Аустроугарски ултиматум Србији 23. јула 1914. године

највећа несрећа Европе је рат Њемаца и Руса
да су били савезници ми би сви далеко боље стајали и у Европи и у свијету
некоме је одговарало да се покољу а противно свакоме интересу Њемаца и Руса
па одговарало је Немцима, очигледно. или су бар мислили да им одговара
 
Можда ли је изашла из немсчког рајха нешто мало пре рата не могу наћи али свакако једно време налазила у немачком царству. Не могу сад нсћи тачну годину кад је изашла ако јесте.
то је била постнаполеонска Немачка Конфедерација, која се распала 1866. кад су заратиле Прусија и Аустрија.
 
.. да ли је ултуиматум посљедица српских кварних чињења како нас неки који увијек детектују кривицу на српској страни ...
ваљда је припремање атентата на државне званичнике "кварно" дело? или сматраш да није? или се "кварност" (не)дела процењује према томе да ли је мета Србин или неко други?
 
апсолутна глупост! јер то би значило да син мађарског грофа, припадника реформистичке (протестантске) заједнице којој је припадао добар део највишег угарског племства, мора прећи у католичку веру да би служио угарској Круни као официр. смешно.
 
""
Kada je ovaj rukopis već bio predan u tisak, pronašao sam u ulomku posthumno objavljenih sjećanja
Slavka Borojevića na svoga oca Jovana i nekoliko pasusa koji se odnose na lokalno seosko sjećanje na Svetozara
Borojevića u godinama uoči Drugoga svjetskog rata. Rukopis "Otac" Svetozara Borojevića objavljen je u: Višnjić,
Čedomir (ur.). Ljetopisu Dvije hiljade prve. Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta". Zagreb, 2001., str. 13-52.
(...)
Pod lipama se znalo raspravljati i o austrijskom feldmaršalu Svetozaru Borojeviću.
Njegovo porijeklo bilo je dosta zagonetno. Govorilo se da je Ličanin, što je naše seljane najv-
iše ljutilo, jer je imao u selu još živa tri brata od strica – Nikolu, Stevana i Jovana, Mihajlove.
Feldmaršalov otac, Adam Borojević, rođen je 1825. godine u Knezovljanima, u kući koja je do
našeg funduša, i tu braću od strica lično sam poznavao. Adam Borojević je bio vojno lice i
jedno vrijeme službovao je u Mečenčanima.
Pričalo se da je Svetozar Borojević bio jako odrođen i jednom prilikom kad je
njegov brat od strica Nikola išao u Zagreb, gdje je Svetozar bio komandant, ovaj ga nije htio
primiti. Isto tako pričalo se kad je Svetozarov otac Adam umro u Petrinji 1900. godine, da je
Svetozar došao u zadnji čas na pravoslavno groblje Sv. Nikola i kad je ceremonija pogreba
završena, okrenuo se prema majci Stani, pozdravio je i odmah otišao.
Svetozar Borojević je u Prvom svjetskom ratu jedno vrijeme bio na Istočnom frontu,
a 1917. godine prebačen je na front prema Italiji. Tu se na čelu vojnika, uglavnom iz Bosne,
žestoko borio protiv Italijana i njemu se može zahvaliti da Italija nije dobila više naših krajeva
poslije Prvog svjetskog rata.
Jedne godine, kad sam sa porodicom došao u Bovec, da se skijamo na Kaninu i na
recepciji pokazao legitimaciju, recepcioner je uzviknuo: "A, Borojević, pa šta je vama feld-
maršal Svetozar Borojević?" Odgovorio sam da nije rođak, ali da je njegov otac rođen u mo-
me selu. Na to je recepcioner rekao: "Da nije bilo feldmaršala Borojevića, sve bi ovo bilo pod
Italijom, a sada je u Sloveniji". Bilo nam je drago to čuti i recepcioner nas je stalno pozdravljao
s posebnom pažnjom. Feldmaršal Svetozar Borojević, kad je dostigao najviši rang u austrijs-
koj vojsci, uzeo je naziv "von Bojna", po materi koja je rodom iz sela Bojna na glinskom kotaru
(Bauer, 1985)." (Nav. dj., str. 36)""
https://www.ffzg.unizg.hr/pov/zavod/triplex2/wp-content/uploads/2012/02/ROKSANDIC-2007-64.pdf

