Istina...

Zanimljivo je kako posle par pića mnoge stvari postanu jasnije! Onda se dođe do fantastičnih ili manje fantastičnih, ali istinitih zaključaka...

1. Svi smo mi na kraju krajeva sami na svetu. Koliko god se okružili ljudima, na kraju smo sami sa sobom, jer jednom svi odu negde, po nepisanom pravilu baš onda kad su nam potrebni.
2. Svako će nas izdati u nekom trenutku, majka, dete, brat rođeni, ljubav našeg života, mi sami sebe... Samo je pitanje koliko smo spremni da oprostimo, kad stavimo na kantar izdaju i ono što dobijamo, šta će prevagnuti. Ko kad trudnicama daju lekove koji nisu preporučljivi, pa se gleda da korist bude veća od moguće štete.
3. Niko nije dužan da nam uzvrati lepe gestove koje smo mu pružili. Prosto, sve što damo nekom, mora biti poklon. A na poklon se gleda kao na nešto što smo spremni da darujemo zauvek i da nam više ne pripada.
4. Ljudi su čudna bića, koliko god da nas vole, sebe ipak vole više. Tako oni, tako mi, tako svi... Zato nas i zaboli što su sebe stavili ispred nas.
5. Srećni ćemo privući mnogo više ljudi, ali se na kraju broje samo oni koji nam naprave piće sa zaboravimo teskobu koja nam pritiska grudi, oni koji će nas pustiti da provodimo vreme kako želimo jer je najbitnije da se vratimo na vreme za spavanje, oni koji će nam masirati stopalo koje smo povredili jer ne žele da nas boli, oni koji nam neće reći da smo bezobrazna kučka iako pomalo jesmo.
6. Još jedno piće je zaista dobra ideja!

 

[Red]

Ја ћу ти рећи како ће се ствари даље одвијати !

Ради се о томе да машине преузимају контролу над функционисањем планете,
све софистицираније задатке обављају на врхунски начин,
и ми им се препуштамо,
нудећи им и бригу о нашим најинтимнијим потребама.

Нисам сигуран да је то лоше,
у сваком случају је логичан наставак досадашњег развоја човечанства.

Без бриге,
водиће оне рачуна о нашем психофизичком здрављу на основу све силе науке која постоји.

Децу ће од малена да "умрежавају",
тј. држе под контролом а да она и даље имају утисак слободе.

Биће она окренута себи, како ти рече, таман толико да се ужеле "умрежености".
Гледам ја моје дете колико страствено сваки дан иде да се "нађе" са другарима на Нету ...

Jedino utešno u svemu tome je što kod nas sve kasni godinama, decenijama, pa cenim da u ovom obliku nećemo biti tu kad se desi. Jer ovako deluje prilično zastrašujuće, kao u filmu "Ekvikibrijum", samo bez Bejla da spase sve.

Što se umrežavanja tiče, upravo slušam svoje starije dete kako na tečnom engleskom, koji govori bolje od maternjeg, razgovara sa svojim virtuelnim drugarima sa drugog kontinenta. Ne znam treba li da plačem ili da se radujem zbog toga.... Razmišljam o tome, dok "pričam" sa svojim virtuelnim forumskim drugarima.

 

[Soradze]

Tačku sedam sam preskočila, ali duboko proživljavam tačku broj osam. I to onako, intenzivno, svakodnevno i uglavnom bez svoje volje. Verujem da ako uspešno uradim korake iz tačke osam, doći će tačka devet. Samo, ne dopada mi se usamljenost....

Mislim da ste iz tačke 7. napisali temu... Spoznaja kojom pišete je iz nove vizure, iz potrebne "udaljenosti" kada se jasnije sagledava sve oko nas i mi u tome svemu...U toj tačci doživljavamo ogromnu ljutnju i na sebe i na sve oko sebe...

 

[Red]

Mislim da ste iz tačke 7. napisali temu... Spoznaja kojom pišete je iz nove vizure, iz potrebne "udaljenosti" kada se jasnije sagledava sve oko nas i mi u tome svemu...U toj tačci doživljavamo ogromnu ljutnju i na sebe i na sve oko sebe...

Možda je to i istina. Ja sam sebe protumačila kao trenutno razočaranu u svet, u ljude, u sebe samu... Ali duboko čeznem da se vratim nazad, u svetlost, u veru, među ljude, ali zaista među ljude.

 

[Обилић]

...
duboko čeznem da se vratim nazad, u svetlost, u veru, među ljude, ali zaista među ljude.

