Znamenitosti Beograda

[Nina]

Zanimljivosti o Beogradu


-Prve pozorišne predstave u Beogradu odigrane su jednoj od džamija u periodu austrijske okupacije grada i igrale su se komedije da bi se sa nacionalnim buđenjem srpskog naroda, pocetkom 19.veka, javila i ideja o pozorištu kao instituciji, sa ciljem borbe protiv zaostalosti i nepismenosti. Pozorišne predstave su tako „zaživele“ u gradu još tridesetih godina tog veka. Prve predstave prikazane su u magacinu Đumrukane, carinarnice na obali Save, u okviru „Teatra na Đumruku“. U to vreme nisu postojali profesionalni glumci, već su predstave izvodili amateri, odnosno ljubitelji pozorišta.

Odgovarajuća pozorišna zgrada nije postojala, pa su predstave prikazivane na nekoliko različitih mesta. Objekti koji su bili prilagođeni za ovu namenu, osim Đumrukane, bili su i hotel „Kod jelena“, Šopićevo kupatilo, Kneževa pivara, hotel „Srpska kruna“, kao i kafana „Engleska kraljica“. Uglavnom su izvođeni komadi čija je sadržina bila posvećena nacionalnoj prošlosti.

-Prvi semafor u Srbiji postavljen baš u Beogradu 1939. godine na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Takovske ulice. Regulisao je saobraćaj od 7 ujutru do 10 uveće, a od 10 do 11 bilo je uključeno samo žuto svetlo.

-Prvo pivo u Beogradu natočilo se 1834. godine u kafani Manojlova bašta na Zelenom vencu

-Prvi sto za bilijar pojavio se 1834. godine i to baš u kafani Znak Pitanja

-Prvi spomenik podignut je 1848. godine i nalazi se u Karađorevom parku

-Prvi studentski dom na Balkanu, Kralj Aleksandar I je zapravo poznata Lola u ulici Kralja Petra, sagrađena između 1927. i 1928. godine. Posle Prvog svetskog rata ime je promenjeno u Ivo Lola Ribar, a zatim vraćeno u prvobitan naziv.U ulici Svetozara Markovića broj 72 bio je smešten prvi dom za nezbrinutu decu

-Prva bolnica izgrađena je 1868. godine u ulici Džordža Vašingtona. Bolnica je izgrađena na mestu gde je za vreme okupacije bio podignut šator za lečenje ranjenika. Danas se u toj zgradi nalazi Muzej sprske medicine

-Prvu vest o fudbalu objavile su Večernje novosti 1896. godine da je sportsko društvo „Dušan Silni“ odigralo utakmicu na Donjem Gradu kod Kule Nebojša

-Prva sijalica je upaljena na uglu Kolarčeve i Makedonske ulice 1893. godine

-Prva pošta u Srbiji počela je sa radom 7. juna 1840. godine, a nalazila se na Kalemegdanu

-Prvi dvoboj pištoljima odigrao se u Beogradu 1905. godine na proplanku Banovog brda. Maršal dvora Boško Čolak Antić izazvao je na dvoboj urednika lista „Opozicionar“ zbog uvrede časti

-Prvi telefonski razgovor odigrao se 14. marta 1883. godine između vojnog ministra i jednog kapetana

-Prvi McDonalds restoran u Srbiji otvoren je 1988. godine na Slaviji u Beogradu. On je postao i svetski rekorder sa brojkom od čak 2 miliona usluženih gostiju.

 

[PetarSamotnjak]

Prva zemunska gimnazija, osnovana 23. септембар 1858.

 

[Nina]

ZEMUNSKA GIMNAZIJA

Zemunska gimnazija, jedna je od najstarijih obrazovnih ustanova u Srbiji, kulturni spomenik i jedna je od 17 beogradskih gimnazija..
Ova škola osnovana je kao treća gimnazija u Srbiji, posle onih u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, i pola veka nakon otvaranja Velike škole u Beogradu. U vreme kada je Zemun pripadao Austrougarskoj monarhiji, daleke 1858. godine otvorena je dvorazredna Realna škola u zgradi iz 1786. godine. ukazom đakovačkog biskupa Josipa Juraja Štrosmajera. Prve godine rada imala je 21 učenika i jedan razred. Od 1872. godine Zemunska gimnazija ima sva četiri razreda.Učenici su bili deca zanatlija, trgovaca i činovnika, a zvanični jezik škole bio je nemački. Razvoj ove kuće znanja počeo je deceniju kasnije,od Male realke, kako se zvala, do osamdesetih godina 19. veka preko Velike realke iz koje je prerasla u Realnu gimnaziju. Prvi ispit zrelosti posle osmog razreda održan je školske 1900/1901. godine, a zanimljivo je „uputstvo o prisustvu ženskinja k polaganju ispita zrelosti” iz tog vremena.

Gotovo od osnivanja do danas ova ustanova je obeležje grada.U njoj su otvoreni prvi bioskop i aeroklub, a od 1911. godine osnivanjem „Đačke čitaonice” izrasla je u kulturni centar Zemuna. Godinu dana posle osnivanja čitaonice učenici su držali predavanja o mladim pesnicima, kao što je u to doba bio Milan Rakić, onda je na tom mestu osnovan prosvetni klub „Branko Radičević”, pa biblioteka sa čitaonicom i fondom od 27.000 knjiga u kojoj se decenijama održava književno-retorička tribina, koja je ugostila oko sto eminentnih pisaca, profesora univerziteta, književnih kritičara. Oni su u posebnoj povesnici koju ova ustanova čuva upisali svoje utiske.

Nalazi u Gradskom parku u Zemunu, između zgrada osnovne škole i Poljoprivrednog fakulteta, gde inače po tradiciji u amfiteatru maturanti polažu maturski ispit. U neposrednoj blizini je i sportski centar Pinki, kao i osnovna i Srednja muzička škola „Kosta Manojlović“, pravoslavni manastir Sv. Arhangela Gavrila, katolička crkva Sv. Roka, franjevačka crkva. U neposrednoj blizini su i osnovne škole Svetozar Miletić i Majka Jugovića, Dom vazduhoplovstva, Zemunska bolnica i samostan sestara milosrdnica.

