„ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

  • Začetnik teme Začetnik teme drbob
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
ozbiljno razmisljam da pocnem vodit neku evidenciju ponavljanja teze po pitanju tema "hrvata,odnosno srba" posto su to srbi.

sigurno bi se mogla neka shema ili matrica napisat po kojoj se moze utvrditi vremenski razmak izmedju ponavljanja jedna te iste misli,odnosno ovog vec gore navedeno.sto vrijeme vise prolazi ta se misao siri sve vise i vise,kao neka bakterija ubacena medju srpski narod u zamjenu za dusevnu hranu.

ili mozda stoji u djecjim citankama po nastavnom planu,ne znam.

kakve bi samo reakcije bile kad bi poceli vodit evidenciju migracije hrvata prema centralnoj srbiji,koje su bile stvarne,sto se moze i po prezimenima uocit,srba iz tih krajeva.vjerovatno bi bio banovan do kraja zivota
 
drbob:
СТАРОСЕДОЦИ СРЕМА, СЛАВОНИЈЕ И БАРАЊЕ СУ СРБИ
Ни данашњи српски историчари не могу да се ослободе заблуде - да Србе Средњег века, проглашавају Хрватима, а српске средњевековне земље: Срем, Славонију и Барању хрватским земљама. Чине то иако мађарски, аустријски и ватикански извори ту налазе само Србе правослвне вере. Зато што нису били католици, Ватикан ће, с католичким државама, кад год му околности буду погодне, да Србе у овим покрајинама католичи, или унијати. Да видимо то на примеру католичења Срба у Панонији у 13. столећу – много пре турских освајања. Забележио је то историчар др Славко Гавриловић. Срби у Срему, Славонији и Барањи су трпели од католичких држава све оно што и православни Срби у Босни. Проглашени су: јеретицима, шизматицима, или богумилима. И једни и други су сматрани нехришћанима и приморавани су да прихвате католичанство. Др Гавриловић, то страдање православних Срба у Панонији, овако описује (мада понекад напише – Словени, уместо Срби, како су то, на штету Срба, чинили и други историчари у Југославији):
„Над словенско-православно становништво у панонском простору, надвила се опасност од унијаћења и покатоличавања већ у првој полоивни 13. века. У то време, 1229. године, папа Гргур Девети је затражио од сремеског католичког бискупа Јована, сина угарске краљице Маргарете, ако у Срему постоји какав православно - 'шизматички' владика, да и њега и све становништво приведе у крило Католичке цркве, пошто је 'за славу апостолске столице одвише потребно да се Словени и Грци... Божјој служби и црквеним тајнама обраћају, колико је год могуће на латински обред и у покорност римске цркве'. Тим путем, пошле су и друге папе, а и угарски краљеви пре турске инвазије на своје земље (папа Јован Дванаести, краљ Карло Роберт, краљ Лајош Велики), па је, у том циљу, 1438. године, у Срем и источну Славонију, упућен папски инквизитор – да из њих прогони Србе 'шизматике', или да их преведе у католичку веру. Но, већ и пре тога, 1376. године, у Печујску, Калочку и Чанадску бискупију, из Босне су упућени фрањевци који ће и тада, а нарочито после одласка Турака из Мађарске, поткрај 17. века, здушно радити на превођењу православних у католичку веру“.
Овде видимо да је папа наредио да се Срби православне вере у Срему и Славонији прогоне у 13. столећу, па је неразумно српско православно становништво у Панонији сматрати за дошљаке – пристигле у некаквим каснијим сеобама с Балкана. Овај историјски извор не даје за право хрватским историчарима да тврде да су „Градишћански Хрвати“ стигли у Аустрију, Мађарску и Словачку из Срема и Славоније у 16. столећу, јер су из ових крајева тамо могли да оду само Срби – без обзира да ли је неко од њих био унијат, или католик.
Значи, православни Срби су у Средњем веку живели у Славонији, у Срему, па и у Барањи. Барања је тада захватала веће пределе, него данас - с десне стране Дунава. Ове три покрајине су некад биле у саставу Угарске, некад у саставу Србије –
Kliknite za proširenje...

Kakve ovo ima veze sa gradišćaskim Hrvatima?
 
