Узроке србофобије међу Монтенегринима тражити у Божичној побуни 1919-е је ипак неозбиљно. Тачно је да милогорски режим преко својих пајаца смишљено и агресивно реафирмише ту причу о "окупацији" 1918-е и побуни 1919, лагарије како је то пратило "страшно крвопролиће", стотину пута увећавају бројеве страдалих у тој побуни, о српској одмазди, све у сврху како би мобилисали умове циљног корпуса против тог великосрпског национализма, но то су једноставно речено лагарије, и како би тај "оправдани револт" био оправдање за неке процесе чији смо свједоци.
Сама Божићна побуна (
овдје) је добро "одрађена", екстремне ситуације (а имамо побуну уз помоћ стране силе након тек завршеног великог рата) траже елстремне мјере, но није било превише жртава, 16 припадника регуларних снага Краљевине СХС и око 34 припадника сепаратистичких снага, зеленаша.
Није остало превише зле крви, колико је било очекивати, наравно више је остало због догађаја који ће услиједити 1941-45.
Тачно јесте да су Црногорци себе сматрали најбољим међу Србима, и то се зна некад окренути у своју супротност, таквих примјера имамо код свих народа. И за јачање сепаратизма узроци могу бити обострани, такође имамо код свих народа свијета различита искуства.
Што се становника Цетиња тиче, њима се догађа оно што се догађа становницима сваког града када изгубе своју улогу коју су имали, када буду маргинализовани и тек блиједи обрис некадашње пријестолнице о којој су сви са поносом зборили. Истина, и данашње Цетиња јесте формално пријестолница, али тек пука симболика и призвук прошлих славних времена. Други градови у Црној Гори су економски, демографски и културно отишли испред.
Становници таквих градова који губе значај и бивају маргинализовани обично, ако не увијек, крену у другу крајност, екстремизам, у овом случају бивају "корисна" маса милогорском режиму који предано ради на србофобији.
Међутим, ствари нису никад једноставне, и у том Цетињу гдје јесте највећи % националних Црнигораца, преко 90% (на не великој популацији, 13.918 душа по задњем попису) имамо оне који су српству (рецимо упокојени историчар Предраг Вукић, Јован Маркуш и бројни други) остали вјерни.