1. Tiranija – iskvareni oblik monarhije, kada jedan vlada za ličnu korist. Vučić.
Tiranida (tj. tiranija) je četvrti oblik državnog uređenja u kome niko osim tiranina nije slobodan. Na vlasti su političari koji zavode narod koji ih podržava iz neznanja. Otimaju od imućnih, mrvice daju narodu da bi ga smirili, a najveći deo zadržavaju za sebe i tako ekonomski jačaju. Od takvih ljudi nastaju tirani. Ti političari traže od naroda da im dozvole da imaju telesnu gardu da bi njega, zaštitnika građana, čuvali i kad ona nastane na legalan način, postaje sredstvo represije pomoću kojeg tirani za trajno ostaju na vlasti.
Kad tzv. zastupnik građana dođe na vlast, prvo eliminiše protivnike. Vodi ratove ili na neki drugi način primorava građane da se svakodnevno bave brojnim poslovima koji im odvlače vreme, pažnju i energiju i postiže da mu ne rade o glavi. Prezauzeti i nesolidarni pojedinci nisu nikakva pretnja tiranima na vlasti. Suprotno od lekara koji sa tela uklanja ono najgore, tiranin uklanja najbolje, najpametnije, najmудrije, sve koji mu se mogu suprotstaviti, a oko sebe ostavlja najgore koji mu povlađuju.
Pošto u narodu vremenom raste mržnja prema njemu, on mora da povećava telesnu gardu koja ga štiti. Tiranski tip čoveka nastaje kad demokratski čovek padne u potpuno ropstvo; kada požuda i druge strasti ovladaju njime u potpunosti i stalno traže svoju hranu, a čovek-rob je primoran da ih stalno hrani. Takav čovek, kojim potpuno ovladaju podivljale strasti, izdaće prijatelja, opljačkati, ubiti ili učiniti bilo kakav zločin koji je potreban da otkloni prepreku koja ga sprečava da zadovolji svoju potrebu.
Pravu slobodu (koja podrazumeva i odgovornost), ali i ljubav i prijateljstvo, čovek tiranske prirode nikad neće u potpunosti doživeti. Ukoliko čovek takve prirode dođe na vlast, on tiraniše sve druge. I pored spoljašnjeg sjaja i raskoši njihovog života, tirani su uvek nesrećni.
Evo analize ponašanja Vučića kroz prizmu tiranide/tiranije, zasnovane na filozofskim konceptima Platona i Aristotela:
1. Koncentracija moći.
Filozofski koncept: Tiranin drži vlast u svojim rukama i ne deli je za opšte dobro. Aristotel navodi da tiran uklanja protivnike i jača svoju poziciju dok narod ostaje bez stvarne moći.
Paralela: Vučić je centralizovao izvršnu vlast i snažno utiče na zakonodavnu i sudsku granu, što analitičari vide kao koncentraciju moći u jednoj osobi ili partiji.
2. Kontrola nad narodom i manipulacija.
Filozofski koncept: Tiranin deli narodu mrvice da bi ga smirio i stvorio zavisnost, dok najveći deo koristi zadržava za sebe. Platon i Aristotel naglašavaju da tiran koristi propagandu i populizam.
Paralela: Vučić i njegova stranka koriste medije, PR i političke poruke kako bi oblikovali javno mnjenje, često favorizujući određene narative dok opozicija ima ograničen pristup platformama.
3. Uklanjanje ili neutralisanje protivnika.
Filozofski koncept: Tiranin uklanja najpametnije, najmudrije ili najuticajnije ljude koji mu mogu ugroziti vlast. Aristotel navodi da se tiran štiti telesnom gardom i represivnim sredstvima.
Paralela: Kritičari primećuju da su opozicija, novinari i nezavisni akteri često marginalizovani ili izloženi pritiscima, dok Vučić ostaje dominantan u političkoj areni.
4. Stvaranje zavisnosti i preusmeravanje pažnje.
Filozofski koncept: Tiranin primorava građane da se bave brojnim poslovima ili problemima koji odvlače energiju i pažnju, kako ne bi kritikovali vlast.
Paralela: Kontrola informacija, politički događaji i ekonomski pritisci utiču na to da deo javnosti fokus prebaci sa pitanja vlasti na svakodnevne probleme, čime se smanjuje opozicioni pritisak.
