Čiji je naš jezik

[Лекизан]

Све што је договорено: један народ, треба једну књижевност да има (један стандардни језик, савренено-терминолошки речено). За Вука су то Срби, што је касније и нагласио у дијалогу са Шулеком. Остали су ћутали шта су под једним народом мислили, док Јагић није патентирао народ "Србохрвате". Није се тад могло згазити само тако на српски језик и рећи "то је хрватски". Требало је педест година да прође.

Тако је, све је то ишло постепено, а требало је и времена да Хрвати, иначе препознати првенствено као загорски кајкавци у то време прво науче српски језик кроз школско образовање како би уопште читали оно што су им њихови књижевници и писци писали од времена Вука па надаље.Остало је урадило илирство или ти југословенство, поистовећујући Србе и Хрвате као један те исти народ са два различита имена истина мало измешан услед историјских околности, и ето одакле српском језику и хрватска ознака.Како је југословенство, као и творевине настале из њега, одавно мртво и то управо заслугом самих Хрвата онда нема више разлога да српски језик носи и хрватску ознаку.Нека неко обавести ове из ХАЗУ.

 

[Urvan Hroboatos]

Jednostavno rečeno, pogrešio je.

Pogodio je:

1. u 18., čak i u 19. st. prevođena su djela s hrvatskoga na srpski (Raić, Milovanov Georgijević, Mita Đorić,..)

2. do 19. st. nitko hrvatsku štokavsku književnost (ili čakavsku, ili kajkavsku, ili štokavsko-čakavsku, ili tronarječnu,..) nije smatrao dijelom korpusa srpske pisane kulture. Niti jedan jedini srpski autor. Kao što ni jedan jedini srpski autor nije sudjelovao u stvaranju hrvatske pisane kulture do 19. st.

Kosta je pokušao kazati da je sve to izmislio Karadžić tj. Daničić, tj. da se nije ni pomišljalo o jeziku zapadno od Drine kao srpskom. Kao što se iz citata Dositeja može videti, to nije tačno, ali možemo pričati i o gledištima Jovana Rajića i Save Telekije i brojnih drugih koje sam i pomenuo i nisam. Nije to nikakav patent Vuka Karadžića. Inače, koliko vidim Kosta uopšte nije govorio o Maruliću ili Držiću, već o narodnom stvaralaštvu.

Kosta je, i to se vidi i iz ovih upisa, no možda jasnije iz drugih, tvrdio:

1. srpska knjižvnost postoji stoljećima na srpskoj ćirilici i jeziku obogaćenom crkvenoslavenskim, te stiliziranim po bizantskim uzusima

2. ta književnost nije sudjelovala u književnosti Hrvata na bilo kom jezičnom idiomu, bilo kao predložak, kao stilizacija ili nešto slično

3. usmena/"narodna" književnost srpska je poslužila kao glavni izvor za modernu srpski književnost i pismenost, a do 19. st. u korpusu te pismenosti nije imala upravo nikakvu ulogu

Naravno da se radi o drugačijem stilu razmišljanja, a to je protivljenje teorijama zavere. Коста očigledno pripada zajednici onih snoboelitista koji sa velikim žaljenjem čitaju Crnjanskog, što li nije pisao na crkvenoslovenskom ili tako nešto...Mislim da je krajnje poražavajuće to što u 2018. godini ima ljudi koji i danas tako misle, opsednuti svakojakim teorijama zavere oko Beča, itd...

P. S. Već smo više puta pričali o crnogorskoj književnosti. Da, to je danas u izvesnoj meri kontroverzna tema, ali do nedavno nije bilo nikakvog spora, kao što nije ni danas za svetske stručnjake, kategorisanje u Library of Congress ili šta god hoćeš. A i sam si rekao da su Poslanice Svetog Petra Cetinjskog primer toga. A i kad smo već kod Crnogoraca, imamo zapise još iz XVIII stoleća prema kojima oni smatraju Dubrovačku republiku srpskim govornim područjem, da se još jednom nadovežem na teoriju zavere oko Vuka. Tako da dosta više sa tim do 19. st. nepostojeće iznova i iznova...