Neulazeći kako je kršten, ali svaki pitomac tamo je postao katolik.
https://www.milak.at/en/visitors-info/st-georges-cathedral/rectorate-of-st-georges-cathedral
Ја такође не знам црно на бело али Боројевићи су сви рођаци чак и физички личе један ми је друг и он ми је рекао да јесте био католик. Међутим то сад не треба да нас чуди толико јер колико знам православци нису могли тако далеко напредовати у аустријској војци имали смо сигурно криптоправославце какве данас имамо у Албанији.
Први и основни проблем је што Србе као већински православне имамо тек од Светог Саве.
Друго свако узимање Дубровачког држављанства је подразумевало прелазак на католичанство не насилно али апсолутно никакве повластице вероватно ни сва грађанска права ниси могао остварити као православац. Стога смо имали "матицу српску" Срба католика у Дубровнику до 1912. када је укинута није проучено зашто може да се наслути.
Треба додати да су Срби католици у Дубровнику снажно лобирали за обнављање српске државе попут оних у Аустрији или Срба мухамеданаца на турском двору пре обнове Пећке патријаршије.
 
апсолутна глупост! јер то би значило да син мађарског грофа, припадника реформистичке (протестантске) заједнице којој је припадао добар део највишег угарског племства, мора прећи у католичку веру да би служио угарској Круни као официр. смешно.
Mislio sam na poslane pitomce sa naših prostora, slabo se izrazio a tvoj odgovor...povezao plemstvo, koje je ionako bilo odvojeno i po pitanju prava.
 
The Upbringing of Competent and Patriotic Officers: Military Education at the Theresian Military Academy in Wiener Neustadt (1752-1805)
https://www.researchgate.net/public...Military_Academy_in_Wiener_Neustadt_1752-1805
This paper presents the reforms and changes that took place at the Theresian Military Academy during the reign of Maria Theresa and Joseph II with the intention of modernizing officer education and developing the supra-national "Austrian patriotism" based on the Enlightenment principles as the main foundation of the future officers' loyalty.
 
Mislio sam na poslane pitomce sa naših prostora, slabo se izrazio a tvoj odgovor...povezao plemstvo, koje je ionako bilo odvojeno i po pitanju prava.
то су глупости. Боројевић је можда променио веру касније у току официрске каријере (зато и питам да ли је то урадио, и ако јесте, кад), али примање католичанства у његово време свакако није био услов да постане официр.
 
.Но оно што је важно јесте да нам Фишер баш на тој и наредној страници пише да је Њемачка не само охрабривала Аустро-Угарску да нападне Србију већ да се таква прилика не смије пропустити. Само су инзистирали да се прије напада упути ултуиматум са наравно неприхватљивим захтјевима.
U nedelju 6. jula pre nego što je krenuo iz Potsdama za Kil na krstarenje Severnim morem Kaiser Wilhelm II je imao kratke razgovore sa predstavnicima vojske i mornarice. Obavestio ih je tom prilikom o svom razgovoru koji je imao sa Laszlo Szögyenyem, austrijskim poslanikom u Berlinu, i onda im pri tome rekao da imformišu o svemu tome svoje podređene koji su bili odsutni na odmoru, ali je dodao da ne moraju da prekidaju odmor da bi se vratili u Berlin i da ne treba davati naređenja za vojne pripreme, jer on ne očekuje ozbiljne ratne komplikacije. Istog dana Kaiser Wilhem II je popodne telefonirao Falkenhaynu, pruskom ministru vojnom, da i on takođe dođe u Potsdam. Po dolasku ga je odmah primio, pa mu onda saopštio ono što mu je Szögyeny rekao u smislu mogućnosti ozbiljnih komplikacija. Kada je Falkenhayn pitao da li bi eventualno trebalo da se izvrše bilo kakve vojne pripreme, Kaiser Wilhelm II je rekao odlučno… Ne, nikako! i njihov razgovor se na tome i završio. Shodno tome Falkenhayn nije dao nikakva naređenja o vojnim pripremama, niti sve dok ultimatum nije bio isporučen Beogradu. Naprotiv, napustio je Berlin dva dana posle toga, 8. jula i otišao u zvaničnu posetu, a zatim se pridružio porodici na odmoru, da bi se u Berlin vratio tek u subotu, 25. jula, dan nakon što je ultimatum objavljen u dnevnoj štampi.

