Eh, in vino veritas.
Čemu onda bilo šta, osim latinskih citata?
Ovaj ... naravno da u delima postoje poruke. Ali su malo složenije nego one u reklamama.
Pisci nerado objašnjavaju svoje poruke. Očekuju da ih čitalac sam otkrije. Ako ih čitalac ne otkrije, pa se pita šta je poruka pisca, pisac se oseća još usamljenije nego inače. Razočaran je i očajan: a) zbog sumnje u sopstvene mogućnosti prenošenja poruke, b) zbog čitalaca koji nemaju sposobnost razumevanja. Dođe mu da se ubije, no to ipak ne čini jer su pisci sujetna bića. Ubijaju se tek kada prestanu da razumeju sami sebe, pod uslovom da to sebi priznaju. Umesto toga, neshvaćeni pisci kažu: "Kuda ide ovaj svet, kad ne razume moj vapaj? Svet je, može bit, glup, i sad ću da napišem novu knjigu, u kojoj ću svetu iznova sve objasniti." Misija pisca je da ga ostali čuju, i ukoliko mu publika potvrdi da je čula, prepoznala nešto od svojih misli u njegovim, on je zadovoljan. Ne i srećan. Nema srećnog pisca. Srećan je samo delić trenutka – kad završi delo, i odmah razmišlja je li rekao baš sve što je hteo.
Umetnost/književnost polazi od ideje. To, naravno, nije ideja da se prenese poruka.
Ideja je da se prepriča san. Dok se ispisuje, san se menja, prerasta u viziju. Knjiga nije dobra ako se svede na puko prepričavanje tuđeg sna. Knjiga nije dobra ako se u njoj oseti piščeva neiskrenost. Poruka je logičan sled priče, i ponekad izbije na površinu i mimo kontrole autora. Ali poruke, kao i knjige, znaju biti zagonetne, višesmislene, rebusi za odgonetanje, izazovi za sive vijuge.
Vredna knjiga je uvek inovativna: u opsegu to tada neopisanih osećanja, karaktera, mesta, zbivanja, pa i vremena. U tome čuči posebna filozofija, ona o ljudskoj različitosti i, istovremeno, sličnosti. Jer, ukoliko se neko posve različit od likova iz knjige prepozna u tim osećanjima, onda je pisac pronašao (do tada nevidljivi) obrazac ljudskih osećanja i, samim tim, postupaka u određenim situacijama, vremenu i prostoru.
Ako je knjiga pomogla čitaocu da oblikuje misli koje su mu bile na vrh jezika, to znači da mu je pomogla – u prvom redu – da prepozna svoje misli. Ne postoji nijedna nauka koja može da nauči čoveka istu stvar a da pritom učenje bude propraćeno uživanjem.
Katarza, pak, ima terapeutsko dejstvo. Čemu katarza? – Ne samo radi pražnjenja i učenja, i putem projekcije, saživljavanja (značajnog faktora emotivnog života), već i zbog obnavljanja emotivnih resursa. Čovek, zadubljen u knjigu, na krilima mašte, uplakan ili nasmejan, rastužen ili zabrinut nad sudbinom (ne)postojećeg junaka, leči se od svojih svakodnevnih mini-trauma. Prepoznaje se, i kaže sebi: "Gle, desila mi se slična stvar, i slično sam se osećao. Nisam sam. Ima još ljudi poput mene!" Pa se pride i pita da li je taj knjiški junak sam autor, ili lik iz autorovog sna. Da li su događaju izmišljeni, ili su se stvarno odigrali ... šta je stvarnost, gde počinje i gde se završava ... Kakve dileme, kakvi izazovi za razmišljanje! Čovek čita knjigu u kojoj u nekom liku vidi delić sebe, a taj lik je kreiran u autorovom snu ... što znači da svi sanjamo isto, što dalje znači da je umetnost pripovedanja poput neke šašave rekurzije, u kojoj, u ličnostima i njihovim razmišljanjima i postupcima uvek, u dubini, vidimo sebe. Ali, koliko mogućnosti interpretacije, zasnovane isključivo na ličnom doživljanju čitaoca! Čarolija, bre!
Latinski citati, poslovice, izreke itd. nemaju tu moć; oni imaju moć da nam daju smernice, jer ljudske misli nisu papagajsko ponavljanje kratkih, tuđih sentenci. Misli su nam dugačke, često zaobilazne a zaključci dođu posle mnogo iskustva, mnogo čitanja drugih ljudi i njihovog ponašanja. Konačno, autori mudrih izreka i poslovica nisu do njih došli tako što su im iznenada pale na glavu. I oni su prošli dugačak period slušanja, posmatranja, pa i čitanja da bi stigli do jedne jedine rečenice kao sublimacije svog iskustva.
Književnost ne generalizuje, ona u prvi plan ističe jedinstvenost u različitosti, i originalnost u naoko-sličnosti.
Sve što spada u domen estetike, ima veze sa filozofijom. Isto važi i za psihologiju i logiku, a estetika, psihologija i logika su sveto trojstvo na kome počiva književnost.
I ljudi su knjige. Ako želiš da ih upoznaš, prvo moraš da ih pročitaš. U protivnom, čitavog života čitaćeš samo jednu knjigu – sebe.
Koliko knjiga pročitaš, toliko mrvica od života prikupiš.
![re[ ]De](/data/avatars/m/223/223033.jpg?1299370416){kind=avatar}
