Самим тим, први талас словенских насељеника био је између 614. и 622. године, у време када је Персија била у офанзиви и Ромеји просто нису могли да ваљано заштити своје европске тј. балканске поседе. Тек победом код Ниниве 627. године Ромејско царство је дуготрајни рат са Персијом решило у своју корист. Ускоро је 628. године и римска царска војска на челу са Ираклијем ушла у напуштену персијску престоницу Дастагерду. Међутим, балканске провинције биле су изгубљене и Словени су се већ учврстили на широком потезу од Влашке до Тракије и од средњег Дунава до Пелопонеза.
Други талас словенске колонизације уследио је доласком српског племана. Будући да је наша тема ограничена на питање етничких промена на централном балканском простору, овде ћемо изоставити сувишну расправу о времену доласка Срба и задовољити се оквирним датовањем у период 629-634. године. Ромејски цар Константин VII Порфирогенит (944-959) неизмерно важан писац, оставио је драгоцено сведочанство о времену доласка Срба и о територији коју су они населили. Уједно дело, које је написао свом сину Роману као упутство како да управља ромсјеким царством (насловљено ”De Administrando imperio”) одакле и црпимо податке за најранију историју Срба, јесте практично и једини извор за прошлост Срба од VII до X века. Иако у историјској науци постоје размимоилажења о питању вредности тог списа као историјског извора, што време више пролази и што је више археолошких истраживања, то се више ово дело показује поузданим за доба о коме говори.
Када су Срби дефинитивно одлучили да се задрже на територији јужно од Дунава, добили су од цара Ираклија, како Порфирогенит наводи, земљу коју су већ Авари опустошили, а Ромеји потпуно напустили и склонили се у Далмацију и око Драча. Међу пустим областима где су Срби насељени помиње се и Србија, односно централни део бившег Илирика. У том случају, ондашња Србија је у тренутку досељавања Словена била скроз пуста земља. Већи градови, осим Singidunum-а, који је у ово време пре био погранична тврђава него град, били су напуштени и Срби су од староседелачког становништва могли затећи само местимичне енклаве у пустим, планинским пределима. Управо спори процес примања Хришћанства код Срба (који је трајао два века од VII до IX века) показатељ је одсуства староседелачког становништва које би, да га је било у већем броју у централном Илирику, знатно више утицало на примање Хришћанства, као што је то случај са Далмацијом, где су ти утицаји веома приметни.
Много поузданији показатељ да Срби/Словени нису затекли староседелачко становништво на простору који им је доделио за становање Ираклије, налазимо у топонимима. Наиме, термини као Градина, Градиште, Градац, не показују континуитет становања, већ, напротив, изгубљено касноантичко име ових места указује да Словени ту нису затекли староседеоце а да су они сами живели у подножју или околини тих насеља. Према археолошким истраживањима Градине на Пазаришту, може се рећи да прве словенске куће у брдским утврђењима рашке области вероватно потичу из IX и X века. Будући да је од времена доласка Срба/Словена у централни Илирик протекло безмало три столећа, а античко име заборављено, јасно је да се ромејски живаљ није затекао у овој области у доба словенске колонизације. Због тога Словени за све комплексне грађевине сазидане од трајног материјала једноставно користе термине град, градац, градина и сл.
