Čiji je naš jezik

[haeul]

Aurea libertas je bio naziv za poljsko-litvansko društveno uređenje; čest pojam, kojim su se i dosta ponosili.

Kako je Poljska bila jedno vreme velika sila uzdanica i inspirativni san za mnoge Južne Slovene, u kontekstu oponiranja polumesecu, pretpostavljam da je moguće da je odatle zlatna sloboda došla u naše krajeve kao književno-inspiracijski koncept.

Милим да је пре реч о синтагми која је настала независно, како код нас тако и другде, јер је мало вероватно да је неко од Јужних Словена у 19. веку био упознат са појединостима из историје Пољске 16-18. века.

Уосталом, у нашем случају уопште није реч о истим слободама.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Милим да је пре реч о синтагми која је настала независно, како код нас тако и другде, јер је мало вероватно да је неко од Јужних Словена у 19. веку био упознат са појединостима из историје Пољске 16-18. века.

Уосталом, у нашем случају уопште није реч о истим слободама.

Veze između ovog i njihoog podneblja su bile ogromne. Mnogi istaknuti pojedinci sastavljaju svoja dela tek nakon što posete Poljsku; tamo je tri godine živeo Vinko Pribojević pre nego što je sastavio svoje delo, bio je i Frančesko Sojimirović. Tom inspiracijom Poljskom odišu mnogobrojni stariji autori, recimo Mavro Orbini, a češko-poljskog porekla je veliki broj različitih motiva i dokumenata, kao što je recimo falsifikovana darovnica Aleksandra Makedonskog. Da ne bude da samo spominjem rimokatolički krug; grof Đorđe Branković je bio izvrsno upućen u poljske stvari, kako književnost, tako i istoriju uopšteno. Slično se može reći i za ostale domaće autore, uključiv i Jovana Rajića.

O značajnim vezama između Poljaka i Južnih Slovena početkom XIX stoleća (spominjali smo i Načertanije) nije potrebno podsećati.

Termin evoluira kroz vekove i ne mora značit ono isto što je i nekada. Časni krst nije imao nikakvo značenje odbrane vere od inovernika, kakav je poprimio pod Turcima, dobivši više krstaško-militantni kontekst (iako su se klice te borbe postojale, naravno, u kontekstu pojave jeresi). Nekada u prošlosti on je imao pokajničko-moralistički kontekst u prvom redu, a do današnjeg dana prvenstveno se podrazumevala pod njim odbrana vere.

Nije uopšte bitno toliko njegovo značenje, koliko da je termin zastupljen u poljskoj književnosti kao nešto od posebnog značaja, za šta se ide i u smrt za odbranu. Taj termin je evoluirao u borbu protiv nemačkog i ruskog imperijalizma, zahvaljujući Napoleonu, no kako kod njih nema Turaka, sasvim je logično da je kontekst nešto drugačiji. Kraj Złota wolność došao je zahvaljujući Austrijancima, Prusima i Rusima; kod nas su tu Turci, samo što tu postoji i nevernički kontekst, koji je dopunjen tematikom časnoga krsta.

 

[haeul]

Ја не негирам везе између Срба и Пољака/Пољске, већ вероватноћу да су те везе, које су биле на нивоу високе културе, утицале на токове народног стваралаштва. Помен 'слободе златне' прво срећемо, не у делима Мавра Орбина или Ђорђа Бранковића, већ доста касније, у записима усмене књижевности и сличном, који не дугују ништа пољском утицају. Зато је мало вероватно да постоји нека везе узмеђу нашег 'слобода златна' и пољског 'аurea libertas'.

'Часни крст', као појам, није првобитно имао то касније значење, али сам појам је постојао од самог почетка словенске писмености, а вероватно и раније.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ја не негирам везе између Срба и Пољака/Пољске, већ вероватноћу да су те везе, које су биле на нову високе културе, утицале на токове народног стваралаштва. Помен 'слободе златне' прво срећемо, не у делима Мавра Орбина или Ђорђа Бранковића, већ доста касније, у записима усмене књижевности и сличном, који не дугују ништа пољском утицају. Зато је мало вероватно да постоји нека везе узмеђу нашег 'слобода златна' и пољског 'аurea libertas'.