Što on misli o urotama, ne znam, znam samo što je napisao. A usputne opaske kakvih namjernika i slično ne igraju nikakvu- moram li ponoviti- nikakvu ulogu.
To što pojedini hrvatski autori kao kotorski vlastelin Maro Dragović smatraju da svi Slaveni govore hrvatskim jezikom, ili što Šimun Kožičić Benja piše kako Sv. Jeronim mnoge hrvatske narode okrenu na kršćansku vjeru- to je samo zamjena hrvatskog i slovinskoga imena i nema nikakove posljedke za Čehe, Ruse, Poljake, Srbe ili Bugare.

Postoje narodi i njihove pismeni krugovi; pismeni ljudi pišu i tiskaju knjige raznih sadržaja; te se knjige čitaju, javno ili privatno, kruže u čitalačkim i kulturnim publikama i oblikuju i književni ukus, izražavanje, vjersku svijest, te kulturno, a kasnije i tehničko i društveno okružje.

Tu, do pojave Vuka Karadžića, osim prijevoda nekoliko hrvatskih djela, nema među srpskom i hrvatskom pismenošću nikakva dodira sve do Karadžića.

 

[Mrkalj]

svi Slaveni govore hrvatskim jezikom (...) - to je samo zamjena hrvatskog i slovinskoga imena i nema nikakove posljedke za Čehe, Ruse, Poljake, Srbe ili Bugare.

Si pio?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pogodio je:

1. u 18., čak i u 19. st. prevođena su djela s hrvatskoga na srpski (Raić, Milovanov Georgijević, Mita Đorić,..)

2. do 19. st. nitko hrvatsku štokavsku književnost (ili čakavsku, ili kajkavsku, ili štokavsko-čakavsku, ili tronarječnu,..) nije smatrao dijelom korpusa srpske pisane kulture. Niti jedan jedini srpski autor. Kao što ni jedan jedini srpski autor nije sudjelovao u stvaranju hrvatske pisane kulture do 19. st.

Ne, nije.

Da li ti čitaš druge poruke? Ta tvrdnja je najdirektnije bila opovrgnuta.

Kosta je, i to se vidi i iz ovih upisa, no možda jasnije iz drugih, tvrdio:

1. srpska knjižvnost postoji stoljećima na srpskoj ćirilici i jeziku obogaćenom crkvenoslavenskim, te stiliziranim po bizantskim uzusima

2. ta književnost nije sudjelovala u književnosti Hrvata na bilo kom jezičnom idiomu, bilo kao predložak, kao stilizacija ili nešto slično

3. usmena/"narodna" književnost srpska je poslužila kao glavni izvor za modernu srpski književnost i pismenost, a do 19. st. u korpusu te pismenosti nije imala upravo nikakvu ulogu

Uopšte ne govorimo ni o tački 1, niti 2, a ni 3. Uslovno govoreći, 3. se dotiče sporedno onoga o čemu diskutujemo. Posve je nebitno na kom je jeziku pisana ta književnost i je li gde i kako i nije li uopšte sudelovala.

Što on misli o urotama, ne znam, znam samo što je napisao. A usputne opaske kakvih namjernika i slično ne igraju nikakvu- moram li ponoviti- nikakvu ulogu.
To što pojedini hrvatski autori kao kotorski vlastelin Maro Dragović smatraju da svi Slaveni govore hrvatskim jezikom, ili što Šimun Kožičić Benja piše kako Sv. Jeronim mnoge hrvatske narode okrenu na kršćansku vjeru- to je samo zamjena hrvatskog i slovinskoga imena i nema nikakove posljedke za Čehe, Ruse, Poljake, Srbe ili Bugare.

..pismeni ljudi pišu i tiskaju knjige raznih sadržaja; te se knjige čitaju, javno ili privatno, kruže u čitalačkim i kulturnim publikama i oblikuju i književni ukus, izražavanje, vjersku svijest, te kulturno, a kasnije i tehničko i društveno okružje.

Tu, do pojave Vuka Karadžića, osim prijevoda nekoliko hrvatskih djela, nema među srpskom i hrvatskom pismenošću nikakva dodira sve do Karadžića.

Ovaj odgovor nema nikakve veze sa citiranim čemu replicira.

U citiranoj poruci se pominje Костina žal što se crkvenoslovenski ne koristi prilikom sađenja malina i podsećanje da postoji i crnogorska književnost.

