deo poslednji
ODAJA IZGUBLJENIH KORAKA
Večeras sam lagao Sanji.Ispričao joj nešto što sam hteo da se desi.Nešto što s enije dogodilo izmedju mene i Maje, a moglo je dase odgodi, u većini slučajeva, i dogadja se , kada odrastao čovek zaboravi ko j ei šta je i postaje nešto što on u stvari najviše mrzi, svoja suprotnost, od nekoga koji treba d aobrazuje, postaje neko koji tu sposobnost koristi da iskorištava.
Sanja je poverovala.Posle sam rekao da to nije moja priča nego priča mog kolege.Pa se i to pravila d averuje.Na kraju sam rekao d aje i laž koja je kao istina izgovorena u stvari laž i na kraju je istina, koja me boli više od svega, postala laž a laž sam pretvorio u istinu u pokušaju da unesem neki smisao u besmisao mog postojanja, u nešto što nikad anisam imao, usamljen kao pas, n adogadjaju na kome bih i sam sebi zavideo, tel, laž ili obmana, ili nevešto smišljena laž koja ima nameru da prikrije pravu istinu, ili moja podsvesna želja, za nekom lepom i dalekom koje više nema i koja više i ne želi da čuje zamene, ako je ikada to i htela, pretvorila se u iščekivanje kraja, ne zato što se nešto izmedju mene i maje desilo, nego naprotiv, nešto što nije, a oboje baš to tvrdimo, u spoju nečega, satkanom od želja, za koje svi znaju da se nikada ne mogu oparati i namotati na klupko konca, tek, priča je krenula o tome, i ona ne može imati sretan kraj.
Na neki način mi je i drago zbog toga.
Šta s eu stvai zapravo dogodilo, možda saznam tek u trenutku dok budem prinosio cev svome čelu, u osećaju da se i to jednom mora dogoditi, jednostavno nije se dogodilo ništa, u pripremi za popravlajnje ocena u Majinoj srednjoj školi, postupio sam kao profesor iz Društva mrtvih pesnika, koji je primenjujući pedagoške metode primerenije postdiplomskim studijama uspeo da od nekoicine dečaka stvori ljude sposobne za život, a neke od njih odvede i u smrt, jer nisu mogli dase suoče a svojoim pravim prirodama i a jasno razlikuju želje njih samih od želja porodice, profesora i okoline, isto se dogodilo i izmedju mene i Maje.
Jednostavno mi je ukrala dušu, ako sam je ikad ai imao, pred sobom sam u početku imao dete sa žvakom u u stima, drečavo obojene kose, koje ništa nije ni naslućivalo o životu a koje sam pretvorio u malu vešticu, željnu znanja i dokazivanja, u čijim rukama sa ubrzo postao igračka, koje je popravlajjući ocene i penjući se po stepenicam a života ubrzo i sama postala profesorica, učeći me d ajednom propušteno nikad ane može d ase vrati, od čega je uostalom atkan i život, povezan čvorovima na mestu pucanja, na kojima uvek ostaje trag.
Koliko malo radosti ima, u svetu u kome je samo smrt izvesna, neizbrisiva, neumitna koja čeka sve nas nekoga pre nekog akasnije ma koliko zatarali oči pred njom ona se nameće sama tu negde na kraju ovoga spisa, kada metakv eć bude u cevi, kada poslednji pt sednem za stolicu, i pogledam nebo koje će i posle mene nekom drugom, nad glavom, svojim oblacima natkriljivati sunce, i kada više nikoga ne bude da ga gleda.
Jedan pogled, jedna reč, nekoliko nedelja ili meseci, u koje je stao ceo jedan život, u samo jeda prazan pogled koji viš nije bio upućen meni toliko prazan kao i d ane postojim, koji čeka d abude upućen nekom drugom, dalekom odavde, koji nije postao zarobljenik virtuelnog sveta,
Meni je samo jedan pogled na kraju bio dovoljan, posle svega davanja, ni toliko, ne znam, možda je i bolje da me nema, negde daleko, negde u drugom svetu, da me nema ni tamo, jer ako i on bude barem belda senka ovoga, biće isto, jer ni ljudi tamo nema pa nema ni boga, samo beskrajna crna površina, dubina, širina kao kad zaklopim oči, sve manje me plaši, a sve više privlači, da budem tamo sam.
