Sama idem doma. I ne plaše me sjene. I ne skačem na svaki zvuk. I unaprijed znam da se neću bojati zaspati u mraku. Sama. Bez upaljene svjetiljke. Jer me nije briga.
Zbrčkana. Totalno. Mjesec se ne vidi, tek blijedi odsjaj. Jer je Nebo zastrto.
Zagrljaj.
Ruka u ruci.
Nemoj mi biti tužna. Ne želim da ti kompliciram dane. Ti živiš dok mi uzvraćaš kad te zadirkujem. Ne daj da ti uništim dane.
Zagrljaj.
Sunce moje malo.
Poljubac u vrh nosa.
Zagrljaj.
Zagrljaj.
Nema plakanja. Nema. Pokušavam se prisjetiti savjeta za zaustavljanje plača. "Pokušaj razmišljati od čega je sastavljena neka stvar u tvojoj blizini."
Ili je to za zaustavljanje nekontroliranog smijeha?
"Usmjeriti pogled prema gore" bi onda moglo zaustavljati suze.
Svejedno...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Gledam te dok služim
kriješ pogled u kutku
svoje kuće, Astronomske!
A guzovi su ti gnomske
nekom pile u butku
nekom riba za brkove somske.
Ti ne dodiri, mi ne smetaju tvoji
ali pastiru ovom motka i dalje stoji.
Подела на појаву и ствар по себи јесте најзначајнија подела у филозофији и највеће достигнуће људског мишљења уопште. Оно што су источњаци одувек имали у интуицији, западни човек добио је у последњих неколико векова уз постепен развој идеалистичке филозофије, која је на крају дошла до дефинитивне поделе на појаву и ствар по себи. У чему се састоји та подела?
Оно са чиме људско сазнање има посла, јесте појава, опажајни свет, слике наспрам субјекта. Тај опажајни свет који зовемо "реалност" суштински је везан са субјекат и ван њега не остаје онакав каквим га опажамо, већ његова егзистенција тада постаје трансцендентна (недоступна људском сазнању). Значи реалан свет изван свести, није више "свет за нас", скуп објеката испред нас, већ "свет...
Pred ogledalom
U igri maceva i plamenu sveca, postaje vrelo
dok pred ogledalom stojim, razotkrivam telo.
Plamen me ovaj svom snagom lomi,przi i zeze,
svaki se trn zelje u mene zabada, boli i reze.
Odraz mog tela od zelje nabujalog, belog
zamucen pogled na tren te obuhvata celog.
Gorim u plamenu, u grcu nestajanja moga,
dok prsti plesu u ritmu teskog daha tvoga.
Gledas me u paklenoj tami malene vrele sobe
tvoja bi cula da me smrve, da zestoko porobe.
Cujem tvoj jecaj, tvoj zar i ogromnu musku zelju
naslucujem u senkama nasu razbludnu postelju.
Oblizujem usne, vatra slatke strasti je u njima
razliva se modra kupina po mojim grudima.
Dozivas nemo, ruke bi tvoje da rastrgnu mene
dok plesem raspojasana plesom strasne zene.
Sacekaj...
Grad i ljudi. Nekada je Novi Sad u letnje veče, oko pola jedanaest bio pun šetača. Prolazim večeras Fruškogorskom ulicom, prazna. Tek jedna starica šeta retrivera. Jedan tata se žurno vraća odnekud sa dvoje dece. Nigde nikoga, sem njih. Pomislim, hajde da prodjem pored Spensa, tu sigurno ima ljudi, možda još i sretnem nekoga. Krenem onom stranom koja je bliža Dunavu. U prvom kafiću dva para. Nema ni muzike. Valjda nema potrebe ni da se stvori taj neki zvučni zid. Sledeći je kafić preko puta suda. I tu sedi jedan par. Pomalo sablasno. I, dok se premišljam, hocu li peške do kuce, odjednom začujem buku. Okrenem se i shvatim da stojim podno glavnih stepenica ispred Spensa. Na onom platou. I, shvatim. Dok jednog Novog Sada nema, onaj drugi...
Ne volim tuzne i tamne rijeci
od njih mi stihovi
po savovima bolno pucaju,
a sirote rime sumorno kasljucaju
Da me je kojim slucajem
bog podario vjestinom slikanja
sve bih svoje pjesme crvenom bojom bojila,
a da sam vjest krojac kojim slucajem
zlatnu odoru za rime svoje bih krojila
Ih,gdje bi mi bio kraj
na razigranim pjesmama
zavidio bi mi cak i maj.....
