Dragi moji bili ste vredni, pisali ste lepo. 😊
Blogovi su dočekali tehničke promene ali i promene u izgledu i nadam se da vam je sad još veće zadovoljstvo da ovde pišete i ostavljate deliće svojih misli i duše.
Zbog ovih izmena koje su se dogodile i način nagrade za izabrani blog moramo da promenimo.
Izabrani blog će biti u lepljivim temama sedam dana ali će nositi oznaku Blog meseca u toku celog meseca.
Za sve teme na blogovima otvorene od 01.03.- 31.03. možete glasati do 15.04. do 20.00 sati.
Pokušaću da postujem linkove svih blogova.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Šapnuo mi tiho
Vetar jednu zbilju
Kaže, prošao je juče
Pored tvoje kuće
I video tebe
Sediš u aleji
Zamišljeni pogled
U daljinu bacaš
Još uvek si lepa
Još uvek me čekaš
Pade noćas kiša
Obrisa tragove
A bilo ih je
Ispod stare breze
Gde ti ljubih usne
Gde te nežno grlih
I poslednji put
Gde ti brisah suzu
Nisi više moja
Nikad nećeš biti
Jer, pala je kiša
Izbrisala prošlost...
Ево једнг мог старог текста. Био је овде на блогу, па сам га скинуо. А пошто га нисам објавио, могу да га вратим да чучи овде.
Цртице о Лепоти
Кад одеш на истину, питаће те Господ да му покажеш своје ране и ожиљке. Ако кажеш да их немаш, питаће: " Зар за целог свог живота ниси нашао ништа вредно због чега би се вредело борити"
ПРОЛОГ
С времена на време, деси се да лепота и чаролија никну тамо где то нико не очекује и где мали људи сматрају да је немогуће да је буде. Као кад леп и здрав цвет никне између масних железничких прагова. Кад се међу сналажљивцима и муљаторима појави искрен и поштен човек. Кад се међу урбаним себичњацима и малограђанима појави јунак. Деси се, да се леп и весео сунчев зрак пробије кроз неку рупу у...
Kada je nešto sudjeno kockice se same slože....Najbolje u tome je što ti najviše pomognu oni koji to najmanje žele. Kao i ranije više puta i tada se desilo da kockice složi onaj ko je najviše povređen. Margareta je bila lepa u svakom smislu te reči, bila je visprena i uvek je znala unapred svaki korak koji je Milan mislio da napravi.
Tog leta se baš duboko vezala za njega, želela je da ga zadrži, znala je da može. Kao žena sa dosta iskustva u odnosima sa muškarcima osećala je svaki titraj u glasu i telu.
Nije je lagao niti je šta krio od nje, osim jedne stvari za koju je znala, ali je znala da je i to završeno, bio je njen iako se još opirao i živeo sam, umesto kod nje u stanu koji su zajedno uredili.
Margareta je bila...
Tako bih volela da me rukama zgnjecis ko malinu.
Da počnem da ti curim kroz prste i niz ruke i kapljem svuda po Tebi.
Razlivam ti se po vratu,ramenima,grudima,stomaku.
Zadržim se malo u pupku, pa krenem nize niz bedra,izmedju nogu,iz butine,po krevetu.
A ti me onda skupljaš šakama pod sebe,u jednu gomilu svega sto sam ja ,
koju oblikuješ prema sebi,spajajuci dva tela u jedno,u trenutku eksplozije svemira.
Tako bih volela da me rukama zgnjecis ko malinu.
Izobilje dobre volje
osmijeha,
toplih pogleda,
čvrstog stiska ruku.
Raskošan dan.
I dok mu obrise
miluje suton tih
rađa se jedan
ugodan stih.
Uz treptaj lak
uz prvi mrak
uspori misao korak,
zastaje na tren
da predahne
na obroncima dana
sa tihom nadom
da još jedna fusnota
sutrašnjeg dana bude nota
ako dragi Bog da.
Magazin "Buka" iz Banja Luke je prekjuče pokrenuo kampanju protiv govora mržnje. Deo te kampanje je video
"Hejt Sloveni" u kom se pojavljuju Hristina Popović, Goran Bogdan i Severina.
