostavke da je bosna bila sastavljena od srba katolika,kao sto ti kazes.probat cu ugrubo nabrojat zemlje za koje tvrdite da su srbi zivjeli u njima,dalmacija,bosna,hum,zahumlje/hercegovina,duklja/zeta,raska......necu ici dalje na sjever i istok i ovo je dovoljno.

proporcijalno tim regijama ispade da je srba bilo tada vise nego sada :think:
Kliknite za proširenje...

Срби су објективно населили подручје Јужне Паноније, Рашке, Босне, Захумља, Травуније, Дукље и Паганије. И нема ту "како ви тврдите" и слично, то је историјска чињеница. То што вас учени манипулатори попут оног горе томе не уче по школама и забрањују да се такве ствари нађу у уџбеницима, па се после бечите и керебечите кад од неког из Србије чујете за њих први пут у животу - то је само пропуст у вашем сопственом образовању за који је крва ваша сопствена држава и ваш сопствени образовни систем, и ништа друго.

За почетак, као католик, прочитај шта пишу католици у Католичкој Енциклопедији управо о тим регијама:

Bogart:
Чувена "Католичка енцикопедија", издавана у томовима од 1907. до 1914, а којој у предговору стоји: The Catholic Encyclopedia, as its name implies, proposes to give its readers full and authoritative information on the entire cycle of Catholic interests, action and doctrine.

Шта у њој пише о народности народа Босне и Херцеговине?
Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs. Although one in race, the people form in religious beliefs three sharply separated divisions: the Mohammedans, about 550,000 persons (35 per cent), Greek Schismatics, about 674,000 persons (43 per cent), and Catholics, about 334,000 persons (21.3 per cent).
http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm

О томе ко су Илири:
Under Leopold I (1636-1705) the Serbs or Raizi, who had been established on Hungarian territory since 1690, were designated as the Illyrian nation; to provide for their protection against Magyar incursions a special office was created at the Court of Vienna, known as the Illyrian Court Deputation, which was abolished in 1777, and in 1791 enjoyed a brief revival as the "Illyrian Imperial Chancery."
http://www.newadvent.org/cathen/07663a.htm

О томе која подручја оригинално настањују етнички Срби:
In the seventh century the forefathers of the present Serbs, a tribe of the southern Slavs, migrated into the country, which received from them the name of Servia. During the Middle Ages and well into modern times the term included not only the present Servia, but also Bosnia, Herzegovina, Montenegro, and the northern parts of Macedonia and Albania.
http://www.newadvent.org/cathen/13732a.htm

О православним Србима као становништву Војводине пре пада Србије и доласка Турака:
During the reign of Louis I, the Great (1342-82), [...] Louis also sought to bring about the conversion of the Slavonic peoples living to the south of Hungary, who held to the Greek Church, the Serbs, Wallachians, and Bulgarians.
http://www.newadvent.org/cathen/07547a.htm

итд.

Понављам, реч је о ватиканској књизи из 1914, објављеној, рекламираној и продаваној, која осликава званичну доктрину Римокатоличке цркве и Ватикана, а која о целој Босни и Херцеговини, југу Угарске, Црној Гори, сев. Албанији, сев. Македонији и Србији, говори као о етнички српској територији...
Kliknite za proširenje...

А тај мој оригинални пост је на овој теми:
http://forum.krstarica.com/showthread.php?p=8053978#post8053978
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Da li su kajkavci Hrvati ili zaseban narod?
103 104 105
Odgovora
2.607
Pregleda
15.994
Škutor Kićo
Š
Nina
Kako su migracije Slovena oblikovale Evropu
Odgovora
4
Pregleda
238
Nina
Nina
Plavooki Treptač
Kada se prvi put koristila reč Srbi za narod koji živi ovde na Balkanu i kada je prvi put zemlja gde žive ti Srbi nazvana Srbija?
2 3
Odgovora
69
Pregleda
1.844
Mrkalj
Mrkalj

Back
Top