Zašto?
Rasputin bi joj čitao misli
i gradio je iz snošaju sa kraljicom
Ritz bi poludeo za 'našim' Teslom
da ga je prijatovaljao u blatu
Kopalište svako rukavice ima
ruke gole to najbolje znaju,
Kopačka svaka je nazubljena
tvrdja je i od glave zakrvavljene.
Povezana bela mašna ti i danas na glavi lepo stoji
a srce ti se i dalje do tvog groba, moga pogleda boji.
- Nisam dovoljno zaludan da bih gubio vreme na laganje i slušanje laži.
NesaDeBeli
Može biti da je nekad neko rekao nešto slično, ali ja to ne znam.:bye:
Većina onih ljudi koji su se protivili sistemu bili su ućutkivani financijskim pritiscima ili su trpeli javno izrugivanje. Da bi to mogli raditi, Fabijan i njegovi prijatelji kupili su većinu novina, televizijskih i radio stanica, a on je pažljivo odabirao ljude koji će njima upravljati. Mnogi od tih ljudi imali su iskrenu želju za poboljšanjem sveta, ali nisu bili svesni da su iskorišćavani. Njihova rešenja su se uvek bavila posledicama problema, a nikad uzrokom.
Postojalo je nekoliko različitih novina - jedne za desno krilo, druge za levo. Jedne za radnike, druge za šefove itd. Nije bilo bitno u koje se veruje sve dok se nisu doticale istinskog problema. Fabijanov plan se skoro približio svom potpunom ispunjenju. Cela zemlja mu je...
I na kraju, neki ljudi su stupili u štrajk, što je do tada bila nepoznata pojava. Drugi su toliko osiromašili da im ni prijatelji i rodbina nisu mogli pomoći. Većina njih je zaboravila na istinsko bogatstvo - plodna tla, velike šume, minerale i stoku. Mogli su misliti samo na novac za kojeg im se činilo da ga nikad nema dovoljno. Međutim, oni nikada nisu dovodili u pitanje sam - sistem. Verovali su da je njihova vlada ta koja upravlja tim sistemom.
Nekolicina je povukla svoj novac i oformila 'pozajmljivačnice' ili 'financijske' kompanije. Tako su mogli dobiti 6% ili više, što je bilo bolje od Fabijanovih 3%, ali mogli su pozajmiti samo novac kojeg su posedovali - nisu imali tu čudnu moć da stvaraju novac iz ničega, pišući brojke u...
Nedugo zatim, Fabijan je primetio kako ljudi neobično retko podižu svoje zlatne kovanice.
Tako je pomislio: "Eto, imam toliko tog zlata, a još uvek sam zanatlija koji teško radi. To nije u redu. Postoje stotine ljudi koji bi bili srećni da mi plate kamatu za korišćenje ovog zlata koje ovde leži i kojeg malo ko uopšte podiže. Istina, to zlato nije moje, ali se ono nalazi kod mene - a to je ono što je bitno. Uopšte ne trebam ni kovati nove novčiće, kad mogu koristiti ove koji su položeni u mom trezoru." Isprva je bio vrlo oprezan, pozajmljujući samo par kovanica na neko vreme, uz veliku garanciju da se oni vrate. No postepeno je postajao sve odvažniji pozajmljujući veće i veće iznose.
Jednog dana od njega je bio zatražen veliki iznos...
петак, јул 23, 2010 у 7:04 по подне |
Čovek po imenu Larry Hannigan je napisao ovu priču još 1971. kao poklon australijskom narodu, kako bi im objasnio neodrživost i nemoralnost postojećeg bankarskog sistema i da će pre ili kasnije doći do sukoba između naroda sa jedne i privatnih “bankara” sa druge strane.
HOĆU CELU PLANETU PLUS 5%
Fabijan je uzbuđeno uvežbavao svoj govor kojeg je trebao sutradan da održi pred masom ljudi. Bio je uveren da će se oni okupiti. Uvek je želeo ugled i moć, a sada su se njegovi snovi počeli ostvarivati. On je bio zanatlija, izrađivao je nakit i razne ukrase od srebra i zlata. Međutim, nije bio zadovoljan time da radi samo da bi preživljavao, on je bio u potrazi za uzbuđenjima i izazovima.
Ljudi su...
I prodje godina dana kako moj nick postoji na ovom Forumu i kako se družim sa vama.
Hvala vam dragi prijatelji za svaki trenutak zadovoljstva, oduševljenja i sreće koje mi pokloniste svojom divnom pažnjom i ljubavlju (virtuelnom a možda i stvarnom).