Zemunska gimnazija je danas najveća gimnazija u Srbiji, koju pohađa oko 1.300 učenika raspoređenih u 45 odeljenja u četiri smera: prirodno-matematički, društveno-jezički, smer za nadarene za fiziku i smer za nadarene za računarstvo i informatiku

Prvobitni deo današnje zgrade sagrađen je 1879., a izgradio ju je zagrebački arhitekta Nikola Kolar. Ima podrum, prizemlje i dva sprata. Koncipirana je reprezentativno i monumentalno, a oblikovana je u stilu neorenesanse. Glavna fasada sa plitkim središnjim rizalitom posebno je naglašena. Fasade su podeljene u tri pojasa, od kojih je najniži od masivnih kvadera, srednji mirniji, a viši naglašen plastikom. Zgrada je jednotraktnog sistema sa hodnicima prema dvorištu i učionicama prema parku. Svi principi istoricističke arhitekture, kako u kompoziciji, tako i u dekoraciji, dosledno su primenjeni u prostornim i površinskim šemama zgrade.

U Građevinskom odseku Zemaljske vlade izrađeni su 1912. godine planovi za proširenje i dogradnju Zemunske gimnazije i s njom združene Trgovačke akademije. Koncept plana je bio da se zatvori građevinski blok, što je i učinjeno dovršetkom nove zgrade 1916. godine.

Radovi su izvedeni pod nadzorom inž. Sime Ignjatića, a izvodio ih je zidarski i tesarski majstor Mijo Matias iz Osijeka. Zgrada je oblikovana u postsecesionističkom duhu, sa svedenom dekoracijom.. Zgrada predstavlja jedno od prvih izrazitih modernih arhitektonskih dela Starog jezgra Zemuna.

Obe zgrade Zemunske gimnazije predstavljaju svedočanstvo razvoja graditeljstva, školstva i prosvete u Zemunu tokom dva veka i zaštićene su kao jedinstven spomenički kompleks.

U poslednje vreme izvršena je rekonstrukcija fasade starog dela zgrade Zemunske Gimnazije a takođe je završeno i dekorativno osvetljenje.Rekonstrukcija zgrade gimnazije najavljena je oktobra 2018. godine

U Zemunskoj gimnaziji maturirali su: Veliki srpski slikar Sava Šumanović, reditelj Goran Paskaljević, pisac David Albahari, karikaturista Predrag Koraksić, matematičari Vojislav Avakumović, Jovan Karamata, glumice Branka Petrić, Rahela Ferari, muzičar i kompozitor Momčilo Bajagić, političar Aleksandar Vučić, akademik Egon Fekete i Atanasije Puljo, jedan od osnivača Stomatološke službe u Srbiji, samo su neki od poznatih đaka Zemunske gimnazije.
Najcitiraniji naučnik srpskog porekla Gordana Vunjak-Novaković, profesorka Kolumbija univerziteta je bila bivši đak Zemunske gimnazije.
Među profesorima ove škole bio je Vasilije Vince Vujić.
( izvorolitika i wikipedija)

 

[PetarSamotnjak]

Prva ženska realna gimnazija, danas Peta

 

[Nina]

O Prvoj ženskoj gimnaziji ima ceo tekst sa slikama , zamolila bih da se postavljaju slike ili tekst za ono sto nema a toga je jako malo

 

[Nina]

Jedan grad – 15 naziva

Beograd je kroz istoriju dobio mnoštvo imena, i to su:

Singidun – keltsko ime
Singidunum – romanizovano keltsko ime
Beograd – slovensko ime
Biograd na Dunavu – staro hrvatsko ime
Alba Graeca – latinsko ime
Alba Bulgarica – latinsko ime grada tokom bugarske vladavine
Fehérvár – mađarsko ime
Nandoralba – u srednjovekovnoj Mađarskoj do 14. veka
Nándorfehérvár, Landorfehérvár – u srednjovekovnoj Mađarskoj
Weißenburg i Griechisch-Weißenburg – nemačko ime
Castelbianco – italijansko ime
Velegrad – vizantijsko ime
Dar Al Jihad – osmanlijsko ime koje znači Kuća rata
Belgrat – tursko ime
Prinz Eugen Stadt – nacističko ime

i 16. ime – Beli Feniks

Zbog zavidnog geografskog položaja na ušću dveju reka, na samoj raskrsnici trgovačkih puteva između istoka i zapada, Beograd je kroz istoriju napadan 115 puta, a čak 44 puta potpuno razoren i sravnjen sa zemljom. Ipak, posle svega on se uzdizao i gradio, pa ga zbog toga zovu još i Beli Feniks.

 

[PetarSamotnjak]

Bioskop "Slavija" na beogradskoj Slaviji, prvi bioskop u socijalističkom svetu, u kome su prikazvani porno filmovi.

 

[Пилипенда]

Jedan grad – 15 naziva

Beograd je kroz istoriju dobio mnoštvo imena, i to su:

Singidun – keltsko ime
Singidunum – romanizovano keltsko ime
Beograd – slovensko ime
Biograd na Dunavu – staro hrvatsko ime
Alba Graeca – latinsko ime
Alba Bulgarica – latinsko ime grada tokom bugarske vladavine
Fehérvár – mađarsko ime
Nandoralba – u srednjovekovnoj Mađarskoj do 14. veka
Nándorfehérvár, Landorfehérvár – u srednjovekovnoj Mađarskoj
Weißenburg i Griechisch-Weißenburg – nemačko ime
Castelbianco – italijansko ime
Velegrad – vizantijsko ime
Dar Al Jihad – osmanlijsko ime koje znači Kuća rata
Belgrat – tursko ime
Prinz Eugen Stadt – nacističko ime

i 16. ime – Beli Feniks

Zbog zavidnog geografskog položaja na ušću dveju reka, na samoj raskrsnici trgovačkih puteva između istoka i zapada, Beograd je kroz istoriju napadan 115 puta, a čak 44 puta potpuno razoren i sravnjen sa zemljom. Ipak, posle svega on se uzdizao i gradio, pa ga zbog toga zovu još i Beli Feniks.

Подсјети ме, молим те, је ли било у овој теми о најстаријој београдској кући (у Душановој) и најстаријој земунској кући (оној са турским доксатом, на Мухару)?