Uzgred, na koga misliš kada pišeš o namjernicima?

Postoje narodi i njihove pismeni krugovi

Ovo, u zavisnosti od toga šta tačno znači, može biti više ili manje sporno (anahronističko).

 

[Konstantin Veliki]

Sad od jednom nema dodirnih tacaka hrvatske i srpske knjizevnosti.

A sami Hrvati svojtavaju i onu pesmu o dvoglavnom oru koji vije kod Smedereva, smatraju Andriju Zmajevica hrvatskim pismem. I tvrde kako brdo srpskih epskih pesama i jesu deo hrvatske knjizevnosti.

Urvan opet zivi u svom nekom svetu, sta za realnoscu nema veze.

- - - - - - - - - -

A od srpskih intelektualaca nijedan nije smatrao da srpstvo prestaje na Drini.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Sad od jednom nema dodirnih tacaka hrvatske i srpske knjizevnosti.

A sami Hrvati svojtavaju i onu pesmu o dvoglavnom oru koji vije kod Smedereva, smatraju Andriju Zmajevica hrvatskim pismem. I tvrde kako brdo srpskih epskih pesama i jesu deo hrvatske knjizevnosti.

Urvan opet zivi u svom nekom svetu, sta za realnoscu nema veze.

- - - - - - - - - -

A od srpskih intelektualaca nijedan nije smatrao da srpstvo prestaje na Drini.

To je fantazija koja se ispreda iz političkih, a ne naučnih potreba. Hrvatskim nacionalistima godi da pokušavaju istoriju srpske književnosti svesti na jedan nerazumljivi, narodu strani jezik, jer im godi koliko se to udaljava od njihove nacionelne književnosti. To nije percipiranje nacionalne književnosti kao celine, već izdvajanje nekog segmenta radi isticanja pojedinih razlika, kako bi se tim razlikama dokazalo nešto, kao da se istorija tobož stvara u nekom momentu i tada biva zacementirana, umesto procesa koji obuhvata čitave vekove. Ne može se ovom pitanju prilaziti pristupom prirodnih nauka; ta primena, dobrim delom i nasleđe pozitivističke nauke i stručnjaka na ovim prostorima koji ostali zarobljeni u određenim pozitivističkim načelima, upravo dovodi do ovakvih pristupa koji su maltene doslovno operisani od naučnih činjenica. I tako se to vrti u krug dok se isto možeš zapitati o, recimo, književnoj nacionalnosti starije štokavske književnosti, pre XIX stoleća. A sve su to besmislene priče koje polaze od dokazivanja unapred postavljenih teza, a ne pronalaženja nečeg razumnog (sa sve famoznom pričom o krađi jezika).

I ne samo to, nego i taj celi pristup nipodaštavanja usmene književnosti u celini u tim razmatranjima. Naravno, mora nešto biti zapisano i objavljeno da uđe u književnost ovekovečeno i postane i predmet istraživanja, ali potpuno je neshvatljiv taj princip koji se fura, ne znam da li da ga nazovemo elitističkim, snobističkim, ili kako li već...

 

[corto*]

Srpstvo prelazi Drinu. Ali pogledaj recimo danas. Kopre nedri imaš 1,2 Srba 2 mil. Slovenaca 4 mil Hrvata 2,5 mil Bošnjaka. Oni su manjina. Zašto to govorim? Pa omjer Srba jekavaca i ekavaca je 1:7.

Nadalje današnji književni srpski je šumadijsko vojvođanski dijalekt.

Cijela današnja definicija srpskog je out of date.

 

[Lesandar]

Srpstvo prelazi Drinu. Ali pogledaj recimo danas. Kopre nedri imaš 1,2 Srba 2 mil. Slovenaca 4 mil Hrvata 2,5 mil Bošnjaka. Oni su manjina. Zašto to govorim? Pa omjer Srba jekavaca i ekavaca je 1:7.

Nadalje današnji književni srpski je šumadijsko vojvođanski dijalekt.

Cijela današnja definicija srpskog je out of date.

I Slovenci su ijekavci?

 

[haeul]

Srpstvo prelazi Drinu. Ali pogledaj recimo danas. Kopre nedri imaš 1,2 Srba 2 mil. Slovenaca 4 mil Hrvata 2,5 mil Bošnjaka. Oni su manjina. Zašto to govorim?

