Dok sam bila mladja (čitaj ludja), zanesena akcijom žetve, seoskim prizorom i po ceo dan sama u kući sa svekrvom i malom decom, rešim da unesem malo živosti. Smotam pitu sa sirom, ispečem i lepo sve upakujem u činiju. E sad........
"Majke, jel ako da odnesem malo pite da jedu ovi naši muški? Išla bih biciklom, ako ćeš ti da pripaziš na decu."
"Ako, ako.........tu će deca biti, ne brini"
"Ma ne brinem ja kad su sa tobom" odgovaram veselo. Zaista ih moja svekrva čuva fenomenalno, ugadja im, priča priče.......nikada im nije falila dlaka sa glave.....ma, prava nana.
Sva važna sedam na biciklu, žensku, ali sam se muški penjala i silazila. Naučila me braća. .Uglavnom, podjem sva sretna i poletna. Majka dovikuje da stavim nešto na glavu, mnogo je vruće i da ponesem vode za sebe, a meni ništa ne treba. Znala sam da su u donjem polju, i krenem desno iz avlije. To polje izlazi na Moravu. Lepo je voziti se kroz selo, ljudi te gledaju, gledaš i ti njih a oni misle se kud li je ovo beogradjanče krenulo kad je zvezda ovako upekla i još samo. Sve je bilo dobro dok nisam izašla iz sela. Onda shvatih da baš nije jednostavno voziti biciklu po onim silnim rupama na poljskom putu. Ali vozim i dalje, samo što ništa ne vidim okolo jer moram da gledam u one rupčage da se negde ne strmeknem. Sa mojim vozačkim sposobnostima to nije bilo ni malo lako. Da ne pričam o cenjenoj mi pozadini, truckanju, vrelini koja mi udara u glavu. A lepo sam smislila da vozim i uživam u polju, da gledam svu onu prirodu........oćeš djavola. Pa nije to isto kao kad sedneš na traktor ili još bolje u prikolicu. Svaka me koska bolela od onih rupa i jedino što sam videla su rupe. Sidjem sa bicikle i nastavim da je guram. E sad je već bolje. Mogu da gledam okolo. A ono sve miriše, pšenica, kukuruzi, polja paprike se zelene, na kraju ponekih leja cveće. Negde ima i malo suncokreta koji onako visok sa velikim žutim glavama stoji ponosno i kao da čuva tu njivu. Ma milina. A u polju uvek duva vetar. Ne znam zašto, ali duva. Ipak je jako vruće. Zažalih što nisam stavila neki šešir na glavu, što ne poslušah svekrvu. Ni vodu nisam ponela. Bože, koja sam ja guska, kao da prvi put idem u polje. Zamislila sam da ću videti kombajn. Ono, tačno je da se on vidi, velika je to mašina, ali ja onako mala ne vidim ništa od kukuruza. Uspentram se na neku uzvišicu i onda vidim, ali tri kombajna. Mislim, stvarno sam glupača......kao da je moj čovek jedini ovde. Šta ću, krenem prema jednom koji mi se učinio kao poznat...........kombajn je kombajn, sva tri su bila crvena, ali od negde moram da počnem. Idem do tamo i potrefim. Evo Mace. Ja sva sretna što sam ga iz cuga pronašla. Onako umorna, znojava i žedna prilazim gurajući biciklu, reko videće me, i malo vode da popijem, a on .....ništa. Radi čovek, gleda u ono klasje, da ne naleti na neki kamen medjaš, kolac ili cev za vodu. Počekah, ajd kad završi. On stade, kad iz okolnih kukuruza počeše da izlaze ljudi i juriš na njega. Bože, gde li su ovi bili? Sklonili se u ladovinu glupačo glupa, govorim sama sebi, a ne kao ti da stojiš ne sred puta i čvljiš se na suncu. Vide on mene u neko doba, nema smisla da se sad guram medju one ljude sa sve pitom, iznenadi se i ja kažem da sam donela pite da malo jede, a on kaže da ne može, nije gladan nego je žedan. Popili svu vodu koju su poneli pa pita da li sam donela hladne. Okrenem se ja i vratim kući kao pokisla kokoška. Gde li mi je pamet bila, pitam se. Guram onu biciklu, bolje da sam peške pošla, zvezda upekla, mnogo sam žedna, umorna a i onu pitu vučem nazad. Ma nećeš više Ljiljana da ideš nigde. Sedi kući u ladovini i uživaj, kad ti dao Bog. Glava poče da me boli........dodjoh do neke raskrsnice.......dva puta, kud sada, ovoga se ne sećam, ma mora da sam blizu sela....normalno da se ne sećam kad sam sve gledala u zemlju a ne u okolinu pa da zapamtim kud sam prošla. E, sad mi samo fali da zalutam u polju, pa da krenu da me traže, pa da pukne bruka po selu kako je beogradjanče zalutalo u polje jer je pošlo da gu duuuupe vidi put....... Vidim, dolazi neki traktor desnim putem, komšije u njemu. Pozdravih ih i pitam
"Od kuće li idete?"
"Jes, idemo malo do bašču" odgovara komšinica.
E fino, znači desno. Stigoh kući, glava mi puca od sunca, usta se zalepila od žedji, sve me boli. Svekrva pita
"Nadje li ih?"
"Nadjo ih majko."
"Pojede li moj sin pitu"
"Neće, nije gladan. Znaš kad ću sledeći put da mu odnesem nešto u polje....nikad"
Samo se nasmejala. Znala je ona, ali da mi je rekla da ne idem, ja bih smatrala da mi brani. Ovako, pustila me je da sama saznam.