 

[Nina]

Подсјети ме, молим те, је ли било у овој теми о најстаријој београдској кући (у Душановој) и најстаријој земунској кући (оној са турским доксатом, на Мухару)?

bilo je
https://forum.krstarica.com/threads/znamenitosti-beograda.758146/page-12#post-35674776

https://forum.krstarica.com/threads/znamenitosti-beograda.758146/page-12#post-35689625

 

[Пилипенда]

bilo je
https://forum.krstarica.com/threads/znamenitosti-beograda.758146/page-12#post-35674776

https://forum.krstarica.com/threads/znamenitosti-beograda.758146/page-12#post-35689625

Хух, добро је. Да их није било, морао бих се „прихватити пера” кад сам већ питао.

 

[Nina]

Ako postoji neka znamenitost koju sam propustila slobodno se prihvati pera i napisi..a mozes da prveris da li ima tema putem Pretrage

 

[Пилипенда]

Ма основни је проблем моја лијеност (поготово што кад већ пишем нешто јавно, треба и да то срочим лијепо).
Хтједох неколико пута о београдској мумији, па све као ајде други пут ћу, сад ме мрзи...

 

[Nina]

Ма основни је проблем моја лијеност (поготово што кад већ пишем нешто јавно, треба и да то срочим лијепо).
Хтједох неколико пута о београдској мумији, па све као ајде други пут ћу, сад ме мрзи...

O beogradskoj mumiji nema ništa.Bilo bi lepo da napišeš

 

[Nina]

Tekstilna industrija Beograda

Beograd se tokom 19. veka do početka Prvog svetskog rata postepeno razvijao i menjao svoj lik, tako da je od orijentalne varoši s vremenom postajao moderan srednjoevropski grad. Industrija kao fenomen novog doba jedan je od glavnih indikatora modernizacije svakog društva i nosilac privredne aktivnosti modernog sveta, pa tako i Srbije i Beograda kao njegove prestonice

Industrija je od početka 20.uglavnom je smeštana izvan centralnih delova Beograda, odnosno težila je ka njegovim ivičnim, ređe izgrađenim prostorima. Položaj grada na ušću velikih reka Save i Dunava bio je od izuzetne važnosti za razvoj industrije i to za sve industrijske grane podjednako. Krajem 19. i početkom 20. veka, uz njihove obale, formirali su se istovremeno novi industrijski centri. Jedan je bio duž Topčiderskog druma i na Čukarici, koja se kao potpuno nova oblast grada formirala upravo u tom periodu. Drugi, nastao uz samu obalu Dunava, na Paliluli i Karaburmi.

Prve fabrike tekstila osnovane i podignute na ovom prostoru bile su „Prvo kraljevsko srpsko povlašćeno preduzeće za preradu kudelje i pamuka Alekse Obradovića i Komp.“ u Radničkoj ulici, osnovano 1896. godine, i Fabrika čohe Evgenija Mihela i komp. u Višnjičkoj ulici. Obe ove fabrike činile su osnovu potonjeg koncerna Koste Ilića i Sinova.

Mihelovu fabriku otkupili su 1906. godine sinovi poznatog tekstilca Koste Ilića i nazvali firmu “Srpska povlašćena fabrika vunenih tkanina Koste Ilića i Sinova i Komp“.Početkom 20. veka, tekstilna industrija Srbije je spadala u najrazvijenije industrije u zemlji, a među najuspešnijim fabrikama upravo je bila Koste Ilića i Sinova, koji je imao i filijalu u Leskovcu, kao i akcijsko učešće u drugim korporacijama. Vlada Ilić, Kostin sin koji se u Nemačkoj upoznao sa organizacijom i tehničkim uređenjem tamošnjih velikih tekstilnih fabrika, bio je glavni inicijator za izgradnju velike tekstilne fabrike na Karaburmi u Beogradu. Kupovinom moderno opremljene fabrike Evgenija Mihela i komp. prenete su i sve dobijene državne povlastice na Blagoja, Milana, Sotira i Vladu Ilića, s tim da protokolišu firmu pod nazivom „Fabrika vunenih tkanina Koste Ilića i Sinova i Komp.“ Na taj način je stvorena važna osnova za dalju ekspanziju tekstilne industrije sinova Koste Ilića na čelu sa Vladom Ilićem.

U vreme Prvog svetskog rata, fabrika je dosta oštećena. Po završetku rata, Fabrika vunenih tkanina na Karaburmi brzo je obnavljana od ratnih razaranja sopstvenim novčanim sredstvima, kreditima Narodne banke i delimično nemačkim reparacijama. Uprava Fabrike vunenih tkanina je već 1920. godine pristupila obnovi postojećih postrojenja, a od 1921. otpočela je da sprovodi u delo svoj veliki plan o izgradnji velike moderne fabrike, po ugledu na poznate fabrike vunenih tkanina u Austriji, Mađarskoj i Nemačkoj.

Od sredine tridesetih godina prošlog veka pa do početka Drugog svetskog rata fabrika Koste Ilića bila je glavni vojni i državni snabdevač tekstilnom robom. Aprilsko bomardovanje Beograda nanelo je fabrici velike štete. Međutim, i pored znatnih oštećenja, fabrika nije prekinula rad. Nakon Drugog svetskog rata, na uspostavljenim temeljima i standardima u prethodnih pola veka, u fabrici se nastavila ista proizvodna delatnost, a tehničkotehnološki procesi su usavršavani i građevinski fond je obnavljan. Upravo kontinuitet namene predstavlja jednu od značajnih vrednosti ovog fabrickog kompleksa

Fabrika vunenih tkanina Koste Ilića i Sinova i Komp.“ u novim društvenim i političkim okolnostima počela je rad pod novim nazivom Industrija vunenih tkanina „Oktobarska sloboda“. Već 1944. g. započela je obnova oštećenih delova fabrike. Do prve veće investicije čekalo se skoro deceniju, a podizanje nove predionice vlačenog prediva i taložnika za vodu usledilo je 1957. godine. Od tada pa narednih decenija u fabrici je usavršavana proizvodnja i podizani su novi pogoni. Naziv „Beogradski vunarski kombinat“ fabrika nosi od 1962. godine,

Beogradski vunarski kombinat, lociran uz Višnjičku i Ulicu Vuka Vrčevića, materijalno je svedočanstvo nastajanja i razvoja tekstilne industrije u Beogradu. Kao jedno od najstarijih i najkompleksnijih beogradskih industrijskih preduzeća, imao je veliki uticaj na privredni razvoj Beograda, za šta su najzaslužniji vlasnici i osnivači, članovi porodice Koste Ilića, svakako jedni od najznačajnijih industrijalaca Srbije u prvoj polovini 20. veka. Podizanje fabrike vunenih tkanina uticalo je i na širenje grada ka Višnjici i današnjoj Karaburmi.

