Jutro. Najlepši deo dana. Sunce polako izranja iza planinskih vrhova i svoje zrake prostre po celom svetu.
Upijam energiju mladog sunca. Dišem punim plućima.
Molim se Bogu za zdravlje moje porodice, mojih prijatelja razasutih širom sveta i širom neta.
Pomolim se i za one koji mi nisu prijatelji jer njima je mir u duši potrebniji nego meni.
Pomolim se i za sve izgubljene duše koje se zavaravaju da išta na ovom svetu postoji bez promisli više sile.
Bio sam nekada blizu mračnog ponora jer me je tamo dovela mladalačka želja da iskusim zabranjeno, da hrabrost dokažem tako što ću zakoračiti sa one strane vidljivog sveta.
Jednom, samo jednom sam video kao izgleda ta druga strana. I znate šta ?
Nije mi se dopalo. Uplašio sam se.
Do tada sam...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Ponašanje ljudi je isto od početka veka
Gramzivosti ljudskoj kao da nema leka
Menja se samo dekor i scena
Radnja je ista ,promene bitne nema
Jedina novost što traje kao obelisk
je onaj što blista sa Golgote krst.
Da li je to stvarno tako bilo?
Da li se jedan Isus,koji nije znao za brijac zrtvovao da spase celu ljudsku rasu kroz svoju patnju,cije je ime i dan danas sinonim za beskrajnu ljubav i nadu u bolje sutra ili....
Je sve to samo farsa.
Manipulacija od strane crkve,kojom bi se zavele lakoverne budale i naivni ljudi koji se nece mesati u politiku,koji nece dizati glave,osim sto ce lakoverno verovati da kroz kakve god probleme prosli u sadasnjem zivotu,bice kasnije nagradjeni vecnim zivotom gde ce im se sve nadoknaditi!
Istina ili Laz?!
Razmislite o tome,jer smo svi mi ipak samo zrno peska u Sahari.
Mozda malo kasnimo sa pripremama za vencanje....hmmm... Ne zelim da sam pod stresom ali su me svi upozorili da ovog meseca MORAM da rezervisem restoran za svadbu koji planiramo Septembra.
Potreban mi je pomoc.
Ocekujemo oko 80-100 ljudi, i neko fino romanticno mesto, po mogucnosti na reci ili sa lepim pogledom.
Nadam se da cete imati neko dobrih restorana sa cenom oko 30-35 eura za manje od 100 ljudi
Hvala vam
Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!
A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; -
i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
I besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo...
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se...
Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obicne srece i nemam obicne grehove.
Podelicu sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku sto se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
- Svejedno... lepo je nemati plan.
Lepo je ne biti ni cinovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu: "Postoji tuzna divota
vas sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - zivota..."
Zavoli trag moga osmeha na rubu case, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Bicemo suvise voljeni ili suvise prokleti.
Budi uz mene kad odem.
Miroslav Mika Antic
Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Po obrazima vetar me mlati.
cupa drvcu zutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.
Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
sme...san i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?
Il' je vec bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene dosla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prosla.
Mozda smo celu jesen obisli
u -zudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoisli?
Da. Mora biti da je tako.
Miroslav Mika Antic
Mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas
tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas
sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,
i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,
da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice
da malo nemam plan
da imitiram klavijature,
liftove
i okean
da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice.
Miroslav Mika Antic
Jednom kada prošetaš sam pored mora
obilazeći njegove hridi i stene,
podigni jedan beli kamenčić,
baci ga dragi umesto mene.
I kada postanem nemoćna i stara,
i kad se završe života sve bludnje,
poslednju suzu isplakaću zbog nas
i naših noći na obali Budve.
Prošetaj tamo s vremene na vreme
i ispričaj moru koliko te voliim......
Razumeće ono moju ljubav silnu,
poveriti tiho obalama golim.
'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
MOŽEŠ ZABORAVITI MOJE IME ,MOJ LIK,možeš zaboraviti SVE..ali ne zaboravi moju dušu koju poznaješ bolje od drugih*
Vidim te dok lakim korakom hodiš
poslednjim plavetnilim mog sna pred zoru.
