Život pisan srcem

Gordana Borijančević
Moj Zakonik

I da se ne diše
Mora pesma da se piše
Zlato jeseni da se popiše
Svaki listak da se zapiše
Pismeno bezmerno da se napiše
Na koru breze i na oraha lepeze
Stihove Ljubav da ispiše.

Tankovijasti monah Žitije Svetog Lana
da prepiše.
Da se ljubi i piše
Da se voli i uzdiše
Da iguman iz Rusika
Rusko venčanje blagopiše
Da se svaki bez duše
Iz ljudi ispiše
Da će se susresti s Nasušnom
Sušti pred Bogom da potpiše

Da mi Sveti Sava
Dane bez pesme - otpiše
Greh Lautanov
svaki - meni da se pripiše.
 
Verujem u ljubav ako je obostrana.Samo takva opstaje i zivi.Bivajuci na rusevinama ljubavi nisam izgubila veru u nju..u onu pravu ,iskrenu koju ne mozete izgubiti negde u sebi.Mozete je samo pretvarati u neki drugi oblik ili drugu vecu i lepsu..Ne verovati u ljubav je kao da ste predali svoju dusu Djavolu. Prazni ste i bez smisla..iz razloga sto su emocije i ljubav osnov svega u nasoj biti..
 
Volim zlatnu boju.Zlato.Zlatne odsjaje dok Sunce uranja u Horizont.Zvoncicu i njen zlatni prah.Zlatne ribice.Zlatne zvezdice u ocima.Secam se..grmelo je.Bila sam mala i uplasena.Zmurila sam plaseci se sledece munjevite bele svetlosti i potmulog praska u noci,kada sam osetila nezne ruke svoje majke koje su me uzele u narucje i njen umirujuci glas:Ne boj se, zlato moje.
 
Mozda je, negde daleko, sve vec potiho izgubljeno. Ili bas negde postoji mirno mesto gdje sve moze nestati, stopiti se u jednu priliku u kojoj se sve preklapa.
I dok zivimo svoj zivot, otkrivamo - vukuci tanke niti kojima su vezane sve stvari - sta je sve izgubljeno. Sklopio sam oci i pokusavao se setiti sto sam vise mogao lepih izgubljenih stvari. Privuci ih blize, zadrzati ih. Celo vreme svestan da su kratkog veka.

Ustajem iz kreveta. Razmicem stare, izbledele zavese i otvaram prozor. Izvirujem i gledam u nebo. I gle, zbilja, polumesec boje plesni visi na nebu.
Dobro je. Oboje gledamo isti mesec, u istom svetu. Ista nas nit povezuje sa zbiljom. Samo je trebam tiho povuci prema sebi.

Sirim prste i zurim u dlanove svojih ruku, trazeci krvave mrlje. Nema ih. Ni vonja krvi, ni znakova kocenja.
Krv mora da se na svoj necujni nacin vec upila unutra.
 
Пре него што речи понестане, Нешто у срцу мора да умре.

FDvLEYiVgAUzr2n
 
Po zidovima promiču senke nekog starog Godoardovog filma. Skriven medju njih djetinjasto pokušavam pobeći i od same pomisli na sebe. Suluda pomisao i sulud beg u prozebloj sobi za igru senki. U susedstvu neko sluša Rahmanjinova. Sonata. Zašto mi je prva pomisao da je u sobi do moje neko ko je srećan? Ti zvuci kao da kidaju život. Bole. U boli te bar malo ima.

Sa prozora zgrade preko puta vidim oči deteta. Oči koje stare. Pogled će mu se zamrznuti za okno i ostati u malom staklenom kvadratu života. U mom životu, preko puta, dogoreva cigareta. Dim, senke, prsti maestra i trag mastila na zimskom pismu. Posljednje izgubljene pahulje sa klavirskim zvucima besno se razbijaju o staklena okna na nepomičnim liku deteta. Nestaju. Bazdi noć u truplima ugašenih cigareta.

