Snovi govore, snovi ostvaruju naše želje i ambicije. Snovi postoje da bi ispunili nepostojeće. Sanjam često. Mnogo toga želim. Ti isti snovi mnogo puta nemaju ni smisla ni cilja niti valjanog razloga da se pokažu pred mojim očima kad ih sklopim.
Snevam kako koračam kroz gustu, živo zelenu travu. Mekana pod nogama, celo polje preda mnom. Sunce okačeno na plavo nebo. Srećan sam, ne znam razlog, ali jesam, i smejem se, kao kad sam bio mali i kad mi je pogled bio beskonačan. Ležem na travu, stežem je čvrsto, osećam život u njoj. I u sebi. Osećam kako oko mene nešto buja. Stotine, ne, hiljade maslačaka izviru iz trave i rastu, žuti, prkose suncu. Celo polje menja boju. Gledam ih u svojoj ruci, smejem se. Oni počinju da bele, njihove male...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Danas sam kupio kartu za prevoz. Da dajem 50 dinara svaki put za kartu, a Bog zna da se nekad izgubim i da menjam prevoze k'o čarape da bih se vratio na neko poznato mesto (seljak, kazaće neko, ne zna da se snađe ovde gde je beton-geto-vozimsesaribamavektrom, i nek kaže, boli me uvo) ne bih imao pare da kupim prašak za pecivo posle dva dana. Volim da pravim mafine. U ovom prokletom Beogradu i po mleko moraš prevozom. Matorcima, iz provincije, objašnjavao sam ceo dan da mi je devojka 15 minuta prevozom od mene, i da je to blizu, za Beograd.
- Ih, pa nama treba autom 15 minuta do Šapca, šta lupaš mali!
- Čoveče, meni do prodavnice ide 74, jesi ti blesav.
- Ne lupaj, bolje da si našao neku komšinicu tu.
- Pa ona mi je skoro komšinica...
Krenuo sam jutros put radnog mesta, radim tek 4 dana, čudno mi i da sam kažem da sam zaposlen, a kad spomene drugima, ne daj Bože, oni se samo prekrste, odmahnu rukom, ili se nasmeju od srca. Svasta s vama ljudi, ne verujete mi! Kunem se sa svojih dvaes' godina! I onda se u jednom danu svašta dogodi sa tim godinama.
Uđem u 65, treba da pičim nekih 6-7 stanica, sluške u ušima, baš me briga. Iz principa stojim, iako ima mesta, prosto znam da će neka bakuta koja miriše na prokelj i luk da stane pored mene i da kuka kako je bole noge, krsta ili nadbubrežna zležda, držeći pritom u rukama kese pune zeleniša koji bi mene hranio nedeljama. Iako ne jedem toliko zeleniš. Naslonio se, gledam kroz prozor, muzika bije, neko me hvata za rame. Okrećem...
Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...
Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad, u nocima punog meseca malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje…
I to je sve…
Kapitalisti je potrebna radna snaga, jer bez nje ne moze pokrenuti sredstva za proizvodnju. Mora je, dakle, negde naci i nabaviti. Radnik mora raditi da ne bi umro. Zato je prisiljen da proda to sto ima - naime, svoju radnu snagu. U tome je formalno slobodan: ako ne zeli da zivi, nece ni prodati radnu snagu; ako pak, zeli da zivi, mora za nju da nadje kupca, Kupac je kapitalista. Oni se srecu na trzistu gde se obavlja kupovina i prodaja radne snage, kao sto se kupuju i prodaju cipele, sibice ili nesto drugo. Na taj nacin radna snaga u kapitalizmu postaje roba, kao sto su cipele, sibice i svaka roba koja ima upotrebnu vrednost i namenjenu trzistu. Cena radne snage, kao i cena cipela ovisi o odnosu ponude i potraznje. Gde vise radnika...
