.Dete
Gledam ta mala, nevina stvorenja, jure za loptom,smeju se, rastu bezbrizno.Mali ljudi.Sta utice na to kakvi ce biti kada odrastu.Genetika, socijalni milje, skola, ? Sve pomalo,...mi roditelji,najvise.Rastu uz nas, mi negujemo te dijamante ciji sjaj zavisi od onoga sto im usadimo, prenesemo,naucimo ih licnim primerom.
U svakom detetu krije se mali covek, sa svojom logikom, osecajem pripadanja, ljubavi.Rastu uz nas, ti mali ljudi,gledaju sta radimo, vise nego sto slusaju nase price…cine nas srecnim.Da li mi njih cinimo srecnim?Da li ih razumemo, ili samo tezimo da kroz njih ostvarimo ponovo sebe i nahranimo sujetu?Zasto ih teramo da sa tri-cetiri godine uce engleski koji ni sami ne znamo, da sviraju klavir koji mi, osim u skupim TV-serijama nismo ni videli,da besomucno udaraju tenisku lopticu reketom tezim od njih samih? Da mozda ne pravimo svoj licni trofej ili ih gledamo kao dugorocnu investiciju koja nam se nekad mora da isplati, da pokrije nase promasaje.Da li stvarno novac moze da nadomesti srecu koju im pruza druzenje sa nama.?Pokusavamo uporno da novcem kompenzujemo ljubav, sve pod izgovorom da nemamo vremena za njih. Njima nije potreban novac, skupe patike,igracke, trebamo im mi, njihovi roditelji, da potrcimo sa njima, sutnemo loptu, pricamo price, slusamo ih. Kad odrastu ono sto pamte i prepicavaju su zajednicki trenuci, saveti, …trude se da sacuvaju sistem vrednosti koji smo im mi usadili dok su nam slepo verovali.…Sve sto traze od nas dok su jos mali je samo malo vremena …nista vise
To dete, brzo poraste, dobije svoju decu….tata postaje deda i tada, tu ljubav za koju nije imao vremena da podari svom detetu pruza unucetu, kao da podsvesno se iskupljuje i priznaje gresku
Gledam ta mala, nevina stvorenja, jure za loptom,smeju se, rastu bezbrizno.Mali ljudi.Sta utice na to kakvi ce biti kada odrastu.Genetika, socijalni milje, skola, ? Sve pomalo,...mi roditelji,najvise.Rastu uz nas, mi negujemo te dijamante ciji sjaj zavisi od onoga sto im usadimo, prenesemo,naucimo ih licnim primerom.
U svakom detetu krije se mali covek, sa svojom logikom, osecajem pripadanja, ljubavi.Rastu uz nas, ti mali ljudi,gledaju sta radimo, vise nego sto slusaju nase price…cine nas srecnim.Da li mi njih cinimo srecnim?Da li ih razumemo, ili samo tezimo da kroz njih ostvarimo ponovo sebe i nahranimo sujetu?Zasto ih teramo da sa tri-cetiri godine uce engleski koji ni sami ne znamo, da sviraju klavir koji mi, osim u skupim TV-serijama nismo ni videli,da besomucno udaraju tenisku lopticu reketom tezim od njih samih? Da mozda ne pravimo svoj licni trofej ili ih gledamo kao dugorocnu investiciju koja nam se nekad mora da isplati, da pokrije nase promasaje.Da li stvarno novac moze da nadomesti srecu koju im pruza druzenje sa nama.?Pokusavamo uporno da novcem kompenzujemo ljubav, sve pod izgovorom da nemamo vremena za njih. Njima nije potreban novac, skupe patike,igracke, trebamo im mi, njihovi roditelji, da potrcimo sa njima, sutnemo loptu, pricamo price, slusamo ih. Kad odrastu ono sto pamte i prepicavaju su zajednicki trenuci, saveti, …trude se da sacuvaju sistem vrednosti koji smo im mi usadili dok su nam slepo verovali.…Sve sto traze od nas dok su jos mali je samo malo vremena …nista vise
To dete, brzo poraste, dobije svoju decu….tata postaje deda i tada, tu ljubav za koju nije imao vremena da podari svom detetu pruza unucetu, kao da podsvesno se iskupljuje i priznaje gresku
