A što krade hranu. Ako živimo više života, garantujem da je u nekom predjašnjem ona bila profi lopov. Tu je prvak sveta. ne postoji ništa što taj pas nije u stanju da uradi ne bi li došla do komadića hrane. Objašnjavali smo, tukli, kaznjavali ali ne vredi. Ona ukrade i sama ode u kaznu. Zna da je kriva ali je to jače od nje. Posle silne ukradene hrane, pomirili smo se činjenicom da sve moramo od nje sklanjati ali visoko i tako da ona ne može da se popne. To što je tanjir sa kolačima na stolu ili na radnom stolu u kuhunji je kao da ste joj odmah dali da pojede. Mora se skloniti tako da ona nikako, ni u jednoj varijanti, ne može da dohvati. A za nju je malo toga nemoguće. Brza, tanka, okretna, skače u vis iz mesta skoro metar i po, skače u dalj za olimpijadu i pored svega toga jako, jako inteligentna. Jednostavno sve nas oponaša. Tako se ona lepo popne na stolicu da dohvati nešto sa stola, vrlo uredno sve pojede, nigde nema fleka ni mrva, pri tom šape nikada ne stavlja na sto. Nakon te akcije od najviše 10 sekundi ostaje samo prazan olizan tanjir i naše mezimče sa punim stomakom.
Neposredno pred bombardovanje Srbije 1999. godine smo prodali stan i preselili se u kuću. Mladja ćera, još dete, kako nije išla u školu zbog te situacije, počne da kuva ne bi li mi pomogla. Napravila je jednog dana lenju pitu. Dete kao dete nije sačekala da se malo ohladi nego je onako vrelu isekla, stavila na veliki tanjir i iznela u dvorište da nam se pohvali. Ja sam se muvala oko cveća, momcu su nešto radili u garaži. Ona spusti pun tanjir vrele lenje pite koja se još pušila na sto i viknu "Gotova je pita, hajde da probate" i vrati se u kuhinju. Ja se posle minuta okrenem i vidim prazan tanjir. Odem kod momaka i kažem "Jel ste vi pojeli svu pitu?" misleći da su na tanjiru bila samo tri-četiri parčeta pa oni smazali sve.
Oni kažu da nisu ni probali. Postade mi jasno gde je pita. Zovem "Mazo, Mazo" a djubre se ne javlja. Sakrila se ispod stola i dovršava poslednje parče. Dete samo što ne zaplače. Mi smo jeli okrajke i hvalili pitu a onaj kreten od kera samo što ne crče tu noć od onolike vrele pite.
Jednom je dohvatila ceo but tek izvadjen iz rerne. Sva sreće moj otac je čuo da je nešto palo, kad tamo Maza ga malo načela (bilo joj je jako vruće). Odseče deda poveće parče tu gde je načela pečenje i dade joj a ostalo uspe da spasi. Tako je Maza ipak dobila pečenje. Da ne veruješ, nije but ni ispao iz pleha. Kako je bio na stolu, tako je na podu. Kako je uspela da ga dohvati niko ne zna I kako je uspela da ga spusti onako teškog na pod……..i to niko ne zna.
Kada smo pravili krštenje bilo je dosta gostiju.Starija ćera je bila u kuhinji i pored nje je stajao oval sa prasetinom vrlo lepo isečenom, sve na jednake kockice.. Maza je prošla pored svih gostiju, ušla u kuhinju, propela se na zadnje šape i tik pored ćere ukrala komad mesa i onda trk napolje. Sin je presretne pri izvodjenju slaloma kroz hodnike, primeni jednu vaspitnu metodu, a ona trčeći proguta onaj komad i samo je obišla krug i vratila se ponovo u kuhinju i opet pored ćere na isti fazon ukrade još jedno parče. Popodne je meni isto to uradila. Bezobrazluk nevidjeni.
