Добро дошли
Buduća legenda
- Poruka
- 27.853
Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic:ZATAMNJENA ISTINA
Razotkrivanje neistina i falsifikata u trotomnom delu sa nazivom "Zatamnjena prošlost - istorija ravnogoraca čačanskog kraja" autora Miloša Timotijevića i Gorana Davidovića
http://www.znaci.net/00001/38.htm
BILANS ČETNIČKIH ZLOČINA
Ukupno je od četnika usmrćeno na teritoriji koju danas obuhvataju opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani od 1941. do 1945. godine 702 osobe, meću kojima su 99 osobe ženskog pola i dvoje maloletne dece. U ovim usmrćenim nalaze se 103 osobe koje su četnici u odmetništvu ubili posle oslobođenja naših krajeva 1944. godine. Tu je bilo 57 vojnika i pripadnika milicije i 46 civila. Ovaj podatak govori da su četnici i u odmetništvu počinili velike zločine.
Način na koji su žrtve usmrćene je: streljano vatrenim oružjem - 457 (od kog je broja 38 žena), usmrćeno klanjem - 209 (od kog je broja 61 žena), budakom - jedno, batinama i na drugi način 35. Može se zaključiti da su koljaši bili posebno krvoločni prema ženama, jer od 209 zaklanih - 61 su žene, ili skoro svaka treća osoba.
Starosna struktura na ove načine umorenih je: do dvadeset godina starosti - 101, od 20 do 30 godina - 239, od 30 do 40 godina 177, od 40 do 50 godina - 114, od 50 do 60 godina - 47, od 60 do 70 godina - 19, iznad 70 godina - pet.
Meću usmrćenim je bilo: 380 zemljoradnika, 138 radnika i zanatlija, 81 domaćica, 24 učenika, 17 studenata, 14 prosvetnih radnika, 10 službenika, devet trgovaca, šest oficira i podoficira BJV, pet železničara, četiri kafedžije, dva tehničara, dva pravnika, jedan lekar, jedan farmaceut, jedan šumar, dva sveštenika, jedan penzioner, jedan sluga, jedan novinar i dvoje dece.
Pored usmrćenih, četnici su predali Nemcima koje su on streljali od 1941. do 1944. godine 497 pripadnika NOP-a i njihovi simpatizera, od kojih je 18 osoba ženskog pola.
Meću njima je bilo 247 zemljoradnika, 161 radnik i zanatlija, 12 trgovaca, 30 učenika, 15 studenata, devet učitelja, četiri pravnika, jedan oficir i podoficir, četiri kafedžije, jedan žele-zničar, osam domaćica, jedan službenik, jedan novinar i tri činov| 174
nika. Njihova starosna struktura je: do 20 godina -116 osoba, od 20 d0 30 - 216, od 30 do 40 - 117, od 40 do 50 - 34, od 50 do 60 - 11 i od 60 d0 70 - tri osobe.10*
U pokušaju da se, na neki način, opravdaju ili umanje zločini četnika koje su izvršili klanje nevinih građana, Davidović i Timotijević napisaše da su u ratu klali svi redom! U tom cilju se govori o klanju koje su izvršili partizani pod komandom Radenka Mandića u avgustu 1943. godine na području Mršinaca, Kukića i Slatine. Navodi se da je od 27. do 30. avgusta na tom području zaklano više osoba. Davidović i Timotijević u tom kazivanju nisu precizni - kada je zločin izvršen i da li je to učinjeno na području Kukića ili Goričana. Na strani 229. treće knjige "Zatamnjena prošlost" navode da su partizani na području čačanskog kraja klanjem usmrtili 17 osoba. Za ove tvrdnje ne navode izvore kojima bi ovo potvrdili, zbog čega se moramo pozabaviti činjenicama za koje se zna.
