Znamenitosti Beograda

[PetarSamotnjak]

LETNJA POZORNICA U TOPČIDERU

 

[Nina]

Bilo bi jako lepo da se pored slike napiše i tekst, jer za to i služi ova tema, da tekstom informiše

 

[PetarSamotnjak]

PICIN PARK

Decenijama se "Picin park", mesto na kome su radile jeftinije prostitutke,nalzio kod Ekonomskog fakulteta.
Sada je premešten na novu lokaciju, kod hipermarketa blizu Ade Ciganlije.

 

[Nina]

Pogledajte prilog 1007807

LETNJA POZORNICA U TOPČIDERU

LETNJA POZORNICA U TOPČIDERU

Povod za izgradnju Letnje pozornice u Topčideru, bilo je održavanje Petog kongresa Komunističke Partije Jugoslavije, koji je planiran za jul 1948. godine.

Podignuta je u starom napuštenom Mašinom majdanu koji se nalazio između Topčiderskog parka na jugu i rezidencijalne četvrti na severu. Pozornica je sagrađena na tlu nekadašnjeg kamenoloma. Ovaj kamenolom je spomenik geološkog nasleđa i tvrdi se da je na tom delu veliki broj ostataka Panonskog mora, starosti oko 50 miliona godina.

Tvrdi se da je tadašnji kamenolom bio korišćen za izgradnju konaka Kneza Mihajla, popločavanje puteva, ali i za izgradnju prvih čuvenih vila na Dedinju, kao i topčiderskih vila.

Za idejno rešenje pozornice bio je zadužen arhitekta Rajko Tatić. Pozornica je trebalo da bude dovoljno prostrana da se na njom može smestiti scenografija, simfonijski orkestar, te da se obezbedi dovoljno prostora za folklorne i baletske igre.

Izgradnja pozornice prema Tatićevom rešenju počela je u maju 1947. godine, a bilo je predviđeno da ima kapacitet od 2.000 mesta, pozornicu površine 800 kvadratnih metara. Uz nju se nalazio deo i čitav kompleks zgrada - restoran za publiku, hotel za gostujuće umetnike, terase za igru, te upravne zgrade. Tu se nalazile i biletarnice, nadstrešnice za sklanjanje publike u slučaju kiše, poslastičarnica, veštačko jezerce i igralište za decu.

Jedna od polaznih tačaka projekta bilo je očuvanje prirodnog okruženja, a ispostavilo se da je udubljenje u steni koje je izabrano za mesto za pozornicu posedovalo dobru akustiku. Pošto je pozornica sa tri strane bila okružena prirodnom stenom, izgrađen je čitav niz tunela i kula kako bi se obezbedilo funkcionisanje scene. Za smeštaj orkestra bilo je predviđeno udubljenje koje se nalazi ispod nivo scene i gledališta.

Samo gledalište izdignuto je iznad nivoa podnožja bivšeg majdana i do njega se dolazi preko dva stepeništa, koja su smeštena sa leve i desne strane pozornice. Galerije gledališta postavljene su tako da prate prirodni reljef scene i do njih se dolazilo posebnim stepeništem ispod njih je smeštena garderoba za glumce. Poseban tunel vodio je do dve kule koje su služile za smeštaj reflektora i prateće svetlosne opreme, kao i za izlazak na scenu. Iznad dela gledališta postavljena je i nadstrešnica, a tu se nalazila i projekciona sala.

Ispod pozornice nalaze se arkade u kojima je bilo predviđeno da bude smešten i bife, kao i pokretna kapija koja zatvara scenu i poseban sistem za zatvaranje gledališta u slučaju kiše, ali to nije realizovano. Tek u prethodnim decenijama se pristupilo uređenju restorana i prostora za zabavu ispred njega.

Posle svog otvaranja 1947. godine, pozornica je neko vreme služila kao letnja pozornica na kojoj su izvođene brojne operske predstave, neke od njih po prvi put izvedene na otvorenom u Beogradu. Tokom decenija prelazila je iz ruku u ruke raznih sekretarijata i vremenom gubila svoj sjaj. Zvanično je zatvorena već 1975. godine i prepuštena zubu vremena. Privatizacija i denacionalizacija, donele su novu nadu da će ponovo oživeti, što se i desilo pre nekoliko godina. Prostor arkada je prepušten restoranu, dok je scena donekle obnovljena i na njoj se povremeno održavaju kulturni događaji.