Inače, za gradištanske Srbe imamo ove podatke:

Nives Rittig-Beljak, 2001., (Bliska sjećanja na davna istraživanja Vlahije u Gradišću (Austrija), Gazophylacium, 1-2., 2001.): Ono što je danas ostalo u pamćenju ovih ljudi slaba je svijest o tome da ih drugi drugi nazivaju Vlasima. U Cikljinu čak kažu da nisu Vlasi. Vlasi su, kažu okolni stanovnici, malo na svoju ruku, drže se oholo bez razloga. Zato što su "gizdavi" sigurni su u nastupu. No sve te distinkcije danas su bez ikakve žestine. Pejorativno značenje prevagnulo je i stoga nije čudno da ga ne ističu.

- Izjava o učitelju Franzu Miholiću, koji je krajem 19. stoljeća službovao u Bandolu i tamo u ruševinama kapele našao zapis o tome kako su Vlasi dobili zemlju pod uvjetom da napuste staru vjeru i pređu na katoličanstvo, vjerojatno je prepričan odjeljak iz školske kronike.
Kao mjesto iseljenja navodi se mjesto Sirovica. Kako naziv nije posve čitljiv, Loisberbeck ... ga identificira kao Žirovac (Dvor), gdje su naseljeni pravoslavci (Loibersbeck, 1963., 15).


Ivan Ivanić, 1899, str. 23: Fran Kurelac im čak poriče hrvatstvo, jer veli da se jedan predeo od 9 sela između Bandola (Vajden) i Parapatićeva brega u županiji Vaš zove Vlahija, a „žitelji te Vlahije da su bez ikakve sumnje plemenom Srblji, koji su na katoličku veru pristupili."


VLAHIJA
1) Bandol (Weiden bei Rechnitz) - glavno mjesto Vlahije;7400 Weiden bei Rechnitz, Austria
2) Ključarevac (Allersdorf)
3) Hodas Stari (Althodis); 7464 Markt Neuhodis, Oberwart, Burgenland, Austria
4) Marof (Mönchmeierhof);7461 Weiden bei Rechnitz, Austria
5) Podgorje (Oberpodgoria); 7463 Weiden bei Rechnitz, Austria
6) Bošnjakov Brig (Unterpodgoria)
7) Papratić brig (Parapatitsberg)
8) Poljanci (Podler)
9) Širokani (Rauhriegel-Allersgraben)


U blizini se nalazi i Rohrau, Hajdnovo rodno mesto:
birthplace_franz_joseph_haydn_hi.jpg


http://forum.krstarica.com/threads/251784&page=3

Čvrsnica ili ima kratku pamet ili se pravi da ima kratku pamet.
 
Dokazano prisustvo Srba u Burgenlandu može malo izmeniti "školsku" srednjovekovnu etnografiju Bosanske i Vojne Krajine.

Nives Rittig Beljak: Kao mjesto iseljenja navodi se mjesto Sirovica. Kako naziv nije posve čitljiv, Loisberbeck ... ga identificira kao Žirovac (Dvor), gdje su naseljeni pravoslavci (Loisersbeck, 1963., 15).
Kliknite za proširenje...


Evo, zahvaljujući Nives Rittig imamo i referencu, knjigu iz 1963, nedvosmisleno nepristrasan izvor, pa ako Konstantina Velikog put nanese u neku biblioteku, možda može da nam pomogne šta tamo detaljno piše: :)

- Loisberbeck Josef, Eberau und Rotenturm: Volk und Heimat, Jg. 14, Nr. 17, Eisenstadt, 1961/1962.

- Loisberbeck, Josef: Um Hirschenstein und Plischa, Volk und Heimat, Nr. 19, Nr. 20, Eisenstadt, 1962/1963.

I jo nešto:

Nives Rittig Beljak: Ime Vlahija za područje u kojem obitavaju Vlasi (u domaćem govoru Vlahi)
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena:
Bogart:
Не, него здрав разум. Због чега бих губио време и причао о томе како су Србе прво покрштавали мисионари из Рима, и да се кроз Средњи век хришћанство из Византије (касније Православље) ширило међу Србима на штету хришћанства из Рима (каснијег Римокатолицизма), кад те једноставно могу приупитати за вероисповест родоначелника најзначајније српске средњовековне династије, а који нису били православци већ римокатолици, и да тиме твоје повезивање присуства Срба са присуством православаца у Босни елиминишем у самом старту?