Imajući u vidu značaj Beogradskog vunarskog kombinata za privredu Beograda, kao i njegovo postojanje više od jednog veka, očuvani najstariji objekti fabričkog kompleksa predionica iz 1911, predionica i tkačnica iz 1922/1923. godine poseduju izuzetne društvene, kulturno-istorijske i arhitektonsko-urbanističke vrednosti....

 

[Nina]

Vila Vlade Ilića prvog gradonačelnika Beograda

U Venizelosovoj ulici broj 31 (nekadašnja Đure Đakovića) nalazi se vila, koja je bila dom industrijalca i prvog gradonačelnika Beograda Vlade Ilića.Sazidana je u duhu akademizma 1935. godine u tada sirotinjskom kraju, prema projektu dvorskog arhitekte Aleksandra Đorđevića. Ornamentika i skulptoralni ansambli delo su vajara Živojina Lukića. Ovo zdanje sa svečanim ulaznim tremom, jonskim kapitelima, ornamentikom nad prozorima predstavlja jedno od najistaknutijih ostvarenja beogradske međuratne arhitekture.

Vlada Ilić bio je jedan od sinova bogatog industrijalca Koste Ilića. Prema podacima iz 1930. godine imovina ove porodice procenjena je na 40 miliona dinara, dok je rezervni fond iznosio 65 miliona dinara. Godine 1945. porodica Ilić posedovala je čak 15 fabrika u Srbiji i dve u Hrvatskoj. Vlasnik ove vile bio je oženjen unukom bačkog bogataša Laze Dunđerskog, predsednika Srpske banke u Zagrebu. Vlada Ilić bio je dugo predsednik Beogradske industrijske komore, kao i Centralne industrijske korporacije Jugoslavije. Ono po čemu je, takođe, ostao zapamćen jeste i podatak da je bio prvi gradonačelnik Beograda, odnosno predsednik beogradske opštine punih pet godina. Bio je i nosilac ordena Svetog Save, donator izgradnje starog dela VMA, a zemljište Zoološkog vrta darovao je on svojim sugrađanima. Takođe, veliko opštinsko zemljište dao je Društvu Beogradskog sajma za sajmište i pomogao u nabavci novca za izgradnju. Uveo je i nove tramvajske pruge i autobuske linije, uredio parkove i igrališta, smanjio cene električne energije i poboljšao život u gradu u još mnogim segmentima.

Po završetku Drugog svetskog rata Ilićje bio uhapšen kao narodni neprijatelj i ratni profiter, jer je navodno sarađivao sa okupatorom, a rešenjem tadašnjih vlasti oduzeta mu je sva imovina. U takvoj situaciju našao se i na listi za likvidaciju, ali smatra se da ga je od smrti spasao Vinston Čerčil, koji se za njega založio kod Tita. Sedam godina nakon što je pušten iz zatvora zbog bolesti, Vlada Ilićje i umro u stanu kod rođaka.

U prvim posleratnim godinama, porodična vila Vlade Ilića pripala je preduzeću Geraleksport, da bi posle skoro 50 godina Geneks prodao ovu kuću putem oglasa Nenadu Đorđeviću, visokom funkcioneru Jugoslovenske levice. Đorđevićje zatim ovo zdanje poklonio svojoj partiji, pa je ono postalo sedište političara ove ideologije. Međutim, kasnije ova vila postala je predmet sudskih sporova između partijskih kolega. Sporovima oko imovine priključili su se i naslednici prvobitnog vlasnika, a na kraju spor je rešen u Đorđevićevu korist. Danas se u ovoj staroj vili nalazi Admiral klub, hotel sa četiri zvezdice koji ima 17 luksuznih soba i apartmana. U hotelu postoje i tri specijalne sobe sa enterijerima u stilu ruskog i francuskog ampira i u stilu italijanskog baroka.

 

[Пилипенда]

Београдска мумија

Филантроп и мецена Хаџи Павле Риђички, племић од Скрибешћа (1805–1893), током путовања по Египту, купио је у Луксору, „из родољубиве намере” мумију „не за себе, него за српски народ”.

Поклонио ју је Народном музеју у Београду јуна 1888. године. Овај несвакидашњи и редак поклон накратко је, крајем јуна и почетком августа исте године, по први пут био изложен у Народном музеју, тада смештеном у Капетан Мишином здању. Пратећи бројне селидбе националног музеја, мумија је била део његових сталних поставки све до раних 1960-их, када, због промењеног концепта излагања, бива повучена у депо. Народни музеј је мумију, ради проучавања и за потребе наставе, дао на дугорочну позајмицу Филозофском факултету, где се од 1992. године налази у Археолошкој збирци.
Мумију је било могуће збиља видети само од 1893. до почетка Првог светског рата 1914. године када се Народни музеј налазио у приватним кућама Мише Анастасијевића и браће Величковић, на месту данашњег Филолошког факултета. Била је излагана у стакленој витрини, положена у доњи део ковчега, у просторији названој „Сала мумије“.

Могућност да се јавности поново представи ово драгоцено и ретко цивилизацијско наслеђе, веома осетљив и деликатан материјал који захтева посебне и стабилне услове, створена је захваљујући разумевању Градске управе града Београда. Специјална витрина у којој се Београдска мумија од 2012. чува и излаже у одговарајућим условима набављена је средствима Секретаријата за привреду града Београда.
Свеобухватно мултидисциплинарно научно проучавање мумије, ковчега и припадајућих налаза, пружило је мноштво драгоцених информација и дало изузетне и неочекиване резултате. Мумификовани људски остаци, третирани у складу са староегипатском погребном праксом припадају Несмину, свештенику из Ахмима.
Детаљна антрополошка испитивања, допуњена су бактериолошким, ентомолошким и ДНК анализама. Реконструисани су делови картонаже (слојеви тканине грундиране туткалом и гипсом), откривени су нови прилози уз мумију – амулети од злата, лапис лазулија и фајанса, као и огрлица од фајансних перли.

Међу најважније прилоге спада свитак папируса, тзв. Књига мртвих, фасцинантно откриће унутар овоја мумије, приближно испод леве мишице покојника, близу срца.

