Има у души мојој ожиљак који само у сну боли.
И не знам од ког бола он је остао, и да ли је то било јутро или сутон кад се урезао у моју душу...
Од свега осташе само успомене од којих се побећи не може. Чак и када би знали пут што води у заборав, ми не би пошли њиме. Већ се увек истом стазом враћамо што води до мора успомена. И уронимо у те таласе који нас милују, носе, вуку у дубине...И пловимо,пловимо ка оним неким далеким, недостижним обалама што нас сваке ноћи зову и маме. И онда се одједном пробудимо, јер се уплашимо да ћемо потонути у том усковитланом мору успомена. А кад се погледамо у огледало...видимо испод очију неколико ситних капи...блиставих...сланих...
Десанка Максимовић
И не знам од ког бола он је остао, и да ли је то било јутро или сутон кад се урезао у моју душу...
Од свега осташе само успомене од којих се побећи не може. Чак и када би знали пут што води у заборав, ми не би пошли њиме. Већ се увек истом стазом враћамо што води до мора успомена. И уронимо у те таласе који нас милују, носе, вуку у дубине...И пловимо,пловимо ка оним неким далеким, недостижним обалама што нас сваке ноћи зову и маме. И онда се одједном пробудимо, јер се уплашимо да ћемо потонути у том усковитланом мору успомена. А кад се погледамо у огледало...видимо испод очију неколико ситних капи...блиставих...сланих...
Десанка Максимовић