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SASTANAK
Sve se mislim…ma to mi je od vetra
vragolan svima smeta
pamet ometa
sve biti može a i ne može
obrise neke lelujave
donosi vrag
boju menjaju misli
gde je početak a gde kraj?
Ma……nije od vetra bog te mazo
Samo mi se eto osećaj kaz’o
Da vam ispričam…evo….ovako…:cistinaocare:
Putem jednim ide razum
ono što mora i ono što treba
a drugim hita gospa u meni
ime joj jeste osećaj samo...
Obraćam se svima koji žive u Beogradu.
Da li postoji neko mesto u gradu gde se održavaju književne večeri ili neka druženja pesnika?
Krajem aprila i početkom maja biću u Beogradu pa bih voleo neke od vas da sretnem na nekom takvom dešavanju ili ako tako nešto ne postoji da organizujemo neki privatan susret gde bi čitali pesme i razmenimo iskustva. Siguran sam da bi imali o čemu da pričamo.
Od mene toliko.
Svako dobro želim svim pesnicima i ljubiteljima poezije.
Ja te volim, ja te obožavam,
Neću da se ustručavam.
Ljubiću te ceo dan i noć,
Ako želiš neću poć.
Ti mi trebaš sunce moje
Da me voliš, kao oči tvoje.
Svaku noć ja te sanjam,
Čekajući tebe istrajavam.
Šanse ima kad te volim,
Jer ne mogu da odolim.
Tvoj mi osmeh tako treba
Kao gladnom kora hleba.
Ti si sad daleko od mene,
Ali blizu srca, koje vene.
Uskoro ćeš biti moja
Zato što sam sreća tvoja.
Jedna stara klupa
oronula i sama
ko pijanac sklupčan
vapi za nama
Nekada smo je skupa
lečili od samoće
a sad je čerupa
ko kako hoće
Sasvim bez oslonca
bez nade i trupa
čeka da skonča
u nemilosti mangupa
Čeka al ne odstupa
sirota neutešna
dok nas ne vidi skupa
pa da skonča srećna
Jedna stara klupa
to je priča o nama
koja dušu čupa
i mojim pesmama
Milan Višnjić
http://www.fontanasnova.com/
Ja se vala nasmejah pa reko ajde i vi malo.
Republika Srbija ima danas 6.437.460 stanovnika.
Od toga je oko 2.200.000 penzionera. Ostaje dakle 4.237.460 stanovnika
koji moraju da obavljaju sve poslove.
Ako odbijemo 1.450.000 dece i učenika, te oko 450.000 studenata ostaje
2.337.460.
Tu je još 650.000 nezaposlenih i oko 1.600.000 službenika koji jedva
nešto rade. Ostaje dakle 87.460 ljudi.
70.000 ih je na službi u vojsci, a 17.458 ih se nalazi u zatvorima.
Prema tome ostaju samo dva siromaha koji moraju raditi sav posao: TI i
JA.
A šta ti radiš? Sediš pred kompjuterom i čitaš viceve?!
Nije onda ni čudo sto sam ja jedini koji nešto radi u ovoj državi!
Još jednom ću zamoliti sve vas koji imate volje da mi kažete kako ste shvatili ovu pesmu.
Ja znam šta sam njome hteo reći i meni deluje da je razumljivo, ali nisam siguran 100%.
Nenormalno normalna pesma
Kada si drugačiji, svima oči bodeš,
prosto nisi ničiji pa niko ne mari
i u crnu zemlju naprasno da odeš
jednostavno nećeš promeniti stvari.
Izopšten od društva plivaš s ajkulama
i trudiš se živu da sačuvaš glavu,
ogromna većina grbinu ti slama
ma koliko da si nesrećan u pravu.
Da si nenormalan normalni te krste
iz njihovog ugla ti si čudovište,
u tvoje probleme umešaće prste
iako ih svoji i lome i tište.
Na sredini puta stišnjeni životom
normalni se lako prepuste većini
koja tebe potom imenuje skotom,
al' dok imaš duše za njih...