 

[Nina]

Beogradske priče

Jedna od centralnih beogradskih zgrada na današnjem Trgu republike (do 1945. zvao se Pozorišni trg), koja ga i formira zajedno sa Narodnim muzejem i Narodnim pozorištem, moderna i svedena “Palata Riunione” bila je mesto u kome je do 6. aprila 1941. godine – carovala nemačka špijunaža, kakopiše kaldrma..

To je bila zgrada Ferkersbiroa – Saobraćajnog (“turističkog”) ureda Hitlerovog Trećeg rajha.
Ferkersbiro je otvoren 1934. godine, a četiri godine kasnije njime rukovodi Karl Kraus, budući šef Gestapoa za Beograd.

U sve većem broju Nemci su se doseljavali u Beograd, najviše po zadatku. Nemačka kolonija narasla sa 137 na 5.000 članova. Na široj teritoriji grada živelo je oko 10.000 domicilnih Švaba, najviše u Zemunu i Pančevu. Svi Nemci koji su živeli u stranim državama bili su učlanjeni u Narodni savez za Nemce u inostranstvu.

Preko tih veza širila se i špijunska mreža, a poseban zadatak imali su “turisti“. Takozvani “Nemački Turistički biro” bio je stanica za Nemce koji bi dolazili da vide lepote naše zemlje. U ovom centru, čiju je delatnost vlast tolerisala, usmeravao se rad putnika angažovanih da na terenu prikupljaju sve informacije od značaja za Treći rajh.

Da je Beograđanima bilo jasno o čemu je reč, najbolje se videlo na demonstracijama 27. marta: ove prostorije su bile prve kamenovane i demolirane na samom početku protesta.

Istovremeno, ista sudbina je snašla i biroe u Pančevu i Zemunu. Prvi Srbi koji su bili obešeni i streljani u Pančevu odmah po ulasku nacista, sredinom aprila 1941. bili su upravo oni koji su zapamaćeni od strane komšija Folksdojčera da su tog dana na demonstracijama učestvovali u demoliranju biroa u ovom mestu.

 

[Andrej Bolkonski]

Palata se zvala Reunione,po jednom ostrvu u Tihom okeanu.Posle drugog svetskog rata,u toj palati se nalazio najluksuzniji bioskop u beogradu.Sa druge strane palate,okrenute prema Narodnom muzeju,nalazilo se pozoriste za mlade,Bosko Buha,koje se na zalost renovira vec dvadesetak godina i nikako
da se to renoviranje zavrsi,na zalost citavih generacija mladih.Zgrada narodnog muzeja,bila je Hipotekarna banka,a posle rata u nju je useljen muzej Kneza
Pavla Karadjordjevica,koji se do rata,nalazio u zgradi starog dvora,u koji se uselilo Izvrsno Vece republike Srbije.Danas,u zgradi tog Dvora,nalazi se Predsednistvo Republike Srbije.....P.S. Ime bioskopa u zgradi palate Reunione bilo je Jadran i postojao je sve dok devedesetih godina proslog veka,nisu zatvorene sve bioskopske sale u Beogradu......

 

[PetarSamotnjak]

BEZISTAN

NA mestu gde se od 1870. godine nalazio hotel "Pariz", posle Drugog svetskog rata, u samom srcu prestonice, u pasažu koji spaja Trg Nikole Pašića i Terazije, projektovan je i sagrađen Bezistan, sa idejom da prolaz bude kulturni i turistički centar Beograda.

Nekada zamišljen kao pokriveni trg, danas predstavlja oronulo zdanje sa ižvrljanim stubovima, neuglednim lokalima i oštećenim pločnicima. Lepota centralne fontane sa bronzanom skulpturom koja je rekonstruisana pre nekoliko godina, ne može da dođe do izražaja zbog okoline, a natpis ispred banke "Oprez - pada fasada", svedoči da ni bezbednost prolaznika nije zagarantovana.

Većina radnji u pasažu ima višedecenijsku tradiciju, pre svih prodavnica sa dresovima i "Soko-Štark", ali su se u međuvremenu doselili i menjačnica, lokal brze hrane, već pomenuta banka...