Jednom smo na malom stolu u kuhinji ostavili kesu sa pralinama. Bilo je oko 1/2 kg. Bilo je daleko na stolu, nije mogla da dohvati, stolice pored nema da se popne……Ipak, sve je pojela a kako je dohvatila ne znamo. Ostade samo pocepana papirnata kesa. Pa je pila vode, pa tražila napolje, pa opet vode, pa napolje…..Nadula se kao žaba od silne vode koju je popila. Mislili smo da će uginuti ali njoj ništa.Sutradan smo prali tepihe
Pošto jedemo za trpezarijskim stolom i nakod obeda odmah rasklanjamo sudove, ona zna ,da kada se sudovi sklanjaju, je kraj obroka a samim tim i žickanja. E sad, kada nam dodju gosti tanjiri se odmah ne sklanjaju već stoje na stolu, pa se polako jede, pa se priča, pa se opet malo jede. Za nju to znači da sve vreme treba da smara goste moleći za hranu. Stavi gostu glavu u krilo i tiho cvili ili mu stavi šapu na butinu i tako molećivo gleda da retko ko može da joj odoli. A to cviljenje zvuči kao kada mačka jako glasno prede. Svi kažu "Što ne hranite ovog psa, vidi kako moli, sirota dušica?". Kako to kažu tako su gotovi i obradjeni za dalja Mazina maltretiranja. A lepo im govorimo da ne obraćaju pažnju na nju i da će ona kada vidi da nema vajde od njih da se skloni. Ali ne. Sažale se na tu gomilu narandžasto-bele dlake, duge uši sa blago uvijenim loknicama, lepu njušku i tako tužan pogled kada moli da ti se srce cepa. A ona samo čeka da joj se gost obrati pa da ga zbari i šarmira a sve u cilju da dobije neki zalogaj. I ne odvaja se od njega za sve vreme dok traje poseta. Niko ne računa na njenu upornost i pamet, na tu prepredenu narav koja samo smišlja načine da dodje do klope. I znate šta. 95% posetilaca je uhvatila na isti fazon. Neverovatan ker, pravi strateg, proždrljivko koji jede sve osim paradajza. To ne voli. Kao da imamo prase u kući. A ima želudac koji bikvalno može i kamenje da vari.
Kada smo zidali, deda je spremio doručak Maci i majstoru. Stavio deda kecelju, ispržio kobasicu i jaja na oko, napravio salatu, sve onako domaćinski. Zatim je sve to odneo na postavljen sto i izašao napolje da ih pozove. Ali je zaboravio na Mazu koja je samo čekala trenutak. Dok su ova dvojica ušla u kuću ostala je samo salata i čisti tanjiri. Salata je bila od paradajza.
Jela je i ljute paprike, turšiju, kada stavljamo kisele krastavce stalno ih krade, takodje i kupus. Da ne pričam o jabukama, kruškama i kajsijama koje krade čim padnu sa drveta. Ne možeš ni do toga da stigneš od nje. Kako šta opadne tako juriš da pojede. Užas od kera ali samo što se kradje hrane tiče.
Njeni lopovluci su nadaleko poznati. Svi prijatelji i komšije koji nas posećuju znaju za njene sklonosti i to im je jako simpatično. Ne zna se više koliko i kakve hrane je ukrala u svom životu, ali da je mnogo, to je sigurno. Nekoliko puta smo mislili da neće preživeti noć. Kolači, čokolade, voće, sendviči,hleb, pecivo, komplet napunjeni tanjiri su misteriozno i neverovatno brzo nestajali.Otvarala je i ormarić u kome stoje njeni krekeri i jela, jela, jela.
Na kraju krajeva niko nije savršen. Maza je ostala mnogo dobar i prepametan pas ali sa jednom falinkom. Mnogo krade hranu. I sada, ovako matora, dok celog dana kuka kako je bole noge samo vreba momenat da nešto mazne izmedju dva kukanja.
Kada na nju ne obraćamo pažnju krene da stenje, kao jedva hoda, zoveš je a ona kao ne može da ustane, izvrće oči na gore, gleda te tužno. Ti na sve to padneš, uzmeš je u naručje, ljuljaš kao dete i neko samo kaže "klopa", zašuška celofanom, uzme voćku ili krene u kuhinju……..eeee, ona kao metak izleće iz naručja i nije joj ništa. Nikada joj ništa nije falilo ako treba negde da se ide ili da se jede.
Na rodjendanu......sinovljevi drugari su tražili da Mazuljak sedne za sto, što je dama odmah prihvatila
pametni snalažljivko