Za jedan dan, tj. za 24 časa, video je pregledalo dva miliona ljudi na različitim platformama i ostavilo neverovatnu
količinu pozitivnih komentara, reči podrške i hvale, pored zanemarljivog broja negativnih komentara, što je svakako
dobar znak. Hvatajući se u koštac sa govorom mržnje, ovaj video na brutalan način objašnjava i nama i drugima
kolika je štetnost takvog govora.
Glavni i odgovorni urednik "Buke", Aleksandar Trifunović, kaže da svi moramo da izađemo iz sfere anonimnosti i ličnog
autizma, da ne možemo živeti u tim svojim malim svetovima...
..igraonica zelja a a
prska se voda hladna
a a
i sam jos nista naucio
da da
zasto je pored tebe
u snovima
sve vise
srce gladno..
Pojeo sam zadnju bombonu iz poklona od srca datog sedeli smo ne znajuci da ce trenuci ispariti ne zato sto mi to zelimo nego u stanju stvari nismo planirani dodirnuli smo se i to je bitno naucila si me da pisem iz toka misli i ova pesma je to rasterecenje nerobovanje rimama ali ne mogu ni obavezama robovati to je zivot svesnija si ga od mene al protiv necega u sebi ne mogu gledam kako mi izmices polako i pitam se koliko daleko dal najdalja tacka moze biti neuhvatljiva kao sto je bila pre tvog dolaska kada nisam bio svestan tvog postojanja brisanje nije moguce na istoj ravni samo ce izvirati secanja a tragedija ce se potirati voljom za zivot moj je blizi kraju al vera da ce se duse sretati ne napusta me i s tim nadanjem cu ici dalje a...
Ima dana kad verujem da mogu da poletim, da pomerim planinu, da promenim svet... da obrišem sve patnje ostavljenih, da utešim svu tužnu decu, da umirim sve uplakane bebe... da učinim svet boljim mestom, da pomognem prijateljima, da nasmejem sve koji mi se približe... da učinim da se svi oko mene osete bitnim, da ulijem hrabrost onima koji se plaše, da poklonim mir onima koji brinu... da budem stena za one koje volim, da budem jastuk za one koji me vole...
Ali nekad izađem iz svog naprslog oklopa i posečem srce na neku bezazlenu šalu, pa se vratim u sebe, sklupčam se i čekam da zacelim.... Tad probam da zaboravim da što više sebe daš, to više sebe možeš da izgubiš.
Kako smo naivni kad mislimo da nam naš život pripada! A ništa nije naše manje od njega. Samo se zavaravamo da smo nešto mnogo bitni, u stvari samo smo marionete koje neko pomera gde hoće. Kujemo planove, kobajagi menjamo svet u nama, a na kraju, sve bude kako biti mora. Kao kad jednog dana kreneš putem kojim ne ideš nikad i doživiš nesreću na putu. Nisi ti pošao tim putem jer si tako izabrao, ne, prosto si morao tu da budeš, neko veći je povukao konce, tvoje je bilo samo da umisliš da si sam birao baš taj put. Kakve smo samo naivne budale!
Stajao sam ispod ulicnog stuba
sa kojeg se žućkasta svjetlost
rasipala kroz bijele pahuljice.
Bio je to vjerovatno prelijep prizor,
ali ga ne primjetih
jer mi je srce treperilo cekajuci nju .
Iako je bio april
studen je štipala moje obraze
ali ja nisam mario za to
jer srce mi je treperilo čekajući nju.
I prolazilo je vrijeme,
nizali su se minuti
bacao sam pogled na sat na staroj katedrali
i baš kad sam mislio da nikada neće doći
ugledao sam njene plave oči.
Pružila mi je svoju malu ruku
uzeh je među svoje tople dlanove
poželjeh dahom svojim da je ugrijem
i od svakog zla branim je.
Gledala me svojim krupnim očima
pogledom koji sam sanjao noćima
i nijedno od nas nije marilo za studen
i snježne pahulje tog davnog aprila
jer prva...