Урађено је радиолошко испитивање рендгеном и скенером, као и 3Д реконструкција изгледа лица. Извршене су анализе дрвета ковчега, овоја од текстила и смоласте материје и испитивање пигмената којима је осликана картонажа. Ишчитани су и идентификовани хијероглифски натписи на ковчегу. Овим прецизним и неинванзивним истраживањима, која је предводио др Бранислав Анђелковић, утврђено је, између осталог, прелиминарно здравствено стање мумије. Констатована му је пост-остеомијелитична репарација десне лишњаче, док су на кичми присутни знаци спондилозе и сколиозе, мада током живота није био излаган већим физичким напорима. Први горњи десни кутњак извађен му је за живота. ДНК анализом установлјено је да се алели Београдске мумије не разликују од најучесталијих алела садашње људске популације, са изузетком ФЕС (ФПС) гена који је саставни део процеса стварања крвних лоза.
Сви ови подаци, заједно са дефинисаном техником мумификовања, омогућили су датовање у Птоломејски период, негде око 300. године п. н. е.
Покојник је мушког пола, стар у тренутку смрти око 50 година, висине око 165 цм. Руке су му прекрштене на грудима, десна преко леве, а нокти на рукама и ногама су позлаћени.

Очи су замењене вештачким неметалним умецима. Срце, средиште ума по египатским веровањима, остало је у телу, док су плућа извађена.
Мумификовано тело умотано је у бројне слојеве ланених овоја, чија је завршна површина потом премазана смоластом материјом. На отврдлом смоластом слоју видљиви су трагови мрежастог покрова од фајансних перли, као и спорадични отисци прстију древних балсамера.
Од амулета су откривени: један већи и девет мањих џед-стубова од фајанса, два амулета од фајанса са представом тријаде из Озирисовог круга божанстава (Нефтис – Хорус – Изида), уџат-око од полудрагог камена лапис лазулија, богиња Маат и амулет срца од златног лима, као и огрлица од наизменично нанизаних лоптастих и дугуљастих фајансних перли.
Елементи картонаже који су стајали преко мумије сачувани су у фрагментима: украсни цветни овратник са насликаном главом сокола на крајевима, као и прикази богиња Изиде и Нефтис у жалидбеном положају, богиње Нут и мањих божанстава Дуамутефа и Имсетија.
Дрвени ковчег, димензија 182,5x52x42 цм, у којем се налази мумија антропоидног је облика, с подножним постољем које је некада било исписано хијероглифима. Вертикални хијероглифски натписи налазе се и на самом поклопцу.

Ковчег несумњиво потиче са некрополе у Ахмиму, неких 200 км низводно од Луксора, на којој је 1885. пронађена и стела чији је власник идентификован као свештеник по имену Несмин (Онај-који-припада-[богу]-Мину), од оца Џед-Хора и мајке Чаи-Хатхор-Иму, деде Ун-нефера и прадеде Џед-Хора. Сви мушки чланови породице били су свештеници у храму бога плодности Мина, док је Несминова мајка била свирачица систума у том истом храму. Стела се данас налази у Египатском музеју у Каиру.
Поклопац и дно ковчега обликовани су од по једног великог комада тамариксовог дрвета (Тамариx апхyлла), честог у Египту. Додатни мањи уклопни дрвени делови, њих 52, причвршћени су за ковчег помоћу туткала и типлова. И поклопац и дно ковчега имају степенасто обрађене ивице, како би се уклопили један у други. Површина поклопца огрубена је ситним урезима ради бољег пријањања танког платна и гипсане штукатуре. Ковчег је потом полихромно осликан плавом, зеленом, жутом, црвеном, црном и белом бојом. Поједини делови су имали и позлату. Данас је боја сачувана само у траговима. На подбратку је уочена правоугаона рупа за уметање тзв. лажне браде која није сачувана.

Обрве и очи су биле начињене од уметнуте стаклене пасте. Осим плаво обојене перике, позлаћеног лица, натписа и полихромних представа (разазнају се украсни овратник на грудима с крајевима у виду соколових глава, Нут раширених крила на стомачном делу и два симетрично поставлјена Анубиса који леже на светилишту у облику пилона на ножном делу, остатак ковчега је црне боје. Унутрашњост ковчега, са приметним траговима обраде длетом, није осликана. Суптилан израз и благи, готово „давинчијевски“, осмех Несминовог лица указују подједнако на одличну занатску вештину и високо уметничко постигнуће мајстора. На грудном делу, на два места су видлјиви отисци у црвеном воску печатног прстена с грбом породице Риђички.

На средини доњег дела поклопца, вертикално тече двостубачни хијероглифски натпис, познат као 191. поглавлје Књиге мртвих: „Поглавлје о доношењу душе у тело”. Овај изузетно редак цитат, забележен на још свега двадесетак познатих примера, поред осталог каже: „О, ви што односите душу; О, ви што раздвајате сени; О, сви ви богови што владате над живима, дођите, и донесите Несмину душу његову.”

Ко је био Павле Риђички?

Павле Риђички, од Скрибешћа (1805 – 1893)
адвокат, филантроп, добротвор, путник на крај света
Хаџи Павле племенити Риђички Скрибешћански рођен је 1805. године у Мокрину, куда су у доба Марије Терезије из Сенте дошли његови преци. Отац Симеон, житарски трговац, деда Теодор, свештеник и прадеда Лазар, припадали су угледној фамилији која је изнедрила више свештеника, адвоката и официра.
Земљопоседник са племићком титулом и високим образовањем, био је веома активан учесник у културном животу Срба у Пешти. Уписује се за члана Матице српске 1837. године као „Павел Риђичкиј от Скрибешћа, заклети адвокат, Доминиума мариенфелдског пуномоћник, С. Чанадске међе присадатељ“. Павле и његова жена Јелена помажу школовање Корнелија Станковића (1831–1865), првог српског композитора, диригента и пијанисте, који је рано остао без родитеља. Уз њихову помоћ 1850. Корнелије одлази на студије у Беч. „Племенити господин Павле Риђички само из пријатељства према оцу моме примио се мене још у раној младости, те ако сам себи у свету остављен, могао сам учити се вештини у оно доба, кад у нас вештина музике врло је мало вредела.“
Као страсни путешественик, који је „био вечито на путу“, Риђички је походио „још у пређашње доба веће европске вароши, у тежњи, да упозна свет у вишој културној образованости, него што се у нас налази“. Серију својих најдаљих путовања, која су трајала од 1885. до 1888. године, Риђички је предузео у поодмаклом животном добу, од своје 81. до 83. године, „кад се већ људи обично са прекрштеним рукама моле Богу […] да лакше путују на други свет“. Од 1885. до 1887. путовао је по Европи, а од јануара до априла 1888. године по Египту, Доњој Нубији, Палестини, Либану и Сирији. За његова „Писма са далека пута“ Јаков Игњатовић каже да су аутора увела „у ред српских књижевника и то као путописца […] као првог“, који је „брао цвет по цвет, и предао га роду свом, српској књижевности, која себи за то уздарје честитати може“.