Vlasnici, međutim, nisu zadovoljni izgledom Bezistana. Preduzetnici, koji su lokale iznajmili od Agencije za poslovni prostor uglavnom na neodređeno, spremni su da zajedno sa gradskim vlastima renoviraju prolaz.

- Zaposlena sam u radnji koje se sećam još kao dete kada sam prolazila ovuda - tvrdi zaposlena u jednoj od bezistanskih prodavnica. - Prostor je veoma lep i žalosno je što se nalazi u tako lošem stanju.

O Bezistanu najviše brinu radnici JKP "Zelenilo Beograda" koji redovno čiste smeće, skidaju oglasne materijale koji se lepe po zidovima i stubovima pasaža, ali njihova briga nije dovoljna.

- Ideja sa uličnim prodavcima koji nude unikatan nakit, štrikane proizvode i suvenire je dobra, ali nemaju adekvatne tezge, pa dodatno urušavaju izgled prolaza. Grad bi trebalo da im obezbedi minimum prostora za rad - tvrdi jedan dugogodišnji zakupac. - Tokom devet godina kako iznajmljujem lokal uslovi su bili uvek loši. Kada padne fasada niko nije nadležan da je skloni sa poda, osvetljenje često ne radi, a prolaznici konstantno šaraju zidove.

SREĐIVANJE FONTANE 80.000 EVRA

ARHITEKTA Vladeta Maksimović prostoru je dao moderan izgled kružnog trga sa mrežastim krovom. U sredini je fontana ukrašena bronzanom skulpturom čuvenog jugoslovenskog umetnika iz 20. veka Aleksandra Zarina - "Devojka sa školjkom".

Za renoviranje fontane grad Beograd je 2011. uložio oko osam miliona dinara. Očekivalo se tada da će Bezistan vratiti staru slavu, ali jedini kulturni događaj koji je organizovan u pasažu bio je koncert povodom otvaranja fontane.

DISKOTEKA NA MESTU "MEKA"

POSTOJI i Bezistan kojeg danas nema. Počev od verovatnog prvog "instant aparata" za fotografisanje, preko radnje u kojoj su se kupovale majice sa amblemima omiljenih rok grupa, do diskoteke koja se nalazila u podrumu današnjeg "Mekdonaldsa".

Jedno od omiljenih sastajališta Beograđana otvoreno je 1980. godine i odudaralo je od svih tada popularnih mesta. Radilo je kao klasičan densing klub sve do 1989. godine, u njemu su nastupale Zana, Aske, Viktorija...

"KOZARA" BILA ZAŠTITNI ZNAK

ZAŠTITNI znak Bezistana bez ikakve dileme decenijama je bio bioskop "Kozara", najpopularniji u prestonici.

Mesto na kojem se za projekcije uvek tražila karta više, potpuno je renoviran osamdesetih godina prošlog veka, nekoliko puta je menjao vlasnika, pre nego što je zbog neuspešne privatizacije zatvoren 2003. godine.

Konačno, u požaru maja 2012. izgoreo je dobar deo unutrašnjosti.

NA TURSKOM - BAZAR

BEZISTAN je reč turskog porekla koja označava bazar, tržnicu ili trgovačku kuću u njemu, mesto za trgovinu, uglavnom pokriveno sa više kupola ili bačvastim svodom.

 

[Platin]

Луфтханза је летела свуда где је могла. Цело особље те фирме је било и у државној служби (то нису рекли јавно). Када су негде летели, нису се баш држали исте трасе, него су ишли мало лево, мало десно... и бесомучно фотографисали.
Прикупљени материјал је коришћен од 1939. на даље.

Не би ме изненадило да су у Саобраћајном бироу бирали шта треба да фотографишу.

 

[Nina]

Parižani imaju Per Lašez, a Beograđani Novo groblje

Imena velikih i značajnih ličnosti iz srpske istorije kojima je Novo groblje večno počivalište duga je i stalno se dopunjuje. Ovo mesto u Ruzveltovoj ulici već više od 130 godina na jedinstven način beleži i pamti sve događaje iz burne istorije Beograda, ali i cele Srbije.

