Koliko ja meni poznato, od kada je Ostrogorski skrenuo nešto konkretnije pažnju na taj podatak i da bi to trebalo dovesti u vezu sa Srbima, ima samo usputnog pominjanja. Ne postoji neki samostalan rad koji bi kritički obradio popis sa tekstova Trulskog sabora i onda to povezao sa drugim onovremenim istorijskim izvorima. Nažalost, taj podatak čak kod drugih slovenskih naroda privukao je više pažnje...naša severna braća imaju ja mislim i po koju raspravu posvećenu upravo Gordoserbonu.
Moje mišljenje jeste da bi najranije srpsko istorijsko iskustvo trebalo rekonstruisati poređenjem sa drugim, ranijim narodima, koji su prolazili kroz slične situacije (npr. Goti). Posle smrti cara Iraklija, koji je bio zadovoljan mahanjem papira da su sve te zemlje gde žive Srbi njihove (dok su se oni pitali čime uopšte maše i radili potpuno samostalno svoj pos'o), bilo je potrebno obnoviti kontakte, odnosno u očima romejskog cara taj nekakav društveni ugovor. Verujem da je ili za vreme cara Konstansa II (641-668) u vreme njegovog rata protiv balkanskih Slovena 657. godine, ili negde na samom početku vlade Konstantina IV (668-685) bilo došlo do nekog rata između Srba i Romeja. Npr. možda bi trebalo to u izvesnoj meri dovesti u vezu sa misterioznim
pridruženim Slovenima iz zaleđa koje pisac
Čuda Sv. Dimitrija spominje u kontekstu nasrtaja na Solun 677. godine. Na primeru cara Justinijana II (prva vlada, 685-695), ali i brojnim drugim, znamo da je praksa Vizantije bila da raseli Slovene po ostrvima i u Aziji, kako bi, s jedne strane, razbila njihovo jedinstvo, a sa druge, stavila u službu protiv neprijatelja na drugoj strani (tj. u Aziji Arabljana). Moguće je da su se Srbi (ili jedan deo njih) priključili Slovenima u poharama, posle čega je usledila jedna kaznena ekspedicija, nakon koje je jedan deo Srba prihvatio raseljavanje u Aziju. Podsetimo se, radi se o izuzetno teškim vremenima na Balkanskom poluostrvu i o, posebno u kontekstu Rimskog carstva, jednom totalnom raspadu sistema. Prihvatanje jedne prazne, nenastanjene zemlje, uz garantije, platu, otvaranje carigradskih zaliha koje bi nahranile narod, nešto je vrlo primamljivo što bi i sami Srbi prihvatili.
Jedna druga mogućnost, koja je u izvesnoj meri samo modifikovano gornje gledište, nešto je pragmatičnija. Naime, narativ koji imamo očuvan kod Porfirogenita i koji priča o dvojici braće i
polovini naroda koji jedan vuče za sobom, tipična je tradicija i istorijska praksa plemena koja su rešavala problem prenaseljenosti. Pleme (ili deo plemenskog saveza) bi se podelilo i preselilo. Ako uzmemo za mogućnost onu teoriju po kojoj su Srbi došli na Heladu kao
federati, u sadejstvu cara Iraklija (610-641) i franačkog kralja Dagoberta I (629-634), a čiji je cilj sa franačke strane bio da se olakša pritisak na
limesu tj. po istočnim krajinama, zašto se ne bi tako nešto desilo opet, na Balkanu? Razmislimo, nada i uloga Srba je, za Grke, verovatno bila da će malo počistiti taj rusvaj koji su Avari iza sebe ostavili i pomoći da počne
rekonkvista, jer su cela prostranstva tada prošarana svakojakim
slavinijama. Moguće je da su Srbi bili u nekom trenutku postali potencijalna opasnost, kako što tokom većine istorije ranog srednjeg veka svojevremeno znali to biti severni Srbi za Franke. U trenutku opšteg rasula, Vizantincima nikako nije bilo u interesu stvaranje jedne jake sile (da je to očigledno pretnja ispostaviće se kada vrlo brzo to budu napravili Bugari) već im je više pomagala rascepkanost, koju bi oni mogli kontrolisati i postepeno nanovo integrisati. Vrlo verovatno je i da su Srbi znali povremeno i u sadejstvu sa svojom južnoslovenskom sabraćom napadati gradove i trgovce u poharama, dakle suprotno od onog što im je bila uloga.
Mnogo lakše je bilo prepoloviti Srbe i imati jedne u Evropi, a druge u Aziji. U Aziji imaš mnogo jasniju kontrolu nad situacijom i možeš ih lakše i integrisati; na drugoj strani imaš prepolovljenu vojsku, koja možda više toliko nije korisna, ali je i manja pretnja jer, podsetiću te, tokom praktično celog tog VII stoleća oni se nisu vratili u unutrašnjost, dublje iza zaleđa u kontinentalna područja. Jedno vreme sam sumnjao da se ne radi možda o nekoj manjoj zajednici, ali brojnosti tamošnjih stanovnika koje nam pružaju neki izvori kasnije smatram da nešto više ukazuju o ovakom nečem. Po zapisanoj tradiciji, Romeji su mogli sakupiti tamo jednu jaku slovensku vojsku u iznosu od oko 30.000 boraca. I sama činjenica da Srbi praktično imaju svog episkopa je po mom mišljenju dobar indikator da se radi o jednoj vrlo brojnoj zajednici. Ako su Srbi relativno skoro došli i njihov plemenski kralj recimo još živ taj isti, teško je da se radi o jasnoj teritorijalizaciji, jerbo su Srbi verovatno bili, da se tako izrazim, više malo
skitački narod. U takvoj situaciji verovatno po potrebi nije bilo previše problema prebaciti Srbe i na Krit ili na Kipar i do Antiohije ako zatreba.
Beli Srbi u jednom takvom statusu u službi, verovatno su egzistencijalno zavisili u prvih par godina od carigradskih isporuka žita. Obećanje krova nad glavom i punog stomaka nije lako odbiti, a posebno ako je jedno takvo
raspolućivanje naroda u duhu njegove tradicije i kulture.
U svakom slučaju, rekao bih da je
Gordoserbon, pa u određenom smislu izuzetno jaka potvrda hronologije
DCCS (tj. izgubljenog Porfirogenitovog izvora o narativu doseljavanja Srba). Eto i odgovora na
neko od pitanja koje autohtonisti stalno pokreću, kada ponavljaju otkud taj sav silan narod tek tako i šta je jeo itd.
Pa jasno da je bio problem a mi za ovu zajednicu u Bitiniji ne bismo ni znali da nije bilo tu eparhije. Pa ko zna gde su sve Srbi bili slati; možda i na Siciliju ili i u Kartaginu tj. Afriku.
U Srpskoj autohtonističkoj školi, kada se pokušavaju malčice barem pozabaviti pitanjem onih koji bivaju utopljeni u srpski etnos, onda su to uvek bivši Srbi, kao da to uopšte, čak i da je tačno (a najčešće i nije), na ikoji način menja činjenicu da se radi o asimilaciji.
