U XII stoleću (delo zaključno sa 1118. godinom) jedan romejski hroničar, po imenu Jovan Zonara, napisao je jedan značajni pregled od Postanja sveta do smrti cara Aleksija I Komnina, tzv.
Izvodi iz istorije (Ἐπιτομὴ Ἱστοριῶν). Ta je zbirka jedno vreme bila dosta popularna kao izuzetno korisan uvid u opštu povest sveta. Pošto se radi o podosta informativnoj opštoj hronici, knez (odnosno docnije despot) Stefan Lazarević je bio posebno zaintersovan za nju. Ona je negde krajem XIV stoleća u izvesnom smislu prevedena, odnosno prepričana na srpski jezik, a monah Grigorije Hilandarski je za Stefana Lazarevića lično izvršio zadatak da sastavi jedan primerak teksta.
Tekst tog rukopisa se svakim novim izvođenjem i izmenama menjao u odnosu na izvornik, a najveći problem je bio to što je, očigledno, originalni srpski prevodilac pozajmio primerak i potom ga vratio, tako da dalji ispisi i korekcije sadržaja nisu koristili Zonaru, već su dopunjivani iz drugih izvora. Monah Grigorije je, recimo, koristio direktno Stari zavet i spise Georgija Hamartola da upotpuni to delo, čime je ono postalo i jednim delom svojevrsna samostalna srpsko-slovenska recenzija, u našoj tradiciji nazvana
Paralipomen (po „Prvoj knjizi dnevnika”, proroka Jezdre, u kojoj je prepričana najstarija jevrejska povest).
Iz Zonarine hronike se može zaključiti da je car Likinije bio Dačanin:
Μαξιμῖνος δὲ κοινωνὸν τῆς ἀρχῆς τὸν
Λικίνιον προσειλήφει,
ἐκ Δακῶν ἕλκοντα τὴν τοῦ γένους σειρὰν καὶ γαμβρὸν ὄντα ἐπ' ἀδελφῇ τοῦ μεγάλου Κωνσταντίνου.
http://remacle.org/bloodwolf/historiens/zonare/histoiregr.htm
U Paralipomenu, međutim, na ovom mestu stoji
Srbin umesto
Dačanin:
Na prvi pogled može delovati da je prevodilac želeo da posrbi cara Licinija, ali postoji i drugo objašnjenje. U vizantijskim izvorima jedno od imena koje se znalo javljati za Srbe, odnosno svojevremeno upotrebljavati, jeste
Dačani. Prevodilac je na osnovu toga, mučeći se i razmišljajući o vrlo teškom jeziku kojim su ta dela bila pisana (to nije bio savremeni jezik; to je bio dijalekat starogrčkog i prevođenje i to na onako lep i čist slovenski književni jezik nije bio nimalo lak zadatak) slobodno preveo Likinijevu narodnost (odnosno zavičajno poreklo), vrlo verovatno bez neke izričite namere da napravi falsifikat.
Despotsko dostojanstvo je najviša vizantijska titula, odmah posle carske. Ona se dodeljuje najbližim rođacima, pripadnicima vladarske porodice i (može biti) izvor suvereniteta, odnosno osnov za pretenziju
svetovne vlasti. Tako i imamo razne
države despota, samodržavne odnosno van suverenosti cara u Konstantinopolju. I tako, na osnovu izvesnog uverenja koje se krajem XIV i početkom XV stoleća javilo kod učenih Srba da je negdašnji car Likinije bio srpske narodnosti, između 1402. i 1427. godine konstruiše se jedan rodoslov koji bi, kao prvo, postavio ideološke temelje za posedovanje same despotske titule koju je knez Stefan i dobio 1402. godine od cara Manojla II Paleologa (1391-1425), a kao drugo, stvorio direktno nasleđe od cara Likinija do Stefanove majke Milice (koja je preko zetskog ogranka, Vukanovog, rodom od Stefana Nemanje) i tako samog Stefana, čime se državotvorna dinastija najdirektnije vezuje sa iskonom tih koji vekovima zovu sebe purpurorodnima.
Na taj način postavlja se i pitanje da li je nužno da romejski carevi potvrđuju uopšte despotsku titulu svakog puta (što je, prirodno; ona i nije baš nasledna po ustavu Romejskog carstva) ili je Srbi možda mogu tretirati kao naslednu, uspostavom dinastije despota, jer njima vlada niko drugi do onaj kojem teče krv starih rimskih careva. Tako i tu, državno-ideološku prizmu, ubacio Konstantin Filozof u svoje žitije despota Stefana Lazarevića, koje će zapravo poslužiti kao primarni izvor za dalje prepisivanje te tradicije o navodnom poreklu Nemanjića (u to mnogo korisnije zato što je, generalno, Nemanjino poreklo jedna misterija, pa je izuzetno lako tu prazninu
popuniti).
E sada, pošto sam napravio malo veći uvod (ali mislim da nije bio na odmet) najdirektniji odgovor na tvoje pitanje jeste: ako čitaš rodoslove (npr.
Karlovački) u kojima možeš videti to stablo, možeš vrlo jasno videti da je
fizički nemoguće da je porodično poreklo išlo baš tom linijom kako glasi ta tradicija (ili neke njene varijacije) osim ako neki pojedinci nisu živeli, doslovno, vekovima.
Tradicija za vreme epohe samih Nemanjića nikada nije postojala i vrlo je verovatno da poslednji njihov muški potomak, koji je umro na Meteorima 1423. godine, nikada uopšte nije ni čuo za nju).
Joj, crni Kole. Čuj, „divljaci iz močvare“. To ti je, ali ono bukvalno, rečnik najgorih ideala deretićevske propagandne škole misli. 
).