Статистика à la Туђман. Заборавио си само да поменеш да је у Јасеновцу страдало 30,000 уместо 650,000-800,000, и то у међусобним окршајима 'шизматика' и 'Жидова'.

Помен Словенаца јасно указује на то да ти не бараташ основним чињеницама.

Pa omjer Srba jekavaca i ekavaca je 1:7.

То није тачно, али све и да јесте, шта с тим? Стандардни српски јеик има два равноправна наречја. Да сви Срби користе ијекавицу, онда би твој коментар можда и имао неког смисла. Овако: ћорак.

Nadalje današnji književni srpski je šumadijsko vojvođanski dijalekt.

Нетачно. Идемо даље.

Cijela današnja definicija srpskog je out of date.

Тврдиш ти, као хрватски националиста. А шта би друго и могао тврдити?

 

[Lesandar]

Статистика à la Туђман. Заборавио си само да поменеш да је у Јасеновцу страдало 30,000 уместо 650,000-800,000, и то у међусобним окршајима 'шизматика' и 'Жидова'.

Помен Словенаца јасно указује на то да ти не бараташ основним чињеницама.

Непомињање чињенице да међу тих 4 милиона Хрвата има и "понеки" који не говори штокавицом је симптоматично. Направи човек од Безјака Херцеговце.

 

[haeul]

Непомињање чињенице да међу тих 4 милиона Хрвата има и "понеки" који не говори штокавицом је симптоматично. Направи човек од Безјака Херцеговце.

Знатан део данашњих Хрвата чине потомци покатоличених и похрваћених православних Срба, као и похрваћених римокатоличких Срба, досељеника са простора Аустроугарске, попут Чеха, Мађара и Немаца.

Изворне штокавце међу данашњим Хрватима у целини чине они који се до 19-20. века нису сматрали Хрватима. Има Хрвата који су још у 17. веку, под утицајем српског Дубровника, или за потребе ширења римокатолицизма међу 'шизматицима', користили њима страну штокавицу. То штокавицу не чини ништа више хрватском него латински, којим су се Хрвати такође служили.

 

[corto*]

Статистика à la Туђман. Заборавио си само да поменеш да је у Јасеновцу страдало 30,000 уместо 650,000-800,000, и то у међусобним окршајима 'шизматика' и 'Жидова'.

Rekao sam danas. Koji dio od toga nisi shvatio?

Помен Словенаца јасно указује на то да ти не бараташ основним чињеницама.

?

То није тачно, али све и да јесте, шта с тим? Стандардни српски јеик има два равноправна наречја. Да сви Срби користе ијекавицу, онда би твој коментар можда и имао неког смисла. Овако: ћорак.

Srpski ima torlački i štokavski. Ma da bi se to trebala zvati štakavica.

Нетачно. Идемо даље.

To je točno. To će ti reći svaki srpski jezikolovac koji iole zna išta.

Тврдиш ти, као хрватски националиста. А шта би друго и могао тврдити?

Kako nije out date? Onda mi ti reci punu kategorizacija srpskog jezika?

- - - - - - - - - -

I Slovenci su ijekavci?

A Bjelorusi stokavci. Srbi više stakavci.

- - - - - - - - - -

I Slovenci su ijekavci?

A Bjelorusi stokavci. Srbi više stakavci.

 

[ИгарЈ]

Korto, pod štokavicom se ne podrazumeva samo zamenica 'što' nego i niz drugih osobina. Tako npr. ruski i beloruski nisu štokavski, dočim takozvani torlački tj. prizrensko-timočki govori jesu.

 

[Mrkalj]

Korto, pod štokavicom se ne podrazumeva samo zamenica 'što' nego i niz drugih osobina. Tako npr. ruski i beloruski nisu štokavski, dočim takozvani torlački tj. prizrensko-timočki govori jesu.

Već mu je to jednom objašnjeno, ali nije taj ovde zbog činjenica već zbog propagande, a njen kvalitet je onakav kakav je i njen eksponent.

 

[Mrkalj]

Moja je dopuna pitanja i odgovora sledeća:

Pitanje: Zašto Srbima ne uspeva da izdejstvuju očuvanje naziva svog jezika kod onih koji ga upotrebljavaju u svojim varijantama?