'Часни крст', као појам, није првобитно имао то касније значење, али сам појам је постојао од самог почетка словенске писмености, а вероватно и раније.

To je samo pomisao koju sam imao; ne mora značiti da sam u pravu.

Iz Istorijskog rečnika Poljske 966-1945:

Vremenom, pod zlatnom slobodom se počela podrazumevati verska tolerancija, odnosno sloboda veroispovesti u zemlji (u prvom redu zahvaljujući reformaciji i tim zbivanjima). S takvim značenjem, još se više uklapa sa časnim krstom.

U viđenju poljskog istoričara i revolucionara Joakima Lelevela (1786-1861) termin zlatna sloboda korišćen u romantizovanom kontekstu, u sklopu obnove granica države iz 1772. godine. On je učestvovao i u ustanku protiv Ruskog carstva 1830. godine.

https://historykon.pl/wp-content/themes/sahifa/********.php?src=/wp-content/uploads/2014/03/56-e1395397657412.jpg&h=330&w=660&a=c

Do XIX stoleća termin je dobio primarno kontekst obnove ugašene državnosti i spremnosti da se za nju strada.

Moguće je da je u ovim ključnim godinama revolutivnih zbivanja došlo do prenosa tog pojma, ali koji će ovde značiti praktično isključivo borbu protiv Turaka, bez istorijskog konteksta koji je imao na slovenskom severu.

 

[haeul]

To je samo pomisao koju sam imao; ne mora značiti da sam u pravu.

Наравно - и то добра помисао. Лично ми се чини мало вероватним да има неке везе између тих појмова, али све је могуће.

 

[Urvan Hroboatos]

I nema baš nekih preteranih dokaza za to...delo je dosta drugačije nego kako bi Njegoš napisao. Ako, hipotetički govoreći, i jeste Njegošev Čengić bio nekakav uzor, pretrpeo je tolike izmene da se Mažuranić komotno može navesti originalnim autorom.

Cijela ta bajka o problematičnom autorstvu nema podkrjepe u tekstu, lingvistički analiziranom.
Nije teško pratiti razvoj od Mažuranićeve dopune "Osmana" do "Smrti Smail-Age".

Jezik je modernije stilizirani dubrovački uz manji dotjecaj izraza iz narodnoga stvaralaštva. Na leksičkoj razini, nema crkvenoslavizama i ruskoslavizama, kojima obiluju "Gorski Vijenac",a još više "Luča mikrokozma". Gramatički, Mažuranić ne piše podpuno novoštokavski u množinskim padežima, dok Njegoš piše (govorim po sjećanju). Frazeologija je u Njegoša protkana ckslavizmima.

Kratak osvrt na Mažuranićevo djelo opisno je dao i filolog Hraste (dajem poveznicu jer je tekst na mreži): http://www.matica.hr/media/pdf_knjige/835/izborhraste.pdf

 

[Pumpaj Dinstanović]

Cijela ta bajka o problematičnom autorstvu nema podkrjepe u tekstu, lingvistički analiziranom.
Nije teško pratiti razvoj od Mažuranićeve dopune "Osmana" do "Smrti Smail-Age".

Jezik je modernije stilizirani dubrovački uz manji dotjecaj izraza iz narodnoga stvaralaštva. Na leksičkoj razini, nema crkvenoslavizama i ruskoslavizama, kojima obiluju "Gorski Vijenac",a još više "Luča mikrokozma". Gramatički, Mažuranić ne piše podpuno novoštokavski u množinskim padežima, dok Njegoš piše (govorim po sjećanju). Frazeologija je u Njegoša protkana ckslavizmima.

Kratak osvrt na Mažuranićevo djelo opisno je dao i filolog Hraste (dajem poveznicu jer je tekst na mreži): http://www.matica.hr/media/pdf_knjige/835/izborhraste.pdf

Tome bi trebalo dodati i tematski kontekst (nema ni trunke srbovanja ili neke slične romantizovano-moralističke prizme).

