„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Самим тим, први талас словенских насељеника био је између 614. и 622. године, у време када је Персија била у офанзиви и Ромеји просто нису могли да ваљано заштити своје европске тј. балканске поседе. Тек победом код Ниниве 627. године Ромејско царство је дуготрајни рат са Персијом решило у своју корист. Ускоро је 628. године и римска царска војска на челу са Ираклијем ушла у напуштену персијску престоницу Дастагерду. Међутим, балканске провинције биле су изгубљене и Словени су се већ учврстили на широком потезу од Влашке до Тракије и од средњег Дунава до Пелопонеза.

Други талас словенске колонизације уследио је доласком српског племана. Будући да је наша тема ограничена на питање етничких промена на централном балканском простору, овде ћемо изоставити сувишну расправу о времену доласка Срба и задовољити се оквирним датовањем у период 629-634. године. Ромејски цар Константин VII Порфирогенит (944-959) неизмерно важан писац, оставио је драгоцено сведочанство о времену доласка Срба и о територији коју су они населили. Уједно дело, које је написао свом сину Роману као упутство како да управља ромсјеким царством (насловљено ”De Administrando imperio”) одакле и црпимо податке за најранију историју Срба, јесте практично и једини извор за прошлост Срба од VII до X века. Иако у историјској науци постоје размимоилажења о питању вредности тог списа као историјског извора, што време више пролази и што је више археолошких истраживања, то се више ово дело показује поузданим за доба о коме говори.

Када су Срби дефинитивно одлучили да се задрже на територији јужно од Дунава, добили су од цара Ираклија, како Порфирогенит наводи, земљу коју су већ Авари опустошили, а Ромеји потпуно напустили и склонили се у Далмацију и око Драча. Међу пустим областима где су Срби насељени помиње се и Србија, односно централни део бившег Илирика. У том случају, ондашња Србија је у тренутку досељавања Словена била скроз пуста земља. Већи градови, осим Singidunum-а, који је у ово време пре био погранична тврђава него град, били су напуштени и Срби су од староседелачког становништва могли затећи само местимичне енклаве у пустим, планинским пределима. Управо спори процес примања Хришћанства код Срба (који је трајао два века од VII до IX века) показатељ је одсуства староседелачког становништва које би, да га је било у већем броју у централном Илирику, знатно више утицало на примање Хришћанства, као што је то случај са Далмацијом, где су ти утицаји веома приметни.

Много поузданији показатељ да Срби/Словени нису затекли староседелачко становништво на простору који им је доделио за становање Ираклије, налазимо у топонимима. Наиме, термини као Градина, Градиште, Градац, не показују континуитет становања, већ, напротив, изгубљено касноантичко име ових места указује да Словени ту нису затекли староседеоце а да су они сами живели у подножју или околини тих насеља. Према археолошким истраживањима Градине на Пазаришту, може се рећи да прве словенске куће у брдским утврђењима рашке области вероватно потичу из IX и X века. Будући да је од времена доласка Срба/Словена у централни Илирик протекло безмало три столећа, а античко име заборављено, јасно је да се ромејски живаљ није затекао у овој области у доба словенске колонизације. Због тога Словени за све комплексне грађевине сазидане од трајног материјала једноставно користе термине град, градац, градина и сл.

Међутим, ако непознавање античког имена одређеног града код Словена несумњиво указује на одсуство Ромеја, онда античко име града примљено у словенски језик говори о мешању између староседелаца и придошлица. Такав пример налазимо на ободима српске територије. Стара Arsa постала је словенска Раса, касније Рас. Сличан пример имамо и код античког Naiss-а, где је словенски облик Ниш последица контакта имеђу Словена и Ромеја. Другим речима, и у околини Ниша, Словени су затекли неки стари ромејски живаљ. Топоними у југоисточној Србији типа: Миџор, Мерџелат, Бучум и сл. указују на некадашње присуство несловенског живља на тим просторима, али је хронолошко одређивање појмова готово немогуће одредити с обзиром на то да се први пут у писаном облику јављају тек у турско доба (XV и XVI век). Од ушћа Тимока, преко источних подножја планина, дуж српскобугарске границе до Осогова, па даље до Овчег поља и јужно од Тетова, наилазимо на један сноп изоглоса који би морао бити стар бар хиљаду година. Та језичка раселина између западно-јужнословенске (Срби) и источно-јужнословенске (Бугари) групе, може се схватити да се дуж осе Тимок-Тетово задржало несловенско становништво које је узроковало настанак ове језичке "раселине" између две словенске групе. У оквиру те несловенске зоне ушли би источни делови рашке области и Ниш.