Odgovor:

Zato što Srbija nema ni iz daleka dovoljno razvijenu nacionalnu društvenu i humanističku naučnu misao da odgovori savremenim potrebama soptvenog drušva i, ne manje bitno, nije imperija kao što to jeste bio slučaj sa Engleskom, Nemačkom, Francuskom i Portugalijom u vreme zaštite imena svog jezika. Budući da nije dovoljno moćna ni naučno ni politički, Srbija mora da trpi naučnu nepravdu koju potpiruju upravo sile koje se Srbiji suprotstavljaju, a pre svega tradicionalno kontrainteresne sile Nemačka i Vatikan čiji eksponenti postaju sva odsrbljena poddruštva, kako ona institucionalizovana u vidu vlada susednih država, tako i ona institucionalizovana u vidu nevladinih organizacija i špijunskih službi unutar Srbije.

I potpitanje: Šta raditi?

Strateški, Srbija treba da razmišlja o oba cilja (razvoj nauke, razvoj državnog suvereniteta), a kratkoročno, na ojačanju svoje jezičke nauke. Dobra potvrda da je tako nešto ne bi bilo uzalud, čak i kada su nada za zaštitu imena srpskog jezika kod onih koji ga koriste u varijantskom obliku, kao potvrda da je ime srpskog jezika moguće makar donekle zaštititi imamo u doba njegove poslednje, vukovske standardizacije. Postojanje kapitalnih dela kao što je bio Vukov Srpski rječnik (up. paralelu Bugarskog sa Websterovim prvim izdanjem rečnika koji se zvao An American Dictionary, a u kasnijim izdanjima mu je dodato .. of English Language), Novi zavjet, zbirke srpskih narodnih epskih pesama desetinama godina je prečilo da oni koji su se poslužili srpskim jezikom budu dovoljno arogantni i beskrupulozni da bi ga preimenovali uklonivši njegov lingvistički, tipološki naziv - srpski jezik. Kada bi se na tome kvalitativno i kvantitativno poradilo, kroz deset godina bi se moglo očekivati ujedinjavanje katedara za "hrvatski jezik" i "srpski jezik" pod jedan, srpski krov.

Problem je upravo u infiltriranoasti špijuna u srpske nacionalne naučne institucije pa ne treba gajiti nade da bi se takav razvoj događaja mogao iole spontano desiti.

 

[Пилипенда]

Наравно да је проблем у нама. Не можемо уређивати законодавства других држава, али могли бисмо своје (знам, прво морамо ослободити своју државу, наравно). Све док ми имамо званичне судске тумаче и преводиоце за хрватски, бошњачки и сл. прича о једном језику је тек незванично ћаскање. Дакле, док год смо такви какви смо тренутно, немамо никаквог права да се жалимо на било ког другог сем на нас саме.

 

[Mrkalj]

Наравно да је проблем у нама. Не можемо уређивати законодавства других држава, али могли бисмо своје (знам, прво морамо ослободити своју државу, наравно). Све док ми имамо званичне судске тумаче и преводиоце за хрватски, бошњачки и сл. прича о једном језику је тек незванично ћаскање. Дакле, док год смо такви какви смо тренутно, немамо никаквог права да се жалимо на било ког другог сем на нас саме.

Tako je, ali se nešto može i sada. Može se sada finansirati naučno utemeljenje potencijalnog okvira koji bi se mogao ozakoniti u poželjnom momentu u budućnosti, bila ona bliža ili dalja. Ali, ovako, da se ne radi ništa, a kad i vidiš da neko radi, uglavnom radi na programu Duh samoporicanja. Tuga.

 

[Пилипенда]

Tako je, ali se nešto može i sada. Može se sada finansirati naučno utemeljenje potencijalnog okvira koji bi se mogao ozakoniti u požečljnom momentu u budućnosti, bila ona bliža ili dalja. Ali, ovako, da se ne radi ništa, a kad i vidiš da neko, uglavnom radi na programu Duh samoporicanja. Tuga.

И Туга и Буга.

 

[Господар аналитичког ума]

Dok se vodi diskusija o "autorskim pravima" nad našim jezikom, ja bih postavio pitanje koliko je naša fonetika izmenjena pod uticajem starosedelaca?