Koliko puta sam se radovao novom nebu i novom suncu i svakom danu i svakom novom jutru i na kraju video d aje i to ualud, d aposle toga ne ostaje ništa, samo jedna praznina, bezdana, puna vremena koje odlazi, koje sve proždire i satire, prazna poput njenog današnjeg pogleda, dok sam u njemu postao smo neko u prolazu, neko koji je postojaodavno i daleko, neko kome se izgovore samo prazne reči,znaš li da mi nedostaju naši razgovori, samo razgovor, samo blede senke od izgovorenih reči koje ostaju na zidovima, poput plišane veverice, u koju mi je djavo jednom prilikom pretvorio,kada nisam nmogao jasno da ocenim razliku izmedju nje i igračke dok sam je držao u rukama, iz nekog drugog razloga, dok je satima i satima nisam puštao nigde od sebe, tu u staroj prašnjavoj fotelji, dok sam bio živa knjiga, koju nije moral da čita, žive izgovorene reči nekog školskog gradiva, prenete direktno u njenu svest, bez učenja bez čitanja, od mene, sve moje misli, svo moje znanje, želje i snovi, svi su joj bli oznati, dali je ona u stvari bila mala smrt, andjeo koji je poslat da me dovede na neku drugu stranu, ne znam, večeras ću saznati,jer kada se ugasi ovaj dan ugasiće se i moj život, koji sa njenim odlaskom gubi smisao.Nadam se da ću je sresti u nekom drugom životu, u nekom mračnom svetu, u praznini i samoći pakla, kao jasan i razgovetan glas, u mnoštvu urlika , koji proklinju propast u koju su dospeli, biće mi drago da je čujem, moja mala smrt, koja me je ovde i dovela, koje se više ne plašim, moja mala veverica, sa toplim plavim očima, koju više nikad aneću videti, posle ovog poslednjeg dana, kada me metak odvede negde daleko, gde nikada više neću biti am, možda baš tamo zateknem nju, koja me je izvela iz ovoga sveta, i povela na put, koji tek sada razabirem u tami, u koje se više ne plašim, koje se više stvarno ne plašim, kao nekada kada mi je smrt bila daleka i strana, dok sam gledao meni neke drage ljude kako zakivaju u drveni sanduk te polažu u rupu u zemlji a meni govore da su otišli na nebo, da su se spasli, da će jdnog adana ustati, da će biti a bogom, zašto to nikada nisam razumeo, da a slave , da mu zahvale za ceo proveden život, u gladi, u zii u hladnoći i samoći kakav je moj bio sve do sada, kada sam sa svime moro biti zadovoljan, koji mije uskratio sve, osim nekoliko poslednjih proletnih meseci, moj predsmrtni marš, i Maja kako se smeje, dok u prolazukraj mene, tu negde pored bioskopa Arena, u pola glasa govori, vrativši se nekoliko koraka, profesore,hajde, vodi te Maja negde, nemoj stalno da budeš sam.
U nemogućnosti da opravdam svoj postupak, ne zato što sam nešto učinio, nego naprotiv zato što nisam, onoga dana kada saj je tobož gušio pod jastukom jer nije htela da izbaci žvaku iz usta, kada sam počeo d aje oretvaram u odličnu učenicu, i drugog djaka generacije, nešto se prelomilo u meni, nešto davno, što nikad anisam osećao, uveg trean kao pas, što dalje od oglodane kosti, dali sam se u psa konačneo i pretvorio, ne znam, saznaću uskoro, ako me umesto u kafileriju budu poslednji put, u nekom tužnom braon drvenom sanduku, kada budem sve to ravnodužno posmatrao odozdo ili odozgo, odvezu na gadsko groblje.
Dali ću tada postati čovek, koji nikada nisam bio, neću doživeti da saznam.
