Život pisan srcem

Do skoro sam mislila da moj zivot treba da se promeni da bih bila srecna.
To nije tacno.

Zato, sto se ja smejem.
I to znate cemu ?

Smejem se malim stvarima i mojoj ludoj, blesavoj verziji prelepog zivota.
Onako kako sam ga idealno zamislila.
U haosu sam zbog toga, ali u prelepom haosu.
Emotivnom
Hocu svima da ucinim. Najvise sebi

Zivot
Ja sam njegovo remek delo
I to je dovoljno.
 
Brzinom svetlosti ,uprkos mamurluku, misli su mu proletale kroz glavu.

-Svi su oni jebena govna,draga moja.Paraziti.Zive na mojoj muci a ti mi kazes da ides.

Stajao je na sred sobe i nije znao kuda dalje a nije zeleo ni da se vrti u krug.

Lose mu je.Osecao je nesklad u sebi i oko sebe.Vec dugo nije napisao nista, ni jedno jedino slovo

Netrpeljivo je odmahnuo rukom.

-Ja se ne lozim na velicinu tvojih sisa.Lozim se na tebe i ono sto si ti.

Povredila si me time što odlaziš kucko i od danas razmisljaj o tome.

Pateticno je pokusao u njoj da izazove osecaj krivice.

Zazvonio je telefon.Nije morao da gleda.Znao je ko zove i da mora da se vrati.

A ona?

Ona je zivela za ovaj dan, da ga gleda kako pognute glave odlazi

Jos citav sat nakon sto je zalupio vratima, sedela je u fotelji stana u kome su provodili ukradene sate,misleci na kompromise koje ce morati da napravi.Potom je ugasila cigaretu u vec prepunoj pepeljari, ustala , rukom poravnala haljinu, uzela tasnu , kljuceve od kola i laganim korakom isetala iz jednog skoro pa celog zivota, ne sacekavsi kraj romana koji on nikada nece napisati.
 
"Postoji perimetar oko mog srca koji dopuštam vrlo malom broju ljudi." - Angie Siniscalchi -

26907193_1745701615482338_2363421537514165994_n.jpg
 
Osecala sam olaksanje samo zato sto žamor nije dolazio do mene.Cela moja misao bila je astralno prenesena
u jedno sasvim obicno danasnje popodne,jednu reku,obalu iste, jednu kucu

i stvarnost.

Gledam u Katarinine usne koje se pomeraju brzinom svetlosti a ne cujem reci.I da umem da citam nacinom hendikepiranih ne bih uspela.
Brbljiva je. Brzo prica i ne zatvara usta,bez da se umori..

Oko mene su nepoznati ljudi, osim nje.Potpuno bezlicna zgrada i enterijer pozorista dodatno cine da se i dalje se osecam tuzno.Da,to je prava rec.Ne znam sta se desava.Samo poruka,jedna,druga,treca.Stalno mi se javljaju flesevi unutrasnjueg moguceg koji nestaju iznenada kao sto su se pojavljivali i imaju cudan efekat na vreme u meni i oko mene..Cinilo mi se da svaka moja misao obavijena njim traje kao vecnost..A onda kada nestane u vidu bleska,vreme kao da nikada nije ni postojalo.To me je uznemiravalo..Vitorio je bilo mali covek ali je bio dobar covek.Sasvim prosecan komad i prica.I pice koje mi nije prijalo i ovo nedeljno vece koje odmice bez zelje da se ikada vise ponovi.Katarina je i dalje pricala.Nisam je slušala.
 
mozemo da...

cutimo hodamo gledamo ispred sebe ne postavljamo pitanja sednemo negde pijemo budemo pijani kao zveri i jos gore pa da se pijani smejemo govorimo gluposti hodamo kisnemo cutimo i kisnemo pricamo o kojecemu i ni o cemu osluskujemo kako neko vezba klavir kladimo se hoce li prsnuti na istom mestu
mozemo da se stisnemo jedno pored drugog pa mislimo ili pustimo da ne mislimo.mozemo da se gledamo kao da se prvi put vidimo kao da smo zaverenici kao da smo preziveli apokalipsu kao da mislimo slicno

ili da cutimo
kako god
kako god
kako god
nebitno je...sasvim.
 
Life Itself

Nisam sigurna čiju priču sam vam ispričala.
Nisam sigurna da li je moja,ili je od nekih likova koje još uvek nisam upoznala.
Nisam sigurna ni u šta.

Sve što znam je,da će me svakog trenutka život iznenaditi.
Oboriće me na kolena.
I kada to učini,podsetiću sebe..