Зар не?
Kliknite za proširenje...

Ti stvarno ništa ne znaš.
Bili su hrišćani.
1054.godine je došlo do podele na katolike i pravoslavce.
 
snoshaj efendija:
Moj zakljucak (kao Srbina) je da vecina Srba zeli da su svi ljudi na svetu Srbi, ili da su potekli od njih. A da svi Hrvati zele da budu bilo sta osim da budu Srbi, niti da imaju veze sa njima. :D
Kliknite za proširenje...

Ne razumijem, ako se neko n osjeća kao Srbin, taman da su mu i otac i majka Srbi, onda nije Srbin.I zašto uporno ponavljati ovi su Srbi, oni su Srbi itd.Ako ne žele biti ono što su po porijeklu, krvi, roditeljima., moli.Nek odj.Njihov problem.Da mi što smo Srbi vidim što ćemo i kako ćemo.
 
Темељно је приступио проблему, па је истраживао много тога о јерисима у хришћанским државма, доказавши да Босна није изолован случај – о јерисима се писало у свим тадашњим земљама. Осврнуо се и на „Номоканон Светог Саве“, или „Законоправило“. У овом српском законодавству (кад западне европске државе законе нису имале – почетак 13. столећа), Миодраг М. Петровић цитира Члан 42 – О масалијанима који се сада зову богомили – бабуни и видећемо да богомили не користе крст! А да су становници Босне били богумили, зар би било могуће да себе зову „крстјанима“ – онима који се моле пред крстом, који му се клањају, којег поштују, итд. М. М. Петровић замера новим историчарима што упорно изговарају „крстјани“, а не „хришћани“ – како се данас ословљавају хришћански верници, али је можда добро што то чине, јер „крстјани“ не могу одбацити крст, како су то чинили богумили и други јеретици. У наведеном поглављу Законоправила, видећемо да се богумили гнушају крста:
„Болујући од манихејске јереси, масалијани изумеше и друга оскрвнављања. Тако, говоре којешта – да су човечји ум запосели бесови, да је човечја природа здружена с бесовском и да крштење не усавршава човека; ни причешће му не помаже, него само молитва коју они изговарају. А говоре и то, да су зла по природи у нама, и да душа припајање Жениково осећа као и жена кад се споји с мужем својим. Гнушају се крста (подвукао, СЈ). Богородицу не поштују“.1
М. М. Петровић правилно упућује на чињеницу да је Босна, попут Бугарске и Србије, била под утицајем Византије (данас би се рекло – у интересној сфери тада најмоћније државе), па се није могло десити да се у њој не исповеда православна вера. Та вера је, као и у другим земљама, сметала Ватикану, па је стално подстицао угарске краљеве да ратују против Босне, а босанске владаре приморавао да прихватају католичке емисаре – фрањевце, а они су оснивали католичке оазе у Босни. Овако то Петровић описује:
„Постојали су у Босни многобројни Срби хришћани православне вере – још из времена византијске доминације на тим просторима, које од 13. века не можемо лиштити снажног утицаја Српске православне цркве и угледа Светога Саве. Њих Рим упорно настоји да стави под своју црквену јурисдикцију. Малобројни појединци јеретици међу правовернима у Босни су били само додатни повод за оптуживања у трајном сукобу јурисдикција Источне православне и Западне римокатоличке цркве. У том сукобу, оптужбе су Рима садржане углавном у терминима: „шизматици“, „јеретици“, „патерени“. Требало је, ако и пропагандом, вернике Босне оптужити за јерес – с циљем да се ставе под јурисдикцију Римокатоличке цркве. Остаци таквих настојања, тј. да се потисну православна обележја, и данас налазе место у историографији. Сматра се и пише се, например, да се у повељама босанских владара, писаним у Дубровнику, 'појављују и католички светитељи, блажени мученик Свети Блас (Влах)'. А Свети Влахо, заштитник Дубровника, није нико други до познати светитељ, Власије, православни епископ севастијски, родом из кападокијске области, који је мученички пострадао 316. године. Њега, као светитеља, често иконопишу и по нашим православним храмовима. Најпознатији је по лику у олтару Марковог манастира код Скопља“.2
У делу овог навода би нешто требало објаснити. Знамо да је расцеп у Хришћанској цркви био 1054. године – на православни и католички део, а овде М. Петровић пише да је Влахо био православни епископ. Он мисли на Цркву каква је остала од тог 4. столећа до данас – она која се није мењала. То је матично хришћанство, од којег ће се одвојити Римокатоличка црква у 11. столећу. Што се тиче средњевековних верских прилика у Босни, Петровић наводи да не би било такве повике на Басну и крсташких угарских похода на њу да њени верници нису били православни. Петровић је у праву, јер тада би Ватикан склапао пакт и са ђаволом против Православне хришћанске цркве, као што је то Ватикан учинио - склапајући савез с Турском. Повео је католичке државе Европе у тај савез, да би омогућио турско покоравање Византије, Бугарске и Србије, а касније и католичке Угарске. Католичку државу је Ватикан жртвовао Турцима, да би се Немачка Карла Петог нашла у сталном рату с Турском, те да не би имала снаге да осваја колоније - што је остављено Француској, Енглеској, Шпанији и Португалији.:
 