Није то немогуће, вратити се ...
Пробао ја, окренем пар телефона и окупим друштво.

И буде срање.

Пробам са колегама - исто !
Пробам са родбином - без побољшања.

Дођем на Форум и пожалим се ...
И буде добро !

Схватим,
до ђавола, па ја најинтимније своје проблеме дискутујем са умовима !
И то ми прија !!

Дакле код оних друштава, родбине, колега ... Сметала ми је њихова телесност,
њихов мирис, њихов изглед, њихово срце !

Развијена је нова форма толико потребног дружења,
осећај блискости је загарантован.

Здрав човек ће ово усвојити са одушевљењем,
а болестан ће се убити, погођен у центар сујете ...

 

[Red]

Није то немогуће, вратити се ...
Пробао ја, окренем пар телефона и окупим друштво.

И буде срање.

Пробам са колегама - исто !
Пробам са родбином - без побољшања.

Дођем на Форум и пожалим се ...
И буде добро !

Схватим,
до ђавола, па ја најинтимније своје проблеме дискутујем са умовима !
И то ми прија !!

Дакле код оних друштава, родбине, колега ... Сметала ми је њихова телесност,
њихов мирис, њихов изглед, њихово срце !

Развијена је нова форма толико потребног дружења,
осећај блискости је загарантован.

Здрав човек ће ово усвојити са одушевљењем,
а болестан ће се убити, погођен у центар сујете ...

Ne znam da li je ovo što si rekao dobro ili loše, ali je definitivno je jedan od načina života. I mi, srednjih godina ćemo se nekako prilagoditi jer nećemo imati izbora, mlađe generacije će prihvatiti kao jedino poznato i normalno, a stariji će osuđivati i ljude i ponašanje. Zapravo, uvek se javljao taj rascep među generacijama...
Eto, možda nije sve tako crno, makar smo ovde jedni drugima stalno pri ruci.

 

[Soradze]

a stariji će osuđivati i ljude i ponašanje.

Evo... ja pripadam u "starije".. ne razumem šta tačno znači ovo vaše napisano...
Na autorskoj temi "Iza digitalne zavese - ceo svet je pozorište" sam baš zastupala ideju
da druženje na forumima može biti blagosloveno i jedino pravo, onakvo da u nama probudi
najlepše osećaje i najveću veru u čoveka koji sedi iza drugog ekrana, tamo negde u etru
gde "Bog ima plave oči"... Lično verujem u prijateljstvo nevidljivih ljudi, a ako ono ne postoji,
treba ga izmisliti...

 

[Red]

Evo... ja pripadam u "starije".. ne razumem šta tačno znači ovo vaše napisano...
Na autorskoj temi "Iza digitalne zavese - ceo svet je pozorište" sam baš zastupala ideju
da druženje na forumima može biti blagosloveno i jedino pravo, onakvo da u nama probudi
najlepše osećaje i najveću veru u čoveka koji sedi iza drugog ekrana, tamo negde u etru
gde "Bog ima plave oči"... Lično verujem u prijateljstvo nevidljivih ljudi, a ako ono ne postoji,
treba ga izmisliti...

Izvinjavam se ako je zvučalo kao nešto uvredljivo.
Ono na šta sam ja mislila je ono staro i poznato "u moje vreme..." A uhvatim sebe kao roditelja da upoređujem moje vreme i vreme moje dece.

 

[Soradze]

Jedino utešno u svemu tome je što kod nas sve kasni godinama, decenijama, pa cenim da u ovom obliku nećemo biti tu kad se desi. Jer ovako deluje prilično zastrašujuće, kao u filmu "Ekvikibrijum", samo bez Bejla da spase sve.

Što se umrežavanja tiče, upravo slušam svoje starije dete kako na tečnom engleskom, koji govori bolje od maternjeg, razgovara sa svojim virtuelnim drugarima sa drugog kontinenta. Ne znam treba li da plačem ili da se radujem zbog toga.... Razmišljam o tome, dok "pričam" sa svojim virtuelnim forumskim drugarima.

Alal vera na pedagogiji!
Treba da se ugledamo na te divne, nove generacije!

 

[Soradze]

Izvinjavam se ako je zvučalo kao nešto uvredljivo.
Ono na šta sam ja mislila je ono staro i poznato "u moje vreme..." A uhvatim sebe kao roditelja da upoređujem moje vreme i vreme moje dece.