Čovek rodjen u brdima izmedju Crne Gore i Herzegovine,bješe se primakao dubokoj starosti,kao prezrela kruška zemlji.Svoje selo retko je napuštao.Radio je na imanju i gajio stoku.U izobilju imao skorupa, sira,mlijeka,krtole,bijelog zelja i mesa.Celog života izvorska voda,nebeski vazduh i čista hrana.Od ovoga nije oskudijevao.
Što mu se dogodilo da na sam dan Velikog petka pojuri za komadom stare slanine,nije mogao objasniti.No,kroz neki dan biješe se prisetio.
Sa svog nevisokog tronošca pade,neznajući kako,kao da ga neko bješe prevrnuo ,a to bi dovoljno da se neizlječivo nagrdi.Izlomljena noga zaveza ga za postelju,kao povoj za kolijevku.A pade baš u kužini,ispod suvog mesa,gdje je visila i ona ista slanina,koju je ,za djavola...
(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
SVA NAŠA "SADA"
Uvek su me plašili ljudi koji govore sadašnji trenutak je bitan, sada što želim je važno.....pusti što je bilo, sada živim i ne zanimaju me posledice......Iskreno, sadašnji trenutak jeste bitan , ne bunim se ja protiv njega već protiv njegove izolacije od svega ostalog jer i prošli je nekad bio sadašnji.....samo je otišao kroz vreme ostavljajući tragove.
I tako.......svako...
Sedeći u bašti kafića po ovom lepom, prolećnom i sunčanom danu privuče mi pažnju jedan razgovor između dve drugarice.
- Danas sam dobila 4 zahteva za prijateljstvo.
- Ja samo 2.Danas sam loše prošla.
- Sada imam 188 prijatelja.
- Kako je krenulo uskoro ćeš me prestići.Ja imam 203.
- Ne mogu da postignem da se sa svima ispričam.Naporno je imati toliko prijatelja.Obaveze su to.
- U potpunosti te razumem, ali čovek vredi onoliko koliko ima prijatelja.Evo Milica ima 17 prijatelja, a Sandra samo 12 zamisli koji blam.
- Ja ne znam šta će te dve ćurke na fejsu.
- Šta ćeš ima svakakvih.
- Večeras će biti ludo.Dogovorili smo se da budemo svi na netu.
- Opa to neću da propustim.
- Onda videćemo se večeras.Nemoj da zakasniš.
- Ni u ludilu.
- Ćao...
Ponekad mi se ucini
da mogu zvezde da dohvatim
al' želja gubi snagu
u rukama utrnulim
I suza u oku zaiskri
kad se setim
koliko meni bliskih
ne mogu da zagrlim
Milan Višnjić
http://www.fontanasnova.com/
Учење о принципу акаузалних веза, или синхроницитету, везује се пре свега за Карла Густава Јунга. Али, мало је познато, иако је и сам Јунг навео у свом делу, да је Шопенхауер тај који је дошао до тога у својим Парерга и паралипомена, "Трансцендентне спекулације, О привидној хотимичности у судбини појединца".
Принцип акаузалних веза следи из трансценденте воље која је матафизички једно, тако да све њене објективације или каузални ланци јесу синхронистички повезани једни са другима, а све захваљујући свом пореклу које је једна једина трансцендентна воља.
Вероватно је свако од вас некада доживео да мислећи на нешто, управо то нешто се и деси у свету око њега. Познат је онај чувени Јунгов пример у коме је његова пацијенткиња...