Zanimaju me foneme ć, đ, dž i foneme Ś i Ź kod Crnogoraca i Hercegovaca (znate ono Śutra, iŹesti itd..). Evo i zašto.

Vojislav Šešelj, zanemarimo za potrebe diskusije njegovu ideologiju i argumenta ad hominem, je u skupštini jednom prilikom dok je pričao o Vlasima izjavio da smo svi mi pomalo Vlasi apostrofirajući da smo Vlasi u meri u kojoj je naša fonetika bliža italijanskoj u odnosu na rusku. Nije naveo na šta je konkretno mislio. To me je pomalo isprovociralo na razmišljanje o toj vrsti prožimanja starosedelaca sa Slovenima.

Osoba koja je završila italijanski jezik rekla mi je da nije nelogično što je Šešelj rekao. Rekla mi je da u italijanskom jezikku, koji doduše ja ne znam, postoje foneme đ i dž, a da č izgovaraju meko blisko fonemi ć.
Sa druge strane pogledao sam vlaško pismo i video da imaju grafeme ć, đ, dž, Ś i Ź, pretpostavljam da su iste fonetske vrednosti kao naši glasovi ć, đ, dž, Ś i Ź. Koliko se ja razumem u romanske jezike svi su izrasli iz vulgarnog latinskog u pozno doba Rimskog carstva pa ne bi trebalo da čudi ni njihova fonetska sličnost.

Da li su ove foneme ć, đ, dž, Ś i Ź fonetski tragovi romanizovanih starosedelaca u našem jeziku? Ima li to smisla? Da li ima ovih glasova u drugim slovenskim jezicima? Koliko ja veoma površno poznajem ruski iz srednje škole ne sećam se da imaju Rusi ove foneme. Ako ništa od ovog što sam rekao nema smisla da li uopšte ima tragova starosedelaca u našoj fonetici? Ako ima, koje su?
S obzirom da tek ulazim u pitanja jezika i pravim bebeće korake u njegovom razumevanju, izvinjavam se ako možda ovo već prodiskutovano i odavno poznato u jezikoslovlju, pa čak i ako sam lupio štogod.

 

[Lesandar]

Da li su ove foneme ć, đ, dž, Ś i Ź fonetski tragovi romanizovanih starosedelaca u našem jeziku? Ima li to smisla? Da li ima ovih glasova u drugim slovenskim jezicima? .

Kao prvo, ako je neko romanizovan ovim fonemama bi značilo da su Rimljani izgovarali ove glasove ko iz puške? Nema smisla. Bilo bi nekog smisla da si rekao da su prastanovnici Balkana bili lingvistički sličniji Slovenima nego okupatori što i jeste notorna činjenica.

Neki od ovih glasova su sveprisutni u slovenskim jezicima kao primer meko жы u reči жыды (jevreji) koje fonetski odgovara "crnogorskom" Ź i dvoglas Щ (ŠČ) od kojeg Crnogorci grade ime Šćepan. Postoji još jedan glas koji je prisutan i u torlačkom narečju srpskog jezika, izgovara se kao meko DŽ odnosno DZ i u makedonskom jeziku obeležava grafemom Ѕ, u svom tvrdom obliku odgovara glasu Џ. Da ne pišem da su svi ostali glasovi prisutni u svim drugim slovenskim jezicima.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ниткакве. По обичју.

Ovo se kao šablon ponavlja kada se pokuša razgovarati sa Urvanom Hroboatosom:

Slaven777/neko drugi: Šta je x?
Urvan Hroboatos: Ne, ne, to totalno nebitno...zaboravi...Peace. Out.

ne znam

Ide plejada opisa, epiteta i gomile linkova, kada je odgovor jednostavno mogao biti ovakav iznad, kratko i jasno. Još piše da je već rekao da ne zna, a nije. Valjda je poenta da kada se neko raspiše i izbegne odgovor to nužno znači i ne znam. Podseća me na onaj tipični profesorski ponos da se ne ispadne neznalica pred đakom.

