U našoj zgradi živi neki lik kome pripada ceo parking ispred zgrade i prvi sprat sa većinom stanova..On se svakog jutra bavi proizvodnjom buke uz pomoć bušilica.Bavi se i proizvodnjom smeća.Smeće boravi u lokalima ispod stanova.Buka mi smeta a smeće onako..Ne razumem zašto mu je potrebno toliko SVEGA..
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Sve se desilo tako iznenada
i dodir ruke
i prvi poljubac,
pogled pun želje u očima,
i nisam se bunila
jer sam o tome maštala noćima.
Sve se desilo nekako iznenada
i tela puna strasti
i usne vrele od žara...
ne misleći da ćeš patiti
i da ćeš suštinu svega
tek kad sve prodje shvatiti...
Kroz vatru strasti
jednom sam prošla
tako silovito i bez trunke stida.
Upalili smo vatru tiho, bez boli,
nisam ni znala da može
tako nežno u vatri da se gori.
Od tihe vatre nastade plam,
oči potamneše od strasti...
Sama sebe prepoznala nisam
uživajući u vreloj slasti.
Vodio si me na kraj sveta
a tamo smo potpuno sami bili,
nikoga nismo ni videli ni čuli,
svoju želju i pohotu nismo krili.
Oblaci su hodili medju nama,
plutali u uzavrelom trenutku
a mi smo...
Strast
Osjećaj unutrašnjeg nemira. Osjećaj koji razdire razum. Osjećaj koji vodi instinkt. Požuda. Jednostavna volja za osjećajem dodira topline usana. Nema svjesnog upravljanja misli, nema predrasuda, nema ograničenja. Požuda.
Stvori se jedan trenutak u kojem se ne razmišlja o posljedicama. Postane tako stvaran i tako jak da pokrene vrelinu krvi u obraze. Stoji u tom vremenu koje ne postoji i čeka, čeka da ga neko ugrabi. Traži se jako, traži se uz žrtve i posljedice. Želi se ispuniti i prestati, ali samo na neko vrijeme… kratko vrijeme. Misli lebde visoko, visoko iznad želje vraćanja u stvarnost postojanosti tijela. Tijelo zna, tijelo uvijek zna što želi. Tijelo pokazuje kako želi i što mu je činiti. Krila su osjećaja jaka i vinu...
LJUBAV ILI MATEMATIKA...ILI
MATEMATIKA ZBOG LJUBAVI?
pitanje je sad....VI STE NA POTEZU...nije važno da li u stihu ili prozi..ako želite....recite šta mislite
:bye::bye::bye:
U stopama strasti gubi se postojanje.
Nasim koracima stupa novo nadanje.
Reci su nam pune svetlucavog praha
posle poljupca kad dodjemo do daha.
Zvuci se cuju,to slascu nam krvotok "truju"
neutihli jos dugo po nama dobuju,ljubav kuju.
Cuju uzdahe zelje isprepletene zeljom nasom
nazdravljamo ovoga jutra ljubavi punom casom.
Drhti jutro mojim telom,tvojom ceznjom vrelom.
Jos skrivamo svoj trenutak od novog jutra
i ljubimo se jace neg' juce,manje neg' sutra.
Milujemo pogledom pogled snen,zadrzavamo u dusi tren.
Na obzorju blagi zov pucine i oko vedrine.
Svevido,svesjajno,radosno,pomalo tajno.
Pomalo uzeto,pa dato,telo se budi skriveno od ljudi.
Tvoje telo mi u venama pociva,jesam li ziva?
Koliko je jos zivota u meni,srecnoj zeni?
U...