Fra Tritemivs
ODAJA IZGUBLJENIH KORAKA
Večeras sam lagao Sanji.Ispričao joj nešto što sam hteo da se desi.Nešto što s enije dogodilo izmedju mene i Maje, a moglo je dase odgodi, u većini slučajeva, i dogadja se , kada odrastao čovek zaboravi ko j ei šta je i postaje nešto što on u stvari najviše mrzi, svoja suprotnost, od nekoga koji treba d aobrazuje, postaje neko koji tu sposobnost koristi da iskorištava.
Sanja je poverovala.Posle sam rekao da to nije moja priča nego priča mog kolege.Pa se i to pravila d averuje.Na kraju sam rekao d aje i laž koja je kao istina izgovorena u stvari laž i na kraju je istina, koja me boli više od svega, postala laž a laž sam pretvorio u istinu u pokušaju da unesem neki smisao u besmisao mog postojanja, u nešto što nikad anisam imao, usamljen kao pas, n adogadjaju na kome bih i sam sebi zavideo, tel, laž ili obmana, ili nevešto smišljena laž koja ima nameru da prikrije pravu istinu, ili moja podsvesna želja, za nekom lepom i dalekom koje više nema i koja više i ne želi da čuje zamene, ako je ikada to i htela, pretvorila se u iščekivanje kraja, ne zato što se nešto izmedju mene i maje desilo, nego naprotiv, nešto što nije, a oboje baš to tvrdimo, u spoju nečega, satkanom od želja, za koje svi znaju da se nikada ne mogu oparati i namotati na klupko konca, tek, priča je krenula o tome, i ona ne može imati sretan kraj.
Na neki način mi je i drago zbog toga.
Šta s eu stvai zapravo dogodilo, možda saznam tek u trenutku dok budem prinosio cev svome čelu, u osećaju da se i to jednom mora dogoditi, jednostavno nije se dogodilo ništa, u pripremi za popravlajnje ocena u Majinoj srednjoj školi, postupio sam kao profesor iz Društva mrtvih pesnika, koji je primenjujući pedagoške metode primerenije postdiplomskim studijama uspeo da od nekoicine dečaka stvori ljude sposobne za život, a neke od njih odvede i u smrt, jer nisu mogli dase suoče a svojoim pravim prirodama i a jasno razlikuju želje njih samih od želja porodice, profesora i okoline, isto se dogodilo i izmedju mene i Maje.
Jednostavno mi je ukrala dušu, ako sam je ikad ai imao, pred sobom sam u početku imao dete sa žvakom u u stima, drečavo obojene kose, koje ništa nije ni naslućivalo o životu a koje sam pretvorio u malu vešticu, željnu znanja i dokazivanja, u čijim rukama sa ubrzo postao igračka, koje je popravlajjući ocene i penjući se po stepenicam a života ubrzo i sama postala profesorica, učeći me d ajednom propušteno nikad ane može d ase vrati, od čega je uostalom atkan i život, povezan čvorovima na mestu pucanja, na kojima uvek ostaje trag.
Koliko malo radosti ima, u svetu u kome je samo smrt izvesna, neizbrisiva, neumitna koja čeka sve nas nekoga pre nekog akasnije ma koliko zatarali oči pred njom ona se nameće sama tu negde na kraju ovoga spisa, kada metakv eć bude u cevi, kada poslednji pt sednem za stolicu, i pogledam nebo koje će i posle mene nekom drugom, nad glavom, svojim oblacima natkriljivati sunce, i kada više nikoga ne bude da ga gleda.
Jedan pogled, jedna reč, nekoliko nedelja ili meseci, u koje je stao ceo jedan život, u samo jeda prazan pogled koji viš nije bio upućen meni toliko prazan kao i d ane postojim, koji čeka d abude upućen nekom drugom, dalekom odavde, koji nije postao zarobljenik virtuelnog sveta,
Meni je samo jedan pogled na kraju bio dovoljan, posle svega davanja, ni toliko, ne znam, možda je i bolje da me nema, negde daleko, negde u drugom svetu, da me nema ni tamo, jer ako i on bude barem belda senka ovoga, biće isto, jer ni ljudi tamo nema pa nema ni boga, samo beskrajna crna površina, dubina, širina kao kad zaklopim oči, sve manje me plaši, a sve više privlači, da budem tamo sam.