Osećam u jutarnjem zraku sumnju u ljubav
što je nekad u tvom srcu plamtela za mene.
Bojim se da te pitam čiji ti osmeh rasteruje mrak
i blago plavetnilo jutra donosi na lice.
Strahujem da saznam čije su ti usne na tvoje prenele
taj zakonetni osmeh u svitanje ovog dana
Predivnu zoru dočekujem sa tobom kraj sebe,
i velikom patnjom u celom svom telu.
Pitam se da li ćeš veče dočekati sa mnom
ili već nekom drugom ova zora sviće.
Sale
http://www.kokteli.net/mojito.jpg
6 svježih listova mente
60 ml juica od limete
20 ml običnog sirupa
59 ml laganog ruma
Limunov prašak
Zvuk koji otvara nebo,zvuk koji je dao ritam...koji je utolio zedj...
U nekoj izgubljenoj sceni tvog smeha,u trenutku kad nedostaješ,živim i umirem...I onda kad nestanu slova,kad reč bude jača od papira,doći će i tad do tebe,moja misao o tebi,tiha i snila...Potokom otplovili strahovi,polomljena crna jedra,sve nesreće našle ruku sreće,u mojim očima,dok gledam tvoje prste kako prelaze preko moje kože,baš ove noći,ovog sata...Vrela sam,ja ustvari gorim,za svetlošću koja ne sija,za vrancem koji zakopan u zemlji leži,ja ti se dajem,ja ti se klanjam,za sve one mrtve moje boli,u telu što dišu,za sve one nenajavljene suze što poteku,ja ti kao prosjak,evo opet i neka,nudim i zore i godine i strast,samo ne pokaži nikad gde trči odlazeći putnik po...
Mislim na jednu stvar,istim tokom i jacinom,istinom i sa istim bolom.Mislim na jedno mesto,na neke lude,izgubljene dane,u bezumlju,oni lutaju u tebi dok se ne pretoce u nove...Mislim na jedan osecaj,pirkav i drag,kao kad krv kljuca na ledu,kao kad usne dotaknu spas,taj osecaj,ispunjenosti i zadovoljenja,neka ljubav za nas...Na taj osecaj najradije mislim,jedino je dovoljno vredan i zivota i smrti,radjanja i osmeha...Vredan dovoljno da mi pokrene oci,ali da mi zamagli vid,da mi srce ugreje a zamrzne svest,da me na sebe navikne i nikad ne pusti...
Trideset hiljada puta sam te ponovo nasla,u necijem pokretu,na tudjim rukama kao oziljak,u zaspaloj vodi reci...Ja te trazim oduvek...jer jedino tebe ni jedna reka nije nikad odnela,nijedan sneg...
Dok gledam u oci tvoje
u dubok okean strasti
vidim da menjaju boje
znam da se necu spasti....
Kao kad stojim na rubu
ponor me vuce dole
znam da cu stradati tamo
prosao takve sam skole....
Al` opet to radim svesno
vuce me dubina tvoja
mozak se opire besno,
nek`gleda posla svoja !
Jer strast me tamo zove
sva gori, prelepa, medna
ja krecem, prihvatam igru
a ti si toga vredna....
I briga mene nije
sto ne znam buducnost nasu
sadasnjost i nasa zelja
vratice duha u flasu....
Ne treba magija nama
sami je pravimo sada
ko` jedno, naslo nas jutro
u predgradju velegrada.
Na pustinjski pesak,koji je lezao nepomicno,padali su uzareni zraci sunca.
Svuda unaokolo,do u nedogled,vladala je mukla tisina.
Tako je to trajalo danima i mesecima,godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce,koje se nalazilo na povrsini pescanih naslaga,otpoce jednog jutra,nekim cudom,da misli.
U njegovoj sicusnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukcijem i neobicnijem zivotu.
Pescano zrnce je zazelelo da se pokrene iz svoje zazarene jednolicnosti,da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije cuo ni sum,ni glas,niti se moglo bilo sta,sem peska,videti.