Takodje isto a možda još više hvala onima koji su svojim postupcima i ponašanjem, pre svega prema vama dragi prijatelji, a tek onda prema meni, činili sve da me dovedu u stanje razočarenja i očajanja (virtielno ili stvarno), jer nisu u tome uspeli, nego su samo krijući se iza svog virtuelnog nicka i nesvesno pokazali bar jedan deo svog stvarnog lika.
Šaren dan,
nebo vedro,
svet je ovaj
brodsko jedro.
Kada razvigor zaćarlija,
u to platno barke male,
odmah život svima prija
pa nam bude sve od šale.
Nekad dan je kovitlacom
od početka prošaran,
a nekad je mirno more,
pa je svakom razdragan.
Sloboda je krmaniti,
na brodiću malenome,
i voleti, ne braniti
da te sreće vali lome.
I sve tako kad ga gledam,
sve mi s' čini poznatim,
ali bure ja mu ne dam,
radošću se inatim.
' Bro jutro.... :heart:
Popularna drustvena igra za 2 do 10 igraca
Pokusacu da sumiram pravila. Ko zna Vau-Mau (Mau-mau i slicne varijacije), to je to, samo sto postoje posebno kreirane karte.
Spil se sastoji iz sledecih karata:
0 - po jedna 'nula' u svakoj od 4 boje: crvena, plava, zuta, zelena
1-10 - po dve karte u svakoj od boja (ukupno 80 karata)
"okreni krug" - u svakoj boji po dve - ova karta kad se baci okrece krug igranja u suprotnu stranu od one u koju se do tada igralo
"stop" - po dva u svakoj boji - igrac koji je sledeci na redu preskace svoj potez
"+2" - u svakoj od boja po dve - igrac koji je sledeci na potezu uzima dve karte iz spila na talonu
"promeni boju" - 8 komada, crna karta sa sve 4 boje na sebi - menja boju na koju se odgovara u...
Večeras sam želeo da svim svojim sadašnjim i budućim prijateljima poželim nešto lepo.
To mi je postala praksa od kada sam počeo da blogujem ovde i zanimljivo je to da mi svaka sličica koju dobijem, svaka lepa reč koju napišete puno znači.
Svima vama koji ste trošili vreme na mene i svima vama koji ćete ga trošiti poklanjam ovu malu pesmu za laku noć.
Za laku noć
Kad na zemlju padne tama,
i u Kinu sunce ode,
poželeću svima vama,
trun radosti, kap slobode.
Verujte mi malo nije
i teško je do tog stići,
radost se od ljudi krije,
a sloboda neće prići.
Želja kad u umu vlada
za stvarima beznačajnim,
srce pati, duša strada
sa ranama mnogim trajnim.
Zato oči moje mile
poželeh vam male stvari,
velike bi želja bile
tek varke u stvari.
To...
I tako, tamo negde na plazu, sto bi reklo drugo oko u glavu, sretoh nekog naseg iz severne drzave, Danske.
Malo pomalo, ali nista novo. Na papiru mrtvo slovo, na istoku stare price. Svi znaju sta je ovde u nasoj dembeliji Srbiji. Pitah, kao nekako slucajno, ko tamo vozi dobra kola, ko tamo ima dobre kuce, ko putuje, tajkuni, tajfuni, mafijasi ili tako uspesni ljudi sa realnim biznisom. I naravno, otkri nam se strasna istina. Ne moze tamo u toj severnoj zemlji da se zivi mimo realnih primanja. Ne moze neko ko nema dana radnog staza, dinara placenog poreza da vozi dobra kola, zivi u ekstra zoni i ekstra kuci. To u normalnim zemljama ne moze. Ali tu poentirah. Rekoh to kod nas moze i to naveliko i nasiroko, ne onih tolerantnih 5%...
Covek je vladao vise od 10 godina i tokom te vladavina nastala je (i iza njega ostala) pustos kakvu je tesko i sagledati...Zemlja je uzasno osiromasila, moralni sistem je potpuno srusen, ljudi su videli da je moguce ziveti a ne raditi, sto se smatra za kraj jednog sistema, Srpski narod je proteran iz Hrvatske i sa Kosova, drzava Srbija je kapitulirala (strana vojska je okupirala deo teritorije i to je potpisano, to se zove kapitulacija), bankrotirala-to niko nikada nije javno rekao, ali je vise nego ocigledno, Ceca i Arkan su postali uzor mladima, pink kultura je jedina istinski postojeca kultura, stotine hiljada ljudi sirom Balkana je ubijeno, unesreceno i raseljeno, vecinom Srba...demografske tendencije srpskog naroda su takve da ce...