Међутим, ако непознавање античког имена одређеног града код Словена несумњиво указује на одсуство Ромеја, онда античко име града примљено у словенски језик говори о мешању између староседелаца и придошлица. Такав пример налазимо на ободима српске територије. Стара Arsa постала је словенска Раса, касније Рас. Сличан пример имамо и код античког Naiss-а, где је словенски облик Ниш последица контакта имеђу Словена и Ромеја. Другим речима, и у околини Ниша, Словени су затекли неки стари ромејски живаљ. Топоними у југоисточној Србији типа: Миџор, Мерџелат, Бучум и сл. указују на некадашње присуство несловенског живља на тим просторима, али је хронолошко одређивање појмова готово немогуће одредити с обзиром на то да се први пут у писаном облику јављају тек у турско доба (XV и XVI век). Од ушћа Тимока, преко источних подножја планина, дуж српскобугарске границе до Осогова, па даље до Овчег поља и јужно од Тетова, наилазимо на један сноп изоглоса који би морао бити стар бар хиљаду година. Та језичка раселина између западно-јужнословенске (Срби) и источно-јужнословенске (Бугари) групе, може се схватити да се дуж осе Тимок-Тетово задржало несловенско становништво које је узроковало настанак ове језичке "раселине" између две словенске групе. У оквиру те несловенске зоне ушли би источни делови рашке области и Ниш.
Није случајно што су се антички називи градова задржали у српском језику управо на ободима првобитне српске територије. Примери могу бити: Ulpiana—Липљан, Naiss—Ниш, Arsa—Раса. Ако имамо на уму поменуту Јустинијанову градњу у VI веку на потезу Naiss-Sardika-Iustiniana Secunda, можемо закључити да је и ромејско становништво у тим областима било знатно бројније од оног у Мезији, односно данашњој централној Србији, са много већим изгледима да опстане све до трајног насељавања Срба. У том смислу, дуж осе Тимок-Осогово-Шара, средином VII века ромејски елеменат је још увек постојао, док је у Порфирогенитовој Србији, Травунији, Захумљу, Конавлима и Босни, ромејски елемент готово потпуно ишчезао—што и сам Порфирогенит каже.
Пребивајући на ободима Склавинија, у суседству Срба и осталих словенских племена, ромејски староседеоци су живели потиснути по неприступачнијим пределима. Тамо су, како су им то већ природни услови дозвољавали, економски егзистирали бавећи се сточарством и највероватније, потпуно запостављајући земљорадњу.
Имена античких река на територији Србије такође могу бити од значаја за праћење етничких промена. Danuvius—Дунав, Pincus—Пек, Timacus—Тимок, Drinus—Дрина, Margus—Морава. Такође су пресловенског порекла Пива, Ибар, Лаб, Млава. Међутим, пример имена река не можемо изједначити с наведеним примером имена античких градова. Разлог за тај неједнаки третман наизглед сличних примера налази се у чињеници да су имена река често садржавала заједнички индоевропски корен распрострањен широм Европе. На пример, Margus (Морава) има исти корен као и пољска река Mroga или келтска Morga. Стога ћемо се задовољити констатацијом да су бар на некима од тих река, ако не на свима, Словени затекли ромејске староседеоце од којих су дознали име река и у исквареном словенском изговору сачували сведочанство о контакту који је некада постојао.
Свеукупна етничка слика становништва Србије у периоду од VI до X века, изгледа, на основу свега изреченог, веома шаролика. Подручје у сливу Западне Мораве, Ибра, Пиве, Таре, као и горњег и средњег тока Дрине, било је, изгледа, веома рано словенизовано, готово без заосталог ромејског становништва. С друге стране, у данашњој источној и југоисточној Србији, укључујући делове Косова и Метохије, у истом периоду, задржало се староседелачко ромејско становништво концентрисано по забитим планинским пределима, које се временом или одсељавало или спуштало у долине настањене Словенима. Подручје централне Србије, све до Саве и Дунава, укључујући и доњи ток Дрине, остало је извесно време најпре под аварском, а потом под бугарском влашћу. У етничком смислу посматрано, двовековна политичка бугарска доминација на овом подручју (с. 810-1015) готово да није, у антрополошком смислу, оставила било каквог трага, што говори или о бројности словенског елемента, или сведочи да су Бугари већ од почетка IX века били потпуно словенизовани.
Историја Срба.
nego ne priznajete ni da je Aleksandrija imala svoju biblioteku iz koje je mnogo toga odneto i za to se zna.