Utom dunu pustinjski vetar.
Jedan sloj peska sa povrsine pokrenu se iz svoje nepomicnosti i polete kroz vazduh.
U sivom pescanom oblaku,koji je plovio nad pustinjom,nalazilo se i...
.
za Danila Kiša
Naš otac
čekajući znak svevišnjih sila
da krene nepojmivim stazama jurodiva
u međuprostoru koji ograničava prozorsko okno
u zapuštenoj sklonoj padu željezničkoj postaji
sačekivao je opsenarske vozove
bez svojih usputnih stanica
upisivajući vreme prolaska u oba pravca
pokušavajući utanačiti i odgonetnuti
imaginarne dolaske i polaske
pri nadčulnim intervalima čekanja i osluškivanja
kada puls sluha i vida poprima pravu liniju
te sačini vozni red ovog vanvremenog mesta
ostavljajući nam u amanet
iskravši se nestavši jednog dana
na dugo očekivan samo njemu znani znak
vozom svojim stepenikom ka nebu
u dim u oblak u astralno plavetnilo
iskrzani umašćeni sinkretički...
Мирослав Мика Антић (рођен 14. марта 1932. у Мокрину - Кикинда — преминуо 24. јуна 1986) је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду.
Пре него што је постао познат бавио се разним пословима - од водовода и канализације до луткарског позоришта. Сем писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, а такође је био новинар Дневника. Умро је 24. јуна 1986. године.
Познатија дела су му:
* „Испричано за пролеће“,
* „Рождество твоје“
* „Плаво небо“
* „Насмејани свет“
* „Псовке нежности“
* „Концерт за 1001 бубањ“ (песме)
* „Мит о птици“
* „Шашава књига“
* „Издајство лирике“...
A bas je dobro bilo...
steta sto vise nije
al' dok je trajalo Vilo
prelepo...necu da krijem...
Iako samo rechi
kao reka su tekle
ni pogled ni uzdah mali
rechi su dosta rekle...
O tebi , a i o meni
o ceznji koja nas budi
potpuno otkriveni
poneo talas nas ludi...
Lepo je bilo...
predivno....kao u snu
al' nece vise Vilo
jer nisam vise tu
Odlazim...i necu doci
vise me videti neces
ostace nase noci
i nemoj pogled da skreces
Nista pomoci nece
odnosim mastu svu
al' taj tren nase srece
uvek ce ostati tu...
Lepo je bilo.....
i vise nikad , ....Vilo
…Zar je ovde lepše sve..zar su bolji ljudi..zar sam srećnija tu ja…pevaše nekad Maja Odžaklijevska neku nostalgičnu pesmu…
Verovatno se slažu sa njom naši zemljaci otišli davno negde daleko trbuhom za kruhom,užurbano se spremajući za dolazak pred uskršnje praznike...
Mi sa ove strane gledamo to iz nekog drugog ugla.Bar ja,izvinite ako neopravdano govorim u množini.Ni jedan časopis ne prođe bez nekog putopisa ili izveštaja poznatih ličnosti iz media u rubrikama tipa :„Bili smo ....“ pa uz naslove :..“Bajka..“ „San snova“.. “Sunčevo odmorište..“... “Romantika i kultura“....itd. krene sočan opis nekih egzotičnih udaljenih destinacija gde vam se čini da čujete zvuke nacionalnih instrumenata ili osećate miris njihove kuhinje.Uz to ide...
Коса јој се тог јутра преливала
бојом сока од нара који ми је
рукама цедила моја Сунамка,
док сам ишчекивао Сунце,
по навици ставши на молитву,
отежалих веђа од синоћне игре...
Линија њених бокова као пехар је
у мојој руци који сам стезао
гризући усну од похоте,
од поточића који се сливао иза њеног уха,
све до облог рамена девојке - жене,
које се подизало да водом сапере зној од ноћи чежње,
закриљујући ми небо као некада Ева,
терајући ме да трчим као пустињски магарац омамљен,
као жрец ханански док претилину приноси Астароти...
О Господе!