Rekavši to, možda bi Mažuraniću trebalo zahvaliti na popularizaciji ove sintagme. Posle pesme Meda Pucića posvećene banu Josipu Jelačiću u Danici ilirskoj 1849. godine, Mažuranićevo delo je bilo dosta čitano, uključiv i u Srbiji. I Pucić je kao autor uopšteno nešto bio bliži Srbima nego Hrvatima.

 

[Zarathustra]

Na srjeću.

Grjehota

 

[haeul]

Pucić je kao autor uopšteno nešto bio bliži Srbima nego Hrvatima.

Никако да се отргнеш из орбите братства-јединства.

'Нешто ближи Србима', каже Славен, а човек се отворено декларисао као Србин.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Никако да се отргнеш из орбите братства-јединства.

'Нешто ближи Србима', каже Славен, а човек се отворено декларисао као Србин.

Pa nigde nisam govorio o njegovom nacionalnom identitetu.

 

[haeul]

Pa nigde nisam govorio o njegovom nacionalnom identitetu.

Рекао си и више него довољно. Последице идеолошке индоктринације није лако отклонити.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Рекао си и више него довољно. Последице идеолошке индоктринације није лако отклонити.

Nije lepo kada se modifikuju tuđe reči i onda pokušavaju sopstvene interpretacije nametnuti kroz mistifikaciju tražeći njihovo prikriveno značenje, čime se stvarno značenje (jedina stvar koja bi trebalo biti i najrelevantnija) gura pod tepih i diskusija potom preusmerava na nešto lično (ulazeći bespotrebno u okvire naknadno konstruisane vrednosti, koja se pokušava pripisati). Cela stvar postaje i dosta nepristojnija ako se vidi da je poenta prosto prozivanje sopstvenog sagovornika.

Pucić se mogao izjasniti kao Srbin, Hrvat, ali i kao Italijan, što je (kakav god da mu je nacionalni identitet) u potpunosti van ikakvog značaja za opasku koju sam napravio. Spomenuo sam pesmu posvećenu banu Hrvatske i Slavonije, koja je objavljena u Zagrebu, a svrha komentara je bila da ukaže neupućenim čitaocima, koji možda za Pucića nisu ni čuli, da se radi o autoru koji je bio dobro poznat tadašnjem srpskom svetu.

 

[haeul]

da se radi o autoru koji je bio dobro poznat tadašnjem srpskom svetu.

И аутору који је Хрватима, као аутор, дуговао шта? Ако је одговор: ништа - зашто инсистираш на овом довођењу у везу српског са хрватским? Зашто је Пуцић био тек 'нешто ближи' Србима? Колико би био близак истим тим Хрватима пре него што су они усвојили вуковски језик - језик којим би Пуцић, али не и Хрвати, свеједно писао?

 

[Pumpaj Dinstanović]

И аутору који је Хрватима, као аутор, дуговао шта? Ако је одговор: ништа - зашто инсистираш на овом довођењу у везу српског са хрватским? Зашто је Пуцић био тек 'нешто ближи' Србима? Колико би био близак истим тим Хрватима пре него што су они усвојили вуковски језик - језик којим би Пуцић, али не и Хрвати, свеједно писао?

Pa naravno da nije ništa. Bukvalno sam citirao pesmu koju je objavio u glavnom hrvatskom časopisu u hrvatskoj prestonici posvećenu hrvatskom banu.

Inače, malo sam pomešao, Pucić u toj pesmi poziva za krst časni i otadžbinu, a ne slobodu zlatnu.

P. S. Ovaj treći stih...je li to devetnaestoletno svaka mu dala?

 

[haeul]

И, шта нам то говори о наводној блискости Пуцића и Хрвата, и још већој блискости Пуцића и Срба - ма шта то значило? Како се однос једног Србина са иноплеменицима може стављати у исту раван са његовом односом са остатком Српства? Не разумем логику иза поређења тих двају 'блискости'. То је као да за Орфелина, писца Житија Петра Великог, кажеш да је 'као аутор уопштено био нешто ближи Србима него Русима(?!?)'. Да ли видиш о чему говорим?