Klanje, kao način usmrćivanja ljudi nikada nije bilo prihvaćeno u partizanskom pokretu. Čak je strogo zabranjivano, a svaka takva pojava bila je strogo kažnjavana. Podsećamo: posle klanja koje su izvršili četnici Filipa Ajdačića nad grupom od devet partizana 2. novembra 1941. godine u Mioničkim Ridovima kod Kosjerića i nad grupom od 14 partizana u Brajićima 5. novembra 1941. godine pod komandom Ilije Orelja, sa svojim saradnicima, Vrhovni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda 8. novembra, da ne bi došlo do revanša od strane partizanskih jedinica, izdaje naredbu da se, pod pretnjom smrtne kazne, zabranjuje pripadnicima partizanskih odreda vršenje varvarskih mučenja, ubijanje i prebijanje, kao i druge vrste iživljavanja nad zarobljenim četnicima, ili pripadnicima drugih vojnih formacija. Odredbe ove naredbe poštovane su sve vreme rata; nikada taj kodeks ponašanja nije povrećen.
Mećutim, neosporna je činjenica da je grupa partizana, koju je predvodio Radenko Mandić, 29. avgusta 1943. godine u Kukićima noževima ubila sedam zarobljenih četnika, a jednog je streljala. Njihova imena Davidović i Timotijević su naveli na 262. stranici svoje knjige, sa rezervom da se ne zna kada je ovaj zločin izvršen 27, 28. ili 29. avgusta. Na istoj strani oni citiraju izveštaj Nedićevih vlasti da je ovo klanje obavljeno 29. avgusta. Tu je preciziran i način na koji su žrtve usmrćene: "Jedan je ubijen iz puške, a ostali kod Morave noževima iskasapljeni i leševi bačeni u Moravu" (str. 262). Da je ovo klanje izvršeno 29. avgusta, vidi se iz spiskova žrtava objavljenih u trećoj knjizi "Zatamnjene prošlosti". Prema onome što se zna, četnici su 28. avgusta u Mršincima pohvatali sedam simpatizera NOP-a, koje su zaklali. Meću njima je bilo i četiri člana porodice Kaplarević. Ova grupa partizana, u kojoj je bio i Radoš Kaplarević, čija je porodica usmrćena, saznavši za ovaj zločin, brzim prepadom su zarobili ovu grupu četnika, koje su usmrtili. Verovatno je to bio revanš za zločin četnika prethodnog dana.
Prema spisku usmrćenih, koji možda može biti najverodostojniji, jer pretpostavljamo da su uzeti iz crkvenih knjiga umrlih ovde su usmrćeni: u Slatini 26. avgusta Marko Bojanić iz Mršinaca, a 28. avgusta Viliman Dimitrijević iz Goričana i Marko Rajić iz Mršinaca, a u Samailima 28. avgusta ubijen je Marko Ponjavić.
U Kukićima su 29. avgusta ubijeni: Milovan Kurćubuć, Ratko Kurćubić, Slavko Kurćubić, Slavoljub Kurćubić, Mlađo Majstorović, Dragoljub Petrović, Mićun Tutunović, svi iz Kukića, Ljubiša Lišanin iz Lasca i Momir Milivojević iz Petnice. Na spisku se nalaze Slavko Kurćubić i Slavoljub Kurćubić, a proverom je utvrćeno da je ovo jedno lice, dva puta upisano.
Prema saznanju, nad svim ovim usmrćenim nije izvršeno klasično klanje. Poznavaoci tvrde da se Mandićeva grupa u vreme ovih ubistava nalazila pod blokadom većih četničkih i nedićevih jedinica, pa nije mogla upotrebiti vatreno oružje, jer bi time odala mesto gde se nalazi, pa je noževima isekla-usmrtila navedenih 12 osoba. Za neke usmrćene na području Slatine, za koje autori kažu da su zaklani, naša saznanja su da se radi o četnicima koji su likvidirani kao stražari prilikom napada na četnički štab . No, bez obzira na te okolnosti, javno je osuđen ovakav način pogubljenja.
Okružni komitet KPJ za Čačak, naime, po prijemu izveštaja, prilikom povratka ove grupe partizana iz trnavskog sreza, oštro je osudio ovaj način likvidiranja protivnika. U svom izveštaju Pokrajinskom komitetu Kt za Srbiju od 16. septembra 1943. godine, kritikujući i ovaj postupak, konstatovano je: "U načinu izvršenja likvidiranja zarobljenih četnika i uhvaćenih pojedinicazlikovaca zaplivali smo u četničke vode".
