Nešto iz 2008. g
Naoad na Dr Đorđa Jankovića
http://www.********************/srp/clanak.php?br=159&clanak=18
Odbrana Dr Đorđa Jankovića
Члановима Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду
Коментар на електронско писмо доцента др Бранислава Анђелковића, упућено Комисији Одељења за археологију за реизбор доц. Др Ђ. Јанковића, које су добили чланови Одељења
Као што сте приметили, Б. Анђелковић тражи да не будем реизабран, да будем отпуштен, због, по његовом мишљењу, моје морално - политичке неподобности за звање доцента. Дакле, Процес је ушао у нову фазу. Мислим да ми то даје право да се осврнем на лик и дело доцента др Бранислава Анђелковића. Пошто је залудан, судећи по броју студента који прате његове курсеве и дипломирају код њега (а за то прима плату једнаку онима који имају студенте), посветио се аматерском бављењу Средњим веком. То је добро; када буде савладао средњевековну археологију, можемо се надати компетентној расправи, али нисам оптимиста. Овај предани бранилац доцентског достојанства, признајем, подмладио ме је, подсећањем на стара времена морално - политичке подобности, на златно доба комесара и дириговане науке. У том духу, да самокритички денунцирам сам себе: написао сам још чланака о етничком простору Срба, на пример у зборницима Географског факултета и Етнографског музеја. Као непоправљив грешник, тиме се поносим и стрпљиво чекам ликвидацију од стране подобних.
Данас су његова мета сухозид, грнчарија и моја маленкост, а сутра, ко зна? Зато ћу његовом писму, којим тражи моје искључење са Факултета, посветити извесну пажњу. Читаоце овог дописа, чланове Одељења и остале, упућујем да доносе закључке на темељу оног стручно написаног и објављеног.
1.
Није птица све што лети. Б. Ферјанчић ми је замерио тумачење да је Константин Порфирогенит можда погрешно повезао словенско Солун и Солин (Салона је постојала и код Солуна, итд.), поводом његових података о Србима код Солуна и у Далмацији, да бих објаснио податак истог цара да су се Срби населили у Далмацији, и на крају закључује, бранећи своја тумачења, да недопустиво прекрајам податке писаних извора, непоштујући историјску методологију. Ја сам археолог, закључке доносим на основу археолошке грађе, археолошком методологијом, и не пада ми на памет да примењујем историјску методологију, за коју нисам компетентан. Апсурдно је објашњавати члановима овог одељења шта је археологија, али као да некима то није јасно. Исти, веома заслужни Б. Ферјанчић, преводи податак Константина Порфирогенита о Диоклеји са Дукља, о Римљанима са Романи, итд., и нико га није оптужио да прекраја изворе, и томе слично. Због личног уважавања професора Б. Ферјанчића, нисам му одговорио, а његово мишљење сам касније навео у својој књизи Српске громиле, 132. Да ли је у науци некима нешто дозвољено, а другима не, или се забране односе само на чланове „академске заједнице“?
2.
Заборавио је Б. Анђелковић да спомене ко ме је „критиковао“ и да сам ја ту „критику“ објавио у књизи Српске громиле; реч је о М. Поповићу и В. Иванишевићу. Пошто Б. Анђелковић не зна археолошку методологију, не вреди објашњавати мане наведене дискусије против мојих ставова, заснованих на археолошкој грађи, где им је главни аргумент дисквалификација, из арсенала бивше КП, типа „без утемељења“, а не археолошке чињенице, што је недостојно за стручне и научне стандарде нашег доба. Пошто „критику“ ученог В. Иванишевића мог другог објављеног реферата из Новгорода нисам (још) имао прилику да обелоданим, овде сажето преносим да је он грнчарију (извињавам се што користим овај неакадемски израз) са Сапаје приписао Черњаховској култури, односно Готима. Оне који знају да разликују грнчарију (и керамику) по изради, облицима, украсу, обавештавам да је на римској Сапаји нађена грнчарија особена за Банат и Бачку у 3. и 4. столећу, што би онда значило, по В. Иванишевићу, да су Готи тамо живели у исто време. Такво тумачење би захтевало не само прекрајање тумачења писаних извора, већ и самих писаних извора. Заиста, ја не припадам таквој „академској заједници“.