Овде се уопште не ради о Пуцићу, већ твом начину размишљања. Ниси ни свестан до које мере си још увек заточеник кобних идеја јучерашњице. Утицај идеологије под чијим окриљем си одрастао је присутан на сваком нивоу твог размишљања.

 

[Pumpaj Dinstanović]

И, шта нам то говори о наводној блискости Пуцића и Хрвата, и још већој блискости Пуцића и Срба - ма шта то значило? Како се однос једног Србина са иноплеменицима може стављати у исту раван са његовом односом са остатком Српства? Не разумем логику иза поређења тих двају 'блискости'. То је као да за Орфелина, писца Житија Петра Великог, кажеш да је 'као аутор уопштено био нешто ближи Србима него Русима(?!?)'. Да ли видиш о чему говорим?

Овде се уопште не ради о Пуцићу, већ твом начину размишљања. Ниси ни свестан до које мере си још увек заточеник кобних идеја јучерашњице. Утицај идеологије под чијим окриљем си одрастао је присутан на сваком нивоу твог размишљања.

U redu, to je tvoje mišljenje. Ja sam kontekst objasnio i ne smatram da sam ikakvu faktografsku grešku načinio. Da nisam napravio tu opasku i bio ostao samo komentar o Puciću i panegiriku hrvatskom banu, moguće je da bi bi neko pomislio da ga pokušavam proglasiti Hrvatom tim činom.

Ivo Vojnović (koji inače, za razliku od svog brata nikada nije imao jasno izgrađenu srpsku nacionalnu svest) je autor za koga nesumnjivo možemo reći da je po svojim političkim, društvenim, identitetskim itd...svetonazorima mnogo bliži Srbima, nego Hrvatima. Ili, recimo, da je Sonja Biserko mnogo bliža Hrvatima nego Srbima...nekako bi se to moglo reći i za kneza Pavla Karađorđevića, u izvesnom periodu njegovog života.

Na opaske ne utiču apsolutno nikakve ideje; reč je samo o konstataciji u službi klarifikacije. Neki ljudi su po svojoj misli, pa čak i kulturološki, bliži određenim podnebljima (koja čak mogu, a i ne moraju, biti potpuno strana narodu koji pripadaju).

 

[Zarathustra]

Hrobi je drugi Krleža. Autodidakta i enciklopedista. Kakav Krleža takva i enciklopedija.

Evo oglasio se i Efraim Zurof povodom Vikipedijinog sjaja krsta časnog i dometa slobode zlatne:
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=03&dd=29&nav_category=167&nav_id=1374301

 

[Zarathustra]

Čomski potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku naroda bivše Jugoslavije

29. mart 2018. | 21:00 | Izvor: portalnovosti.com

Poznati lingvista, filozof i jedan od najcenjenijih svetskih intelektualaca Noam Čomski pridružio se listi potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku, koja ovih dana navršava svoju prvu godišnjicu.

GettyImages

Čomski je Deklaraciju potpisao na poziv hrvatske lingvistkinje Snježane Kordić i tako se našao među više od 8.000 potpisnika dokumenta koji je priredilo više od 30 lingvista i drugih stručnjaka iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Cilj Deklaracije o zajedničkom jeziku je da podstakne promenu jezičke politike i podigne svest o postojećim nacionalističkim jezičkim praksama u tim državama, prenosi portal Novosti.

Zaključak Deklaracije je da se u navedenim državama koristi zajednički jezik policentričnog tipa, koji trenutno ima četiri naziva i četiri standardizacije.

Deklaracija je nastala nakon serije regionalnih konferencija u okviru projekta "Jezici i nacionalizam", koje su od aprila do novembra 2016. godine održane u Podgorici, Splitu, Beogradu i Sarajevu.

Dokument je, nakon javnog objavljivanja, naišao na nacionalističke reakcije dela javnosti, a u Hrvatskoj ga je kritikovao i predsednik vlade Andrej Plenković.