Шарл Морас (1868-1952 ) књижевник, политичар, оснивач теорије неоројализма.
Пише СловесниФилозоф
Шарл Морас значајан је за нас Србе, јер су и Милан Кашанин и Владисав Стакић и Момир Николић, и Димитрије Љотић били духовна чеда Шарла Мораса.
„Француска Акција“ и данас представља узор монархистима у многим европским државама. Шарл Морас је рођен 20. 4.1868. у граду Мартигу на југу Француске. Са 6 година остао је без оца (1874), па је наставио да живи са мајком и ујаком. Своје средњошколско образовање Морас је стицао у католичком колеџу, са намером да постане богослов где је 1882 год. у својој 14-тој години остао без слуха. Након те трагедије Шарл се свом жестином једног младог човека и амбициозног ђака посветио изучавању филозофије...
- Ми смо људи сви једнаки, вели човек, јер нам је судба свима једнака. Сви се ми усправљамо из прашине и сви се сунчамо у прашини, играјући се и озбиљно и од шале, док се не уморимо и не спустимо опет у прашину. Сви смо ми лепа скулптура са истинским очима и активним устима, но у исто време и скулптура трошна, која кад се сувише осуши, развеје се у прах, а кад сувише покисне замеси се у блато.
Ми смо људи сви једнаки, говори даље човек, јер смо сви подједнако потребити, подједнако слаби и подједнако способни за љубав и правду.
Ми смо људи сви једнаки, говори даље човек, јер смо сви ми деца једнога оца, који једном љубављу све нас греје и једнаком мишљу о свима нама промишља.
- Сви сте ви људи неједнаки, одговара човеку природа, јер...
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
I STRAH IMA OSMEH
(DEO 2.)
Uf…..teško je biti roditelj….mnogo teško. Znam da želi motor…već godinu dana mi priča o tome. Znam da je prešao više od 80.000 km sa kolima plus kombajn, traktor….znam da zna da popravlja, da stalno uči, da sam održava svoja kola…..a ta kola su Jeta stara kao I on I da je perfekcionista. Sve mora da bude ispravno, lampice da svelte, motor da prede, znam da je odrastao uz mašine….voli ih, razume, održava…ima osećaj, znam da je položio vožnju iz cuga, da je vozio I sa instruktorom I po centru grada I gde ne idu oni koji su na obuci. I znam da je dobar I suguran vozač.ipak, plašim se….promislih, dok ne završismo kupovinu ….brzo mislim hahahaha….pa...
Боље је дићи руку на себе, него за власт....
Оно, није да се власт не труди....Раде и они... Ево и данас су пребацили норму.
Отпустили су више радника него јуче. И што је најважније, сви смо у игри
да останемо без парчета хлеба....Разуме се, ако нисмо...чланови..
Власт је своје предизборно обећање испунила...Све је распродала....
мало поделила, па мало кредити најлојалнијима, мало субвенције...запослила чланство
у јавним предузећим, поставила директоре, управне одборе...ах да...ту су и они који их контролишу,
дакле и у надзорне одборе....ништа слагали нису.
Имамо све као у средњем веку, осим државе....Радимо као коњи, а тајкуни нас раде као волове.
Убили су нас у појам. Али појма нема да за то одговарају.
Крше Устав у интересу свом и...
Godine ili bolje receno decenije prolaze... Sjecam se svih detalja i fragmenata i jos uvijek zivim kroz njih. Krecem od samog pocetka... Godina 1990...ljeto... pocinje Svjetsko prvenstvo u fudbalu u Italiji..vec se vise nego sigurno nazire pocetak jednog velikog sranja u Jugoslaviji...Imao sam tada ``svih`` 6 godina i pod pritiskom starijih klinaca iz kvarta, maximalno se nalozio na skupljanje slicica za mene (a vjerujem i mnoge druge) kultnog albuma Italija 90. Odlazim i kupujem prvu kesicu, tacnije njih 5. Nikada necu zaboraviti prve slicice koje sam dobio. Prva - neprevazidjeni Karlos Valderama sa onom svojom pucvalom (kasnije cu ga dobiti jos mali milion puta kao duplikat)...odmah iza njega, tu su jos: Roberto Badjo, grb Ujedinjenih...