Svakoga dana je
skoro vidim
bila je moja
i nije bas tako lepa
ali to je love..luv
sto jednostavnosti
lubav je slepa
Secam se svega,svakog detalja,cak i mirisa.Ne muskatli, kojih je bilo na terasi vec mirisa pudrijere na politiranom toaletnom stocicu sa ogledalom u spavacoj sobi moje bake.Stajala je uvek na istom mestu.Roze kutija.Okrugla sa zlatnom ivicom.I nikada zatvorena do kraja.Uvek je poklopac bio malo nakrenut.Kada bih ga podigla a to sam redovno radila uzimajuci mali puf u ruke mirisala sam taj blagi miris rozikastog praha koji bi se obavezno prosuo po beloj ustirkanoj sustikli.Bila je tu i bocica sa parfemom.Licila je na skoljku a sa vrha rasprsivaca visila je pletena pumpica sa kicankom u boji starog zlata.Kada bih je stisnula prstima desne ruke, po vazduhu bi se rasprsio oblacic parfema. Divno je mirisao, ali meni ni blizu kao puder,cini...
Toliko puta sam taj savet dobila, ne zna se broja više. Jutro će promeniti sve. Jutro je pametnije od večeri. Toliko puta sam legla sa nadom, a ustala bez nje. Toliko puta rešila da prespavam, da i meni dođe ta jutarnja pamet. I ništa... Legnem, ustanem, legnem bez rešenja, ustanem sa tornadom u glavi, legnem sa pitanjem, ustanem sa još deset. Java me muči, snovi me muče, nekad nemam snage da se borim ni sa jednim ni sa drugim, često nemam ni volje, predugo se borim. Tražim taj mir koji sam izgubila, onaj mir u duši koji te gura da se smeješ, da dišeš, da se boriš sa nedaćama, da veruješ, da se raduješ svemu što imaš... A nosim sa sobom teret, onaj koji sedi na grudima i ne da da udahneš punim plućima, ne da da se nadaš da će sutra sve...
Nе,ne mislim na Taliju, Zevsovu ćerku zaštitnicu komedije, mada imam tu komičnu masku..
Mislim pre na taliju, poput malog Stanoj smešnog odrpanog, osakaćenog dečaka, kojeg drže u blizini da im donese sreću a on sam je nema..
I nisam ja to sama dodelila sebi ulogu malog Stanoja, drugi su.Ljudi koji tvrde da sam im donela sreću.Istina je da sam mnoge hrabrila, pokušavala da im ulijem deo mog optimizma, možda i pokrenem malo energije, a kada sam mogla pomagala i na drugi način.
Desile su se neke lepe stvari, kojima su se dugo nadali ljudima koji su mi u nekom periodu bili bliski i tako je počelo.Tvrdili su da sam im ja bila talična.Možda.Nisam sigurna, iako se to mnogo puta, na neki način potvrđivalo.O detaljima bi morali oni da...
Чуде ма заиста елитисти, жељни европских и свјетских путовања. Стални путници у далеке земље, сакупљачи шпанских бикова и кастањета, афричких маски. Сувенира са обликом буде, и сликама које приказују Конфучија. Врсних познаваоца Мана, Шекспира, Гетеа. Исти су они којима су уста пуна Сунг Цуа, Макчу Пикчуа. Који знају како се исправно на енглеском каже коњска баљега, и ко је био двадесет седми амерички предсједник. Знају које био градоначелник Торонта седамдестих година. Пуних уста културе која припада другим народима и традицијама. Исти су они који се стиде својега поријекла, својих сељачких предака. Који пљују на своју традицију и културу. Знају ко је била љубавница енглеског краља у петнаестом вијеку. А не знају када је почео први...