- Novo groblje u Beogradu nije samo “groblje” – počivalište pokojnika, već mesto nadgrobnih spomenika od kojih su mnogi visoke umetničke vrednosti. Radili su ih srpski, jugoslovenski I strani značajni vajari – Đorđe Jovanović, Ivan Meštrović, Sreten Stojanović, Petar Palavičini, Lojze Dolinar, Toma Rosandić, Nebojša Mitrić… sem toga, ono je i svojevrsna učionica istorije zbog mnoštva grobova znamenitih istorijskih ličnosti, i memorijalnih celina – grobalja i kosturnica vezanih za istorijske događaje – objašnjava Neda Kovačević koja je zbog svog specifičnog hobija dosta vremena provela na ovom mestu.

Naime, ova Beograđanka poslednjih nekoliko godina radi na popisivanju svih prestoničkih spomenika, a značajan deo te celine predstavljaju i oni koji se nalaze upravo na Novom groblju u Ruzveltovoj ulici.

Groblje je nastalo 1886. godine kao treće prestoničko groblje za sahrane hrišćana. Prvi put je ubeleženo na planu Beograda iz 1884. godine, na mestu na kome se i danas nalazi.

Imena velikih i značajnih ličnosti iz srpske istorije kojima je Novo groblje večno počivalište duga je i stalno se dopunjuje. Tu su glumci Mija Aleksić i Pavle Vuisić, književnici Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, vojvode Živojin Mišić i Radomir Putnik, političari Nikola Pašić i Zoran Đinđić…

Prvi memorijalni spomenik na Novom groblju je bio Srpska kosturnica izgrađena 1907. godine u kojoj su sa Starog tašmajdanskog groblja, kod crkve Svetog Marka, preneti posmrtni ostaci ratnika iz srpsko-turskih srpsko-bugarskog rata. Ipak, svakako jedan od najupečatljivijih spomenika je Spomen kosturnica srpskih ratnika od 1912. do 1918.

- Ovaj spomenik-kosturnica podignut je na prostoru ranijeg srpskog vojničkog groblja. U kosturnicu su preneti i zemni ostaci izginulih ratnika u vreme Balkanskih ratova. Monumentalni monolit spomenika nad kosturnicom simbolizuje snagu naroda koja je istaknuta u vidu dvoglavog kamenog belog orla. Pod njegovim nogama ležI orao na položenim zastavama, izliven u crnoj bronzi. Na vrhu stene je vojnik, pobednik, spreman da puškom u ruci brani svoju otadžbinu, koju simboliše visoko podignuta zastava – priča Neda Kovačević i dodaje da knjiga sa imenima sahranjenih u kosturnici beležI 3529 identifikovanih I 1074 neindentifikovanih ratnika.

Posebnu znamenitost Novog groblja čine vojnička groblja gde su sahranjeni kako pripadnici srpske i savezničkih armija tako i italijanskih, austrougarskih i bugarskih snaga. Neda naročito ističe spomenik “Ruska slava”.

– Spomenik “Ruska slava” predstavlja kriptu-postament na kojem stoji figura anđela-pobednika s mačem. U kriptu su prebačeni ostaci 387 oficira i vojnika ruskog ekspedicionog korpusa, koji su poginuli 1916 -1918. godine na Solunskom frontu, gde se ruska vojska borila rame uz rame sa srpskim i francuskim vojnicima. Takođe, tu je sahranjeno 136 oficira i vojnika dve ruske artiljerijske brigade, koji su branili Beograd tokom opsade austro-ugarske i nemačke vojske. Ovde je pohranjen i prah četiri ruska vojna zatvorenika, koje su streljali Austrijanci u Goraždu zato što su odbili da utovare municiju za front, kao i dva mornara s broda “Tiraspolj“, poginulih u luci kod Kladova, i još oko sto ruskih vojnika preminulih u bolnicama okupirane Srbije 1915-1918 – ističe Neda Kovačević.

Dve zasebne celine na Novom groblju predstavljaju groblje boraca NOR-a i Aleja zaslužnih građana.

Ipak, možda još i više od ovih “zvaničnih” delova groblja, Novo groblje već 130 godina predstavlja jedna ogroman, jedinstveni spomenik svih onih običnih, “malih” Beograđana koji su u proteklim decenijama živeli na ovim prostorima. A oni nisu zaslužili zaborav.
( zabavnik-istorija)

 

[Nina]

Spomenik Vojvodi Mišiću

 

[PetarSamotnjak]

Пирамида испред зграде Српске академије наука и уметности

Пирамиду испред зграде Српске академије наука и уметности је 1995. поставио Град Београд. Има четири стране. На две су наведене географска дужина и ширина тачке на којој се налази пирамида, потом надморска висина и убрзање земљине теже у тој тачки.