Ma, neeee... Ništa nije uvredljivo...
To što se nekada nazivalo "generacijski jaz", to je svakako blagodet i dokaz kako nas vreme menja, modelira, unaprešuje...
Tome se treba radovati, mada se ranije o tom jazu govorilo u pejorativnom smislu. Danas je blagorodno što se sećamo kakvi smo nekada bili, a kakvi smo sada.. Bar ja...

 

[Red]

Alal vera na pedagogiji!
Treba da se ugledamo na te divne, nove generacije!

Videće se to, vreme će pokazati. Možda sam uradila sve kako treba, a možda sam sve promašila. Ali hvala ti!

 

[zxy]

1. Svi smo mi na kraju krajeva sami na svetu. Koliko god se okružili ljudima, na kraju smo sami sa sobom, jer jednom svi odu negde, po nepisanom pravilu baš onda kad su nam potrebni.

I onda sve zavisi od toga ko je taj što ostaje sam.Učini samog sebe sebi dovoljnim je recept stari ali retko ko to ostvari...

 

[Red]

2. Nekad znaš da treba da odeš na spavanje, ali ne da ti se. Mozak otupljen alkoholom radi sto na sat i jasno ti je sve. Bar tako misliš... Ali osećaš da nema vremena, da ne možeš da odustaneš i prespavaš sve ovo što te lomi. A zvučalo je kao sjajna ideja, par čašica za opuštanje i sve će biti lepše i bolje. Samo, nešto nedostaje i još je jači taj osećaj, nego što je bio u treznom stanju.

Sećanje na jednu noć... Bože, koliko je teških noći bilo! I tad je alkohol zvučao kao dobra ideja. Da otupiš, da zaboraviš... Ali na povratku, sačekalo te je sve od čega si bežala. Zašto ne uspevaš da zakopaš sve to i sećaš se lepih stvari? Zašto nemaš ni suzu za njega? Koliko će proći dok oprostiš i zaboraviš? I hoćeš li ikad? I da li se na kraju setio tebe?
Jedno piće, dva, tri, pet... Udahni, izdahni, udahni, zaboravi, budalo jedna, izdahni, čemu sve to, udahni, izdahni.... Obriši, obriši sutra sve ovo, možda je to prvi korak ka zaboravu...

 

[Red]

1. Da li imamo prava da se osetimo povređeno jer oni o kojima brinemo, nisu zastali da pitaju treba li nam nešto, zagrljaj, publika, rame za plakanje, još jedno piće.... Da li su sebični ili smo zapravo mi sebični, što očekujemo nešto tako? Imamo li prava da očekujemo sve što nam treba? Ili je krajnje vreme da izrastemo u nešto veće i manje patetično?

 

[NickFreakyrgios]

 

[ChristopherWalken]

@Little Redhead
Vidi, baš sam sad našao ovaj komentar na YT

Komentar je inače na pesmu Why Does My Heart Feels So Bad - Moby

 

[Red]

@Little Redhead
Vidi, baš sam sad našao ovaj komentar na YT

Pogledajte prilog 892130


Komentar je inače na pesmu Why Does My Heart Feels So Bad - Moby

Apsolutno utešan i divan komentar. Hvala ti što si podelio.

 

[ChristopherWalken]

Apsolutno utešan i divan komentar. Hvala ti što si podelio.

Nema na čemu
Volim kad naiđem tako na neki komentar za koji mogu da kažem da baš tako razmišljam ali nikako to ne umem da pretvorim u reči.

 

[Ната Ли]

1. Da li imamo prava da se osetimo povređeno jer oni o kojima brinemo, nisu zastali da pitaju treba li nam nešto, zagrljaj, publika, rame za plakanje, još jedno piće.... Da li su sebični ili smo zapravo mi sebični, što očekujemo nešto tako? Imamo li prava da očekujemo sve što nam treba? Ili je krajnje vreme da izrastemo u nešto veće i manje patetično?

Могу да ти опишем мој пут до одговора, да би било јасније.
Прво сам мислила да имам право да се осећам повређено, јер је факат да сам давала целу себе и то нико није оспорио, али је неминовно дошао тренутак где мени било потребно.. да ми се узврати бар у траговима разумевање, пажња... шта год и нисам то добила.
Мислила сам, наравно да су себични и да имам право да очекујем нешто, било шта и било колико..
Неко време је протекло у борби са собом и бесом, разочарањем..
И реченица,, нико те није терао" ме је убадала попут оштрице ножа.

И онда сам полако дошла до истине. Заиста ме нико није терао, заиста сам себе сама подредила другима, заиста немам права да очекујем да ми се узвраћа за поклон који нисам ни требала да дам..
Баланс у животу је пресудан, неко се роди са тим умећем, неко га научи а неко умре не схватајући.