Noc je odavno odmakla dok sam lupajuci potpeticama o asfalt zurila kuci sa osecajem kajanja sto sam uopste izlazila da bi provela jedno lose vece.Svi su bili nesto rasuri ,raspolozeni samo za beskrajne rasprave o najcesce nebitnim stvarima ili bitnim, samo meni nezanimljivim.Ne,nisam ga videla jer mi se prikrao iz mraka i iza ledja.Samo sam cula potmulo rezanje i udarac njuske u ruku koju sam instiktivno podigla da bih se zastitila..Potrcala sam trazeci spas u nekom od ulaza.Sledece sto sam osetila bio je ujed za list leve noge.Vrisnula sam ali samu sebe nisam cula od zaglusujuceg pucnja.Bile su to sekunde kao vecnost.Ja,nepoznat covek sa pistoljem u ruci i veliki crni pas koji je umirao na asfaltu.
-Zasto,pitala sam nepoznatog...
Zanimljivo je kako posle par pića mnoge stvari postanu jasnije! Onda se dođe do fantastičnih ili manje fantastičnih, ali istinitih zaključaka...
1. Svi smo mi na kraju krajeva sami na svetu. Koliko god se okružili ljudima, na kraju smo sami sa sobom, jer jednom svi odu negde, po nepisanom pravilu baš onda kad su nam potrebni.
2. Svako će nas izdati u nekom trenutku, majka, dete, brat rođeni, ljubav našeg života, mi sami sebe... Samo je pitanje koliko smo spremni da oprostimo, kad stavimo na kantar izdaju i ono što dobijamo, šta će prevagnuti. Ko kad trudnicama daju lekove koji nisu preporučljivi, pa se gleda da korist bude veća od moguće štete.
3. Niko nije dužan da nam uzvrati lepe gestove koje smo mu pružili. Prosto, sve što damo...
Put do kuce bio je dug,preko dvadeset godina.Slika rodne kuce koju je nosio u secanju nije bila ni blizu onoga sto je zatekao.Urusena ograda.Velika masivna gvozdena kapija nije ni postojala.Staza do kuce jedva se nazirala od korova koga je bilo posvuda,cak i na stepenicama koje su vodile do vrata sa kojih su kise,sunce i vetrovi proteklih godina skinuli farbu.Nekada lepo prozorsko okno pored vrata bilo je polupano.Gurnuo je kljuc u bravu iako nije bilo zakljucano.Pritisnuo je kvaku i sa prilicnom snagom gurnuo vrata usavsi unutra.Ggrlo mu se steglo,oci napunile suzama a nejasna hladnoca od praznine koju je obuhvatio pogledom prosla mu je telom.Nicega nije bilo unutra osim zidova.Ni majcinog velikog biljurnog ogledala u orahovom ramu u...
Stojkova Basna za Laku Noć
Bili mrav i cvrčak. Mrav vredno radio a cvrčak svirao pod jednim drvetom.
"Zašto bolan ne sjedneš da zapjevamo koju?"
"Nemam ja vremena buraz, mi sa ove strane Drine imamo jaku zimu, bolje da napumim zamrzivač dok ima"
"A budale" pomisli cvrĉak
"Koja budala" pomisli mrav
Prodju proleće, leto i jesen, dodje zima baš kao i prošle godine...
Mrav zadovoljno grickao šta je skupio
a cvrčak otišo u NATO CIA NGO pa sad ti vidi
ma uživaju obojica, ko od rada, ko od svircanja
:D
Školska igranka u toku. Protulon prebira po gomili gramofonskih ploča. Neko ga tapka po ramenu: -„Protulone, moja mlađa sestra bi volela da pleše s tobom.“ –„Nisam ti ja za to. Ne umem da plešem.“ Crnomanjasti dečak ga gleda u neverici: -„Šta tu ima da se ume ili ne ume? Držiš devojčicu oko struka i samo se lagano vrtiš u krug. To valjda znaš?“ –„Da. Znam šta je krug.“
*** Obnovivši na taj način znanje iz geometrije, Protulon je postigao dve stvari. Prva, oduševio je sam sebe plesnim „umećem“. Ni druga nije bila neprijatna – videvši ga da pleše postao je laka meta malenih udvaračica.
*** Negde u samom uglu plesne sale, u polumraku, Rebeka Flečer, od milošte Glečer, govori najboljoj drugarici: -„Tako je smotan za one stvari koje ga ne...
Ne volim ljude sa zadnjim namerama.Ne volim koristoljublje.Ne volim materijaliste koji se samo kroz to ostvaruju.