Sve se stišava. Senke pospale po polutamnim coškovima sobe. Akordi iskapali niz zidove i kao živi, koračajući oko mene, umorno pospali. Nebo se sklupčalo u svoje sivilo. Dečaka, s očima koje stare, u polumraku pustoši više ne mogu videti. Umorni, beskrvni i stvarni život gluvo kunja u svojoj dosadi. U mraku traju još jedino modre reči zimskog pisma.
 
Obozavao je da dominira kako na sceni tako i van nje kao svaki Lav u horoskopu.Zbog toga se moj izbor a po njemu jedina mogucnost svodio na saucesnicku ulogu.Nisam mu prkosila niti izazivala njegovu sujetu,ponos ili pak ljubomoru, znajuci da nije dozvoljavao da se bilo ko poigra njegovim osecanjima.Po najmanje Ja koju je postavio na svoj pijedestal. Ja, njegovo obozavano bozanstvo,njegovo sve.. bila bih u tom slucaju kaznjena ostro uz velike reci ili potpunu eliminaciju. Prekrsiti medjusobno utvrdjena pravila znacilo je izazvati njegov bes..najstrasniji.Dodeliti mu inferiornu ulogu bilo je ravno civilizacijskom unistenju.

Uzivao je u mojim ispunjavanjima njegovih kriterijuma vezanim za lep izgled,ponasanje, obrazovanje,postovanje i emotivne naklonosti. Nije krio svoja osecanja ni pred najsirim auditorijumom a ni zadovoljstvo u naletima strastii.Bio je umetnik reci i dodira.Bio..

Bespomocno sam sedela dok su mi suze kapale po rukama i mobilnom telefonu preko koga sam mu samo par minuta pre ..saopstila. Sve moje je gubilo smisao pred trenutkom kada sam shvatila da sam izgubila..da je umrlo ono sto sam u njemu volela..Dalje nisam mogla...

Prokletnice..nikada ti necu oprostiti...odzvanjale su mi njegove poslednje reci iz etra,ko zna koji put pa i te veceri na premijeri u tami zadnjeg reda u pozoristu..nisam zelela da me vidi ni pri petom bisu..maestralno odigrane uloge
 
nana.png


Dobro sam , samo su me opet sastavila secanja na nju i sada kada je nema u mom zivotu..Nedostaje mi .Ne zelim da protumacite kako sam zavisna,nesamostalna i nemocna da bez nje uradim bilo sta.Jeste bila moja podrska,jeste bila moja ispovedaonica,neko ko je imao vreme ovoga sveta za mene.Bila je moje rame za plakanje,moj pajac za smejanje,moja drugarica.Moja Baka pre svega.Ja sam danas njena velika unuka i umem i znam sve ono sto me je ucila.Imale smo tu tajnu vezu razumevanja i poverenja koja je bila uzajamna.Bila sam njena odana ucenica,veran sagovornik i slusalac.I sebicnjak koji ju je uvek hteo samo za sebe,koja sam htela od nje sve i odmah.Kao i resenja za meni neresive trenutke mog zivota.I sada bih je pitala.Ne da li treba to da uradim.Znam sta treba,vec kako.Kako sa tim da zivim,jer to ne znam.
 
Danas, nije jedan od onih dana kada zna, da iskljuci telefon,pusti muziku i prepusti se emocijama, koje je posle pretvarala u oblike i boje ili u reci, kao nacin da pokaze sve ono sto je osecala i imala u sebi.Probudila se rano,gledala par trenutaka u zid , a onda ustala i otišla do kuhinje da smucka nes.Dan nije obecavao, da ce biti ni dobar ni los,vise los nego dobar,vise tmuran nego svetao,uglavnom prazan, bez njega.I opet ta potreba da prisvoji tu savrsenu emociju,potrebu da ga ima..da je ima.

Sada vec dosadan pramen kose koji joj je padao preko lica sklonila je nervozno rukom.Ne, nisu to suze.To joj je trepavica upala u oko.Stresla se.Nista sto ima veze sa njim nije bio greh,samo njena potreba.Odlucio je za oboje i u njeno ime.Nakon toga u njoj kao da se nesto ugasilo.Uzela je gutalj kafe, pustrajuci da joj misli idu daleko,dovoljno daleko, da uspesno prevesla i na drugu obalu danasnjeg dana.
 