Ако дамо себе, али у мери којом не угрожавамо себе већ чувамо себе иако се дајемо, онда нема изневерених очекивања.

Мој коначни одговор је - немамо право.
Наше предавање, чињење и несебичност су себичне.

 

[NickFreakyrgios]

" Истина не може да се каже тако а да се не разуме!?"
Вилијем Блејк

 

[Ната Ли]

" Истина не може да се каже тако а да се не разуме!?"
Вилијем Блејк

Зависи о чему говори та истина.
Ако су у питању осећања, све је субјективна процена и све је истина.

 

[NickFreakyrgios]

Зависи о чему говори та истина.
Ако су у питању осећања, све је субјективна процена и све је истина.

Вилијем Блејк је децидан а Вавилонска збрка појмова да исту ствар зовемо са 100 имена и релативизујемо све је плод модерног времена.

Зависи?!
Ако и само ако?!

 

[Ната Ли]

Вилијем Блејк је децидан а Вавилонска збрка појмова да исту ствар зовемо са 100 имена и релативизујемо све је плод модерног времена.

Зависи?!
Ако и само ако?!

Не мислим да је плод модерног времена, само је очигледнија због слободнијег изражаја.

Истина је само једна, али емотивни доживљај те истине је другачији гледан са супротних страна, врло ретко је доживљај исти или сличан.

Наводим безвезни пример..
Ако ти кажем да ме је повредила твоја реч, тврдићеш да је немогуће из вероватно више разлога и бићеш у праву..
Али то што ти ниси имао намеру и што не осећаш да си ме повредио не поништава моју истину да се осећам повређено.

Ту је једина истина да је та реч изговорена.

 

[NickFreakyrgios]

Не мислим да је плод модерног времена, само је очигледнија због слободнијег изражаја.

Истина је само једна, али емотивни доживљај те истине је другачији гледан са супротних страна, врло ретко је доживљај исти или сличан.

Наводим безвезни пример..
Ако ти кажем да ме је повредила твоја реч, тврдићеш да је немогуће из вероватно више разлога и бићеш у праву..
Али то што ти ниси имао намеру и што не осећаш да си ме повредио не поништава моју истину да се осећам повређено.

Ту је једина истина да је та реч изговорена.

Слажем се истина може да просветли или да повреди као и љубав , међутим нисам под овим као ни Блејк мислио на емотивни дојам већ сам смисао који не може бити неразумљив јер мислим да свако живо биће и човек нарочито као дете има урођени инстикт и инпулс за истину...
Лаж којој још увек не разуме смисао интуитивно га одбија.........

 

[Red]

Могу да ти опишем мој пут до одговора, да би било јасније.
Прво сам мислила да имам право да се осећам повређено, јер је факат да сам давала целу себе и то нико није оспорио, али је неминовно дошао тренутак где мени било потребно.. да ми се узврати бар у траговима разумевање, пажња... шта год и нисам то добила.
Мислила сам, наравно да су себични и да имам право да очекујем нешто, било шта и било колико..
Неко време је протекло у борби са собом и бесом, разочарањем..
И реченица,, нико те није терао" ме је убадала попут оштрице ножа.

И онда сам полако дошла до истине. Заиста ме нико није терао, заиста сам себе сама подредила другима, заиста немам права да очекујем да ми се узвраћа за поклон који нисам ни требала да дам..
Баланс у животу је пресудан, неко се роди са тим умећем, неко га научи а неко умре не схватајући.

Ако дамо себе, али у мери којом не угрожавамо себе већ чувамо себе иако се дајемо, онда нема изневерених очекивања.

Мој коначни одговор је - немамо право.
Наше предавање, чињење и несебичност су себичне.

Mislim da si u pravu. Ali ja nekako ne umem da vagam na način koji je najbolji za mene. Ja dajem sve ili ništa i često se šetam između te dve krajnosti. Otud i taj osećaj izdaje zbog izostanka onoga što sam smatrala da zaslužujem. Ne kalkulišem, u smislu, ja tebi ovo, da bi ti meni ono, ali sebično smatram da ako sam ja tu da dam ponekad i pre nego što je zatraženo, ponekad iako neće nikad biti traženo, ako sam dala, ne treba mi zahvalnost, ali nekako verujem da sam tako popločala temelj sigurnosti da ću dobiti ono što mi bude potrebno, tad kad mi bude potrebno.

Naučiću, nekad, valjda, možda....