Na odmoru sam,ali ne putujem na more ove godine...A nedostaje mi tih nekoliko dana...Nikada nisam imala novca za luksuzne odmore,vec privatan smestaj,spremanje obroka kao kod kuce,pranje i cicenje....Ali sam se ipak radovala odlasku tamo....Deca se raduju,a i meni prija promena sredine...A najvise od svega ispijanje jutarnje kafe na obali mora,to mi je posebno zadovoljstvo....Gazdaricina kuca je kraj same plaze,pa ujutru poranim dok deca spavaju,skuvam veliku solju gorke jake kafe, pa na plazu...Nekada sedim na klupici,nekada na zidu,udisem miris mora,slusam sum talasa i uzivam...A zauzmem i mesto za suncanje ispod jedne lepe smokve...
Prosle godine prvi put sam isla sama na more...Sin je letovao sa ocem,cerka otisla sa deckom...Nisam...
Gdje li me vodi igra ova,
može mi se čak
desiti i ljubav nova!?
Sa vatrom se igram
znam,
al' sve mi je ovo
ko divan san.
I sve se tješim
proći će
ovo je samo proljeća hir
al,sve me više plaši
u duši slatki nemir.
Svakim danom te trazim,
U pogledima i osmesima,
Svakim danom cini mi se da sam sve dalje i dalje od tebe,
Umesto da se moja potraga zavrsava,
Sve mi se cini da tek pocinje,
Biser poput je tesko pronaci,
Suvise je golem ovaj svet,
A ja sam samo jedan covek,
Pronaci tebe je otprilike,
Kao da bacis novcic na putu,
I u povratku preci preko istog,
Toliko su male sanse,
Neizgledne,
Ali i dalje ne posustajem,
Od potrage neodustajem......
R.
Usla sam u sobu u kojoj je bilo mracno,osetila sam poznati miris. Nisam htela dugo da stojim u mracnoj prostoriji iako sam znala svaku sitnicu kako izgleda ipak pocela sam da palim male svece kao i uvek kad bs ti trebao da dodes.Ta soba je bila skloniste od svih, postojala je samo za nas dvoje. kad su svece svojim toplim, treperavim sjajem obasjale sobu sve je postalo tako zivo. Zidovi boje kajsije, mekani, beli tepih ,veliki prozor koji je bio otvoren i lagana zavesa koja je leprsala na vetru.Prisla sam prozoru i zatvorila ga, sad se samo cula tiha muzika .......Nasredini sobe bio je krevet prekriven jastucima zute boje.........ipak taj miris je bio tako svez i pogled na cvece bio je znak da si stigao pre mene.Sad samo ostaje da cekam...
Iz vremena kada su
državom vladali drugovi,
ostali su nam neizmireni dugovi.
Sada njome gospoda vladaju,
- radi svojih interesa ,
hteli bi i državu da nam prodaju.
* * *
Političari se bave traženjem smisla u besmislu.
Tako zamajavajući narod -...
Tvoj lik mi se u tami javljai šapuće predivne reči
moja ti postaješ želja
i večni san o sreći...
Gubim i tlo pod nogama
kad mi se tvoj lik javi
i pitam se šta je to sa mnom:
da li si greška ili si pravi?
Znam da je teško znati
šta nam donosi vreme
samo ću slediti svoje srce
koje je uvek uz mene...
Ako osetim da brže kuca
svakim danom sve jače
predaću ga u suton tebi
iako će možda sutra da plače.
daću ti ga kao na dlanu
a ti ga uzmi i ne brini
da li će sutra da se slomi.
Šta god poželiš, sa njim učini...:heart:
Na trenutke gubim se
da li istinita si
dok mazim te
da li spavas
i sanjas me
ili sanjam ja
da gledam te.
Napolju ogroman svet
okrenula si mu ledja
prigrlila moj
kazes veci je.
Nisam verovao da postojis
razlicita od svega sto znam
ipak u dubine svoje
cekao sam te.
Mansarda,atelje tvoj i stafelaj,
bilom nam kuca nas prvi maj.
Kroz prozor odbljesak novih vidika.
Jedini,ko koga ovde slika?