„Не може се пренебрећи чињеница да је православна Византија, посебно с ћирилометодијевском мисијом, оставила дубоке и трајне трагове црквеног живота у Босни. Не може се занемарити, такође, ни чињеница да се Босна од времена кад утицај Византије више није био непосредан, посебно од краја 12. века, због свог претежно православног обележја, нашла под појачаним притиском Римокатоличке цркве. Учестали крсташки походи римокатолика на босанске хришћане, уз помоћ угарских краљева после 12. века, њихово сатеривање у шуме и планине, а запоседање градова и плодних крајева од стране фрањеваца – све то пре говори о судару јурисдикције Православне и Римокатоличке цркве тамо, него о масовним босанским јеретицима. Јеретике је имала и Србија, али ова није била надохват Рима толико колико је била Босна. Нема хиршћанске аутокефалне цркве која се може похвалити да међу својим верницима није имала јеретике“.1
Миодраг М. Петровић не обајшњава православље у Босни само на основу међудржавних односа, него упућује и на трагове хришћанских светаца у црквама и документима средњевековне Босне, а и на чињенице да се у владарским и племићким повељама спомињу хришћански свеци с подручја Православне цркве:
„Заштитник босанских владара је Свети Гргур – Григорије Назијанијски из 4. века, који је познат и под именом Богослов. У својим повељама, ти владари званично истичу светитеље Источне правослвне цркве. Ослонац им је православни живаљ Босне, помоћу којег се одупиру сталним и снажним притисцима фрањеваца и угарских краљева. Зато и стоје чврсто уз своје поданике хришћане и њихову црквену организацију с богослужбеним српским језиком. Ту и такву црквену организацију, они не само да толеришу, већ поштују и помажу, независно од тога што појединци међу њима, понекад – из политичких разлога, изјављују своју верност Римокатоличкој цркви“.2 Аутор није запоставио ни археолошке налазе – и они упућују на хришћанску православну цркву у Босни. Такође, упућују на њу и босански племићи и владари, који су се крунисали и обављали друге обреде у православним храмовима, па је њихово горе споменуто ласкање Римокатоличкој цркви било само изнуђено реченим претњама папе и војним походима Угарске. Ево Петровићевих додатних података:
„Осим владарских повеља, има и других доказа за то. Археолошка истраживања последњих година обећавају да ће бити знатно увећане бројке древних православних храмова и других споменика по Босни. У прилог претежно православног живља у Босни, говори и крунисање бана Твртка Првог за краља 1377. године на гробу Светога Саве, у манастиру Милешеви, где ће се касније Стефан Вукчић Косача, 1448. године, прогласити 'Херцегом од Светог Саве'. Затим, бројно учешће босанске војске и властеле у боју на Косову 1389. године, који су, као једноверна браћа, притекли у помоћ; они – не јеретици. Зна се да су босански краљ и властела 1403. године имали обећања Дубровчана да ће посредовати код византијског цара тако, да овај помогне у ослобађању заробљене на Косову босанске властеле. А један од главних задатака Цариграда је био и тај, да се заузима не за јеретике, већ за православне, бдијући истовремено и над чистотом њихове вере“.3
М. М. Петровић упозорава да је код Високог пронађена, још 1898. године, плоча с ктиторским натписом Кулина бана из 1185. године, где се налази крст и запис о Радохни крстијанину. Значи, крст симболише хришћанску веру овог Кулиновог храма, а натпис упућује да је споменути Радохна – крстјанин. Онај чији је верски симбол крст. Бабуни, или богумили, видели смо у Законоправилу Светог Саве, одбацивали су крст, па они нису могли бити учесници подизања овог храма у околини Високог.
Описујући ово врзино коло историјских подвала, М. М. Петровић оптужује српске историчаре и чланове САНУ да су се трудили да фалсификате хрватских историчара о богумилима у Босни подрже. У том смислу су писали чудне расправе. Спомиње академика Симу Ћирковића, који је све критичаре Фрање Рачког и језуите Данијела Фарлатија звао дилетантима. Обрушио се и на Божидара Петрановића, зато што је тврдио да су босански крстјани у Средњем веку православни верници, а никако припадници јеретичке богумилске цркве. Сима Ћирковић је био упоран у тврдњи да израз „крстјанин“ значи јеретик и да је то припадник нехришћанске „босанске цркве“.
 