Shade i pesma,Ordinary love,lagano je ispunjavala sobu u kojoj je bilo hladno,tog avgustovskog dana ili se to njoj samo cinilo.Pismo je stajalo vec treci dan na komodi.Svaki put kada bi prosla pored njega, zalupivsi ulaznim vratima, kao da se oprasta od ostatka sveta, ono bi palo na tepih u predsoblju, noseno strujanjem vazduha.Napisano, a ne i poslato.Inertnost sa kojom se odnosila prema tom pismu cinila je da se oseca milion svetlosnih godina daleko od svega, svesna da ga jednom mora poslati.U redu, poslacu ga sutra,mislila je, dok je odvrtala slavinu iznad kade.Bistra topla voda, curila je u mlazu preko soli za kupanje sa mirisom lavande, prizivajuci secanja na leto u Toskani.

 
Zadrhtim ponekad iz sasvim nepoznatih razloga.
Krene neka cudna misaona putanja,stranputica i pokoleba
moju sadasnjost,ubacujuci deo proslosti u nju, kao da je nepromenljiva.
Tu si mi tad ti.Na dohvat ruke ili na samo milisekundu razmisljanja.
Tu je tvoj smeh,razdragan.Razgovori koje vodimo,o nicemu.
Tu je tvoj uzdah,zavestan,nekim mirnim buducim danima a
moja ljubav zapecacena,nedorecenostima.
 
Bili smo samo prijatelji i tako smo se i ponašali pred očima drugih. Ali nasamo smo bili puno više od prijateljstva, a ipak, daleko od ljubavi. Reč ’ ljubav ’ bila je zabranjena, a u svakom našem pokretu, udisaju, pogledu, dodiru - bilo je ljubavi. Valjda zato što je bila nemoguća, bila je zabranjena. Pa smo radije bili `samo prijatelji ` i imali alibi za ljubav. I ne znam zašto, i ne znam kako, ali ona zabranjena ostaje u nama, zauvek.
 
Ponedeljak.

Pocetak jos jedne nedelje na izgled iste kao prethodne ali ipak drugacije.Hladno mi je .Ne izlazi mi se napolje u dan bez Sunca, a vreme mi izmice brzinom svetlosti ovih dana.Iako puno radim, uzivam u svakom pokretu koji napravim i obrisima slike koja nastaje.Nije mi tesko.Bez napora slazem misli i emocije.Nanosim ih sloj po sloj kao sto su se lagano talozile u meni pretoverene u secanja i neostvarenost jednog sna koga sam pustila da ode iz mojih misli, u kojima je stanovao dugo,predugo.Onaj pravi san uz koji se zauvek sanja.
 
Volim da razmisljam o vinu kada ga pijem.O tome kako je grozdje zrilo,kako je slatko,kako ima tanku i mirisljavu opnu,na koju mirise ceo vinograd,onako poredjanih cokota u urednom redu i liscem koje blago njise na povetrcu. Razmisljam koliko je bilo suncanih dana te godine kada je grozdje zrilo i koliko je secera od sunca ,vode i zemlje u njemu nastalo.Razmisljam i o ljudima koji su ga brali,stavljali u korpe na ledjima i nosili do velikih buradi,nekada tu bas u samim vinogradima,da bi ga onda zavrnutih pantalona do kolena i suknji do kukova bosim nogama muskarci i zene gazili.Bili su to tada dani veselja i radosti jer ce iz sokova koji cure iz grozdja nastati mirisni nekatr.Razmisljam i o tome koliko je ljubavi pocelo bas u samim vinogadima,koliko je njih vodilo ljubav medju grozdovima koji dozrevaju.Razmisljam kolikoe casa iz koje se vino pije treba da bude tanka ,providna i lepa.Razmisljam i o starosti vina,berba godine tamo neke i koliko je vino kada se otvori danas ustvari trebalo da se otvori juce ali i danas je pravi dan za otvaranje flase nekog starog dobrog vina povodom nekog dogadjaja ili desavanja ili slavlja ili naprosto iz svog cefa jer smo osetili potrebu da na nepcima osetimo ukus tog bozanskog nekatara.

