Дистопијски урбанизам, примитивизам и нарцизам посматрам као три различита али међусобно повезана "феномена", који обликују наш идентитет и друштвену стварност. Урбанизам са својим стремљењем ка "напретку", кичастој и убрзаној "модернизацији", примитивизам у смислу површности, малограђанштине и ограничених вредности, а нарцизам као врхунски израз самозаљубљености и дезоријентације. Сматрам да заједно чине сложени мозаик људског постојања у 21. веку.
Владета Јеротић је дубоко промишљао о томе како урбанизација утиче на духовни и психички живот човека. Урбанизам са својим небодерима и бетонским авенијама често изолује појединца од природе и његове сопствене суштине. У својим радовима, Јеротић каже: "Урбани пејзаж нас одвраћа од дубљих размишљања и интимности са самим собом. Он нас гура у површност и материјализам, где губимо контакт са нашим правим ја."
Примитивизам, пре свега схваћен као сушти материјализам, је заправо ништа друго него "малограђанштина" која представља стање у којем су вредности сведене на површне и ограничене форме понашања и размишљања. Овде је фокус на конформизму, материјалном успону и друштвеном статусу, без истинског разумевања дубљих људских потреба и вредности. Ернест Хемингвеј је једном рекао: "Малограђанштина је болест која убија дух. Она гуши креативност и слободу мишљења, остављајући нас у калупима које је друштво створило."
Нарцизам је толико широк појам да у психологији имамо читаве студије, радове и књиге, који се појмом нарцизма баве, али овде га повезујемо са тиме да је управо нарцизам "покретач", процеса самообмане. У свету који вреднује површност и материјалне успехе, појединац се окреће себи као центру свемира. У овом процесу, губи се у свету лажи и дезинформација, где је свако одвојен од истине и реалности. Џорџ Орвел је у својим делима упозоравао на опасности тоталитаризма и манипулације информацијама: "У свету где је истина релативна, а дезинформације владају, појединац се губи у лавиринту лажи, неспособан да разликује стварност од илузије."
Све ово неизбежно води ка "орвеловској", дистопијској визији изгубљеног човека. Урбани пејзаж изолован од природе, малограђанштина која гуши креативност и слободу, и нарцизам који нас заробљава у огледалу самозаљубљености, све то ствара свет у којем је појединац одвојен од стварности и истине.
Урбана дистопија која нас окружује је свет где бетонске структуре расту као замене за дрвеће, а екранска светлост замењује сунчеву. Овај свет, испуњен конформизмом и стандардизованим вредностима, претвара се у "културу сујете", малограђанштине која гуши индивидуалност и креативност. Ту нема места за праву културу, нема места за уметност која служи само лепоти и слободи, нема места за "духовна питања", нема места ни речима, милост или човекољубље, док реч Љубав, постаје потпуно ограничена и злоупотребљена, односећи се на секс и нешто мало емотивности. Успех и само успешност су параметри довољни сами за себе и успех је приоритет. Свакако он се мери материјалним достигнућима и друштвеним статусом, а не више културом живота, не сутшином уметничког дела, створеног за све нас, не дубином мисли или духовним искуставима.
На крају, у овом дистопијском свету, нарцизам, постаје доминантна сила. Појединци су опседнути својим сликом, тражећи валидацију и одобравање на сваки начин, док се унутрашња празнина повећава. У овом процесу, стварност постаје све више искривљена, а истина се губи у мору дезинформација и манипулација.
Ствара се свет у којем је појединац изгубљен у лавиринту лажи и површности. Човек мора тражити свој пут назад ка својој, сопственој личносности.
Владета Јеротић је дубоко промишљао о томе како урбанизација утиче на духовни и психички живот човека. Урбанизам са својим небодерима и бетонским авенијама често изолује појединца од природе и његове сопствене суштине. У својим радовима, Јеротић каже: "Урбани пејзаж нас одвраћа од дубљих размишљања и интимности са самим собом. Он нас гура у површност и материјализам, где губимо контакт са нашим правим ја."
Примитивизам, пре свега схваћен као сушти материјализам, је заправо ништа друго него "малограђанштина" која представља стање у којем су вредности сведене на површне и ограничене форме понашања и размишљања. Овде је фокус на конформизму, материјалном успону и друштвеном статусу, без истинског разумевања дубљих људских потреба и вредности. Ернест Хемингвеј је једном рекао: "Малограђанштина је болест која убија дух. Она гуши креативност и слободу мишљења, остављајући нас у калупима које је друштво створило."
Нарцизам је толико широк појам да у психологији имамо читаве студије, радове и књиге, који се појмом нарцизма баве, али овде га повезујемо са тиме да је управо нарцизам "покретач", процеса самообмане. У свету који вреднује површност и материјалне успехе, појединац се окреће себи као центру свемира. У овом процесу, губи се у свету лажи и дезинформација, где је свако одвојен од истине и реалности. Џорџ Орвел је у својим делима упозоравао на опасности тоталитаризма и манипулације информацијама: "У свету где је истина релативна, а дезинформације владају, појединац се губи у лавиринту лажи, неспособан да разликује стварност од илузије."
Све ово неизбежно води ка "орвеловској", дистопијској визији изгубљеног човека. Урбани пејзаж изолован од природе, малограђанштина која гуши креативност и слободу, и нарцизам који нас заробљава у огледалу самозаљубљености, све то ствара свет у којем је појединац одвојен од стварности и истине.
Урбана дистопија која нас окружује је свет где бетонске структуре расту као замене за дрвеће, а екранска светлост замењује сунчеву. Овај свет, испуњен конформизмом и стандардизованим вредностима, претвара се у "културу сујете", малограђанштине која гуши индивидуалност и креативност. Ту нема места за праву културу, нема места за уметност која служи само лепоти и слободи, нема места за "духовна питања", нема места ни речима, милост или човекољубље, док реч Љубав, постаје потпуно ограничена и злоупотребљена, односећи се на секс и нешто мало емотивности. Успех и само успешност су параметри довољни сами за себе и успех је приоритет. Свакако он се мери материјалним достигнућима и друштвеним статусом, а не више културом живота, не сутшином уметничког дела, створеног за све нас, не дубином мисли или духовним искуставима.
На крају, у овом дистопијском свету, нарцизам, постаје доминантна сила. Појединци су опседнути својим сликом, тражећи валидацију и одобравање на сваки начин, док се унутрашња празнина повећава. У овом процесу, стварност постаје све више искривљена, а истина се губи у мору дезинформација и манипулација.
Ствара се свет у којем је појединац изгубљен у лавиринту лажи и површности. Човек мора тражити свој пут назад ка својој, сопственој личносности.
Prilozi
Poslednja izmena: