Mislim da taj utisak možda imaš upravo zbog previše čitanja Tibora.
Stari srpski istoriografi od kraja XVII stoleća pa na dalje jesu najčešće poznavali Porfirogenitova dela, makar posredno, ali ovaj izvor apsolutno nikada nije bio neka polazišna tačka, kao temelj toga. Nije bio ni grofu Đorđu Brankoviću, koji ga ne navodi eksplicitno već samo pretpostavljamo da je delo posredno poznavao među
Knigi o vizantiskih pisceh koje pominje, pa niti Piščeviću ili Rajiću, koji su za delo sigurno znali. Do sredine XIX stoleća, kada se i razvija naša istoriografija i kada su prvi istoriografi na domaćoj sceni bili pod velikim uticajem učenih stranaca, tačno je da je uglavnom smatrano da je Porfirogenit relativno korektno preneo, ali nikada to nije bila nekakva centralna okosnica, ali nije centralna tačka iz koje se ispisuje. Mislim na Kopitara, Miklošiča i druge. Npr.
ovde su sažeta Šafarikova razmišljanja u 8 tačaka.
No, kada je krenuo razvoj istoriografije kao ozbiljne nauke, dakle od sredine XIX stoleća, mi imamo tu jednu sasvim drugačiju scenu. Pod uticajem nemačke istoriografije, kapitalno sa izlaskom knjige Ernsta Dimlera 1856. godine, razvija se stanovište kritičkog odbacivanja Porfirogenita. Zahvaljujući jednom čoveku, Konstantinu Jirečeku, čija je knjiga bila prevedena kod nas, guranje Porfirogenita pod tepih je dospelo i kod srpskih istoričara. Ovo navodim posebno iz razloga što je jedna od centralnih teorija zavere kojoj je ova tema posvećena ta da je, navodno, posle Berlinskog kongresa 1878. godine bilo došlo do nekakvog preokreta, a istorija krenula da se piše u nekom sasvim drugom smeru...dok je istina, smehotresno, potpuno suprotna. Taj čovek, Jireček, koga upravo dosta i napadaju pristalice alternativnih teza, podržavao je negativno stanovište prema Porfirogenitovim vestima o srpsko-hrvatskim seobama, što je mišljenje koje je bila utemeljila uprvo
bečko-berlinska škola.
To se najidiličnije može primetiti u
Istoriji srpskoga naroda Stanoja Stanojevića, koji na Porfirogenitove vesti o seobama doslovno
uopšte ni ne obraća pažnju:
https://sr.wikisource.org/wiki/Историја_српскога_народа_(С._Станојевић) A evo i jednog citata iz
Narodne enciklopedije srpsko-hrvatsko-slovenačke (1929) gde se mogu videti i reči Dragutina Anastasijevića; str. 120:
Pogledajte prilog 678795
Enciklopedija Kraljevine Jugoslavije.
Celo pričanje legenda. Većina naučnika.
Posle Drugog svetskog rata pojavljuje se više interesa za Porfirogenita, prvenstveno zato što ga je Božidar Ferjančić objavio 1959. godine, mada će kapitalni naučni rad o tome izbaciti tek 1996. godine. Onda pogledaj šta o tome kaže Sima Ćirković u svojoj istoriji Srba u srednjem veku (1995):
Pogledajte prilog 678809
Po Ćirkoviću, većina istraživača odbacuje pričanje Porfirogenita, otpisujući to kao, pazi šta piše, ni manje ni više no jedna konstrukcija koja bi objasnila kako postoje Srbi i Hrvati na severnim slovenskim prostranstvima! Docnije Ćirković pojašnjava sličnim fabrikacijama put na jug u Serviju, sve opet sa namerom da se objasne svi ti silni geografski nazivi.
Dakle, prava reč bi bila je u poslednjih vek i po Porfirogenitov Spis bio
zapostavljan. On se nalazio na margini; nije bio proučavan, ili svakako ne dosledno i kritički, a najčešće je bio odbacivan, čast izuzecima (npr. Vladimir Ćorović je gotovo usputno preneo vest i zapisao, bez neke posebne analize i osvrta, da verovatno dosta odgovara istini, ali opet ne polazeći od Porfirogenita kao ikakav osnov). To se u izvesnoj meri menja tek od 1980-ih godina, naučnim radovima Ferjančića (kojima u izvesnoj meri pomaže Ljubomir Maksimović).
Zato sam rekao da je tvoj utisak verovatno zasnivan na gotovo isključivo Tiboru Živkoviću i njegovim radovima. On jeste obavio jedan ogroman posao; otvorio širom vrata porfirogenitologiji i, na neki način, rehabilitovao Porfirogenitov Spis, koji je u srpskoj istoriografiji bio uglavnom prokazan, skrajnut, zapostavljan — neko bi rek'o, bio pravi
„zabranjeni izvor“ — do Tileta.