I opisi služe da dočaraju nešto u jeziku, da bude slikovitije. Urvan ih koristi u prepisci opširno i to isključivo da iskaže svoje mišljenje o tome zašto se na nešto ne treba osvrćati. Na temi o dubrovačkoj književnosti posebno dolazi do izražaja. Truhelkin rad je marginalan (iako se nalazi u literaturi Hrvatskog biografskog leksikona Krležinog zavoda), ovako opisuje Simu Budmanija:

(inače posve marginalnog) Sime Budmanija...dotični marginalni trgovac

..čoveka koga je S. P. Novak poredio sa Džejmsom Makfersonom...

No i hajde, svi smo mi ljudi pa nije lako uvek razdvojiti određeni emotivni pristup u vezi nekih stvari, a posebno ličnosti, pa je to donekle i razumljivo, ali ono što mene lično najviše živcira jeste kada se na direktno pitanje odgovara da je to nebitno.

Ja sam postavio kategorizaciju srpskog no tvrdim da je out of date.

Da li misliš da je kategorizacija srpskog jezika out of date?

Cijela današnja definicija srpskog je out of date.

Nema logike ponavljati tako nešto bez ikakvog pojašnjenja o čemu se radi, a već jesi bio upitan, i to ne samo jednom.

 

[ИгарЈ]

Dok se vodi diskusija o "autorskim pravima" nad našim jezikom, ja bih postavio pitanje koliko je naša fonetika izmenjena pod uticajem starosedelaca?

Zanimaju me foneme ć, đ, dž i foneme Ś i Ź kod Crnogoraca i Hercegovaca (znate ono Śutra, iŹesti itd..). Evo i zašto.

Vojislav Šešelj, zanemarimo za potrebe diskusije njegovu ideologiju i argumenta ad hominem, je u skupštini jednom prilikom dok je pričao o Vlasima izjavio da smo svi mi pomalo Vlasi apostrofirajući da smo Vlasi u meri u kojoj je naša fonetika bliža italijanskoj u odnosu na rusku. Nije naveo na šta je konkretno mislio. To me je pomalo isprovociralo na razmišljanje o toj vrsti prožimanja starosedelaca sa Slovenima.

Osoba koja je završila italijanski jezik rekla mi je da nije nelogično što je Šešelj rekao. Rekla mi je da u italijanskom jezikku, koji doduše ja ne znam, postoje foneme đ i dž, a da č izgovaraju meko blisko fonemi ć.
Sa druge strane pogledao sam vlaško pismo i video da imaju grafeme ć, đ, dž, Ś i Ź, pretpostavljam da su iste fonetske vrednosti kao naši glasovi ć, đ, dž, Ś i Ź. Koliko se ja razumem u romanske jezike svi su izrasli iz vulgarnog latinskog u pozno doba Rimskog carstva pa ne bi trebalo da čudi ni njihova fonetska sličnost.

Da li su ove foneme ć, đ, dž, Ś i Ź fonetski tragovi romanizovanih starosedelaca u našem jeziku? Ima li to smisla? Da li ima ovih glasova u drugim slovenskim jezicima? Koliko ja veoma površno poznajem ruski iz srednje škole ne sećam se da imaju Rusi ove foneme. Ako ništa od ovog što sam rekao nema smisla da li uopšte ima tragova starosedelaca u našoj fonetici? Ako ima, koje su?
S obzirom da tek ulazim u pitanja jezika i pravim bebeće korake u njegovom razumevanju, izvinjavam se ako možda ovo već prodiskutovano i odavno poznato u jezikoslovlju, pa čak i ako sam lupio štogod.

Укратко, штокавски консонантизам може се у потпуности објаснити природним развојем из прасловенскога језика. Глас ћ потиче од старије скупине *tj, а ђ од старијега *dj (између њих је морало бити одређених међуступњева) а сличне одразе налазимо и код других Словена. Глас џ био је испрва алофон гласа ч у одређеним положајима после губљења полугласова, а посебном фонемом постао је усвајањем турских речи у којим није био позиционо условљен. Такозвани "црногорски" ś и ź (ставих под наводнике јер те гласове налазимо и ван Црне Горе) настали су ијекавским јотовањем и много су каснијега постања, не сећам се датације те промене али мислим да се јавила у 16. или 17. столећу.