Sedim na naslonu fotelje stare
pogledom mi pokreces sve damare.
Osecamo se u razbludnoj tisini.
Ko koga ovde slika,jedini?
Dok trazis po podu razbacane boje
ja ulivam se u sve pore tvoje.
Cuje se samo tisine cika.
Jedini,ko koga ovde slika?
Prilazis mi macjim skokom
pogledom bludim tvojim okom.
Trazis najlepsu boju mog lika.
Jedini,ko koga ovde slika?
Da l' boja breskve za lice moje
usnama kupine ja ljubim tvoje.
Opcinjena zeljom, ja gubim obris tvog lika.
Jedini,ko koga ovde slika?
Ogrtac slikarski sa tebe skidam,
pogledom poslednji atom mira kidam.
U tebi lavovska snaga,rika.
Jedini,ko koga ovde slika...
...da li vrijedi imati
ista drugo osim potrebu
da postoji razlog
kojim se budimo i prozor
otvaramo
i ako tamo samo povijaju se grane
kestenova
i tece rijeka koja je
i juce tekla
upravo kao i sada
prosla je zauvijek pretraga
od koje se ocekuje
kako lijepa rijec
tako i razlog molitve
da ostane kako je
a ne kako treba da dodje
prolaze jeseni
i aprili
idemo i stizemo
tamo gdje sada u sjecanju
bili
i nista od toga nemamo
i nista potrebno
naucili
ostaje kao i prije
da se nesto novo gaji
i dok se nadje
da se uporni osmjeh
sam sebi smije
...sinoć je padala kiša...sitna, poput jesenje, nekakva izmaglica vukla se ponad krovova kuća...prijateljica mi je rekla kako je trenutno najsretnija u životu...od svoje 42 godine, posljednjih nekoliko ju ispunjava zadovoljstvom, srećom i ostalim glupostima koje su potrebne za to...rekoh joj, ja još nisam bila najsretnija u životu...kaže;znam...doći će...čekaj...ja čekam, nisam ni u depri, nisam tužna, samo sam nekako skeptićna...nepovjerljiva, pomalo ironična. Da li sam bahata ako ne očekujem ništa manje od savršenstva, ne u klasičnom smislu..da li trebam čekati taj savršeni period sreće ili postoje ljudi koji jednostavno nisu predodređeni za takve stvari...taj osječaj se ne može opisati, on nije određen osobom...
Pokupio si u svoje kofere
sve moje bezbrižne osmijehe
I sjeo na voz
bezdušno skroz
Ja sam ostala na peronu
sad već zaboravljene stanice
dok su jesenje hladne kiše
bezdušno kvasile moje lice
Vozovi mnogi su prošli
ljubeći tračnice,
bezdušno vrijeme odnijeli
Umorna
na istom peronu i dalje stojim
i vozove brojim..brojim...i brojim...
Dok sam bila mladja (čitaj ludja), zanesena akcijom žetve, seoskim prizorom i po ceo dan sama u kući sa svekrvom i malom decom, rešim da unesem malo živosti. Smotam pitu sa sirom, ispečem i lepo sve upakujem u činiju. E sad........
"Majke, jel ako da odnesem malo pite da jedu ovi naši muški? Išla bih biciklom, ako ćeš ti da pripaziš na decu."
"Ako, ako.........tu će deca biti, ne brini"
"Ma ne brinem ja kad su sa tobom" odgovaram veselo. Zaista ih moja svekrva čuva fenomenalno, ugadja im, priča priče.......nikada im nije falila dlaka sa glave.....ma, prava nana.
Sva važna sedam na biciklu, žensku, ali sam se muški penjala i silazila. Naučila me...
Secate se te pesme Olivera Dragojevica?
Nisam imala srecu (ili nesrecu?) da se zaljubim sasvim, sasvim mlada... da setam pored reke i drzim se za rucice. Kazu, u ovim godinama, da sve to vremenom prodje. Moguce je. Ne poznajem srecan par koji je zajedno tek toliko da ostane srecan.