На овакву тврдњу, М. М. Петровић одговара једноствним историјским сведочанством – Свети Саво је себе звао крстјанином! У Хиландарској библиотеци је уговор Светог Саве о куповини винограда у Кареји, с краја 12. столећа. На том купопродајном уговору, Свети Сава се потписао као: „Сава крстјанин“. Из истог времена је и црква Риза Богородице у Бијелој у Боки Которској, на чијој фресци је уписано: „Побожни хришћанин (крстјанин) Данило епископ“. Ако бисмо сад поверовали Сими Ћирковићу и његовим претходницима, Фрањи Рачком и Данијелу Фарлатију, да су крстјани богумили, онда бисмо морали прихватити да је богумил и Свети Саво и српски православни еписком Данило у манастиру у Србији – крајем 12. столећа!1
Чудни су текстови унесени у српску историографију и на чудан начин опстајали скоро два столећа! А с обзиром на обиље података о православном становништву у Босни, расправљаће се убудуће - ради чега су у основе југословенске (у првом реду, српске) историографије тако безочно убачене подвале да у средњевековној Босни није било хришћанске цркве?
Ово је време кад су те расправе у току, па ћемо се осврнути још на неке податке о православној цркви у Босни М. М. Петровића:
„Одредницом крстјани, правоверни хришћани, после расцепа цркава 1054. године, себе одвајају од римокатолика. То потврђују и каснији извори, као што су она два поменута - Архиепископа Данила Другог: Житије краља Драгутина и Писмо цариградског патријарха Генадија Схоларија синајским монасима о православнима у Босни. Све то говори да су и верници у Босни, истицањем назива крстјанин, себе одвајали од римокатоличке вере... У том смислу, треба разумети и преписиваче јеванђелских текстова у Босни, који за себе сведоче да су крстјани, као на пример 'крстјанин Твртко Припковић Гомиљанин', који је у 14. веку преписао Четворојеванђеље; затим, 'крстјанин Хвал', који је 1404. године ћирилским словима преписао, по наруџбини Хрвоја Вукчића, великог војводе босанског и херцега сплитског, 'јеванђеље, апокалипсу, апостол, псалтир и неке друге саставе, што је назвао 'Хвалов зборник'; па 'између 1443. и 1461. године, у доба краља Стефана Томаша, Радосав крстјанин је преписао, а вероватно и украсио, за Гојсака крстјанина, рукопис једне апокалипсе'“.2
Видимо, М. М. Петровић наводи изворе о православној цркви у Босни и нема разлога да се и у један од њих посумња. А још уверљивији је следећи податак - руши оно што смо учили током школовања – да су патерени (богумили) прогнани из Србије, да су се склонили у Босну и да су тамо преокренули у секту и владаре, и племство, и народ. Невероватно је да би у Средњем веку било могуће да мала група верских отпадника учини у једној држави такав преокрет у вероисповедању, а оно је било темељ (дух) сваке државе тога доба. Промене су чињене само војном победом и дугом окупацијом непријатеља друге вере – римокатоличке, или исламске, како ће се то десити у Хрватској 1097. године, кад ју је покорила Угарска и у Србији 1459, кад ју је покорила Турска.
Вратимо се тврдњи из наших уџбеника - да су богумили прогнани из Србије и да су у Босни успоставили своју (нехришћанску) цркву. Да је то било тако, не би српски митрополит штитио вернике у Босни. Уз то, каже се да се никад нису сукобљавали православни из Србије и крстјани из Босне – били су једноверна браћа. Све ово упућује на закључак да су католички емисари и католички племићи писали и изјављивали да су у Босни: шизматици, богумили, катари, патерени, итд. Тиме су правдали своју намеру да је покоре. Петровић наводи једну од тих поруга, садржану у извештају Ивана Капистрана:
 