Poznato je da je OK KPJ zbog ovih grešaka i zbog nekih drugih predložio Vrhovnom štabu NOP-a Srbije da se Radenko Mandić razreši dužnosti komandanta Odreda.110 Ali, to nije sprovedeno pošto je odmah došlo do formiranja Prve šumadijske brigade, u koju je ušao Čačanski partizanski odred.
Na spisku osoba za koje Davidović i Timotijević tvrde da su zaklali partizani našli su se Dragiša Satarić (proverom je utvrđeno da mu je ime Radiša) i Vasilije Spasojević iz Milatovića, gde se kaže da su zaklani od partizana 1944. godine, bez konkretnijih podataka u pogledu vremena i mesta gde je taj zločin izvršen. Proverom smo utvrdili da se radi o dvojici mladića koji se nisu hteli odazvati četničkoj mobilizaciji, pa su se skrivali i da su ih srodnici kasnije našli u nekom kamenolomu zaklane. S obzirom na ov okolnosti, sigurno da nisu zaklani od partizana, jer sve ovo upuću je da su to učinili četnici, a da su autori proizvoljno to pripisali partizanima. Verujemo da je ta proizvoljnost postajala i kada se tvrdi da je u takovskom kraju od strane partizana zaklane dve osobe, za što nema dokaza.
Prema tome, autori nisu u pravu kada pokušavaju, samo na osnovu ovog slučaja, da stave u istu ravan partizanski pokret sa četničkim. Jer, dok su u partizanskom pokretu ove pojave sprečavane i strogo kažnjavane, kod četnika su one bile prihvaćene kao način usmrćenja i zastrašivanja naroda, što je bila direktiva Vrhovne četničke komande i niko u ovom pokretu nije pokušavao da taj način likvidacije ljudi obustavi.
*****************************************
Четници-равногорци само у ове три Општине: Чачак, Г.Милановац и Лучанима ликвидирали преко 700 особа. Колико су тек ликвидирали у осталим Општинама у Србији а тек у држави Југославији? Окупатор није учинио више злочина од четника.
Стиче се утисак да су се усташе у Јасеновцу и четници-равногорци такмичили ко ће више. Усташе су имале логоре а четници су махом недужне људе ликвидирали пре предавања у логоре, на лицу места.
Razotkrivanje neistina i falsifikata u trotomnom delu sa nazivom "Zatamnjena prošlost - istorija ravnogoraca čačanskog kraja" autora Miloša Timotijevića i Gorana Davidovića
http://www.znaci.net/00001/38.htm
BILANS ČETNIČKIH ZLOČINA
Ukupno je od četnika usmrćeno na teritoriji koju danas obuhvataju opštine Čačak, Gornji Milanovac i Lučani od 1941. do 1945. godine 702 osobe, meću kojima su 99 osobe ženskog pola i dvoje maloletne dece. U ovim usmrćenim nalaze se 103 osobe koje su četnici u odmetništvu ubili posle oslobođenja naših krajeva 1944. godine. Tu je bilo 57 vojnika i pripadnika milicije i 46 civila. Ovaj podatak govori da su četnici i u odmetništvu počinili velike zločine.
Način na koji su žrtve usmrćene je: streljano vatrenim oružjem - 457 (od kog je broja 38 žena), usmrćeno klanjem - 209 (od kog je broja 61 žena), budakom - jedno, batinama i na drugi način 35. Može se zaključiti da su koljaši bili posebno krvoločni prema ženama, jer od 209 zaklanih - 61 su žene, ili skoro svaka treća osoba.
Starosna struktura na ove načine umorenih je: do dvadeset godina starosti - 101, od 20 do 30 godina - 239, od 30 do 40 godina 177, od 40 do 50 godina - 114, od 50 do 60 godina - 47, od 60 do 70 godina - 19, iznad 70 godina - pet.
Meću usmrćenim je bilo: 380 zemljoradnika, 138 radnika i zanatlija, 81 domaćica, 24 učenika, 17 studenata, 14 prosvetnih radnika, 10 službenika, devet trgovaca, šest oficira i podoficira BJV, pet železničara, četiri kafedžije, dva tehničara, dva pravnika, jedan lekar, jedan farmaceut, jedan šumar, dva sveštenika, jedan penzioner, jedan sluga, jedan novinar i dvoje dece.