Zaljubljivala sam se, volela sam, patila, gubila, bila srecna i nesrecna.
sa sam bolesna *ne, samo nemojte sazaljenje, mooooolim vas!* i uzivam u svakom danu, svakom uzdahu, svakom cvetu, svakoj travkici, svakoj zivuljcici, u svemu.
Ljubav? Gde nastaje to sto zovemo osecanjem?
U stomaku, rekla bi. U istom onom stomaku u kojem varimo (i izbacujemo!) hranu, koji nas boli kad dobijemo menstruaciju, u kojem se radja i novi zivot. Ili se, ipak, nov zivot radja...
Odlomak iz knjige ''Istorija ljubavi":
''Prvi jezik kojim su se ljudi sluzili bili su pokreti.Nije bilo niceg primitivnog u ovom jeziku koji je glatko tekao s ljudskih ruku,nista sto sada izgovorimo nije nemoguce reci u beskonacnom nizu pokreta omogucenih finim kostima prstiju i zgloba.Pokreti su bili slozeni i domisljati,ukljucujuci i delikatnost pokreta koja je od tog doba izgubljena.
Tokom ''Doba tisine'' ljudi su komunicirali vise,ne manje.Osnovni opstanak zahtevao je da ruke skoro nikad ne budu mirne,i tako jedino tokom sna(a nekad cak ni onda) ljudi nisu govorili.Nikakve posebne razlike nije bilo izmedju pokreta koji su predstavljali jezik i pokreta koji su predstavljali zivot.Napor podizanja kuce,recimo,ili pripreme hrane nije...
U srbiji empatija nikada nije bila siroko rasprostranjena boljka. Kao da su se srbi na vreme vakcinisali od te gadne boljke.......jos onomad kada se pod turskim zulumom naucilo da je najbolje gledati svoja posla, pa sad, ako bas komsiji krepa krava, to mu dodje samo bonus zezanje........Primera je za to mnogo....pricao mi davno drugar koji je bio klinac za vreme bombardovanja beograda od strane nemaca, kako ih je majka ( njega i brata ) , peske sa dorcola , u nekoj vrsti zbega povela u okolinu Beograda , jer je narod gradski pretpostavljao da ce tamo biti siguran od bombi. Usput su ih sacekivali domacini , naplacujuci im basnoslovno casu vode , a spavanje u stali na senu je kostalo kao polugodisnja plata...........
Iako mi je prica...
Sokrat je važio za mudraca.
Jednog ga dana potraži neki čovek i reče:
- "Znaš li šta sam sve čuo o tvom prijatelju?"
- "Trenutak" - odgovori Sokrat - "Pre nego mi ispričaš, voleo bih da prođeš jedan brzi test: jesi li to što mi želiš reći prosejao kroz tri sita?"
- "Tri sita?"
- "Da" - odgovori Sokrat - "Pre nego ispričaš neke stvari o drugome, dobro je da uzmeš malo vremena i proseješ ono što želiš reći. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li proverio da je istinito ono što mi želiš ispričati?"
- "Ne, pa i nisam. Nisam video samo sam čuo kako pričaju."
- "Dobro! Ne znaš dakle je li to istina. Probajmo iznova: pokušajmo prosejati drugačije, sada ćemo uzeti
sito Dobrote. Ono što mi želiš ispričati o...
Стари Меркатор, субота, сцена на тротоару:
Тржишни инспектор, маркантан бркати педесетогодишњак, у пратњи два кршна жандарма са опремом за опрез и страхопоштовање, у име државе Србије одлучно и без страха и респекта ступају у акцију чишћења тротоара од уличних картонских тезгица по републику опасних трговаца одевених у седмогодишњу кинеску гардеробу. Заскаче првог, трпа неке батерије у шаторско крило, руши картонску кутију и гази је својим новим ципелама. Остали продавци и продавачице увежбано склањају своје ''скупе'' артикле и једноставно нестају. Инспектор ужурбаним кораком долази до једне (смем да се закунем) деведесетогодишње старице у дебелом црном џемперу на закопчавање, погурене над своје три – четири кутијице са зељем...