Koliko puta sam se radovao novom nebu i novom suncu i svakom danu i svakom novom jutru i na kraju video d aje i to ualud, d aposle toga ne ostaje ništa, samo jedna praznina, bezdana, puna vremena koje odlazi, koje sve proždire i satire, prazna poput njenog današnjeg pogleda, dok sam u njemu postao smo neko u prolazu, neko koji je postojaodavno i daleko, neko kome se izgovore samo prazne reči,znaš li da mi nedostaju naši razgovori, samo razgovor, samo blede senke od izgovorenih reči koje ostaju na zidovima, poput plišane veverice, u koju mi je djavo jednom prilikom pretvorio,kada nisam nmogao jasno da ocenim razliku izmedju nje i igračke dok sam je držao u rukama, iz nekog drugog razloga, dok je satima i satima nisam puštao nigde od sebe, tu u staroj prašnjavoj fotelji, dok sam bio živa knjiga, koju nije moral da čita, žive izgovorene reči nekog školskog gradiva, prenete direktno u njenu svest, bez učenja bez čitanja, od mene, sve moje misli, svo moje znanje, želje i snovi, svi su joj bli oznati, dali je ona u stvari bila mala smrt, andjeo koji je poslat da me dovede na neku drugu stranu, ne znam, večeras ću saznati,jer kada se ugasi ovaj dan ugasiće se i moj život, koji sa njenim odlaskom gubi smisao.Nadam se da ću je sresti u nekom drugom životu, u nekom mračnom svetu, u praznini i samoći pakla, kao jasan i razgovetan glas, u mnoštvu urlika , koji proklinju propast u koju su dospeli, biće mi drago da je čujem, moja mala smrt, koja me je ovde i dovela, koje se više ne plašim, moja mala veverica, sa toplim plavim očima, koju više nikad aneću videti, posle ovog poslednjeg dana, kada me metak odvede negde daleko, gde nikada više neću biti am, možda baš tamo zateknem nju, koja me je izvela iz ovoga sveta, i povela na put, koji tek sada razabirem u tami, u koje se više ne plašim, koje se više stvarno ne plašim, kao nekada kada mi je smrt bila daleka i strana, dok sam gledao meni neke drage ljude kako zakivaju u drveni sanduk te polažu u rupu u zemlji a meni govore da su otišli na nebo, da su se spasli, da će jdnog adana ustati, da će biti a bogom, zašto to nikada nisam razumeo, da a slave , da mu zahvale za ceo proveden život, u gladi, u zii u hladnoći i samoći kakav je moj bio sve do sada, kada sam sa svime moro biti zadovoljan, koji mije uskratio sve, osim nekoliko poslednjih proletnih meseci, moj predsmrtni marš, i Maja kako se smeje, dok u prolazukraj mene, tu negde pored bioskopa Arena, u pola glasa govori, vrativši se nekoliko koraka, profesore,hajde, vodi te Maja negde, nemoj stalno da budeš sam.
U nemogućnosti da opravdam svoj postupak, ne zato što sam nešto učinio, nego naprotiv zato što nisam, onoga dana kada saj je tobož gušio pod jastukom jer nije htela da izbaci žvaku iz usta, kada sam počeo d aje oretvaram u odličnu učenicu, i drugog djaka generacije, nešto se prelomilo u meni, nešto davno, što nikad anisam osećao, uveg trean kao pas, što dalje od oglodane kosti, dali sam se u psa konačneo i pretvorio, ne znam, saznaću uskoro, ako me umesto u kafileriju budu poslednji put, u nekom tužnom braon drvenom sanduku, kada budem sve to ravnodužno posmatrao odozdo ili odozgo, odvezu na gadsko groblje.
Dali ću tada postati čovek, koji nikada nisam bio, neću doživeti da saznam.
Fra Tritemivs