3.
Наведено писмо М. Васића делим купцима дотичне књиге, као рекламу, њега и сви студенти могу да прочитају у библиотеци Одељења, јер је ипак реткост да се тражи „спаљивање“ књиге, данас. Али како је кренуло, бринем се и за себе… Б. Анђелковић је изоставио део писма који гласи: „О археолошкој компоненти биће говорено у предвиђеној критици у часопису Старинар“; од тада прођоше 9 година а критике нема… Као да неко мало вара? Малчице?
Рецензент? То би могао да буде само неко ко познаје материју, рецимо из Пољске или Русије, а тамо нико ни слово није написао ни против мог реферата прочитаног у Новгороду и објављеног, ни против моје књиге.
4.
Захваљујем на обавештењу о објављеном политичком мишљењу М. Јевтића, које ми није било познато; али и даље нигде археолошких чињеница …
5.
Интервју? Б. Анђелковић прати неке чудне сајтове, ваљда има доста слободног времена, па ми открива где ме све цитирају. Немам његова интернет знања, па не знам где све њега цитирају. Питам се, да ли је погледао моје силабусе, и да ли их је упоредио са својима, или са оним М. Милинковића?
Ни једну од мојих књига очигледно није прочитао, па ни Српске громиле; зато о њеном садржају (чињеницама) нема коментара, већ само на њен поговор, у коме се препознао. Овде се упустио у обмањивање (да ли је то уобичајено у „академској заједници“ којој припада?), јер ми пребацује да за „накарадне ставове“ оптужујем колеге који другачије мисле од мене, а ја сам написао да М. Поповић и В. Иванишевић заступају накарадне ставове приписујући громиле 6-9. столећа романизованом становништву, и затим сам цитирао њихову дискусију из Новгорода (Српске громиле 155). Колико ми је познато, они нигде нису доказали да громиле припадају романизованом становништву.
Зашто није „академски“ да дигнем глас, у врло скромном, заправо безначајном тиражу, против оних који су извршили геноцид над мојим народом (и Јеврејима, Циганима…) у два светска рата, против оних који и данас спроводе „етничко чишћење“ Срба (и Српкиња) са Косова и Метохије, а следе Врање и Лесковац?
6.
Ево овде правог примера малограђанског пијачног оговарања. Научно звање др Р. Поповића није „протојереј“ (при цркви Свете Петке, где се замерио М. Поповићу), јер је он редовни професор Богословског факултета Универзитета у Београду и (shocking!) Правног факултета Универзитета у Београду (предаје Историју Цркве и Црквено право). Не знам да ли Б. Анђелковић зна немачки, или му је неко превео приказ моје нове књиге Српско поморје од 7. до 10. столећа С. Станилова, кога он зна (sic!), као „афирмисаног колегу“? Па он је управо препоручује стручњацима; моја књига је најпродаваније издање САД, а са интернета је преузето преко 1600 примерака.
Тамјан и црна боја мантије професора Р. Поповића су тако лоше деловали на Б. Анђелковића, да се сасвим изгубио и почео да фантазира, па пише да се у мојој последњој књизи може наћи: „Србија … се простире бар до Истре“.
7.
No comment.
8.
Б. Анђелковић је незналица, и то безобразна. Његов браноцентрични свет завршава се на четвртом спрату Филозофског факултета и у то мало књига библиотеке Одељења за археологију о Блиском Истоку. На Далеком Истоку, давно, давно, извесни Чуангце (Kwang –Zze) пише, између осталог у делу Срећан излет, о разликама у домету врапца и птице п'енг… Има још књига! Радови Г. Томовић ће дуго бити цитирани, тврдим далеко дуже од делаца Б. Анђелковића о мумији и М. Милинковића о Јелици.
)