Prokleta da sam,ne bih ovako
kroz mulj ocajna gazila.
Okovana davno vec bih nekako
jaram sa sebe zbacila.
Ko je u moje noci utkao
taj cemer i strah od zivota?
Ko mi je osmehe ukrao,
gde netragom nestade lepota?
Zasto me strepnja lomi i boli
gde su sigurni putevi cisti?
Korakom placem,vrisak me voli
gde su zivota potoci bistri?
Slovenska
Zarobljena vasim ludilom
mislite da sam sada.
Ojacana stojim pred vasim zlom,
tek svesna sam kako vam
dusa strmoglavo pada.
Prokletstvo nosite,vi pijavice
sto otrovani svetom koracate.
Pokazite vase izobliceno lice,
nistarije i bedne kukavice
vi sto nista sem podsmeha
ne umete da date.
Ne ostade nista iza vas jadnici
sto opija vas sopstveno ludilo
Ostajte mizerni u vasoj tamnici
dok prozdire vas pomamljeno zlo.
Ustajem jaka,silna i gorda,
ponosna na svoje postojanje.
Ne plasi me ta vasa horda
vama nije pisano trajanje.
Slovenska
Zatvorila sam krug.Vratila svoj dug.
Ne pitaj me gde su tuge
dok bosa trcim ispod dve duge.
Krug sam zatvorila.Sebe otvorila.
Ne pitaj gde su slabosti moje
dok mi se misli tobom boje.
Bojama zlata,bojama sjaja,
najlepsim bojama naseg raja
Od kukavice postadoh snazna,
stradanja,padanja,nisu mi vazna.
Od nespokoja postadoh jaca
izbegoh ostrim kandzama placa.
Silna sam,jaka i stamena,
ja cupam mac iz kamena.
Na ostrici sam njegovoj patila
dok nisam u trenu shvatila
da postoji uvek radostan dan.
U zivot sam pretvorila san.
Slovenska
deo poslednji
ODAJA IZGUBLJENIH KORAKA
Večeras sam lagao Sanji.Ispričao joj nešto što sam hteo da se desi.Nešto što s enije dogodilo izmedju mene i Maje, a moglo je dase odgodi, u većini slučajeva, i dogadja se , kada odrastao čovek zaboravi ko j ei šta je i postaje nešto što on u stvari najviše mrzi, svoja suprotnost, od nekoga koji treba d aobrazuje, postaje neko koji tu sposobnost koristi da iskorištava.
Sanja je poverovala.Posle sam rekao da to nije moja priča nego priča mog kolege.Pa se i to pravila d averuje.Na kraju sam rekao d aje i laž koja je kao istina izgovorena u stvari laž i na kraju je istina, koja me boli više od svega, postala laž a laž sam pretvorio u istinu u pokušaju da unesem neki smisao u besmisao mog...
da. jesam.
jednom.
bio je sve sto se pozeleti moze.
lep, pametan, obrazovan, nezan, osecajan.
i bio je moj.
onda su dosla ruyna vremena. i njegovi su odlucili da odu u neki bolji svet.
otisao je i on.
verovao da cu doci za njim.
nisam. bila sam povredjena i osecala se ostavljenom.
pisao je.
nisam pisala.
dosao je.
videla sam ga.
nisam htela da podjem, on nije hteo da ostane.
imao je mladost, pamet, lepotu i svet pred sobom.
ja sam imala mladost, pamet, lepotu i unisten svet.
nikad vise nisam volela. samo sam pokusavala. i bivala povredjena.
i ostala sama.
jos malo...