 

[Mrkalj]

Čomski potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku naroda bivše Jugoslavije

29. mart 2018. | 21:00 | Izvor: portalnovosti.com

Poznati lingvista, filozof i jedan od najcenjenijih svetskih intelektualaca Noam Čomski pridružio se listi potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku, koja ovih dana navršava svoju prvu godišnjicu.

GettyImages

Čomski je Deklaraciju potpisao na poziv hrvatske lingvistkinje Snježane Kordić i tako se našao među više od 8.000 potpisnika dokumenta koji je priredilo više od 30 lingvista i drugih stručnjaka iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Cilj Deklaracije o zajedničkom jeziku je da podstakne promenu jezičke politike i podigne svest o postojećim nacionalističkim jezičkim praksama u tim državama, prenosi portal Novosti.

Zaključak Deklaracije je da se u navedenim državama koristi zajednički jezik policentričnog tipa, koji trenutno ima četiri naziva i četiri standardizacije.

Deklaracija je nastala nakon serije regionalnih konferencija u okviru projekta "Jezici i nacionalizam", koje su od aprila do novembra 2016. godine održane u Podgorici, Splitu, Beogradu i Sarajevu.

Dokument je, nakon javnog objavljivanja, naišao na nacionalističke reakcije dela javnosti, a u Hrvatskoj ga je kritikovao i predsednik vlade Andrej Plenković.

Nema četiri standardizacije. Postoji varijantsko raslojavanje jednog vukovskog srpskog standardnog jezika koji je tako postao policentrični standardni srpski jezik.

Jedna je bila standardizacija, Hrvati su dobili naređenje od Hedervarija 1892. da uvedu Vukov standard i uveli su ga. Broz i Iveković pišu rečnik na korpusu Vukovih i Daničićevih dela, Broz pravopis, Maretić gramatiku. Sve napisano i uvedeno po naređenju Hedervarija. To je Vukov, vukovski standardni srpski jezik. Do tada se u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji koristilo nekoliko substandardnih formi (Veberova, Brlićeva, Kurelčeva, Maretićeva i sl.).

Nakon uvođenja vukovskog standarda dolazi do varijantskog raslojavanja, kao što u Srbiji dolazi do ekavizacije vukovskog standarda koju ne prihvataju isprva svi pisci.

Broz i Iveković u predgovoru rečnika iz 1901. kažu - po priznanju samog Broza - da je ovaj Hrvatski pravopis sačinjen na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića, a prema modelu koji je Vuk izneo u tekstu Glavna pravila za južno narečje. Broz je, u organizaciji Matice hrvatske, počeo da objavljuje u ediciji Hrvatske narodne pjesme (1894-1941) pesme koje su i po jeziku, po stihu i po temama, iste kao i one iz zbirki Srpske narodne pjesme Vuka Karadžića. Ovaj kajkavac je počeo da pravi i Rječnik hrvatskog jezika koji je posle njegove smrti završio i objavio njegov ujak Franjo Iveković (1901). U predgovoru za Rječnik, Iveković je kazao da je pravljen na korpusu dela Vuka Karadžića, Đure Daničića, Njegoša i Milana Đ. Milićevića. U tački 10. predgovora kaže se da bi se on mogao nazvati i rečnikom srpskog jezika da su ga pravili Srbi. Slično je postupio i hrvatski „vukovac“ Tomo Maretić koji je čuvenu Gramatiku i stilistiku hrvatskog ili srpskog jezika (1899) pravio na korpusu dela Vuka Karadžića i Đure Daničića. Maretić je iste godine objavio skraćeno izdanje ove svoje knjige pod imenom Gramatika hrvatskog jezika.

- - - - - - - - - -

Ime jezika

Meni je jedan naš istaknuti jezikoslov postavio pitanje zašto srpski jezik ne bi mogao biti - i hrvatski, aludirajući pritom i na opravdanost srpskohrvatskog naziva za srpski jezik.