5. Strasti i lični interes kao pokretači
Filozofski koncept: Tiranin je vođen požudama, ličnim ambicijama i stalnom težnjom da održi vlast, bez istinskog interesa za opšte dobro.
Paralela: Kritičari smatraju da određene odluke vlasti favorizuju lične ili partijske interese, a ne šire društvo.
Zaključak:
Kroz prizmu filozofske analize, ponašanje Vučića može se tumačiti kao tiranski tip vlasti u smislu političke teorije: koncentracija moći, kontrola naroda, marginalizacija protivnika i vođenje vlasti za lične ili stranačke interese.
To znači da je lično „tiranin“ u apsolutnom moralnom smislu, njegovo političko delovanje pokazuje obrazac koji filozofi opisuju kao tiranidu.
Karakteristike Vučićeve tiranije.
1. Koncentracija moći.
Vučić kontroliše izvršnu, zakonodavnu i delimično sudsku vlast.
Odluke često donosi centralizovano, bez široke participacije opozicije.
2. Kontrola medija i narativa.
Državni i bliski mediji favorizuju vlast i plasiraju poruke u skladu sa političkim interesima.
Kritički glasovi opozicije i nezavisnih novinara često su marginalizovani ili cenzurisani.
3. Marginalizacija protivnika.
Opozicija je oslabljena kroz pravne, političke ili finansijske pritiske.
Politički i društveni akteri koji potencijalno ugrožavaju vlast bivaju diskreditovani ili eliminisani iz javnog uticaja.
4. Manipulisanje narodom.
Korišćenje populističkih poruka i obećanja da bi se stvorila zavisnost i podrška javnosti.
Distribucija resursa, pomoći ili privilegija selektivno, radi političke kontrole.
5. Represivni aparat.
Jačanje policije, bezbednosnih službi i drugih kontrolnih mehanizama za održavanje vlasti.
Sukobi sa demonstrantima, upotreba pritisaka ili sile da bi se obeshrabrila kritika.
6. Eliminacija “najboljih”.
Kritičari, intelektualci i nezavisni eksperti koji bi mogli osporiti vlast bivaju marginalizovani ili diskreditovani.
Ostaju lojalni saradnici koji podržavaju politiku bez pitanja.
7. Vlast vođena ličnim interesima.
Odluke često služe očuvanju lične ili partijske moći, više nego opštem dobru.
Spoljna i unutrašnja politika može biti usmerena na stabilizaciju pozicije vlasti, a ne na širu korist građana.
8. Stvaranje zavisnosti i preusmeravanje pažnje.
Građani su okupirani svakodnevnim problemima, ekonomskim pritiscima ili kontrolisanim informacijama, što smanjuje kritičku energiju i opozicioni pritisak.
Konkretni postupci predsednika Vučića koji odražavaju autoritarne tendencije:
1. Centralizacija vlasti:
Opis: Predsednik Vučić je tokom svog mandata postepeno preuzimao kontrolu nad ključnim institucijama vlasti, uključujući izvršnu, zakonodavnu i delimično sudsku vlast.
Primer: Iako formalno postoji parlament i nezavisni sudovi, često se primeti da ključne odluke donosi predsednik ili uži krug njegovih saradnika, što može smanjiti efikasnost sistema provere i ravnoteže.
2. Kontrola medija:
Opis: Mediji koji kritikuju vlast suočavaju se s ekonomskim i političkim pritiscima.
Primer: Nekada popularni politički talk show "Utisak nedelje" bio je ukinut, a novinari koji kritikuju vlast izloženi su prijetnjama i nasilju.
3. Represija opozicije:
Opis: Opozicioni lideri i aktivisti suočavaju se s prijetnjama, nasiljem i pravnim prijetnjama.
Primer: Tokom protesta, zabeleženi su slučajevi nasilja nad demonstrantima i opozicionim liderima, uključujući i fizičke napade.
4. Manipulacija javnim mnjenjem:
Opis: Vlast koristi medije i državne resurse za širenje propagande i stvaranje slike o stabilnosti i prosperitetu.
Primer: Predsednik često koristi društvene mreže i državne medije za promociju svojih politika, često prikazujući ih u pozitivnom svetlu, dok marginalizuje kritike.