У Луксору је Риђички 1888. године купио, како се наводи у дародавном писму, „из родољубиве намере понео из далеке земље […] не за себе, него за српски народ,“ праву египатску мумију у оригиналном ковчегу коју је јула исте године поклонио Народном музеју у Београду.
Умро је у „Вароши Герц /Горица/“ (данас у Италији) 4. новембра 1893, у својој 89. години и „по наредби више политичке власти“ пренесен у Мокрин, где је 10. марта 1894. сахрањен.
Носилац је аустријског ордена Гвоздене круне и српског Таковског крста.

(Текст је у потпуности пренесен са сајта Народног музеја – http://www.narodnimuzej.rs/zanimljivosti/beogradska-mumija.)

 

[Nina]

NOVI BEOGRAD

Opština Novi Beograd je jedina od 17 beogradskih opština
Administrativno, njegov severoistočni deo počinje na desnoj strani Dunava, malo pre ušća Save u Dunav. Nalazi se severozapadno od „starog“ Beograda, sa kojim je spojen putem 6 mostova (Brankov most, Gazela, Stari savski most, Stari, Novi železnički most i Most na Adi). Evropski put E-75 prolazi kroz središte Novog Beograda.

Opština Novi Beograd zauzima površinu od 40,74 km². Glavna fizička osobina Novog Beograda je njegov ravan teren, što predstavlja veliki kontrast starom delu Beograda, koji je izgrađen na 32 brda. Osim Bežanije, svog zapadnog dela, Novi Beograd je izgrađen na površini koja je u osnovi bila močvara. Godinama je na Novi Beograd donošen pesak sa dunavskog Malog ratnog ostrva, sve dok od njega nije preostao mali uski pošumljeni pojas zemlje koji postoji i danas.

Ostale geografske odlike Novog Beograda su poluostrvo Mala Ciganlija i ostrvo Ada Međica, oba na Savi i zaliv Zimovnik, koji okružuje Malu Ciganliju, u kom se nalaze objekti brodogradilišta Beograd. Lesne zaravni Bežanijske Kose se nalaze u zapadnom delu opštine, dok u južnom delu protiče kanal Galovica koji se uliva u Savu.

Od svih beogradskih gradskih opština, Novi Beograd ima najviše zelenih površina, ukupno 3,47 km² ili 8,5 % svoje površine. Najveći površina parkova otpada na park Ušće. Na Novom Beogradu je 2008. godine otvoren Park Republika Srpska.

Prvi urbanistički planovi koji su planirali širenje Beograda na levu obalu Save su napravljeni 1923, ali ih je nedostatak sredstava i ljudstva da se isuši močvarni teren odložio na neodređeno vreme. Beograđanin Petar Kokotović je 1924. otvorio kafanu na Tošinom bunaru koju je nazvao „Novi Beograd“. Posle 1945. Kokotović je bio predsednik mesne zajednice Novo Naselje-Bežanija koja je kasnije izrasla u opštinu Novi Beograd.. Nešto kasnije, 1939, u Zemunu izlazi i prvi broj nedeljnog lista „Novi Beograd“. Na Bežaniji je 1924. izgrađen aerodrom, dok je fabrika Rogožarski izgrađena 1928. Godine 1934. planovi su prošireni na izgradnju urbanog jezgra koji će povezivati Beograd i Zemun, pošto je Zemun administrativno pripojen gradu Beogradu 1929, čime je izgubio status grada. Takođe je podignute most preko Save i uspostavljena je tramvajska linija koja je spajala Beograd i Zemun. Sagrađen je i zemunski aerodrom.

Godine 1938. podignut je kompleks zgrada mesnoj zajednici Staro Sajmište. Na površini od 15.000 km2 su se održavali sajmovi i izložbe čiji je cilj bio da pokažu ekonomski razvoj Kraljevine Jugoslavije. Iste te godine, opština Beograd je potpisala ugovor sa dve danske građevinske kompanije da sagrade novo naselje. Projekat je poveren inženjeru Branislavu Nešiću.

1947 g. izgradnju Novog Beograda započele su omladinske radne brigade. Taj dan se uzima za nastanak Novog Beograda. Zgrade su nicale jedna za drugom, a 1952. je osnovana opština Novi Beograd, a 1955. opština Bežanija je pripojena Novom Beogradu. Godinama je Novi Beograd bio najveće gradilište u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i izvor velikog ponosa za komunističke vlasti koje su nadgledale taj projekat.

Prve zgrade za stanovanje su bili paviljoni blizu Tošinog bunara. Kompleks Studentskog grada je izgrađen u isto vreme da bi se zadovoljile stambene potrebe studenata rastućeg Univerziteta u Beogradu koji su dolazili iz svih delova Srbije.

Druge značajne građevine izgrađene u Novom Beogradu su kongresna dvorana Sava centar, Geneksove kule, sedište Naftne industrije Srbije, sportske i koncertne dvorane Hala sportova i Beogradska arena i hoteli sa 5 zvezdica Kontinental Hotel Beograd i Hajat Ridžensi. Za potrebe učesnika Univerzijade 2009. u Beogradu je izgrađeno Univerzitetsko selo (Belvil). Dan opštine je 11. april, dan početka izgradnje Novog Beograda, a slava Pokrov Presvete Bogorodice, 14. oktobar.

 

[Nina]

 

[Nina]

Skijanje na Avali, 1928. godine, u pozadini se vide ostaci srednjovekovne tvrđave Žrnov.
Prvi skijaški centar u Srbiji nije bio ni Kopaonik, ni Zlatibor, već Beograd.
U prvim decenijama 20. veka ljudi su se skijali na padinama Avale i Košutnjaka.
Od 1936. prestonica je imala dve skakaonice - jednu na Avali od 20, a drugu u Košutnjaku od 40 m.