Није случајно што су се антички називи градова задржали у српском језику управо на ободима првобитне српске територије. Примери могу бити: Ulpiana—Липљан, Naiss—Ниш, Arsa—Раса. Ако имамо на уму поменуту Јустинијанову градњу у VI веку на потезу Naiss-Sardika-Iustiniana Secunda, можемо закључити да је и ромејско становништво у тим областима било знатно бројније од оног у Мезији, односно данашњој централној Србији, са много већим изгледима да опстане све до трајног насељавања Срба. У том смислу, дуж осе Тимок-Осогово-Шара, средином VII века ромејски елеменат је још увек постојао, док је у Порфирогенитовој Србији, Травунији, Захумљу, Конавлима и Босни, ромејски елемент готово потпуно ишчезао—што и сам Порфирогенит каже.

Пребивајући на ободима Склавинија, у суседству Срба и осталих словенских племена, ромејски староседеоци су живели потиснути по неприступачнијим пределима. Тамо су, како су им то већ природни услови дозвољавали, економски егзистирали бавећи се сточарством и највероватније, потпуно запостављајући земљорадњу.

Имена античких река на територији Србије такође могу бити од значаја за праћење етничких промена. Danuvius—Дунав, Pincus—Пек, Timacus—Тимок, Drinus—Дрина, Margus—Морава. Такође су пресловенског порекла Пива, Ибар, Лаб, Млава. Међутим, пример имена река не можемо изједначити с наведеним примером имена античких градова. Разлог за тај неједнаки третман наизглед сличних примера налази се у чињеници да су имена река често садржавала заједнички индоевропски корен распрострањен широм Европе. На пример, Margus (Морава) има исти корен као и пољска река Mroga или келтска Morga. Стога ћемо се задовољити констатацијом да су бар на некима од тих река, ако не на свима, Словени затекли ромејске староседеоце од којих су дознали име река и у исквареном словенском изговору сачували сведочанство о контакту који је некада постојао.

Свеукупна етничка слика становништва Србије у периоду од VI до X века, изгледа, на основу свега изреченог, веома шаролика. Подручје у сливу Западне Мораве, Ибра, Пиве, Таре, као и горњег и средњег тока Дрине, било је, изгледа, веома рано словенизовано, готово без заосталог ромејског становништва. С друге стране, у данашњој источној и југоисточној Србији, укључујући делове Косова и Метохије, у истом периоду, задржало се староседелачко ромејско становништво концентрисано по забитим планинским пределима, које се временом или одсељавало или спуштало у долине настањене Словенима. Подручје централне Србије, све до Саве и Дунава, укључујући и доњи ток Дрине, остало је извесно време најпре под аварском, а потом под бугарском влашћу. У етничком смислу посматрано, двовековна политичка бугарска доминација на овом подручју (с. 810-1015) готово да није, у антрополошком смислу, оставила било каквог трага, што говори или о бројности словенског елемента, или сведочи да су Бугари већ од почетка IX века били потпуно словенизовани.
Историја Срба.
 
Da ne pomru naši neumorni tragači za skrivenom istinom o praporeklu posle svega i zbog suše, evo im jedno poklonče. z:kiss:

Sa susedne teme:

Tergti.JPG

trg2.JPG

trg3.JPG

trg4.JPG


Na vazi iz Poda kod Bugojna, oko 600. p. n. e...stoji TERGTI. Vrlo moguće TERGITIO, u značenju TRGOVAC.

Salabalic1.JPG
 
Преселио си дискусију на овај пдф који већ дуже не пратим. Да би другима било лакше ево мог дела проблематичног поста:

Ја сам само указао на његов говор приликом постављања за професора на 'Collage de France', а који је објављен у часопису "Два света" у јануарском броју 1846. год. од стране 365 до 375. Цитираћу закључак.

"Московски Руси су ме, што се њих тиче, послали Русинима...нашао сам тамо да су обичаји, приче, навике, читав русински живот, тако испуњен медитеранским успоменама, тако да сам био присиљен, да идем да тражим још даље, на југу и на истоку, вилу чуварку словенске колевке. Пошто сам најзад прешао Дунав, није ми требало дуго, да ту пронађем Козаке из Украјине, Русине из Галиције, пољског карпатског Горанина и чешког судетског Горанина, једном речју, сва првобитна племена других словенских народа дивно сконцентрисана у Илирику Балкана. Све што код осталих Словенских народа живи још само у легенди и нејасном миту, још је у стању живога закона у тој непроменљивој и поетској Илирији. Није ли требало да закључим, да сам најзад додирнуо живу стену и земљу првог обликовања и да су Срби Илирије заиста били први међу Словенима. "

Ово је јерес, за тебе, а нарочито за САНУ. Има још много тога по разним сајтовима који подржавају аутохтонистички приступ историје јужних Словена.