„Касније, 1455. године, Иван Капистран је прослеђивао папи жалбе босанских фрањеваца о томе 'да их рашки митрополит спречава да покрштавају оне који су држали патаренску веру'. Дакле, крстјани у Босни, које Рим упорно хоће да поистовети с јеретицима патеренима, православни српски епископи штите – као своју једноверну браћу. У прилог томе, нека послужи констатација Симе Ћирковића, да се 'православно свештенство није с босанском црквом сударало у политичкој сфери; око утицаја на владаревом двору, гложили су се само крстјани и фрањевци'“.1
На католичким изворима из Средњег века, Фрањо Рачки и остали хрватски учењаци су успели да у југословенску историографију унесу закључак о „босанској цркви“ – нехришћанској, богумилској. Последња два столећа, српски научници су то прихватали (част ретким изузецима) и подржавали својим „закључцима“. М. М. Петровић нас упознаје с једним од аутора таквих закључака, академиком Симом Ћирковићем. Он ће, без упоришта у изворима, домишљањем, подржати ставове Фрање Рачког:
„У настојању да развија и брани хипотезу о томе (богумилској цркви у Босни, СЈ), да су крстјани у Босни нико други до 'јеретици – радикални дуалисти', Сима Ћирковић, за некадашње јединствене политичке и црквене просторе Босне и Србије, претпоставља: 'Упоредо с политичким раздвајањем до којег је дошло, највероватније у другој половини 10. века, спонтано је текло и црквено одвајање'... У такву правоверну црквену средину, према Сими Ћирковићу, у време бана Кулина, 'у Босну је продро један нов религиозни елемент, чији је утицај на даљи црквени развој ове земље био судбоносан. Био је то дуалистички јеретички покрет'“.2
Српски историчар др Васо Чубриловић ће отвореније од др Симе Ћирковића саопштити да је у средњевековној Босни била богумилска јеретичка црква. Његово преузимање ватиканског става о одликама вере у Босни, нема спора, није засновано на научним принципима – то је јасно, него на одлуци српских држвника и већине интелектуалаца да помогну уништавање српске историје у католичком и исламском жрвњу. Поред непостојећег богумилства, др Чубриловић уноси и подвалу да су угарски краљеви - „угарско-хрватски краљеви“:
„Уништавање богумилске јереси, која се у ово доба уврежила у Босни, био је главни разлог угарско-хрватским краљевима за читав низ ратних похода у току следећих векова против ње“.3
Супротно прохрватским домишљањима југословенских (и, доскора, углединих српских) историчара, чињенице о средњевековном павославном српском становништву – у Босни и Херцеговини нису уклоњене. Узећемо за пример насеља у долини реке Раме у Босни – десне притоке Неретве. Данас су она сва са становништвом римокатоличке и исламске вероисповести, а у Средњем веку су преци тог становништва били Срби православне вероисповести. Да закључимо, ако су Турци и из овог краја Босне у 15. столећу прогнали део становништва, оно је могло бити само српско православно – никако католичко, или богумилско.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Da li su kajkavci Hrvati ili zaseban narod?
3 4 5
Odgovora
103
Pregleda
1.067
Škutor Kićo
Š
M
Da li su Srbi nezahvalan narod?
5 6 7
Odgovora
162
Pregleda
2.708
BoyanV
BoyanV
Nina
Zvali su ga “srpska majka”
Odgovora
2
Pregleda
246
Nina
Nina

Back
Top