Pre nego što odlazi na odmor Falkenhayn piše načelniku generalštaba von Moltkeu sledeće pismo…

Danas popodne mi je Njegovo Veličanstvo zapovedilo da dođem u Novi dvor (u Potsdam) da me obavesti da je Austrougarska izgleda odlučna da više ne trpi intrige koje su se dizale protiv Austrije na Balkanu, i da ona ima u vidu da uskoro izvrši invaziju na Srbiju u slučaju da bude potrebno, a da ako Rusija ne bude voljna da pristane na ovo, čak ni tada Austrija ne bi bila voljna da popusti.
Njegovo veličanstvo je verovalo da se to može zaključiti iz onoga što je rekao austrijski ambasador kada je danas u podne predao memorandum vlade u Beču i pismo cara Franje Josifa. Nisam čuo njihov razgovor, pa stoga ne mogu sebi da dozvolim bilo kakav sud o tome. S druge strane, Njegovo Veličanstvo mi je pročitalo pismo kao i memorandum, a od njih koliko je bilo moguće doći do mišljenja iz brzog čitanja, nisam stekao ubedljiv utisak da je vlada u Beču došla do čvrstog opredeljenja (za rat). Oba dokumenta davala su veoma sumornu sliku opšteg položaja Dvojne monarhije kao rezultat panslovenskih intriga. I jedan i drugi (dokument) su govorili da je neophodno da se što pre preduzme nešto kako bi se stvari dovele u red. Ali nijedan od njih nije govorio ni o kakvoj ratnoj opciji, radilo se samo o nekim „energetičnim“ političkim koracima koji su izgledali nagovešteni, na primer, sklapanje ugovora sa Bugarskom, te su želeli da budu sigurni da za takve akcije imaju podršku Nemačkog carstva.
Ovu podršku treba im obećati, uz konstataciju da je prvenstveno i isključivo stvar Austrije da preduzme korake neophodne za sopstvene interese. Carski kancelar, koji je takođe došao u Potsdam, ne veruje više od mene da je austrijska vlada u toj svojoj priči, iako odlučnija nego ranije, iskrena. U svakom slučaju, ne samo da se on nije protivio odlasku (Kaisera) na krstarenje, već ga je čak i savetovao. Proći će mnogo vremena do potpisivanja ugovora sa Bugarskom. Te stoga boravak vaše ekselencije u (termalnim) kupatilima stoga teško da će morati da trpi bilo kakvo skraćenje. Ipak, iako nemam uputstva za to, smatrao sam da je u redu da vas obavestim o usložnjavanju situacije, kako vas iznenadni događaji, koji se na kraju uvek mogu desiti, ne bi potpuno iznenadili.

Uz najbolje želje za uspeh vašeg lečenja, ostajem sa iskrenom predanošću i visokim poštovanjem, kao i uvek,

Vaš odani,

V. Falkenhayn.
 
Poslednja izmena:
ваљда је припремање атентата на државне званичнике "кварно" дело? или сматраш да није? или се "кварност" (не)дела процењује према томе да ли је мета Србин или неко други?
Шта сте се вас двојица споречкали обојица сте културна господа?
Нисте индијанци ко ја.🤣😭

Елем да не сецкам сад странице Немачка је престигла све у производњи оружја час су за време првог рата тестирали хемијско-биолошка оружија која су била веома смртоносна и остављала велики број жртава. Извозили су оружје за Британију , Француску , Русију готово читав фронт је био у почетку зависан од немачког наоружања очигледно да им је то дало подстрек за тако нечим. Страх од руских војних реформи нисам сигуран да их је плашио јер су научно и оружано зависили од Немаца.
Мислим да су проценили тренутак слабости код свих и тако би њиховим познатим bleetskrig-om муњевито завладали Европом.
Њихов империализам је почео да рађа јак национализам негде разумљиво јер је немачко царство настало доста касно уједињавањем полиса отпалих од Светог Римског Царства потребна је била идеолошка кохензија да све то повеже и створи немачку нацију.
Међутим у таквим процесима се губи мало контрола са реалношћу сами смо сведоци једног нашег самоубилачког процеса пред крај 20. века.

Оно што тскође знам да су се немачки официри у почетку обучавали код Турака. Да су изградили од Турака ту јуришну тактику у којој су и много малобројнији успевали однети победу то је била новина у Европи.
Они на које то није деловало који су то одавно знали вековима ратујући са Турцима су Срби!
 