Ставрогин је, изгледа ми, најјезовитија личност у светској литератури. Ни свирепијег ума, ни леденијег срца. По дрскости мисли и циничности поступака, нико му није сличан, чак ни Ничеов надчовек. Бодлерово „цвеће зла“, та то је слатки миомир раја према сатански уметничком злу Ставрогиновом. Свака му је мисао, и свако осећање, као пупољак, пун смрдљивог гноја. Сам бог зла могао би се у њега учити разнобразности, дубини и вештини зла.
Ставрогин је „горд као бог“, и живи као бог. За њега нема закона; он гордо и хладно потире све. За њега не значи ништа да жртвује туђ живот или свој. Он се одликује необичном способношћу за зло, способношћу која иде до генијалности. Његово биће не може да усхити и занесе никаква људска страст. Ни при...
(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
NE LOMI.....
I kad sunce na spavanje podje
I u zoru ranu
I u danu što huči
I u noćima tihim
Dok ležim samo
Moleći san
Reči se nižu
U glavi i srcu
Kao venac paprike
Redjaju se kao gibanica
Dušu da zamirišu
Igrom i pesmom,
Mirisom zemlje
I vinograda
I mirom večnog hlada,
Dodirom i strašću osećaju
Drugi deo mene
Što tiho sneva
Voleći život
Voleći mene
I sudbu što nam dade vreme.
Iznad svega vole
I porod i dom
I žubor smeha
po kamenu što teče.
Reči su moje
Kao venac cveća
Da ukrasi grob
Poštovanje da ukažu
Sećanjima što se slažu.
Od reči može
Da zamiriše osmeh
Kao palačinke u zimsko veče
Da zasuzi oko
I udah težak se prospe
Što silinu oslobadja
Mekoću duši donoseći.
Od...
Alo?
:telefon:
-Alo!
-Alo?
-Alo!
-Ziko?
-Nije Zika.
-Ko je?
-A ko je to?
-Prvi sam pitao.
-Ovo je privatan stan.
-Ziko? :telefon:
-Nema Zike.
-Je'l to privatan stan?
-Jeste.
-Da li je tu Zika?
-Nije.
-Gde je?
-Sta ja znam gde je?!
-Je'l kod Mice?
-Koje Mice?
-One Mice?
-Koji Zika?
-Micin.
-Nema Micinog Zike.
-A kog Zike ima?
-Nema nikakvog Zike.
-Da li si ti to, Ziko? :telefon:
-Nisam.
-Dobro, daj mi Ziku. :telefon:
-Mozes da dobijes Djoku.
-Kog Djoku?
-Mog.
-Je l' on zna gde je Zika?
-Nema Zike!
-Daj Micu!
-Koju sad pa Micu?!
-Kako koju?! Zikinu!
-Otkud znam gde je Zikina Mica?
-Da nije na pijaci?
-Sta znam.
-Dobro, kazi joj da kaze Ziki da se javi.
-Covece, gde da je nadjem?
-Zika ce je naci. Nek'...
Ima onih onako dana kad bilo šta čega se prihvatim jednostavno ne može da profunkcioniše.. Dobro, to je uglavnom još i dobro.
Najčešće bude da se slomi.. 'kilu čelika bi pokvarila', bih, pa šta?!
Takva sam nekako.. smotana i bangava...
Ali sad već i relativno snalažljiva u svojim bangavostima, smotanostima, nespretnostima... što se može zalepiti - zalepim. Što se može oprati - operem. Uglavnom neutrališem štetu. A ako je baš neizvodljivo sve to, pa nekako već prebolim, bože moj - svakome se moglo desiti.. najposle i jeste se desilo meni i to ne samo kao objektu. Uglavnom sam subjekat u svom životu...
Osim sada... po prvi put postajem objekat.. možda ne čak ni objekat.. to bi značilo da sam trpni predmet u svemu tome..
A ovaj put nisam...
Имам обичај да обележавам и издвајам најлепше мисли које налазим у књигама:
„Хришћанско смирење није смирење пред злом, него пред Богом.
Заиста, судбина јеврејског народа је религиозна оса светске историје, на чијим половима, као одраз у огледалу, стоје Христос и Антихрист.“ Михаил Викторович Назаров
„Живите мирно не само са пријатељима, него и са непријатељима, али само са својим непријатељима, а не и са Божијим непријатељима”. Свети Теодосије Печерски
„Обележја елите су колико образовање и култура, толико и завидан морал, свест, самосвест, слобода духа и, особито, спремност да се за више циљеве несебично жртвује.
Ако не научимо да будемо бољи, бићемо све гори - то је духовни закон.“ Старац Митрофан Хиландарац
"Свуда около су...