U to ime..ziveli
 
Zamisljam po nekada kako imamo kucu na jezeru i kako starimo zajedno
i svadjamo se i smejemo se i pijemo vino na tremu..skroz romanticno, zar ne..?

Zaboravili bi na svet i svet bi zaboravio na nas..a mi bi i pored toga uvek imali jedno drugo..
I zato ,sada, dok mislim na tebe...pitam se..dolazim li ti u snove a preko dana u secanja?

Ispunjavam li tvoje vreme, onako kako ti ispunjavas moje,i ovu moju dusu sacinjenu od ljubavi
...nenarusene vremenom..neopterecene trajanjem
 
Nisam prestao misliti na tebe,
voleo bih ti ovo reći.
želeo bih ti napisati da bih se želeo vratiti,
da mi nedostaješ
i da mislim na tebe.
ali ne tražim te.
čak ti i ne pišem.
nedostaje mi da to znam.
imaš li planove?
jesi li se danas nasmešila?
o čemu si sanjala?
da li si se odjavila?
gde ideš?
imaš li snove?
jesi li jela?
hteo bih te pronaći.
ali ja nemam snage.
i nemaš ni ti.
i onda uzalud čekamo.
razmislimo o tome.
i zapamti me.
i zapamtii da su potraga i razmišljanje dve različite stvari.
da, ne znaš,
ali ja živim svaki dan,
ono što pišem, pišem o tebi.
i zapamti da su potraga i razmišljanje dve različite stvari.
i mislim na tebe
ali ne tražim te.

Bukovski
 
Slobodan Tišma

"U početku mi niko nije verovao, mislili su da se izmotavam, ali malo pomalo ljudi su počeli da me gledaju sumnjičavo, i zaobilaze u širokom luku. U stvari, ludilo je bila moja poslednja ideja. Išao sam ulicom i lajao, razgovarao sam sam sa sobom, pretvarao sam se u životinju. Tzv. unutrašnji monolog se ospoljio, izašao je na ulicu, prikazivao se. Iako je to besmislica: monolog može biti samo spoljašnji, a nikako unutrašnji, kada je unutrašnjost u pitanju, uvek se radi o dijalogu. Unutra su uvek bar dvojica, onaj koji nagovara i onaj koji odgovara. Ako pak šetam ulicom i govorim naglas, a u blizini nema nikoga da to čuje, pa i da eventualno odgovori, to je onda zbilja monolog, ali spoljašnji monolog. Monodrama. Nema ludila bez javnosti."
 
ONAJ OSEĆAJ


Znam, glupo je što se javljam,
ali ponos se pogazi zbog gluposti,
kao što je zbog nje i nastao,
pa evo i mene pred tobom na kolenima,
s kamenom na duši i molbom na usnama:
molim te, vrati mi onaj osećaj,
znaš dobro koji, ostao je kod tebe.
Vrati ga, tebi ne treba,
a ja bez njega ne mogu.
Mogu, ali nije to to, niti sam to ja.
U tebi će neko drugi možda probuditi
osećaj koji će zameniti onaj naš,
dok je bio naš,
sada je moj, vrati ga.
Molim te.

Gori sam nego što sam bio pre tebe.
Bolje bi bilo da te nije bilo,
ne bih znao za osećaj,
koji se najbolje opiše kada se kaže:
onaj osećaj.
Mislio sam da sam dovoljno star da umrem
i da je prirodno da tako poluživ ništa ne osećam,
da je prirodno da mi niko ne treba,
da je prirodno to što nisam hteo da te zavolim,
jer ljubav ne postoji.
Čak i da postoji, šta će mi
kada mi nikad ništa dobro nije donela?
Lažem, donosila je na kašičicu,
ali je odnosila na džakove.
I šta je ostalo?
Od ljubavi – ništa.
Od tebe – ništa.
Od mene – ništa.
Čak ni onaj osećaj,
koji ne umeš, ne možeš,
ili ne želiš da mi vratiš.


Goran Tadić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top