Potom reče Bog : neka budu videla na svodu nebeskom , da dele dan i noć , da budu znaci vremenima i danima i godinama ; I neka svetle na svodu nebeskom , da obasjavaju Zemlju . I bi tako . I stvori Bog dva videla velika : videlo veće da upravlja danom , i videlo manje da upravlja noću i zvezde . I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju Zemlju i da upravljaju danom i noću , i da dele svetlost tame . I vide Bog da je dobro . I bi veče i bi jutro , dan četvrti . ( 1 Mojsije 1. 14-19 )
Kada bi čovek uspeo da napravi letelicu koja bi se kretala približno brzini svetlosti bio bi u prilici da upozna svemir i njegove tajne . Mogao bi, na primer da odleti do nama najbližeg sistema Proksima Centauri...
Tihi spokoj
slatki osjecaj ispunjenja
nema zivciranja
nestrpljenja...
Više mi ne smeta
ni pokvareni alarm na susjednoj zgradi
što svakih deset minuta se pali...
nit buka automobila
što kroz otvoren prozor dopire
ni ona me ne uznemiruje...
Tihi spokoj...
Sunce polako putuje
zapadu svom se sprema
da mu se preda u zagrljaj
da označi još jednog dana kraj..
Ispod streha
čavrljaju
gradski golubovi
i prepričavaju kako
oko kontejnera
mačor gladni vreba
i kako ga čuvati se treba....
Tihi spokoj
slatki osjecaj ispunjenja
nema živciranja
nestrpljenja....
[SIZE="3"]Nova klupa ispred ambulante,na platou zastrtim behatonom,zadobila nove urezbarene hijeroglife arhaičnih značenja u futuru dva,ako potraje.mislio je nesuđeni (ni ovamo-ni onamo) pacijent,ako uđe kroz ta vrata baš te ustanove-biće suđen...Piše:"MIŠKO ENTER" NA TREĆOJ ŠTAFLI GIZOSEDA...
Oko platoa geometrijski parkić,kreacija nevoljnog hortikulturca koji sem za travu,lingustrum i tuje,za druge biljke neće ni da čuje!Druge biljke su se same pobrinule,pa đikljaju poludivlje kao korov ,čak i kad to nisu po nekoj ljudskoj kategorizaciji...Borba za poziciju svetla...Tu su i čičak i divlja menta,maslačak obavezni i mrtva koprivica-one "žive"nešto nema...Nesuđeni pacijent otkinuo list divlje mente i razgnječivši ga u prstima-njuška...
Drage moje koleginice, kolege koji ste ujedno i dragi prijatelji bili meni, ovde se moje postovanje večeras i završava. Zbog čega, nebitno je posve. Ovaj put, danas, ispravljam gresku od 16. avgusta 2o1o. kada nisam otisla sa Foruma, vec otisla, pa se vratila.Danas je ZAUVEK. Bilo mi je zadovoljstvo pisati Vam svima ovde, radovati Vas, družiti se virtuelno ovde sa Vama, deliti svoja razmišljanja, najtananije emocije, razmišljanjai..Uživala sam u Vašim postovima, Vašim pričama, osetila sam se kao deo mase..i hvala Vam svima na tome, koji ste doprineli da se ja negde osetim zaista kao posebna osoba i hvala onima koji su uvideli lepotu moje duše. Hvala i onima koji to videli nisu.Hvala Vam od srca i jednima i drugima. Iako je bilo sve to...
Život je naravno tekao dalje, sledeći svoj stari ritam, činilo mi se. Ništa nisam zaboravio, ali mi je sve to bivalo svakim danom sve manje važno. Odlučeno je da avgust tog leta provedemo na Braču, a ja sam ponovo polako počeo da se nosim mišlju da nešto napišem. To je stara ideja koja se povremeno javi pa odmah zamre na promaji svakodnevice. Ovog puta je stiglo dotle da tu ideju poput neke maglovite nedoumice saopštim gospodarici života mog, aktuelnog.
- Znaš, - počeh tako jednom, - Te ideje o prethodnim životima što..
- Trebao bi da izbaciš smeće.
- Ali hteo sam da..
- Opet nisi kupio ni ulje, a hleb da ni ne pominjem.
- Ulje ti je dole, u kredencu imaš dve litre, treba samo da se malo...