Pored usmrćenih, četnici su predali Nemcima koje su on streljali od 1941. do 1944. godine 497 pripadnika NOP-a i njihovi simpatizera, od kojih je 18 osoba ženskog pola.
Meću njima je bilo 247 zemljoradnika, 161 radnik i zanatlija, 12 trgovaca, 30 učenika, 15 studenata, devet učitelja, četiri pravnika, jedan oficir i podoficir, četiri kafedžije, jedan žele-zničar, osam domaćica, jedan službenik, jedan novinar i tri činov| 174
nika. Njihova starosna struktura je: do 20 godina -116 osoba, od 20 d0 30 - 216, od 30 do 40 - 117, od 40 do 50 - 34, od 50 do 60 - 11 i od 60 d0 70 - tri osobe.10*
U pokušaju da se, na neki način, opravdaju ili umanje zločini četnika koje su izvršili klanje nevinih građana, Davidović i Timotijević napisaše da su u ratu klali svi redom! U tom cilju se govori o klanju koje su izvršili partizani pod komandom Radenka Mandića u avgustu 1943. godine na području Mršinaca, Kukića i Slatine. Navodi se da je od 27. do 30. avgusta na tom području zaklano više osoba. Davidović i Timotijević u tom kazivanju nisu precizni - kada je zločin izvršen i da li je to učinjeno na području Kukića ili Goričana. Na strani 229. treće knjige "Zatamnjena prošlost" navode da su partizani na području čačanskog kraja klanjem usmrtili 17 osoba. Za ove tvrdnje ne navode izvore kojima bi ovo potvrdili, zbog čega se moramo pozabaviti činjenicama za koje se zna.
Klanje, kao način usmrćivanja ljudi nikada nije bilo prihvaćeno u partizanskom pokretu. Čak je strogo zabranjivano, a svaka takva pojava bila je strogo kažnjavana. Podsećamo: posle klanja koje su izvršili četnici Filipa Ajdačića nad grupom od devet partizana 2. novembra 1941. godine u Mioničkim Ridovima kod Kosjerića i nad grupom od 14 partizana u Brajićima 5. novembra 1941. godine pod komandom Ilije Orelja, sa svojim saradnicima, Vrhovni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda 8. novembra, da ne bi došlo do revanša od strane partizanskih jedinica, izdaje naredbu da se, pod pretnjom smrtne kazne, zabranjuje pripadnicima partizanskih odreda vršenje varvarskih mučenja, ubijanje i prebijanje, kao i druge vrste iživljavanja nad zarobljenim četnicima, ili pripadnicima drugih vojnih formacija. Odredbe ove naredbe poštovane su sve vreme rata; nikada taj kodeks ponašanja nije povrećen.
Mećutim, neosporna je činjenica da je grupa partizana, koju je predvodio Radenko Mandić, 29. avgusta 1943. godine u Kukićima noževima ubila sedam zarobljenih četnika, a jednog je streljala. Njihova imena Davidović i Timotijević su naveli na 262. stranici svoje knjige, sa rezervom da se ne zna kada je ovaj zločin izvršen 27, 28. ili 29. avgusta. Na istoj strani oni citiraju izveštaj Nedićevih vlasti da je ovo klanje obavljeno 29. avgusta. Tu je preciziran i način na koji su žrtve usmrćene: "Jedan je ubijen iz puške, a ostali kod Morave noževima iskasapljeni i leševi bačeni u Moravu" (str. 262). Da je ovo klanje izvršeno 29. avgusta, vidi se iz spiskova žrtava objavljenih u trećoj knjizi "Zatamnjene prošlosti". Prema onome što se zna, četnici su 28. avgusta u Mršincima pohvatali sedam simpatizera NOP-a, koje su zaklali. Meću njima je bilo i četiri člana porodice Kaplarević. Ova grupa partizana, u kojoj je bio i Radoš Kaplarević, čija je porodica usmrćena, saznavši za ovaj zločin, brzim prepadom su zarobili ovu grupu četnika, koje su usmrtili. Verovatno je to bio revanš za zločin četnika prethodnog dana.
Prema spisku usmrćenih, koji možda može biti najverodostojniji, jer pretpostavljamo da su uzeti iz crkvenih knjiga umrlih ovde su usmrćeni: u Slatini 26. avgusta Marko Bojanić iz Mršinaca, a 28. avgusta Viliman Dimitrijević iz Goričana i Marko Rajić iz Mršinaca, a u Samailima 28. avgusta ubijen je Marko Ponjavić.