Претходник те пирамиде је била такође пирамида, у непосредној близини, један век раније, на врху Капетан Мишиног здања, где су биле обележене стране света. Пошто је та зграда била тада највиша у Београду, са ње су ватрогасци осматрали Београд.

 

[Andrej Bolkonski]

Interesantno je koliko gradsko rukovodstvo beograda,nema sluha za prave vrednosti koje cine najuzi centar Beograda.Bezistan je bio,i mogao bi i na dalje da bude,dragi kamen u strukturi centra glavnog grada.Daju se milioni i milioni za grdnju Beograda na vodi,dela grada,koji NIKADA nece postati deo centralne
gradske zone.Bezistan je prelepi deo centra grada,ali sadasnja struktura ljudi koji upravljaju njim,nije u stanju,zbog daltonizma,da shvati sta bi znacilo
jedna akcija renoviranja bezistana.Njegovu lepotu,ne vide,ni Glavni arhitrkta grada,ni kratkovidi za lepotu urbanistickih vrednosti,pod gradonacelnik drug Vesic.
Steta,moramo cekati smenu gradskih vlasti,da za Gradonacelnika dodje pravi covek na pravo mesto,a da Vesic i Radojicic,odu u ropotarnicu.........

 

[Nina]

Vojni bunker na Kalemegdanu

Vojni bunker na Kalemegdanu bio je jedan od odbrambenih objekata bivše Jugoslovenske narodne armije, koji je građen kao strogo čuvana tajna. Bunker nije slučajno izgrađen na Kalemegdanu. Naime, kada je počela gradnja bunkera, 1948. Kalemegdan je bio vojni objekat, zatvoren za civile tako da niko u Beogradu, izuzev visokih vojnih zvaničnika, nije znao da je on sagrađen na jednom od najvidljivijih delova Beogradske tvrđave. Čitavo mesto, i danas izgleda kao obično brdo i svih godina njegovog postojanja niko ga nije primećivao. Tako je ova strogo čuvana vojna tajna sve do 2008. godine bila nepoznata srpskoj javnosti. Čak i danas, nakon više od šest decenija od burnih događaja, ventilacija u bunkeru još uvek savršeno radi, temperatura je stalna, a tu su i originalni kanistri za vodu pojedinačne zapremine 200 litara koji su braniocima Beograda mogli da obezbede dovoljno vode za piće i higijenu za nekoliko nedelja.

 

[Nina]

Najviša kuća na Slaviji u ondašnjem Beogradu

Prvi MekDonalds u istočnoj Evropi otvoren je upravo u Deligradskoj ulici u Beogradu

Kuća u kojoj je smešten ovaj američki lanac brze hrane, nekada je bila najviša kuća na Slaviji i prva građevina koju je arhitekta Dimitrije T. Leko u Beogradu sagradio. On je veći deo života proveo u Evropi, gde se i školovao, a u Beograd je došao sa željom da na beogradske ulice donese malo evropske arhitekture.

Čuveni trgovac Đorđe Vučo je bio među prvima koji je naselio nekada prazan beogradski kraj Slaviju. Zadatak za projekat kuće poverio je upravo arhitekri Dimitriju Leku, koja je projektovana u neoklasicističkom maniru, sa primesama renesansnih stilskih motiva.

Ova kuća interesantna je i po svim njenim stanovnicima. Tako je, jedan od slavnih stanara bio sin trgovca Đorđa Aleksandar Vučo, poznati pisac i nadrealista.

Takođe, jedan od slavih stanara bio je i de Atanasije Puljo, stomatolog koji se smatra osnivačem stomatološke prakse u Srbiji. I dalje u ovoj kući stoji posveta: „Ovde je živeo rodoljub profesor dr Atanasije Puljo, specijalista zubnog lekarstva, osnivač hirurgije lica i vilica, preteča Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu“. Atanasije Puljo nažalost poginuo je upravo ispred ove kuće, kada ga je zgazio sovjetski vojni kamion. Nakon toga, ova kuća postala je među Beograđanima poznata i kao Puljina kuća.