Podsetiću sebe da sam ja moj otac,i moj deda.
Da sam moja majka,i moja baba.Da sam ja moji pretci.
Možda to deluje lako da se valjamo u tragedijama koje oblikuju naše živote,
i dok je normalno da se koncentrišemo na ove neizrecive trenutke koji nas obaraju na kolena.

Moramo podsetiti sebe da ako ustanemo,ako nastavimo priču još malo dalje.
Ako odemo dovoljno daleko, tamo je ljubav.
 
Vodio je za ruku sigurno se krecuci kroz travu i siblje..pokazivao i najmanji kutak ,napravljene baste uz obalu reke cija se voda zelenila,bojom koju nije do sada videla,bojom njegovih ociju.elela je da napravi takvu boju,.samo njemu pripadajucu.I tada je uradila ono sto je zelela odavno.Prisla mu je sa ledja.Obgrlila ga rukama i propevsi se na prste preko njegovih sirokih ramena poljubila ga u vrat.Tik ispod levog uveta..

Dugo su potom,pod vedrim nebom vodili ljubav uz reku, mirnu i glatku kao ogledalo o ciju se povrsinu ogledaju boje jeseni. Nestajala je pod njim i u njemu.Trazila trenutak predaha po coskovima njegove duse i tela. Opruzala se u njegovim rukama drhteci pod beskrajnim poljupcima.Kupala se u njegovim zenicama kao recni galebovi koji su u svom ljubavnom plesu kliktali i spustali na reku siroko rasirenih krila kupajuci se zajedno..

Bilo je to nesto sto nikada nece zaboraviti.Nešto sto je konacno dovelo do promena u njoj i rusenja unutrasnjih zidova njene samoce i nepoverenja.Vremenom u nazad navikla se na to da zivi sama.Toliko da nije verovala da joj se moze ponovo dogoditi ljubav,i da ce on iznenada kao Andjeo iz nekog drugog sveta sleteti na njeno rame i samo sa jednom recju pokrenuti svet bajke i sarenila.Nije mogla da ne bude zanesena sa njim,niti da zanemari cinjenicu da postoji,iako je bio nestvaran..
 
Ne možete pronaci sebe odlaskom u prošlost.
Naci cete se dolazeci u sadašnjost.

To je zaista dragoceno.

Vreme uopšte nije dragoceno jer je to iluzija.
Ono što doživljavate kao dragoceno nije vreme
vec samo jedan trenutak u vremenu a to je sada.

Što ste više fokusirani na prošlost i buducnost...
to vam više nedostaje SADA,najdragocenija stvar koja postoji.
 
Life Itself

Rigo, imaćeš mnogo uspona i padova u svom životu. I previše.Takav je život.

I to je ono što život radi.Obori te na kolena.Obori te mnogo niže nego što misliš da možeš da padneš.
Ali ako se uspraviš i kreneš napred,ako odeš samo malo dalje,uvek ćeš naći ljubav.

Ja sam pronašla ljubav u tebi.I moj život, moja priča,će nastaviti, nakon što me više ne bude.
Jer ti si moja priča.Ti si priča tvog oca.Tvog ujaka.
Moje telo me izdaje,ali ti si ja.Zato idi sada,podari mi predivan život.Najlepši mogući život.
I ako nas život obori na kolena,podigni nas.Ti ustani.I nastavi dalje.
I nađi nam ljubav.
 
-Cekao sam te.

-I ja sam tebe cekala.

Rekla mu je u jednom dahu.Od kada znam za sebe ti si u mojoj glavi.Teces mojim venama.Cinis da na trenutke obamrem kao cvet bez vode.Sanjajuci te davao si mi snagu pustinjskog vetra da idem napred u ovom zivotu,iza svaki sledeci zivot,sigurna sam da cemo se i u njima sresti.

-Hoces da sednes i popijes casu hladnog belog vina.

Nastavljala je monolog, pomerajuci se malo u levu stranu,praveci mu mesto pored sebe..

-Sedi,tapnula je rukom na sediste.Pi vino i ne govori nista.Želim da te gledam da upijem svaki deo tvoga lika u mene.
 