"Majke, jel ako da odnesem malo pite da jedu ovi naši muški? Išla bih biciklom, ako ćeš ti da pripaziš na decu."
"Ako, ako.........tu će deca biti, ne brini"
"Ma ne brinem ja kad su sa tobom" odgovaram veselo. Zaista ih moja svekrva čuva fenomenalno, ugadja im, priča priče.......nikada im nije falila dlaka sa glave.....ma, prava nana.
Sva važna sedam na biciklu, žensku, ali sam se muški penjala i silazila. Naučila me braća. .Uglavnom, podjem sva sretna i poletna. Majka dovikuje da stavim nešto na glavu, mnogo je vruće i da ponesem vode za sebe, a meni ništa ne treba. Znala sam da su u donjem polju, i krenem desno iz avlije. To polje izlazi na Moravu. Lepo je voziti se kroz selo, ljudi te gledaju, gledaš i ti njih a oni misle se kud li je ovo beogradjanče krenulo kad je zvezda ovako upekla i još samo. Sve je bilo dobro dok nisam izašla iz sela. Onda shvatih da baš nije jednostavno voziti biciklu po onim silnim rupama na poljskom putu. Ali vozim i dalje, samo što ništa ne vidim okolo jer moram da gledam u one rupčage da se negde ne strmeknem. Sa mojim vozačkim sposobnostima to nije bilo ni malo lako. Da ne pričam o cenjenoj mi pozadini, truckanju, vrelini koja mi udara u glavu. A lepo sam smislila da vozim i uživam u polju, da gledam svu onu prirodu........oćeš djavola. Pa nije to isto kao kad sedneš na traktor ili još bolje u prikolicu. Svaka me koska bolela od onih rupa i jedino što sam videla su rupe. Sidjem sa bicikle i nastavim da je guram. E sad je već bolje. Mogu da gledam okolo. A ono sve miriše, pšenica, kukuruzi, polja paprike se zelene, na kraju ponekih leja cveće. Negde ima i malo suncokreta koji onako visok sa velikim žutim glavama stoji ponosno i kao da čuva tu njivu. Ma milina. A u polju uvek duva vetar. Ne znam zašto, ali duva. Ipak je jako vruće. Zažalih što nisam stavila neki šešir na glavu, što ne poslušah svekrvu. Ni vodu nisam ponela. Bože, koja sam ja guska, kao da prvi put idem u polje. Zamislila sam da ću videti kombajn. Ono, tačno je da se on vidi, velika je to mašina, ali ja onako mala ne vidim ništa od kukuruza. Uspentram se na neku uzvišicu i onda vidim, ali tri kombajna. Mislim, stvarno sam glupača......kao da je moj čovek jedini ovde. Šta ću, krenem prema jednom koji mi se učinio kao poznat...........kombajn je kombajn, sva tri su bila crvena, ali od negde moram da počnem. Idem do tamo i potrefim. Evo Mace. Ja sva sretna što sam ga iz cuga pronašla. Onako umorna, znojava i žedna prilazim gurajući biciklu, reko videće me, i malo vode da popijem, a on .....ništa. Radi čovek, gleda u ono klasje, da ne naleti na neki kamen medjaš, kolac ili cev za vodu. Počekah, ajd kad završi. On stade, kad iz okolnih kukuruza počeše da izlaze ljudi i juriš na njega. Bože, gde li su ovi bili? Sklonili se u ladovinu glupačo glupa, govorim sama sebi, a ne kao ti da stojiš ne sred puta i čvljiš se na suncu. Vide on mene u neko doba, nema smisla da se sad guram medju one ljude sa sve pitom, iznenadi se i ja kažem da sam donela pite da malo jede, a on kaže da ne može, nije gladan nego je žedan. Popili svu vodu koju su poneli pa pita da li sam donela hladne. Okrenem se ja i vratim kući kao pokisla kokoška. Gde li mi je pamet bila, pitam se. Guram onu biciklu, bolje da sam peške pošla, zvezda upekla, mnogo sam žedna, umorna a i onu pitu vučem nazad. Ma nećeš više Ljiljana da ideš nigde. Sedi kući u ladovini i uživaj, kad ti dao Bog. Glava poče da me boli........dodjoh do neke raskrsnice.......dva puta, kud sada, ovoga se ne sećam, ma mora da sam blizu sela....normalno da se ne sećam kad sam sve gledala u zemlju a ne u okolinu pa da zapamtim kud sam prošla. E, sad mi samo fali da zalutam u polju, pa da krenu da me traže, pa da pukne bruka po selu kako je beogradjanče zalutalo u polje jer je pošlo da gu duuuupe vidi put....... Vidim, dolazi neki traktor desnim putem, komšije u njemu. Pozdravih ih i pitam
"Od kuće li idete?"
"Jes, idemo malo do bašču" odgovara komšinica.
E fino, znači desno. Stigoh kući, glava mi puca od sunca, usta se zalepila od žedji, sve me boli. Svekrva pita
"Nadje li ih?"
"Nadjo ih majko."
"Pojede li moj sin pitu"
"Neće, nije gladan. Znaš kad ću sledeći put da mu odnesem nešto u polje....nikad"
Samo se nasmejala. Znala je ona, ali da mi je rekla da ne idem, ja bih smatrala da mi brani. Ovako, pustila me je da sama saznam.