Poslednja izmena:
Тему сам замислио да кроз њу сагледамо значај и важност аустроугарског ултиматума Србији, како је до њега дошло, да ли је ултуиматум посљедица српских кварних чињења како нас неки који увијек детектују кривицу на српској страни увјеравају или је више форме ради и био само припремом, изговором, оном што слиједи.
Тачно јесте да је о тим догађајима написано мноштво књига, ти догађаји су добро документовани, наравно има подоста грађе која никад није објављена, но и оно што је објављено је сасвим довољно са сагледамо те догађаје и процесе,

То упорно тражење кривице на српској страни увијек и у свакој прилици, употно инзистирање да је Србија крива за те догађаје прелази у сферу патологије. Да ли се глобални, свјетски рат могао избјећи или је био неизбјежан је једно питање, да ли се напад Аустро-Угарске на Србију могао избјећи или је био неизбјежан је друго питање.
Iz moje neke perspektive je neprimereno forsiranje crno-bele slike o uzrocima i početku 1. Svetskog rata, odnosno prateći navijački stavovi gde se uporno insistira na toj lažnoj zlo-dobro dihotomiji znanoj još i kao ‘Tele Švabe da nas satru iz čiste zlobe svoje, i prateće istrage autošovinistčkih poturica koje tvrde bilo šta drugačije od te simplifikovane verzije događaja. Možemo li ali zaista da vodimo uljudnu diskusiju o dešavanjima iz tog vremena koristeći validne argumente za svoje stavove a bez svađalačkog tona i/ili pokazivanja prstom na te neke izdajnike. Unapred zahvalan na razumevanju.
 
Poslednja izmena:
Шта сте се вас двојица споречкали обојица сте културна господа?
одакле ми право да кажем како је Владо Черноземски терористички бандит и криминалац, ако истовремено тврдим да је Гаврило Принцип херој и борац за слободу? а њих двојица су учинили исто дело, само што је Принцип убио швапског Престолонаследника (и његову супругу), а Черноземски је убио нашег Краља.
 
одакле ми право да кажем како је Владо Черноземски терористички бандит и криминалац, ако истовремено тврдим да је Гаврило Принцип херој и борац за слободу? а њих двојица су учинили исто дело, само што је Принцип убио швапског Престолонаследника (и његову супругу), а Черноземски је убио нашег Краља.
Htedoh i ja potegnuti Černozemskog ali si mi preduhitrio. Sve u svemu, Princip je junak Obilića dostojan a Vlado Černozemski je najobičniji ološ kome ništa sveto bilo nije. Da nije tužno bilo bi smešno ali zaista… :kafa:
 
одакле ми право да кажем како је Владо Черноземски терористички бандит и криминалац, ако истовремено тврдим да је Гаврило Принцип херој и борац за слободу? а њих двојица су учинили исто дело, само што је Принцип убио швапског Престолонаследника (и његову супругу), а Черноземски је убио нашег Краља.
Причали смо да убити краља није херојски чин!
Врстићу се Тихомилово убиство Куша није пресекло линију Арпсдоваца.
Али убиство Кушеве удовице Часлава и ближих сродника свезаних бачених у Саву је уништило Србију.
За Черноземског не могу наћи ништа баш похвално нити било шта сем да је Југославија анексирала Бугарску па је онда то урадио могао би њега узети у било какво разматрање.
И то је проверено тако јер човек ни не постоји кад се говори о атентату говори се о усташама и вмро нико његово име ни не помиње.
Не постоји ни наратив који се вуче до сада "Ахил вуче мртвог Хектора.".
 
Htedoh i ja potegnuti Černozemskog ali si mi preduhitrio. Sve u svemu, Princip je junak Obilića dostojan a Vlado Černozemski je najobičniji ološ kome ništa sveto bilo nije. Da nije tužno bilo bi smešno ali zaista… :kafa:
наш народ има једну изреку- своје гов*о не смрди. та изрека савршено објашњава ставове неких саговорника.
 
Суштински Босна је припадала Аустроугарској и то је била унутрашња ствар Аустроугарске и Младе Босне велика историјска грешка Аписа и црнорукаша који су се у то умешали да тога није било било би аустроугарски грађанин извршио атентат на цара. Тако је ситуацију и претставио Михајло Пупин у Америци.
 