U Kukićima su 29. avgusta ubijeni: Milovan Kurćubuć, Ratko Kurćubić, Slavko Kurćubić, Slavoljub Kurćubić, Mlađo Majstorović, Dragoljub Petrović, Mićun Tutunović, svi iz Kukića, Ljubiša Lišanin iz Lasca i Momir Milivojević iz Petnice. Na spisku se nalaze Slavko Kurćubić i Slavoljub Kurćubić, a proverom je utvrćeno da je ovo jedno lice, dva puta upisano.
Prema saznanju, nad svim ovim usmrćenim nije izvršeno klasično klanje. Poznavaoci tvrde da se Mandićeva grupa u vreme ovih ubistava nalazila pod blokadom većih četničkih i nedićevih jedinica, pa nije mogla upotrebiti vatreno oružje, jer bi time odala mesto gde se nalazi, pa je noževima isekla-usmrtila navedenih 12 osoba. Za neke usmrćene na području Slatine, za koje autori kažu da su zaklani, naša saznanja su da se radi o četnicima koji su likvidirani kao stražari prilikom napada na četnički štab . No, bez obzira na te okolnosti, javno je osuđen ovakav način pogubljenja.
Okružni komitet KPJ za Čačak, naime, po prijemu izveštaja, prilikom povratka ove grupe partizana iz trnavskog sreza, oštro je osudio ovaj način likvidiranja protivnika. U svom izveštaju Pokrajinskom komitetu Kt za Srbiju od 16. septembra 1943. godine, kritikujući i ovaj postupak, konstatovano je: "U načinu izvršenja likvidiranja zarobljenih četnika i uhvaćenih pojedinicazlikovaca zaplivali smo u četničke vode".
Poznato je da je OK KPJ zbog ovih grešaka i zbog nekih drugih predložio Vrhovnom štabu NOP-a Srbije da se Radenko Mandić razreši dužnosti komandanta Odreda.110 Ali, to nije sprovedeno pošto je odmah došlo do formiranja Prve šumadijske brigade, u koju je ušao Čačanski partizanski odred.
Na spisku osoba za koje Davidović i Timotijević tvrde da su zaklali partizani našli su se Dragiša Satarić (proverom je utvrđeno da mu je ime Radiša) i Vasilije Spasojević iz Milatovića, gde se kaže da su zaklani od partizana 1944. godine, bez konkretnijih podataka u pogledu vremena i mesta gde je taj zločin izvršen. Proverom smo utvrdili da se radi o dvojici mladića koji se nisu hteli odazvati četničkoj mobilizaciji, pa su se skrivali i da su ih srodnici kasnije našli u nekom kamenolomu zaklane. S obzirom na ov okolnosti, sigurno da nisu zaklani od partizana, jer sve ovo upuću je da su to učinili četnici, a da su autori proizvoljno to pripisali partizanima. Verujemo da je ta proizvoljnost postajala i kada se tvrdi da je u takovskom kraju od strane partizana zaklane dve osobe, za što nema dokaza.
Prema tome, autori nisu u pravu kada pokušavaju, samo na osnovu ovog slučaja, da stave u istu ravan partizanski pokret sa četničkim. Jer, dok su u partizanskom pokretu ove pojave sprečavane i strogo kažnjavane, kod četnika su one bile prihvaćene kao način usmrćenja i zastrašivanja naroda, što je bila direktiva Vrhovne četničke komande i niko u ovom pokretu nije pokušavao da taj način likvidacije ljudi obustavi.
*****************************************
Четници-равногорци само у ове три Општине: Чачак, Г.Милановац и Лучанима ликвидирали преко 700 особа. Колико су тек ликвидирали у осталим Општинама у Србији а тек у држави Југославији? Окупатор није учинио више злочина од четника.
Стиче се утисак да су се усташе у Јасеновцу и четници-равногорци такмичили ко ће више. Усташе су имале логоре а четници су махом недужне људе ликвидирали пре предавања у логоре, на лицу места.
, ali da ti ne objasnjavam, da ne bi bezveze gubio na vreme na tebe...