U novijoj istoriji, ova kuća bila je direktna meta tokom uličnih nemira u Beogradu 2008. godine. Kuća je naknadno rekonstruisana i nalazi se na listi nepokretnih kulturnih dobara grada Beograda.

(beogradske priče)

 

[Nina]

Zgrada predstavništva Prvog dunavskog parobrodarskog društva u Beogradu

Zgrada predstavništva Prvog dunavskog parobrodarskog društva nalazi se u gradskoj opštini Stari grad u ulici Gospodar Jevremovoj 33 i Kapetan Mišinoj 6a u Beogradu. Uvrštena je u spomenik kulture Srbije.

Izgradnju objekta finansiralo je Prvo dunavsko parobrodsko društvo, koje je osnovano 1829. godine u Beču. Projekat za izgradnju objekta napravio je bečki arhitekta Aleksandar Pop, a idejni projekat izgrađen je 1923. godine, a potom je razrada poverena Stevanu Tolbaru. Izgradnja zgrade trajala je od 1924. do 1926. godine.

Zgrada je trospratna, zamišljena kao poslovno-stambena sa centralnim delom i dva ulaza smeštenim na uglu ulica Gospodar Jevremove i Kapetan Mišine. Kancelarija predstavništva bila je u prizemlju, a visoko prizemlje, tri sprata i tavan bili su namenjeni za stanovanje činovnika, podeljeni u šestaest stanova. Stanovi su bili salonskog tipa, u čijoj osnovi se nalazi veliki antre iz kojeg se naspram ulaznih vrata ulazilo u trpezariju. Kuhinja, kupatilo i ostale prostorije nalazile su se sa jedne strane, a salon i spavaće sobe sa druge strane ulaznog dela.

Tolbar je bio zadužen za enterijer kao i za izgled fasade. Objekat je izgrađen u art deko stilu sa elementima kasne bečke secesije i češkog kubizma. Dva krila zgrade napravljena su da podsećaju na dimnjake parobroda, a ulaz u zgradu na kabinu broda. Iznad ulaza nalazi se natpis „Prvo dunavsko parobrodsko društv” sa sidrom koje je bilo simbol društva.

Tu je i veliki časovnik.

Zgrada je više puta menjalu namenu i stanare, a jedan od poznatijih pre Drugog svetskog rata bio je srpski diplomata i kolekcionar Pavle Beljanski. Tokom Drugog svetskog rata zgrada je služila kao sedište nemačkog Crvenog krsta, a nakon toga i kao sedište Komande Sovjetske crnomorske flote. Do početka 21. veka zgrada je bila sedište Švajcarske ambasade, Dečiji dispanzer, obdanište i Centar za kulturu Narodnog univerziteta Stari grad. Godine 2010. kada je opština Stari grad obnovila svoj kulturni centar, on je nazvan Ustanova kulture „Parobrod”. Danas se u prostorijama zgrade nalazi bioskopska sala „Dragan Nikolić”, klavir hor „Arsen Dedić” i džez klub u podrumu zgrade.

 

[PetarSamotnjak]

Muhar 1935

 

[vučji čopor]

 

[PetarSamotnjak]

KAPIJA KUĆU KRALJA PETRA

 

[Nina]

Kuća Ernesta Gajzlera

Na uglu ulica Svetozara Markovića i Vojvode Milenka nalazi se oronula kuća koja izgleda kao da će se srušiti svakog trenutka.
To je nekada bila jedna od najlepših kuća Beograda, i porodična kuća preduzimača Ernesta Gajzlera,
jednog od Nemaca koji su se nastanili u centru Beograda.

Ova kuća Ernesta Gajzlera, sagrađena je 1876. godine u stilu akademizma u tadašnjoj ulici Jovana Ristića, a sadašnjoj Svetozara Markovića.
Poznata je po tome što je tu bila prva provizorna meteorološka opservatorija koja je kasnije premeštena u Karađorđev park.

Veliki borac za astronomiju i osnivač Astronomske opservatorije u Beogradu,Milan Nedeljeković, uspeo je da izdejstvuje od Ministarstva prosvete da se za Kraljevinu Srbiju osnuje astronomska i meteorološka opservatorija. Tako je opservatorija smeštena upravo u ovoj prizemnoj zgradi, a za upravnika je postavljen sam Milan Nedeljković, koji je tada bio profesor Velike škole u Beogradu.