зашто си допустио, зашто ме ниси ослепео, да се не нагнем над
бездан њених очију и удавим у муљу своје пожуде
заслепљен и заглухнут и занемео
пред мекоћом њених бедара
заборављајући ко сам и чија...
(Ne) Ljubav
Do pobede sto poraza vodi,
do osmeha sto suza se proli,
bogazama do raja se hodi
kada voliš onog što ne voli.
Ko ne voli tome dokaz treba
jer nikada ljubavi ne daje,
a kad ljubi, ljubi sračunato
sa pomišlju, nek traje dok traje.
Kad iz srca nestane sva nada
i istina blesne u svom sjaju,
vidiš jasno da je nova sreća
čekala i nadala se kraju.
Crkveni_ hor Sveti Simeon Bogoprimac je osnovan 1995. godine. Osnivaci su bili protojerej Velibor Randjic i sadasnji dirigent Aleksandar Mitrovic. Hor je amaterski. Moj brat i ja smo aktivni clanovi od 2002.godine. Nesto vise o horu, njegovim gostovanjima u inostranstvu, kao i slike i izbor muzike mozete pogledati na http://choirsvsimeon.blogspot.com/
Pesme su stvorenja treperava,sjajna
Ne možeš im jasno sagledati lik
Niti čuti njihove rime slik
Poruka njihova ostaće ti tajna
Ako duša tvoja za pesmom ne žudi
Ako ljubav tvoje srce ne uzbudi
Jer pesme uvek o sebi govore
Onima što bi hteli više,lepše,bolje
Opet sam snio crni procvetali dud,
i nekog dragog što me čeka odnekud,
ključ skriven iznad dovratka,
još jedan simbol povratka..
Suviše toga da bi bilo podudarnost,
sanovnik s jasnim slovima,lako je to sa snovima,
nevolje krenu onda kad tumačim stvarnost..
Ne vredi,kasno je brojati trijumfe i havarije,
sve spiskano i stečeno..
Ne vredi,kasno je,ostaje s tobom na vrh Kalvarije
samo neizrečeno…
Sve ređe srećem ljude iz svog plemena,
zamiču redom,s one strane vremena…
Senke im tamnije od njih,
bez keca,pred poslednji štih,
nisam baš znao da im javljam dobre vesti…
Za tim ću sutra žaliti,to ćemo jednom zaliti,
u nekom tuđem snu u kom ćemo se sresti…
Ne vredi,kasno je brojati trijumfe i havarije,
sve spiskano i stečeno...
“Nad svim caruje priroda, osim nad strahom od nje” – Talmud
Priroda je prema covjeku ravnodusna, ona mu niti je prijatelj - niti neprijatelj. Ona je njegovo, cas povoljno a cas nepovoljno mjesto za njegovu djelatnost. Priroda je udesila da sve izgleda tako stvarno a u stvari , sve je varljivo. Nju u originalu mogu citati samo ljudi velikog intelekta, a ostali samo ako je prevedena na njihov nivo. Priroda samo caruje a covjek treba da se postara da uzme on nje sto je potrebno da bi opstao u zivotu. Sreca je za covjeka kada je sa prirodom I gleda je, sa njom razgovara I u njoj uziva. Od prirode ne treba da ocekujemo velike darove vec da uzmemo od nje onoliko koliko mozemo.
Kada je priroda snaznija od covjekovog obrazovanja onda je...
O ljubavi i još ponečem
Ovu knjigu napisao sam ja.
Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao.
Istina, niko mi nije diktirao stihove,
niko birao ili dopisivao nove reci,
ali svi su bili prisutni.
Bile su prisutne detinje oci, njihove tajne,
njihove najlepše jubavi i snovi.
I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu,
radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo decijih imena.
Kažu da se u životu uči od starijih.
Ja sam mmnoge mudre i plemenite stvari naucio od mladjih.
Vi rastete. Postoji nesto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost.
Meni su takve podele uvek smetale.
Koliko staraca sam sreo medju osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica medju pedesetogodišnjacima ili jos mnogo starijim.
Zato, kad upotrebim reč dete...