Ne volim laz.Dvolicnost.Ne volim glupe ljude ili one koji se prave glupim, kao neka fora je to .Ne volim nepravdu.
Ne volim ratove, a ni bol koji se nanosi drugome.Ne volim masnu i jaku hranu.Ne volim samoljublje i narcisoidnost.Ne volim ljude bez osecanja .
Ne volim isticanje sopstvenih vrlina.Ne volim ljude koje nikada ne vidite izbacenje iz sistema, jer takvi su najgori.
Ne volim nehumanost.Nepostovanje i nevaspitanje.
Ne volim kada su ljudi previše ugladjeni jer se ispod ugladjenosti cesto krije licemerstvo.Ne volim neslobode i nemanje komunikacije.
Ne volim neodgovornost. Povrsnost.Ne volim drogu,homoseksualce i...
u celiji sa par promila
ja ne znam kuda
zarobljen
sapleten na svoju ruku
ti flaso mrska i prokleta
nisi mi druga bila
this is it...she lost control.yd.
i probudio sam se
ranom zorom
ne ide to tako
malo sa belim vinom
malo sa nocnom morom
htedoh da sve osvojim
i vece i moje padove i vino
i da se probudim
ranom zorom
kao nesto
sto sinoc nije palo
opet sam pokusao
nije mi se dalo
Šta raditi kad se bez razmišljanja i plana ogolite do koske pred nekim? Šta tad kad ste pokazali koliko ste ranjivi? Nema nazad. Možete da se folirate da ste se samo šalili, ali moralni kodeks koji nosite u sebi vam ne dozvoljava. Možete da se pravite da se nije ni desilo, ali ko će da poveruje od vas dvoje u to? Možete da se koprcate u objašnjenjima, ali to je poput živog peska, što se više otimate, sve dublje tonete. Možete da se kajete, to možete i hoćete. Možete da mrzite sebe mrvicu više nego prethodnog dana, ali osuđeni ste da život provedete sa sobom, pa je to uzalud. Možete da glumite klovna za poneti i nastavite u svom neozbiljnom maniru, ali sledi se taj lažni osmeh kad vas prisustvo podseti....
Pa šta zapravo možete? Ništa...
Moja bujna plava kosa, skupljena na potiljku crnom baršunastom vrpcom, privlači poglede prisutnih i svesna sam toga. Uvojci mi padaju u podatnim valovima na gola ramena i stvaraju savršenu suprotnost sa mojom preplanulom kožom. Obično ne volim da privlačim pozornost na sebe, ali večeras mi to godi, podiže mi samopouzdanje, a to mi sad treba. Htela sam da vidi da mi je sasvim dobro bez njega, ali napetost u meni raste i više nisam tako sigurna da li je ovo bila dobra ideja. Tri godine... tri godine je prošlo od našeg zadnjeg susreta.
Bledog lica, nervozno grickajuci usne, osvrnem se oko sebe. Moje oči ko rolerkoster šaraju prostorijom, netremice promatravši sve te ljude... tad ga primetim... Visok, tamnoput, odlučna izraza na licu... i...
Da Srbija "pliva" u finansijskom moru,ko "Titanik" neposredno pre udara u glecer,javna je tajna.Nikoga ne krivim.
Nikog ne optuzujem.Samo konstatujem cinjenicno stanje. E,u svemu tom nasem jadu,mi imamo dva teska,i
preteska finansijska bolesnika.
"Partizan" i "Crvena Zvezda",vec decenijama,iscrpljuju budzet,ove male i siromasne zemlje.Ta dva Kluba,koja
konstantno moraju da se dotiraju iz budzeta,postali su tezak i pretezak teret,za sve nas.Mislim da je krajnje
vreme,da se izvrsi privatizacija ta dva Kluba.Znam da mnogima,koji su na ovaj ili onaj nacin,upleteni u "poslove"
sa ovim klubovima,to nikak ne bi odgovaralo..
Da li se iko pita ? Zasto se toliki "kadrovi" (iz politike,naravno) toliko otimaju,da udju u Upravni...