Суштински Босна је припадала Аустроугарској и то је била унутрашња ствар Аустроугарске и Младе Босне велика историјска грешка Аписа и црнорукаша који су се у то умешали да тога није било било би аустроугарски грађанин извршио атентат на цара. Тако је ситуацију и претставио Михајло Пупин у Америци.
Франц Јозеф је Босну незаконито приграбио, на шта није имао никаква права. Анексија је нелегитиман чин, јер је Франц Јозеф, као глава Лоренске династије, није могао оправдати ниједним аргументом који би се заснивао на принципима на којима је његово шаролико Царство почивало (наследно право). то, наравно, не значи да је Србија требало да непромишљено срља у погибију да би стекла оно што српској Круни припада, нити да се служи нечасним терористичким делима да би исказала своје незадовољство, нити да буде толико неодговорна да непријатељу да легитиман повод за рат. о томе се овде говори.
 
Франц Јозеф је Босну незаконито приграбио, на шта није имао никаква права. Анексија је нелегитиман чин, јер је Франц Јозеф, као глава Лоренске династије, није могао оправдати ниједним аргументом који би се заснивао на принципима на којима је његово шаролико Царство почивало (наследно право). то, наравно, не значи да је Србија требало да непромишљено срља у погибију да би стекла оно што српској Круни припада, нити да се служи нечасним терористичким делима да би исказала своје незадовољство, нити да буде толико неодговорна да непријатељу да легитиман повод за рат. о томе се овде говори.
Dali smo sve od sebe ali zaista da Austrougarima damo savršeno legitiman povod za rat, odnosno srljali smo bezglavo ka onome iz čega će se surprise-surprise i izroditi konflikt koji će se pri tome pretvoriti i u sveopšti rat na kraju balade, ne shvatujući očigledno da takva naša politika i žmurenje na sve ono što Apis radi može po nas same na prvom mestu imati katastrofalne posledice. Da tragikomedija bude zaista potpuna kada Sazonov piše ruskom poslaniku u Beogradu, baronu Hartvigu, u maju 1913. kako obećana zemlja Srbije leži na teritoriji sadašnje Austrougarske, neposredno pre te rečenice on kaže i kako će ono što će uslediti dovesti Srbiju na sam rub njene sopstvene egzistencije. Dakle, niko tu nije bio toliko glup niti lud da ne shvata kako to gurkanje Srbije na tu stranu ka Bosni i uvlačenje u rat sa Austrougarima neće biti za nas same skoro pa pogubno, ali kao po tuđoj zadnjici ni sto batina nije mnogo.
 
Dali smo sve od sebe ali zaista da Austrougarima damo savršeno legitiman povod za rat, odnosno srljali smo bezglavo ka onome iz čega će se surprise-surprise i izroditi konflikt koji će se pri tome pretvoriti i u sveopšti rat na kraju balade, ne shvatujući očigledno da takva naša politika i žmurenje na sve ono što Apis radi može po nas same na prvom mestu imati katastrofalne posledice. Da tragikomedija bude zaista potpuna kada Sazonov piše ruskom poslaniku u Beogradu, baronu Hartvigu, u maju 1913. kako obećana zemlja Srbije leži na teritoriji sadašnje Austrougarske, neposredno pre te rečenice on kaže i kako će ono što će uslediti dovesti Srbiju na sam rub njene sopstvene egzistencije. Dakle, niko tu nije bio toliko glup niti lud da ne shvata kako to gurkanje Srbije na tu stranu ka Bosni i uvlačenje u rat sa Austrougarima neće biti za nas same skoro pa pogubno, ali kao po tuđoj zadnjici ni sto batina nije mnogo.
Апис је био републиканац дете без родитеља армањског порекла погодно за манипулације и жељно признања и самобитности. Да је опстао дуже вероватно би са Мустафом Голубићем завршио у коминтерни.
Није Апис и црнорукаши Србија и нешто кроз шта треба да се гледа Србија и њена политика иако су они силом и мачем успевали да утичу на њу.
Пашић је био злокоб али не и глуп и непрактичан човек као ни српска влада ни краљ нико се на тај начин у рат не би упустио.
Да су хтели нешто тако умешали би се директно војно у анексију Босне. Дакле чињенице не говоре да кроз чин Аписа и Гаврила Принципа можемо сагледавати став српске владе и политике.
 