5. Opozicija prema nezavisnim institucijama:
Opis: Institucije koje bi trebale biti nezavisne, poput pravosuđa i regulatornih tela, često su podložne političkom uticaju.
Primer: Iako postoje formalne garancije nezavisnosti, u praksi se primeti da imenovanja u ključnim institucijama često favorizuju osobe bliske vlasti.
Vučićeva tiranida – analiza kroz filozofski koncept tiranide.
Tiranida je oblik državnog uređenja u kome niko osim tiranina nije stvarno slobodan. U slučaju Aleksandra Vučića, može se uočiti niz karakteristika koje odgovaraju filozofskom opisu tiranije: on centralizuje vlast, kontroliše ključne institucije i često donosi odluke bez stvarne participacije opozicije.
Na vlasti su političari i saradnici koji, kao i kod tiranide, zavode narod i održavaju podršku putem propagande i selektivne raspodele resursa. Mediji koji kritikuju vlast suočavaju se s pritiscima, dok su opozicioni lideri marginalizovani, diskreditovani ili izloženi nasilju, što odgovara opisu tiranina koji uklanja “najbolje” i najmudrije koji mu mogu ugroziti vlast.
Vučić koristi kontrolisane medije i društvene mreže da oblikuje javno mnjenje i stvori zavisnost naroda od poruka vlasti. Kritičari i nezavisni akteri često su prezauzeti svakodnevnim problemima ili marginalizovani, tako da nemaju snage da mu se suprotstave. Pritom, lični i partijski interesi vode donošenju odluka, dok se opšte dobro stavlja u drugi plan.
Kao i kod tiranina opisanog u filozofskim tekstovima, Vučić jača telesnu gardu – policiju i bezbednosne službe – kako bi održao kontrolu, posebno u vreme protesta ili političkih sukoba. Svaka opozicija ili kritika se tretira kao pretnja, a represivni aparat služi da obeshrabri i zastraši građane.
Narod je tako stalno zauzet rešavanjem sopstvenih problema, dok se pažnja odvlači od političke kontrole, čime se smanjuje mogućnost organizovanog otpora. Iako vlast može delovati stabilno spolja i uz veliki spektakl, unutrašnje nezadovoljstvo, mržnja ili strah kod građana često su prisutni – što se uklapa u filozofski opis tiranida, gde tiranin ostaje na vlasti zahvaljujući manipulaciji, represiji i koncentraciji moći.
Ukratko, obrazac političkog ponašanja koji Vučić demonstrira odgovara ključnim karakteristikama tiranide: centralizacija vlasti, kontrola medija, marginalizacija protivnika, manipulacija narodom, jačanje represivnog aparata i vođenje politike u ličnom i partijskom interesu, dok prava sloboda građana ostaje ograničena.
Dalje o državi:
2. Oligarhija – vlast bogatih, koji gledaju samo svoj interes.
3. Demokratija (u negativnom smislu kod Aristotela) – kada vlast preuzme siromašna većina i vodi je za sopstveni interes, zanemarujući zajedničko dobro.
Za razliku od Platona, koji teži idealnom uređenju, Aristotel je realističniji – on proučava postojeće ustave i traži najbolju moguću praksu u datim okolnostima. Zato smatra da je politeja najstabilniji i najpravedniji oblik, jer kombinuje elemente demokratije i oligarhije i tako stvara ravnotežu u društvu.
Разлика између Платонове и Аристотелове државе.
Платон је у својој "Држави" покушао да формулише апсолутно најбољу државу, док је Аристотел тврдио да не постоји апсолутно најбоља држава већ само релативно најбоља држава у односу на постојеће стање. Платонова идеална држава има три сталежа (филозофи, војници, робови), док Аристотелова има два сталежа и то: управљачки сталеж и сталеж робова. Аристотел је погрешно формулисао почетну премису о робовима, а то је да су они такви по својој природи, док су у стварности они такви зато што их таквим чини друштво. У самој тој тврдњи Аристотел је формулисао и расну теорију друштва.
Аристотел је био реалнији од Платона из разлога што се залагао за државу по узору на Атину. Он је проучавао постојеће уставе грчких држава и из њих извлачио закључке. Аристотел је, такође, државу приказивао у органицистичком облику.
kad ih nije bilo plemena su se uništavala.