Tako se 7. april 1887. godine smatra danom osnivanja prve astronomske i meteorološke opservatorije u Beogradu,
a ova zgrada je mesto na kome se ovaj istorijski događaj desio.

U početku, opservatorija je bila prvenstveno meteorološka. S obzirom da je radila samo sa skromnim brojem instrumenata i u ograničenom prostoru.
Nakon 4 godine opservatorija dobija sopstvenu zgradu i seli se u Karađorđev park.

Iako je bila jako važna za početak razvijanja jedne nauke u Srbiji, ova zgrada sada propada i nadamo se da će neko u dogledno vreme
učiniti da ova nekada lepa i ugledna zgrada poprimi nekadašnji sjaj i da će joj se ljudi diviti kao nekada.

Možda ponovo bude mesto nekog novog početka i inspiracija za neke druge borbe, kreativni razvoj ili naučno otkriće.

 

[PetarSamotnjak]

Мало степениште је смештено на крају савског шеталишта Великог Калемегдана, као комуникација са Париском улицом.



Подигнуто је 1903. године по пројекту прве жене архитекте у Србији, Јелисавете Начић. Објекат је изведен у духу академизма, а као главни узор је примњен необарокни манир. Денивелација између савског шеталишта и Париске улице је решена са двокраким лучим степенишним рампама које се спајају у средишном подесту од ког се ка Савском шеталишем прижа једна степенишна рампа. Фасада пема Париској улици је декоративно обрађена са чесмом у виду лавље главе у тонду, смештене у лучну нишу и флакирана плитким пиластрима. Ограда је изведена у масивној форми са плитким пиластрима, као декоративним елементима. Као материјал је употребљен камен. Степениште представља интегрални део уређења парка Велики Калемегдан изведеног у маниру градских паркова европских метропола крајем XIX и почетком XX века који носе одлике репрзентативног градског парка „fine de siecle.

Реконструкција Малог степеништа обављена је 2018. године.

 

[Doctor Master]

Srećna Nova godina svima!

 

[Belgradeboy]

Amin.

 

[Nina]

Prvobitna Saborna crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazila se unutar Beogradske tvrđave, a podignuta je 1284. godine, za vreme vladavine kralja Dragutina. Ista crkva bila je obnovljena i proširena u doba despota Stefana Lazarevića, u XV veku.

Tursko osvajanje Beograda 1521. godine dovelo je do proterivanja srpskog naroda iz tvrđave, a nekadašnja Saborna crkva pretvorena je u džamiju. Na prostoru srpske varoši van tvrđave već je postojala crkva Svetog Arhanđela Mihaila, na mestu gde se i danas nalazi, i ona postaje nova Saborna crkva.

Staro zdanje Saborne crkve, na uglu Kralja Petra i Kneza Sime Markovića, ustupilo je mesto novom 1728. godine. Opisivana kao "drvena bogomolja sa tornjem na četiri drvena stuba", srušena je 1836. godine, kada knez Miloš donosi odluku da se "izgradi nov, prostran i u svemu uzoran hram". Današnja Saborna crkva građena je od 1837. do 1840. godine. Godinu dana kasnije postavljen je "pozlaćeni u vrhu tornja krst na jednoj kugli". Crkva je podignuta po planu pančevačkog majstora Adama Fridriha Kverfelda.

Unutrašnja dekoracija je završena 1845. godine. Ikonostas je uradio vajar Dimitrije Petrović. Oslikavanje osamnaest velikih zidnih kompozicija uradio je slikar Dimitrije Avramović.

Pod svodovima Saborne crkve čuvaju se mošti kneza Lazara i despota Stevana Štiljanovića. U desnoj kripti hrama sahranjen je knez Miloš Obrenović i njegovi sinovi Milan i Mihajlo, a unutar hrama su i grobnice niza crkvenih velikodostojnika. U crkvenoj porti nalaze se grobovi, s desne strane Dositeja Obradovića, a sa leve Vuka Stefanovića Karadžića.