А Броза и САНУ спомињем јер су се показали на историји 20. века, а САНУ чак нема стручњаке за рани период истирије Словена и јужних Словена.

Нисам написао да си казао да је Сипријан србомрзац, већ си писао да такву слику стекну они којима је ближи аутохтонистички приступ, очекујући да ће занемарити његово истраживање.

За мене је он доказао да миграција није ишла из Галиције на Балкан, већ супротно.

Али мора да се докаже на које народе се мислоло када се каже Словени, у време наводне сеобе.

Ако неко тврди да су се јужни Словени доселили са неке територије, он мора да оде на ту територију и да пронађе везе искључиво са јужним словенима народа који је тамо остао, а тако нешто не видим да је неко урадио.

Дакле, да разбијемо неке заблуде које су на овом форуму била изношене о Сипријену Роберу. На Форуму Крстарице се својевремено могло чути помињање имена овог човека и падале су критике на рачун САНУ, др. домаћих националних институција и генерално српске науке да запоставља или можда чак свесно избегава овог великог француског популаризатора Словенства. Малени увид у то нашу стручну литературу доводи нас до тога да у Матици српској постоји цели низ научних радова посвећених Роберу, као и да је главни биограф Сипријена робера професор Филозофског факултета Павле Секеруш (директор Франкофоног центра у Новом Саду). Ево једног од његових радова:

1.jpg

2.jpg

3.jpg

4.jpg


Драго ми је да видим да сам највећим делом добро интерпретирао и претпоставио. Ово све увелико потврђује и проширује све оно што сам раније писао о Роберу.

Крајње фасцинантан човек. Човек који је започео живот као либерални римокатолички клерикалац под надахнућем немачке филозофије, агент свесловенске агитације Адама Чарториског; невероватно необичан живот, од хвалисања годинама путовања преко интересантних преузимања теза и идеологија од других људи до бежања са факултета на којем је предавао и жене, и стварања лажног идентитета, којом приликом Сипријенов алтер его учествује у конверзацији са самим собом у време великолатинских империјалистичких идеја! :super:

Сипријен Робер је дефинитивно једна од најфасцинантнијих личности модерније историје. Надам се да ће потрага за траговима његовог живота наставити и да ћемо још нешто открити. Такође се надам да ће наши аутохтонисти престати позивати се на Сипријена Робера, јер овде нема апсолутно никаквих аргумената у прилог тим тезама. Порекло Словена никада није било предмет конкретног истраживања Сипријена Робера, нити се он тиме уопште није бавио. Успутни коментари којима пориче историјска сазнања и тврди да Јужни (па и сви) Словени деле заједничко порекло са Грцима и Албанцима део су његовог политичког програма и замисли продора Француске на Балканско полуострво, а сузбијања утицаја Руса, Немаца и Енглеза, уз јасан став у корист династије Карађорђевића, те пропаганду против Обреновића. Сипријен Робер сматра да је 1848. године дошло до обртања улога, те да су Турци постали гарант стабилности и мира на Балканском полуострву (макар привремени, које треба одржавати док се не уклоне утицаји других, у првом реду Русије), а Руси главна претња за Балкан, згодно и у нешто умеренијој мери осликавајући франкотурско легендарно савезништво. Добар део пажње посвећује објашњавању привредних интереса која би Француска могла имати уколико стави Балкан под своју сферу утицаја.
 
Poslednja izmena:
natrčah danas na ovo. s leve strane crkvenoslovenski a s desne navodno starogrčki.
ako je neko upoznat neka da objasni o čemu se ovde radi...nekom slovenskogrčkom dijalektu...izmišljotini...falcifikatu...?
Константин Иконому је аутор "еолског" текста. Његова методологија писања текстова на "еолском" своди се на сазвучност речи у односу на рускословенске. Наравно, то нема везе с древним еолским дијалектом:

4TSyfdb.png

hVoFNuq.png

07V6p35.png

RU9RrZV.png

Rq2wAnK.png

B9TrX1U.png

Biw1uf7.png

7NXVg3L.png

ZxJYMDg.png

x3Ym2nD.png

yb2Shu2.png

n38fBgJ.png

UoYIdol.png

g3jc0Im.png

uPNh2fH.png

ocSzggK.png

IM5YKBF.png

HXWePFc.png

XKVCH9e.png

FpY8hbM.png

Stephen Colvin - A Historical Greek Reader: Mycenaean to the Koiné, Oxford, Oxford University Press, 2007, 92 - 111
 
natrčah danas na ovo. s leve strane crkvenoslovenski a s desne navodno starogrčki.
ako je neko upoznat neka da objasni o čemu se ovde radi...nekom slovenskogrčkom dijalektu...izmišljotini...falcifikatu...?