Када је у питању улога Њемачке у тим јулским данима, она је од првиг дана јула подстрекавала Аустро-Угарску на рат, гарантујући им пуну њемачку подршку какве год биле рефлексије аустро-угарског напада. Тако је према писанију Луиђија Абертинија (овдје стр. 131-132) дана 1. јула, извјесни Виктор Најман,блиски пријатељ њемачког министра спољних послова Готлиба фон Јагова ,савјетовао шефа Бертолдовог кабинета Александра грофу од Хојоса .да да је вријеме да се уништи Србија и да се од Њемачке може очекивати да стане уз свог савезника. да би 2.јула њемачки амбасадор у монархији Хајнрих фон Чиршкиувјеравао цара Франца Јозефа да ће цар Вилхелм подржати одлучну, добро осмишљену акцију Аустроугарске против Србије

И њемачки историк Фриц Фишер (овдје стр 52) пише да је њемачки цар Вилхелм подржао ставове нњмачког генералштаба и 4. јула изјавио да је у потпуности за разрачунавање са Србијом Такође је дао директиве њмачком амбасадору у Бечу, грофу Хајнриху фон Чиршком , да престане са савјетовањем уздржаности, те да је вријеме да се заврши са Србима, уз ријечи "сада или никада!". Чиршки је пренио аустроугарској влади да ће Њемачка подржати Монархију на свим странама, коју год акцију одлучила да предузме против Србије, уз ријечи "што прије Аустроугарска нападне Србију, то боље“.
 
Апис је био републиканац дете без родитеља армањског порекла погодно за манипулације и жељно признања и самобитности. Да је опстао дуже вероватно би са Мустафом Голубићем завршио у коминтерни.
Није Апис и црнорукаши Србија и нешто кроз шта треба да се гледа Србија и њена политика иако су они силом и мачем успевали да утичу на њу.
Пашић је био злокоб али не и глуп и непрактичан човек као ни српска влада ни краљ нико се на тај начин у рат не би упустио.
Да су хтели нешто тако умешали би се директно војно у анексију Босне. Дакле чињенице не говоре да кроз чин Аписа и Гаврила Принципа можемо сагледавати став српске владе и политике.
одговорност српске владе (самим тим и државе) је у томе што није учинила ништа да се планирани атентат спречи и није се суочила са последицама атентата онако како је требало. оклевајући, правећи се блесав, водећи се страначким интересима пред долазеће изборе, Пашић у кључном трензтку није показао ни личну храброст (према црнорукцима) ни државничку одговорност (према Србији). понашао се управо онако како се понаша и наша данашња политичка елита, кад настане неко сра*е за које су криви (било због свог чињења, било због свог нечињења).
 
Када је у питању улога Њемачке у тим јулским данима, она је од првиг дана јула подстрекавала Аустро-Угарску на рат, гарантујући им пуну њемачку подршку какве год биле рефлексије аустро-угарског напада. Тако је према писанију Луиђија Абертинија (овдје стр. 131-132) дана 1. јула, извјесни Виктор Најман,блиски пријатељ њемачког министра спољних послова Готлиба фон Јагова ,савјетовао шефа Бертолдовог кабинета Александра грофу од Хојоса .да да је вријеме да се уништи Србија и да се од Њемачке може очекивати да стане уз свог савезника. да би 2.јула њемачки амбасадор у монархији Хајнрих фон Чиршкиувјеравао цара Франца Јозефа да ће цар Вилхелм подржати одлучну, добро осмишљену акцију Аустроугарске против Србије

И њемачки историк Фриц Фишер (овдје стр 52) пише да је њемачки цар Вилхелм подржао ставове нњмачког генералштаба и 4. јула изјавио да је у потпуности за разрачунавање са Србијом Такође је дао директиве њмачком амбасадору у Бечу, грофу Хајнриху фон Чиршком , да престане са савјетовањем уздржаности, те да је вријеме да се заврши са Србима, уз ријечи "сада или никада!". Чиршки је пренио аустроугарској влади да ће Њемачка подржати Монархију на свим странама, коју год акцију одлучила да предузме против Србије, уз ријечи "што прије Аустроугарска нападне Србију, то боље“.
Сасвим сигурно је рат био неизбежан све што покушавамо да докажемо да је могло да се пролонгира , тактизује , политизара и да се у тај рат уђе спремније без толиких жртсва.
 