 

[Nina]

Deo nekadašnje Kneževe bašte između ulica Jakšićeve, Knez Mihailove i Vuka Karadžića, plac koji je knez Mihailo Obrenović za vreme svoje vladavine namenio za "prosvetne celji", kralj Milan Obrenović ustupio je Kraljevsko-srpskoj akademiji odmah posle njenog osnivanja 1. novembra 1886. godine. I pre nego što je Akademija zvanično osnovana u Beogradu je postojalo Društvo srpske slovesnosti (1841-1864) i Srpsko učeno društvo (1864-1892), čiji su članovi primljeni u Akademiju šest godina posle njenog osnivanja.

Početkom XX veka predsedništvo Akademije pokrenulo je pitanje podizanja novog Doma, u vreme kada je ona bila smeštena u kući Jovana Marinovića u Brankovoj ulici. Posle neuspele saradnje sa arhitektom Konstantinom Jovanovićem, predsedništvo je odlučilo da projekat Doma poveri Andri Stevanoviću i Dragutinu Đorđeviću, koji su uz pomoć studenta Milana Minića nacrt nove zgrade završili početkom 1912. godine. Iako je kopanje temelja počelo krajem iste godine, Dom akademije biće, posle Balkanskih i Prvog svetskog rata, dovršen tek 1924. godine.

Arhitekta Nikola Nestorović pisao je da je zgrada "prilagođena secesijskim principima" i da "pada u oči i uticaj arhitekture Beogradske zadruge". Središno mesto na fasadi, ispod kubeta u osi simetrije, predstavlja figuralna grupa Nike ovenčava trgovinu i industriju. Ostatak ornamentike fasade dopunjuju figure dece sa knjigama, niz muških i ženskih maski kao i dve grupe sa figurom žene sa dva deteta.

Zbog velikih troškova gradnje, u zgradu u Knez Mihailovoj je posle 1924. godine smešten samo Akademijin Leksikografski odsek i Uprava imanja. Ostatak zgrade dat je za iznajmljivanje. Radio-Beograd je tokom dvadesetih godina u zgradi otpočeo rad, a u prizemlju poslovala je kafana Akademija, knjižara Svetislava B. Cvijanovića i Stalna umetnička galerija.

Posle Drugog svetskog rata izvršene su manje prepravke na zgradi po projektu arhitekte Grigorija Samojlova. Tada je zatvoren pasaž u prizemlju, kafana je pretvorena u štampariju, a uklonjena je karakteristična "markiza" u nivou međusprata.

1952. godine kompletna Akademija, uključujući Biblioteku, Arhiv i desetak Instituta useljena je u zgradu u Knez Mihailovoj.

 

[Nina]

Po želji kralja Aleksandra 1933. godine zgrada Novog dvora ustupljena je za potrebe budućeg Kraljevskog muzeja, a koji bi objedinio dve već postojeće institucije: Narodni muzej, osnovan 1844. godine i Muzej savremene umetnosti, otvoren za javnost jula 1929. godine u Konaku kneginje LJubice. Dve godine kasnije Kraljevski muzej biće zvanično osnovan kao Muzej kneza Pavla i svečano otvoren 18. janura 1936. godine.

Komisija čiji su članovi bili Milan Kašanin, upravnik Muzeja savremene umetnosti i arhitekte Dragiša Brašovan i Ivan Zdravković rukovodila je adaptacijom palate Novog dvora. Paralelno sa preuređenjem unutrašnjeg prostora, do kraja 1934. godine, oko deset hiljada muzejskih predmeta iz kuće u Kneza Miloša 58, koja je bila privremeno sedište Narodnog muzeja, i iz Konaka kneginje LJubice preneto je u zgradu Novog dvora.

Sam knez Pavle Karađorđević još u mladosti želeo je da podari muzej savremene umetnosti Beogradu "po ugledu na pariski Peti pale" (Le Petit Palais, muzej u Parizu). Na Kolumbija univerzitetu u NJujorku čuva se pismo napisano pre 1918. godine u kome se knez obraća poznanicima za pomoć u skupljanju reprezentativne kolekcije za budući muzej. Od 1926. godine do otvaranja Muzeja kneza Pavla, prvenstveno darovima ali i otkupom, nastala je zbirka koja će činiti srž novog muzeja.

1951. godine muzej je preimenovan u Narodni muzej i dodeljena mu je zgrada na Trgu Republike u kojoj se i danas nalazi. Muzejski fond danas ima više od 400 000 predmeta.