Pogledajte prilog 586465
Причали смо о овом већ; како се Икономуово писање еолског разликује од свих осталих, а имајући у виду живот и убеђења дотичног, вероватно је рад фалсификовање докумената ради придобијања руског цара за "грчку ствар".
 
Константин Иконому је аутор "еолског" текста. Његова методологија писања текстова на "еолском" своди се на сазвучност речи у односу на рускословенске. Наравно, то нема везе с древним еолским дијалектом:

4TSyfdb.png

hVoFNuq.png

07V6p35.png

RU9RrZV.png

Rq2wAnK.png

B9TrX1U.png

Biw1uf7.png

7NXVg3L.png

ZxJYMDg.png

x3Ym2nD.png

yb2Shu2.png

n38fBgJ.png

UoYIdol.png

g3jc0Im.png

uPNh2fH.png

ocSzggK.png

IM5YKBF.png

HXWePFc.png

XKVCH9e.png

FpY8hbM.png

Stephen Colvin - A Historical Greek Reader: Mycenaean to the Koiné, Oxford, Oxford University Press, 2007, 92 - 111
Причали смо о овом већ; како се Икономуово писање еолског разликује од свих осталих, а имајући у виду живот и убеђења дотичног, вероватно је рад фалсификовање докумената ради придобијања руског цара за "грчку ствар".
nazovimo literalnim radom a ne svedočanstvom o narodnom govoru.pretpostavljam da nema ništa slično?
 
Свака вам част "конструктивно" ово је болесно.
Две школе се боре за примат генеатичко генеолошка и политичка историја а истина је бар између.
Истина је тамо где су чињенице и аргументи па се зато том речнику и вратите.
 
Kao prvo naslov teme je proizvod jednoumlja i nasilja nad umom, gde se priznaje da je nepogresivost tamo neke srednjevekovne skole ( nije srednjevekovna, ali joj je osnova u srednjem veku ) prema svim ostalim "pogresnim"
skolama....Bar da se setite da napisete da ne priznajete ni americku skolu, ali za to muda nema tacnije, nije politicki korektno....:) nego ne priznajete ni da je Aleksandrija imala svoju biblioteku iz koje je mnogo toga odneto i za to se zna.
Nego, kako su vas ameri zajebali da sacuvaju dokaze da lazete?
 

''Сви Словени некада су се називали Србима'', тврди Павел Шафарик, највећи слависта свих времена, а ми откривамо право значење српског имена. Тражимо доказе који су ископани на терену. Светски археолози утврдили су да се прва индустријска револуција догодила у српском Подунављу, у Винчи и на истоку Србије. То апсолутно доказује да се и први језик развио у цивилизацији српског Подунавља, да би се касније ширио ка другим деловима Европе. На ту тему, у овој емисији дајемо доказе из разних научних области. Аутор: Александар Шаргић
 
Koji su sigurno eolski, odnosno pelaški?

Nisam baš siguran šta si hteo sa odnosno da kažeš...ne može se baš eolski dijalekat proglasiti jezikom Pelazga...ali da, reč je o sačuvanim natpisima.
Причали смо о овом већ; како се Икономуово писање еолског разликује од свих осталих, а имајући у виду живот и убеђења дотичног, вероватно је рад фалсификовање докумената ради придобијања руског цара за "грчку ствар".

Jezik Konstantina Ikonomua van svake sumnje nije autentičan, a odgovor na pitanje kako i zašto je nastao može se dati tek kada se istraže onovremene okolnosti u 19. st. kao i njegova biografija, opsežno.

Ovde postoji jedan rad koji detaljno govori upravo o tome, tako da ta treba nabaviti. Sažetak na kraju je, verujem, na engleskom jeziku.

http://www.kenef.phil.uoi.gr/dynamic/bookfull.php?Book_ID=3388
 
Ako ih je direktni "sudionik" proglasio Pelazgima, ko smo onda nas dvojica da protivurečimo , Herodot: "Eolci koji se nekada zvaše Pelazgi"

Pa nije direktni sudionik. Priča o (pra)davnašnjem vremenu.

Osim toga, on to kaže i za skoro sve Grke. Potpuno isto kaže i za Atičane i Jonce...a nalazi ih i na Peloponezu.

Sve je to, naravno, u kontekstu porekla a ne jezika kojim su govorili. Potpuno isto bi bilo netačno reći npr. grčki odnosno pelaški, jer Eolci nisu po tome što si naveo nikakva zasebna kategorija.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top