одговорност српске владе (самим тим и државе) је у томе што није учинила ништа да се планирани атентат спречи и није се суочила са последицама атентата онако како је требало. оклевајући, правећи се блесав, водећи се страначким интересима пред долазеће изборе, Пашић у кључном трензтку није показао ни личну храброст (према црнорукцима) ни државничку одговорност (према Србији). понашао се управо онако како се понаша и наша данашња политичка елита, кад настане неко сра*е за које су криви (било због свог чињења, било због свог нечињења).
Видео си на клипу из архива Крушевца спорне су 2 тачке не само страна истрага већ и преузимање судства у том случају што ајде што крши суверенитет државе већ исто ко сада добијеш окупирано судство полицију и врх војске.
То је такође идентично као данас под НАТО.
Сад треба истражити дубље по архивама да ли је влада могла да се обрачуна са црнорукцима и убије Аписа рецимо.
Међутим ситуација мајског преврата где им је Александар Обреновић највише загрозио мешањем у војни врх унапређујући наводно"рођаке Драге Машин" суштински смењујући их са битних положаја резултирало је мајским превратом такође без истраге и свега појео вук магарца.
 
Апис је био републиканац дете без родитеља армањског порекла погодно за манипулације и жељно признања и самобитности. Да је опстао дуже вероватно би са Мустафом Голубићем завршио у коминтерни.
Није Апис и црнорукаши Србија и нешто кроз шта треба да се гледа Србија и њена политика иако су они силом и мачем успевали да утичу на њу.
Пашић је био злокоб али не и глуп и непрактичан човек као ни српска влада ни краљ нико се на тај начин у рат не би упустио.
Да су хтели нешто тако умешали би се директно војно у анексију Босне. Дакле чињенице не говоре да кроз чин Аписа и Гаврила Принципа можемо сагледавати став српске владе и политике.
Nikola Pašić odlazi u Rusiju i tamo ga 2. februara 1914. prima ruski car Nikolaj II Romanov. Pašić u razgovoru moli Nikolaja da Rusija pomogne Srbiji tako što će joj iz svojih rezervi dati 120.000 pušaka i municije za njih, nekoliko topova, a posebno haubica, ako ikako mogu da to odvoje za Srbiju. Kaže mu da će odmah po povratku iz Carskog Sela Sazonovu dostaviti procenu šta je Srbiji potrebno. Nikolaj mu odgovara da je to u redu, jer će koliko sutra primiti Sazonova, pa će videti šta nam treba po tom pitanju. Pašić zatim priča kako ga je Nikolaj pitao koliko Srba i Hrvata živi u Austrougarskog i kakva su im stremljenja, pa mu odgovara da ih ima oko šest miliona ali da bi i ostali Sloveni u Austrougarskoj gravitirali ka Srbima i Hrvatima i možda čak i usvojili srpsko-hrvatski kao jezik jer razlike nisu toliko velike a posebno jer i oni dugo žele svoju nacionalnu nezavisnost. Onda Pašić kaže sledeće…

Tada sam rekao caru kako je došlo do velike promene raspoloženja među Slovenima u Austrougarskoj, koliko je bilo sledbenika Starčevića koji su ranije očekivali spas od Austrije, a sada su shvatili da im taj spas može doći samo iz Rusije ili Srbije, i da su jedva dočekali priliku da vide ispunjenje svojih želja. Tada sam mu rekao da ćemo za svaku pušku koju dobijemo imati po jednog vojnika sa tih područja (Austrougarske) da je uzme u ruke... Pitao me je sa koliko vojnika Srbija može da računa. Srbija je, rekao je car, zadivila svet kada je (u Balkanske ratove) pošla sa 400.000 vojnika. Odgovorio sam mu: Verujemo da možemo da računamo sa pola miliona dobro obučenih i naoružanih vojnika. Dosta je, reče Nikolaj, to nije sitnica; s tim se može postići značajan uspeh.
 
последњи тренутак кад се то могло десити је 1805. али је Аустерлиц покопао све наде.
могло је и касније али је проблем био великокатолички лудаци у вијени (такође и мађарски интереси су Србе заебали више пута бар што се тиче АУ)
бар по ономе што сам ја читао
 

Back
Top