 

[Nina]

Prvi tramvaj u Beogradu pušten je u saobraćaj 14. Oktobra 1892. godine na trasi od Kalemegdana do Slavije.
Kao pogon koristili su se konji. Prvi tramvaj na električni pogon Beograd je dobio već 1894. godine.

 

[gasimetrija]

PANCEVACKI MOST

Most Kralja Petra Karadjordjevica,Most crvene armije i na kraju Pancevacki most, su imena prvog mosta preko Dunava
i jednog od dva mosta preko Dunava na teritoriji grada Beograda.

Most ima po dve trake u oba pravca za drumski saobraćaj, a predviđen je i za dvosmerni železnički saobraćaj. Trenutno na mostu postoji samo jedan železnički kolosek, iako je drugi postojao nakon izgradnje, kasnije je demontiran.Cela dužina mosta sa betonskim vijaduktom i iznosi 1526,4 m.Glavna konstrukcija mosta duga je 1134,7 m.
Izuzimajući brane na Đerdapu Pančevački most je jedini most preko Dunava koji nije srušen tokom NATO bombardovanja.

Pancevac su gradila nemačka preduzeća Siemens-Baunion GmbH iz Berlina (stubovi) i Deutsch-Luxemburgische Bergwerks- und Hütten-AG (Dortmund) i deo je posleratnih reparacija Srbiji. Prvobitno je trebao da bude samo železnički most sa dva koloseka i konzolom za drumski saobraćaj.

Most je pušten u saobraćaj 10. novembra 1935. pod nazivom Most Nj. V. Kralja Petra II. Svečano ga je otvorio knez-namesnik Pavle Karađorđević.Istog dana je prošao i prvi voz od Beograda ka Pančevu, otvorena je i nova tramvajska pruga Spomenik - Most Kralja Petra II - Novo groblje.

Izgradnja Pančevačkog mosta, tada Most kralja Petra Karađorđevića, najbolje pokazuje stepen napretka tadašnje države jer je most otvoren
samo godinu dana posle Brankovog mosta.

Posle nemačkog napada na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine, komanda jugoslovenske vojske odlučila je da digne u vazduh sva tri postojeća mosta u Beogradu
(dva preko Save i jedan preko Dunava) u noći između 10. i 11. aprila 1941 god. sa namerom da uspori napredovanje Nemaca.

Nemci su Pančevac popravili za svoje potrebe, ali je oštećen tokom bombardovanja 16. aprila i 3. septembra 1944. godine.

Od sedam stubova preživeo je samo jedan, a most je obnovljen 1946. godine. Na izgradnji i raščišćavanju ruševina su učestvovali
i Rusi crvenoarmejci,pa se i danas može čuti da su ono odgovorni što je most traljavo sagrađen.
Kada je konačno završen 29. novembra ,vrpcu je presekao Josip Broz Tito, a preko mosta je prešao prvi voz, 7. novembra iste godine ,kao 11 godina pre toga dok je drumski deo pušten u saobraćaj za najznačajniji praznik ondašnje Jugoslavije 29. novembar.Traku je presekao Jospi Broz Tito i dao mu ime most Crvene armije ,ali je među Beograđanima zauvek ostao naziv Pančevački most.

Poslednja velika sanacija na Pančevačkom mostu izvodila se davne 1965. godine. U međuvremenu izvodili su se radovi samo na popravkama i manjim sanacijama.
Saobraćajni institut CIP je 2007. godine uradio projekat potpune sanacije Pančevčkog mosta, koji je samo delimično realizovan jer su 2008. izvođeni radovi na sanaciji stubova i glavnih nosača.

Svi se sećamo nenormalnih gužvi u leto 2012. godine kada je propao jedan segment na Pančevačkom mostu zbog požara ispod prilazne konstrukcije sa beogradske strane
i kada su oštećena dva stuba.Krajem nevembra 2014. godine Pančevački most je tokom noći bio zatvaran za saobraćaj kako bi naši i ruski stručnjaci za železnicu ispitali njegovo stanje pod nultim opterećenjem. Testiranje je pokazalo da je most stabilan i da je moguća izgradnja drugog koloseka, koja će se finansirati ruskim kreditom.

2016.godine uradjena rekonstrukciji nadvožnjaka preko Zrenjaninskog i Pančevačkog puta, u blizini Pančevačkog mosta. Izgradnja nadvožnjaka je deo Aneksa 1 osnovnog ugovora iz ruskog državnog kredita, koji se odnosi na izgradnju novog drugog koloseka sa novom kontaktnom mrežom i signalizacijom, kao i izgradnjom novih staničnih perona na deonici od Pančevačkog mosta do Glavne stanice u Pančevu, na pruzi Beograd centar - Pančevo glavna - Vršac - Državna granica sa Rumunijom.
Danas je Pancevacki most uglavnom poznat po čestim gužvama i stalnim popravkama.

Malo sam istrazivala...dodala bih da je Olja Ivanjicki nasa slikarka, dala resenje za novi most preko Dunava, koji bi spajao naselje Kotez i Dorcol.
Predivno moderno i apstraktno resenje, asimetricnog sklopa. Postavicu tu fotografiju ako je nadjem na netu...

 

[gasimetrija]

PANCEVACKI MOST

Most Kralja Petra Karadjordjevica,Most crvene armije i na kraju Pancevacki most, su imena prvog mosta preko Dunava
i jednog od dva mosta preko Dunava na teritoriji grada Beograda.

Most ima po dve trake u oba pravca za drumski saobraćaj, a predviđen je i za dvosmerni železnički saobraćaj. Trenutno na mostu postoji samo jedan železnički kolosek, iako je drugi postojao nakon izgradnje, kasnije je demontiran.Cela dužina mosta sa betonskim vijaduktom i iznosi 1526,4 m.Glavna konstrukcija mosta duga je 1134,7 m.
Izuzimajući brane na Đerdapu Pančevački most je jedini most preko Dunava koji nije srušen tokom NATO bombardovanja.

