I još nešto - Srbi su veliki narod, najsavršeniji na svetu! Evo ga banalan slučaj sa glasom š. kako ga piše Srbin, taj glas š? Kao š. Englez sch, kao i German tsch! Koji bre narod za svaki glas ima jedan znak? Samo Srbi! kako to? Pa jer govore najsavršeniji jezik i zato što su narod najstariji! Neko pomenu Teslu, Milankovića, Cvijića- mogu dodati još 1000 tako umnih glava dok niti jedan evropski narod to ne može! Srbi su i najpametniji i imaju najlepše žene jer su genetsko savršenstvo. Neka mi neko dokaže drukčije!
Овде сте, претпостављам, направили случајан лапсус, јер се глас ш у енглеском (углавном) пише као sh - не sch - уз бројне изузетке, попут пуког s у
Sean, ti у
nation, ci у
vicious и сл., док ће Немци (не Германи, јер тај назив укључује бројне друге народе осим Немаца) писати sch - не tsch које је ч - али и пуко s као у Sport, Student, Stein.
Ту будите врло обазриви када поредите различите системе јер степен праћења изговора уопште не мора бити пропорционалан функционалности алфабета. На пример, писмени Немац уопште није у недоумици када је у питању запис имена које се чита [хапспурк] а пише Habsburg, док је писмени Србин и дан данас у недоумици да ли треба писати Хабсбург или Хабзбург, читати [хапспург] или [хабзбург].
У то како на старост појединог народа може утицати усвајање новог алфабета током последњих двеста година његовог постојања и да ли би постојање ИПА-алфабета и ИПА речника енглеских речи значило да су Енглези народ најстарији, нећу улазити. Само бих поменуо неколико ствари у вези са имплицираном савршеношћу важећег српског правописног система.
На пример, строго формално гледано, апсолутно је нетачно да српска азбука савршено прати начело "један глас - једно слово", јер слово х користимо за два различита гласа, безвучни веларни фрикатив [x] као у речима махати, јахач, бахат и безвучни глотални фрикатив [h] као у речима хлеб, храст, Христ. Та два слична гласа су различити као и Ч и Ћ и њихово нераспознавање је сасвим налик загребачком неразазнавању Ч и Ћ којем се људи одавде често ругају. Даље, слово н се такође користи за запис два различита гласа, алвеоларног назала [n] као у речима наши, рана, храна и веларног назала [ŋ] као у речима Анка, данга, банкомат. Да ли сте знали да у српском језику постоји више сугласника неко слова за њихово записивање?
Даље, одсуство слова за запис редукованих вокала даје по два могућа изговора када су у питању записи попут поменутог дзвнив и других који се више тичу записа регионализама него стандардног језика, тако да ћу то само поменути без дужег задржавања. У проблематичне речи тог типа спада и чувена ђачка главоломка како се чита "кудгођ иде, све кр'ата јаше" из Почетка буне против дахија, а које ни већина одраслих писмених Срба, чак образованих, не уме правилно да прочита, јер овде апостроф не означава само контракцију, већ и конкретан слоготворни глас за који немамо слово.
Трећа ствар се тиче питања африката. Да појасним због оних којима филолошка терминологија није толико блиска, африкате у српском језику су гласови ц, ч, ћ, џ и ђ, а који по својој структури нису прости гласови, већ комбинације већ постојећих гласова. Савршен фонетски алфабет би то морао да препозна и бележи, јер као што смо избацили засебна слова за обележавање сугласничких група шт, шћ, ја, ју, пс итд. и идентификовали их као комбинације већ постојећих гласова где су посебна слова за те комбинације сасвим редундантна, тако и ц, ч, ћ, џ и ђ нису засебни гласови већ комбинације алвеолара т и д са фрикативима с, ш, ж и "меким ш" [ɕ] и "меким ж" [ʑ] за које немамо ћирилична слова, а за које у Црној Гори уводе латинична ś и ź. Ту се враћамо опет на запис регионализама, јер користећи важећи српски правописни систем, немогуће је записати црногорско и херцеговачко шјутра, шјести, шјекира. Сличан низ недоследности постоји и у стандардном српском језику, јер у изговору речи лишће нема гласа ш, већ управо тог меког ш за које немамо засебан знак.
Ако кренемо даље, видећемо да у многобројним примерима српски правопис не прати стварни изговор речи. На пример, реч која се пише подсетник, изговара се [поцетник], надземни као [над͡земни] са гласом д͡з, и уопште сви примери код којих се д или т нађу испред с или з. Такође и правило по којем се слово д у писању не једначи испред с, али се једначи у изговору.
За оцену савршености неког писма потребно je стручно предзнање и квалификованост за давање оцене, јер је потребно узети у обзир прилично много тога. Упоређивање је тим теже, јер оно изискује подједнако добро познавање два или више система. На пример, да би неко упоредио функционалност српског и немачког правописног система и изнео оцену који је од та два "савршенији", морао би да одлично познаје и један и други. А како су код нестручњака могуће и сасвим извесне прилично крупне грешке у самом старту, тако је боље у таква се оцењивања без преке потребе и не упуштати.