(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
PRODJE-DODJE
Tuga je tuga,
i nije baš neka druga,
kao što sve dva lica ima,
i tuga ima lice od dima.
Fazon je samo
sačekati da prodje
da se dim razidje
da za život zadje.
Znam ja da guši
i davi I žari
taj dim gusti
što život pusti
donosi svakom
‘vako il’ ‘nako.
Zaklanja pogled
i mrči svest
disati ne da
misli nam jede
ličimo sebi
na najveće bede.
Sve ima početak,
a bogme I kraj
tako I tuzi ima kraja …
a vala I sreća početak ima
i tako tuga u sreću predje
pa opet sreća sustigne tugu
putuju skupa a sve u krugu
jureći tako jedna drugu.
Čekati treba, a nije lako……
čini se kao beskraj daleki
dok čekaš da te tuga prodje……
il’ čekaš da ti sreća dodje.
Kad sreća dodje udahneš duboko
raširiš krila, poletiš visoko
ipak je sve to čekanje isto
čekaš da prodje,
čekaš da dodje.
Bolje je, mislim, pak reći sebi
ne čekam ja da tuga prodje
već čekam da mi sreća dodje.
OJHAAAAAAA
PS Kažem ja ovoj mojoj direktorki
Ne čekam ja da kiša stane
Već čekam da mi sunce grane
Ne čekam ja da kiša stane
Već da mi osmeh oboji dane.
Pogleda me 'nako....bečki....preko naočara pa reče……….ajd’ Ljiljka knjiži……..ne lupetaj....divna gospoja....uvek mi da maksimalnu podršku hahahahaaha