Da stvarno imam neogranicenu moc,ono sto bih danas uradila sigurno se nece svideti mnogima; izbrisala bih sve zle i loše ljude na Zemlji ili bih svbe ljude pretvoprila u humane, koji ne bi ratovalči, ugnjetavali druge, unoštavalči prirodu i životinje .Ono sto sigurno znam je da bih se uvek,gde god bila,kakva god bila,sta god radila,u bilo kom vremenu i nekom od zivota bila,zalagala za ljubav,koja donosi srecu. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni jer nemaju ljubav
 
Proslost kakva god ona bila obzirom da je znam,nije vise zanimljiva.Posebno ne za ispravljanje,jer onda to ne bih bila ja..Ono sto vecinu ljudi zanima je licna buducnost,ali ne i sve.Mene ne zanima buducnost kao“Ja buducnost“,jer to je moja sadasnjost,vec buducnost kao buducnost,sta ce biti i kakva ce biti buducnost kada mene ne bude vise bilo.Moja buducnost je ukodirana samim mojim rodjenjem.Meni jedino preostaje da u vremenu nazvanom zivot,ono sto mi je rodjenjem dato i sto mi pripada,uzmem,kao sto je proslost u sadasnjosti deja vu,tako bi i buducnost bila kada bi je znali unapred.A kako je covek vecito nezadovoljan i sustinski ne veruje sam sebi,i stalno trazi neke potvrde sebe i svojih dela,tako bi stalno mislio:mogao sam to i bolje da ispravim za buducnost,pripremim,a sto sam ono a nisam ovo i stalno bi trckao u buducnost,sto je neizvodljivo.Iz buducnosti se ne vraca u sadasnjost.Zato ne zelim da znam svoju buducnost..Šta god da bude,prihvaticu to kao dar,jer svako jutro kada otvorimo oci, to je poklon od zivota..
 
Ne pisem u zadnje vreme i ne znam zasto.Nisam ni srecna ni nesrecna.Osecam se po tom pitanju kao polutance.Pokusam,krenem i stanem,ali zato moje kupatilo sija.Prija mi cistim,ribam,glancam i skoro da i ne razmisljam ni o cemu.Ono sto nisam u poslednje vreme radila su setnje.Znala sam da setam dugo i upijam sve oko sebe.Sada skoro i da ne opazam lepotu a bez lepote ne mogu da slikam.Miholjsko leto je i velike bundeve koje samo sto se ne raspuknu.One suncano zute za bundevaru,kolac detinjstva.Fine tanke kore,rendana bundeva,šećer,cimet, ulje.Prelivene ili ne svakako su primamljive.Hvatam sebe da mi misli lutaju samo prema jednom bicu i obavijaju se oko njega.Ne slušđam više Enigmu,lorenu,Dijanu Kral,Mahaliju.Vratila sam se Bahu.Volim njegove fuge i kantate.Radila sam na sebi i ništa.I sta sada ?Hocu li uspeti ?Ne volim zimu a najavljuju sneg jos koliko nocas.
 
Lutam nekad..nocu,
Na svakom uglu ulice,svetiljka.
Visoko pod krosnjama uprta u zemlju..svetli..
Zutom,treperavom,bolesnom svetloscu

Brojim..

Stotinu ulica,stotinu uglova..stotinu svetiljki..stotinu zivota..
Ljubim te ispod prve..ispod pedesete ti kosu mrsim.
Ispod osamdesete gledam zelenu boju noci u tvojim ocima..
Ispod stote trazim mir u tvojim rukama..tako potreban

Ali nema te..Tebe nema..

Znam..kriva sam i nisam.
Ja sam boginja svojerucnog pakla..
U kome slazem put od zutih cigli..

Trazeci hrabrost da
tvoji pokreti postanu moji
da moja zelja bude tvoja zelja
da tvoj dodir postane moj
da me imas..da te imam
bez pravila,bez razmisljanja.
da ti dam sve sto do sada nisam.
 
Ne volim kisu..ni presoljenu hranu..nerasciscene racune..neizgovorene reci..niti one koje ostaju da vise u vazduhu..ne volim previse posvecene ni ambiciozne ljude jer nema toga sto nece zgaziti..ni kada je neko previse u redu..ne volim svoju odanost..svoju intuiciju koja me nikada nije prevarila..samo me je rastuzivala..ne volim kada se sumnja u moju inteligenciju..mrzim suze i sto ne mogui protiv njih..i da..jos cu poceti da mrzim sto volm
 
Cak i sa te daljine,oduzimas mi svu snagu,trezvenost i guras me u ludilo
Iznenadjuje me snaga takve emocije i moja sposobnost da te po nekada izbacim iz takta.
I to što mi svaki puit oprostiš.
Logican nastavak bi bio da se potom volimo divlje,neobuzdano, sve dok poslednja snaga ne iscili iz nas.Ali ne,niije to nadrkavanje,
o je smesan strah a glupava elektronska dilizansa je most kojim hodam do tebe,kao po zici.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top