Ne može biti - "i hrvatski" jer je književna upotreba srpskog jezika od strane nosilaca hrvatskog imena bila isključivo u cilju misionarsko-prozelitističke aktivnosti rimokatoličkog klera. Ovaj jezik nije koristio hrvatski narod, već rimokatolički kler. Ne samo srpski jezik, već i srpsko pismo (ćirilica; vidi Matija Divković - Nauk krstjanski) kao i nemali broj srpskih rečnika upotrebljavani su sa ciljem preobraćanja srpskog parvoslavnog naroda u rimokatolike koji su kasnije uopšteni kao "hrvatski narod" (Svehrvatski katolički kongres 1900.) sa posledičnom tendencijom preimenovanja srpskog jezika u hrvatski. Eto, zato naziv "hrvatski", makar se našao i u kovanici "srpskohrvatski" nije istorijsko-faktički opravdan.

Irci koriste engleski jezik, govore i pišu engleskim jezikom, razvijaju njegovu književnost i jezik uopšte, ali Irci kao emancipovan, istorijski i identitetski utemeljen narod poštuju poreklo jezika koji upotrebljavaju, a nečija eventualna želja da engleski jezik nazove "engleskoirskim" ili "irskim jezikom" nikada ne bi naišla na opravdanje.

[/QUOTE]​

 

[Lesandar]

Dakle, deklaracija koja sadrži dve materijalne greške

- da postoji više standardnih jezika
- da nije jasno ime tog jezika

mamac je za srpske somove.

O tome govori i prof. Vlado Đukanović:

Која сомове тера чак и на размишљање о томе да 12 милиона Срба има неки неименовани заједнички језик са 300 хиљада Црногораца.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Skoro iste dileme koje postoje danas postojale su i pre 150 godina.

Zato se i nisu mogli dogovoriti u Beču oko naziva jezika uopšte, između svih ostalih prepirki koje su imali.

 

[Mrkalj]

Skoro iste dileme koje postoje danas postojale su i pre 150 godina.

Zato se i nisu mogli dogovoriti u Beču oko naziva jezika uopšte, između svih ostalih prepirki koje su imali.

Dileme nema. Postoje samo za "politički korektne". Pre 1850. godina bio je ultimatum Beča za istim jezikom, a Vuk nije hteo pristati na naziv srpskohrvatski i jugoslavenski. Zato nema dogovora o imenu. I da ga je bilo, to za nauku nije relevantno, izuzev što se nauka tim problemom ne bi ni bavila. Ovako makar neko o tome nešto piše. 42 godine nakon Beča, 1892 Vukov jezik nametnut je Zagrebu ultimatumom Hedervarija.

Za nauku je relevantno ime jezika prema narodu koji ga je razvio. A budući da je srpski narodni jezik uzet za organsku osnovicu svih varijanti, to je (sve) srpski jezik.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Dileme nema. Postoje samo za "politički korektne". Pre 1850. godina bio je ultimatum Beča za istim jezikom, a Vuk nije hteo pristati na naziv srpskohrvatski i jugoslavenski. Zato nema dogovora o imenu. I da ga je bilo, to za nauku nije relevantno, izuzev što se nauka tim problemom ne bi ni bavila. Ovako makar neko o tome nešto piše. 42 godine nakon Beča, 1892 Vukov jezik nametnut je Zagrebu ultimatumom Hedervarija.

Za nauku je relevantno ime jezika prema narodu koji ga je razvio. A budući da je srpski narodni jezik uzet za organsku osnovicu svih varijanti, to je (sve) srpski jezik.

Pa ti nisi uopšte osporio postojanje dileme i sporenja, već samo ponudio jedno moguće pojašnjenje za njenu pozadinu.

Lingvistika se i ne bavi baš pitanjem imena jezika...ja sam samo ostavio opasku kako se ljudi oko istih stvari svađaju i pre 150 godina. Ne bi se ni 1954. godine dogovorili da nije bilo Tita i Partije (a dugovečnost takvog dogovora smo ubrzo potom videli; jedva deceniju potrajalo).

 

[Лекизан]

Skoro iste dileme koje postoje danas postojale su i pre 150 godina.

Zato se i nisu mogli dogovoriti u Beču oko naziva jezika uopšte, između svih ostalih prepirki koje su imali.