Pancevac su gradila nemačka preduzeća Siemens-Baunion GmbH iz Berlina (stubovi) i Deutsch-Luxemburgische Bergwerks- und Hütten-AG (Dortmund) i deo je posleratnih reparacija Srbiji. Prvobitno je trebao da bude samo železnički most sa dva koloseka i konzolom za drumski saobraćaj.

Most je pušten u saobraćaj 10. novembra 1935. pod nazivom Most Nj. V. Kralja Petra II. Svečano ga je otvorio knez-namesnik Pavle Karađorđević.Istog dana je prošao i prvi voz od Beograda ka Pančevu, otvorena je i nova tramvajska pruga Spomenik - Most Kralja Petra II - Novo groblje.

Izgradnja Pančevačkog mosta, tada Most kralja Petra Karađorđevića, najbolje pokazuje stepen napretka tadašnje države jer je most otvoren
samo godinu dana posle Brankovog mosta.

Posle nemačkog napada na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine, komanda jugoslovenske vojske odlučila je da digne u vazduh sva tri postojeća mosta u Beogradu
(dva preko Save i jedan preko Dunava) u noći između 10. i 11. aprila 1941 god. sa namerom da uspori napredovanje Nemaca.

Nemci su Pančevac popravili za svoje potrebe, ali je oštećen tokom bombardovanja 16. aprila i 3. septembra 1944. godine.

Od sedam stubova preživeo je samo jedan, a most je obnovljen 1946. godine. Na izgradnji i raščišćavanju ruševina su učestvovali
i Rusi crvenoarmejci,pa se i danas može čuti da su ono odgovorni što je most traljavo sagrađen.
Kada je konačno završen 29. novembra ,vrpcu je presekao Josip Broz Tito, a preko mosta je prešao prvi voz, 7. novembra iste godine ,kao 11 godina pre toga dok je drumski deo pušten u saobraćaj za najznačajniji praznik ondašnje Jugoslavije 29. novembar.Traku je presekao Jospi Broz Tito i dao mu ime most Crvene armije ,ali je među Beograđanima zauvek ostao naziv Pančevački most.

Poslednja velika sanacija na Pančevačkom mostu izvodila se davne 1965. godine. U međuvremenu izvodili su se radovi samo na popravkama i manjim sanacijama.
Saobraćajni institut CIP je 2007. godine uradio projekat potpune sanacije Pančevčkog mosta, koji je samo delimično realizovan jer su 2008. izvođeni radovi na sanaciji stubova i glavnih nosača.

Svi se sećamo nenormalnih gužvi u leto 2012. godine kada je propao jedan segment na Pančevačkom mostu zbog požara ispod prilazne konstrukcije sa beogradske strane
i kada su oštećena dva stuba.Krajem nevembra 2014. godine Pančevački most je tokom noći bio zatvaran za saobraćaj kako bi naši i ruski stručnjaci za železnicu ispitali njegovo stanje pod nultim opterećenjem. Testiranje je pokazalo da je most stabilan i da je moguća izgradnja drugog koloseka, koja će se finansirati ruskim kreditom.

2016.godine uradjena rekonstrukciji nadvožnjaka preko Zrenjaninskog i Pančevačkog puta, u blizini Pančevačkog mosta. Izgradnja nadvožnjaka je deo Aneksa 1 osnovnog ugovora iz ruskog državnog kredita, koji se odnosi na izgradnju novog drugog koloseka sa novom kontaktnom mrežom i signalizacijom, kao i izgradnjom novih staničnih perona na deonici od Pančevačkog mosta do Glavne stanice u Pančevu, na pruzi Beograd centar - Pančevo glavna - Vršac - Državna granica sa Rumunijom.
Danas je Pancevacki most uglavnom poznat po čestim gužvama i stalnim popravkama.

predlog Olje Ivanjicki za novi most preko Dunava. Meni se bas dopada.

 

[Nina]

Zanimljivosti o Beogradu 2

Najkraća ulica u Beogradu iznosi svega 12 metara i to je Lovačka ulica na Čukarici. Drugo mesto zauzima ulica u Zemunu, zove se Tesna ulica i duga je 15 metara

Za vreme turske vladavine Beograd je imao čak 273 džamije. Do danas je sačuvana samo Bajrakli džamija koja se nalazi Dorćolu u ulici Gospodara Jevrema

Beograd ima ukupno 23 kapije u gradu od kojih 17 pripada Kalemegdanskoj trvđavi

Najstarija sačuvana kuća u Beogradu sagrađena je davne 1724. godine i nalazi se u ulici Cara Dušana

Verovali ili ne, već 120 godina se na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu čuva egipatska mumija koja potiče iz 300. godine p.n.e.

1892. godine pri kopanju temelja za Bajlonijevu pivaru u Cetinjskoj ulici, otkopana je lobanja neandertalske rase, a za koju se smatra da je iz doba ranog paleolita. Takođe 30tih godina prošlog veka u Skadarliji je nađena lobanja za koju se veruje da je stara 40 do 70 000 godina.

1904. godine pokrenut je svima poznat list Politika i to baš u kafani Tri Šešira u Skadarliji

Jedina zvanična trka formula održala se u toku Drugog svetskog rata u Beogradu. 3. Septembra 1939. godine u čast rođendana kralja Petra, a vožena je oko Kalemegdana.

 

[Пилипенда]

Корида на Ташу

На нету се често може наћи да је корида на Ташу 1971. била „једина корида ван Шпаније”. Далеко од тога да је то била једина корида ван Шпаније, али је сасвом могуће да је била једина у којој је публика масовно навијала за – бикове!

 

[PetarSamotnjak]

KNJIŽARA "PAVLE BIHALJI"

U današnjoj ulici Kralja Milana, nekada Maršala Tita, kod Beogradjanke, nalazila se slavna Nolitova knjižara „Pavle Bihalji“, koju su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka vodili pisci, izmedju ostalih Velimir Ćurguz Kazimir i Simon Simonović, i u koju su navraćale najpoznatije ličnosti iz kulture.

Iznad knjižare se nalazio stan Branka Ćopića, i danas prazan zbog sporova naslednika, iako ga je Branko Ćopić ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

U naletu divlje privatizacije, sprovodjene po Zakonu koji nije pravio razliku izmedju kulturnih institucija i fabrika donjeg veša, Nolit je privatizovan i ubrzo ugašen, a Nolitove knjižare na najprestižnijim lokacijama postale su butici.

I knjižaru „Pavle Bihalji“ zadesila je takva sudbina.