Postoje stara plemena na prostoru Srbije: Branicevci, Moravljani i Timocani, koja su nestala u 10-11 vijeku pod Bugarima. Da li su se ta plemena tada smatrala srpskim ne znamo ali nijesu pripadala tadasnjim srpskim zupanijama odnosno zemljama (Raska, Duklja, Travunija, Zahumlje, Paganija, Bosna).
Dakle plemensko uredjenje nema veze sa geografijom, vec su dvije stvari: 1. Srpska etnogeneza i samim tim najjace i najstarije Srpstvo na Balkanu je u dinarskim krajevima (po Porfirogenitu itd) i 2. Najvjerovatnije u 17om vijeku nije bilo toliko Srba u Pomoravlju niti Sumadiji, zato taj prazan prostor je popunjen sa dinarcima koji dizu prvi srpski ustanak.
Jeste ali Novo Brdo je osnivano tek pocetkom 14og vijeka i to od doseljenika, najvjerovatnije opet iz dinarskih krajeva.
Ako gledamo istorijska kretanja srpskog naroda mozemo napraviti logicki zakljucak ovako:
1. Srbi naseliše prostor balkana od dinarskog pojasa do Morave
2. Bugarsko Carstvo osvojise Srbe u ravninama koji nestaju, opstaju samo Srbi u planinskim krajevima koji formiraju zupanije kao zastita protiv Bugara
3. Srbi ujedine i sire na ravna predjela prema istoku formirajuci kraljevinu pa carstvo na racun Bugara i Vizantinaca
4. Osmanlije osvojise Srbe, Srbi bjeze (vracaju se) u planinske krajeve, gdje formiraju slobodne srpske oblasti (Crna Gora i Brda)
5. Zbog velikog nataliteta, manjka plodne zemlje i bliskosti ravne Sumadije i srbijanskih krajeva, Brdjani naselise Sumadiju
6. Brdjani dizu ustanak u Sumadiji i dobiju autonomiju pod nazivom "Srbija".
Племенско, односно родовско уређење, односно груписање људи по основу блиског и релативно блиског крвног сродства је, као што рекох, ствар предржавних организационих форми. Ово је социолошка и историјска чињеница. Племена дакле постоје само тамо где нема државе или где је конфигурација терена таква да захтева блиски контакт и сарадњу међу члановима шире породице ради преживљавања.
Зато племена данас постоје само међу Ескимима у поларној области, Бушманима и Бедуинима у пустињи, Индијанцима у џунглама латинске Америке и међу неким горштацима као што су на пример Авганистанци.
Историјски, племена старе Црне Горе, Брда и делова Херцеговине нису директан наставак старосрпских племена из раног средњег века него свесрпски збегови, становништва Србије али и других крајева које је пред Турцима бежало у планине да сачува голи живот и слободу. Дакле бежали су у најнеприступачније и Турцима најмање занимљиве пределе. И ово правило важи не само за период турске најезде, него и за период ромејског царствовања, па и касније, за време нацистичке окупације и усташких зликоваца.
Ето зато су те жупаније типа Травунија, Захумље и сл. у тешким временима и биле на том простору, то је била, савременим речником речено, "партизанска слободна територија" раног средњег века а не извориште и утока Српства.
То, да је Динарство = искључиво Српство је једна примитивна горштачка будалаштина са несагледивим и катастрофалним геополитичким последицама по српски народ у целини, у виду две Југославије, а обе Југославије имају, гле чуда, пројектовану Херцеговину као свој географски центар и као мерило идентитета.
Живот у Динарским планинама је суров и тежак, тешко се преживљава, неплодна земља (осим у покојем крашком пољу) погодна само за испашу стоке ситног зуба и општа оскудност ресурса. Због тога нико нормалан нема ни потребе да живи на динарском кршу у мирним временима, нити хоће, ако не мора.
Упрвао због тога ни Винча, ни Лепенски Вир као културе нису настале на Динаридима, нити се на истима може пронаћи било која значајнија археолошка култура.