Не бих рекао да је народнолатински консонантизам утицао на Јужне Словене, будући да је народнолатински тежио к умекшавању сугласникâ пред отвореним самогласницима, а јужнословенски говори к њиховоме отврдњавању у истом положају тј. ка губљењу позиционе опреке између меких и тврдих сугласника у корист потоњих (та опрека наставила се даље развијати у западнослов. и источнослов. говорима).

Власима је писмо кројено по узору на нашу ћирилицу и латиницу, отуда и она слова.

Будући да Шешељ није језикословац саветовао бих да одговоре на оваква питања тражиш у стручној литератури, могу ти препоручити неке наслове ако те такво нешто занима.

 

[Mrkalj]

da smo Vlasi u meri u kojoj je naša fonetika bliža italijanskoj u odnosu na rusku. Nije naveo na šta je konkretno mislio.

Šešelj nije ni jednu istoriografsku misao do koje je došao čitajući Lazu M. Kostića produbio. Lazo Kostić odavno je mrtav, a đak nije unapredio učiteljeve ideje.

 

[Господар аналитичког ума]

Будући да Шешељ није језикословац саветовао бих да одговоре на оваква питања тражиш у стручној литератури, могу ти препоручити неке наслове ако те такво нешто занима.

Hvala Igare/igore. Možeš naravno. Čuo sam za postanak ć i đ od tj i dj. Pravo da rečem više me zbunila ova vlaška slova nego Šešelj. Pomislio sam da je možda kontakt sa njima doveo do tog uprošćavanja. Bio sam malo lenja buba pa sam pitao na forumu da skratim sebi istraživačke muke. Mada pitanje je da li bih se uopšte snašao kao laik u stručnoj literaturi jezikoslovaca.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Moja je dopuna pitanja i odgovora sledeća:

Pitanje: Zašto Srbima ne uspeva da izdejstvuju očuvanje naziva svog jezika kod onih koji ga upotrebljavaju u svojim varijantama?

Odgovor:

Zato što Srbija nema ni iz daleka dovoljno razvijenu nacionalnu društvenu i humanističku naučnu misao da odgovori savremenim potrebama soptvenog drušva i, ne manje bitno, nije imperija kao što to jeste bio slučaj sa Engleskom, Nemačkom, Francuskom i Portugalijom u vreme zaštite imena svog jezika. Budući da nije dovoljno moćna ni naučno ni politički, Srbija mora da trpi naučnu nepravdu koju potpiruju upravo sile koje se Srbiji suprotstavljaju, a pre svega tradicionalno kontrainteresne sile Nemačka i Vatikan čiji eksponenti postaju sva odsrbljena poddruštva, kako ona institucionalizovana u vidu vlada susednih država, tako i ona institucionalizovana u vidu nevladinih organizacija i špijunskih službi unutar Srbije.

I potpitanje: Šta raditi?

Strateški, Srbija treba da razmišlja o oba cilja (razvoj nauke, razvoj državnog suvereniteta), a kratkoročno, na ojačanju svoje jezičke nauke. Dobra potvrda da je tako nešto ne bi bilo uzalud, čak i kada su nada za zaštitu imena srpskog jezika kod onih koji ga koriste u varijantskom obliku, kao potvrda da je ime srpskog jezika moguće makar donekle zaštititi imamo u doba njegove poslednje, vukovske standardizacije. Postojanje kapitalnih dela kao što je bio Vukov Srpski rječnik (up. paralelu Bugarskog sa Websterovim prvim izdanjem rečnika koji se zvao An American Dictionary, a u kasnijim izdanjima mu je dodato .. of English Language), Novi zavjet, zbirke srpskih narodnih epskih pesama desetinama godina je prečilo da oni koji su se poslužili srpskim jezikom budu dovoljno arogantni i beskrupulozni da bi ga preimenovali uklonivši njegov lingvistički, tipološki naziv - srpski jezik. Kada bi se na tome kvalitativno i kvantitativno poradilo, kroz deset godina bi se moglo očekivati ujedinjavanje katedara za "hrvatski jezik" i "srpski jezik" pod jedan, srpski krov.

Problem je upravo u infiltriranoasti špijuna u srpske nacionalne naučne institucije pa ne treba gajiti nade da bi se takav razvoj događaja mogao iole spontano desiti.

Mrkalj, je li ja ne primećujem dobro ili ti vrlo negativno primaš ovu Deklaraciju?