Не видим да су се договарали тада око било чега.

 

[Urvan Hroboatos]

Nema četiri standardizacije. Postoji varijantsko raslojavanje jednog vukovskog srpskog standardnog jezika koji je tako postao policentrični standardni srpski jezik.

Kosta urnisao ovakav mentalitet

http://www.politika.rs/sr/clanak/401469/Jezik-se-ne-moze-ukrasti

Коста

Прво, јат би ујединио раскол у српском рпавопису али би то данас довлео до још веће смутње, као д аје нема на претек. Друго, Релковић, а не Рељковић (потписао се као Relkovich), нигде не каже да су им преци читали (штили) и говорили српски, какао ви тврдите, него да су имели српски читати и српски писати. То се јасно односи на врсту ћирилице која се употребљавала у Восни. Релковић кратко говори о Србима и то као о другом народу. Треће, споменути аутори које новидте себе нису сматали Србима нити свој језик српским. Особито Мажуранић. Јединства је било само на дијалекатском нивоу јер је дијалкатска база иста, а от није иосто као и књижевна. Четврто, ви уопште не спомиоњете српске писце XVI-XIX в, као д аих није било. Пето, јединственог књижевног простора није било. То није било могуће ни верски ни азбучно, ни културолошки, ни на било којем друогм нивоу. Православни школовани Срби словински нису доживљавали као српски, јер њим нису писали.

Коста

Понављам да за Вас, изгледа, уопште не постоје српски писци XVI-XIX в. (јер нису писали тим словиским језиком!), и то је најбољи доказ да тај "духовни" простор није био јединствен. Они који су пислаи словнски себе нису сматракли Србима. Треба се подсетити да ни Вуку Његошев језик није био довољно "српски" да би га прихватио за књижевни! Другим речима, све источно од Дрине између XVI - XIX в. је Реформом досоловно сведено на мртво слово на папиру и целокупна "српска" књижевност тог доба је ограничена на дијалекатско стваралаштво непсимених гуслара ијекавског извора и "јужног наречја". Србима је тај "духовни" простор наметан из Беча од Марије Терезије па све до Вука, и зато су данас српски писци источно од Дрине из доба Качића, Дивковића, Релковића, итд. и школованим Србима страни, неразумљиви и нечитљиви. Заот данас нико није у стању да каже шта хе то што српски јетзик чини само српским.

http://www.politika.rs/sr/clanak/40...j-Gori-BiH-i-Hrvatskoj-imamo-zajednicki-jezik
......................
Коста

@ Радивоје, у науци постоје превазиђене теорије, па санмим тиме и њени аутори постају превазиђени као научни ауторитети. Добровскы и Шафарик су данас доказано такви бивши ауторитети о српском језика и пореклу Словена. То није омаловажавање него чињеница. // Агресивна политизација и својатање српског" језика о којем је реч је заблуда јер Срби нису писали тим језиком. Отворите књиге и уверите се сами. Својатања није могло бити до Вукове рефомре, а после ње је ишло пуном паром, првенствено радом Ђ. Даичића, Вукове десне руке. Пре Вука, Сбрима није падало ни на предграђе мозга да изједначавају српски језик са хрватским. То заврзламу је скувао Вуков сарадник -- Ђура Даничић, аутор првог речника "хрватскога или српскога језика". Ако ћемо бити интелектуално поштени, пре ће бити да смо ми покрали хрватску абецеду и сад тврдимо да је и она "српско писмо." // Примери језика којим су Срби и Хрвати писали у XVI све до XIX в. су у дигитланим архивама, па сами оцените.

Коста

Ради се о дијалекту, говору улице, пијаце и кафане, или "народном говору", који је науци познат као новоштокавски. Оно што такав језик нема на дијлактаском нивоу су кулутрне примесе књижевности које су тај језик вековима оплемениле и које су тиме, кроз књижевност, том језику дале националну самобитност, јединствени облик и карактер. Бугарски и Панчић само настављају несрећу и штету која је наметнута Србима Бечким и Новосадским политичким договорима о устројству језика на дијалекатској основи.