U Antickoj Grckoj u vreme kada je Filozofija tek otvorila oci, ljudi su primetili nesto sto rusi samu predstavu o kretanju i svetu uopste. Prvi je to primetio Parmenid a Zenon elejski je to formulisao u svojim aporijama.
Verovatno svi znaju za Zenonove primere ali ovde cu parafrazirati samo jedan:
Ako moram sada ustati i otici do vrata moje sobe. Moram preci onu tacku koja je bas na polovini izmedju mene i vrata. Kada dodjem do te tacke ceka me jos jedna tacka na polovini. Kada dodjem do te tacke... smanjio sam put..ali me polovina opet ceka.
Mogu se pribliziti vratima na razdaljinu od metar...moram opet preci onu tacku na pola metra.
Mogu se pribliziti vratim na milimetar, opet me ceka tacka od pola milimetra i tako u beskonacnost...in infinitum. A nikada necu na taj nacin stici do vrata.
Jer moram uvek preci polovinu od sledece razdaljine.
Ovo je uobicajena slika dihotomije koja odmah navodi na matematiku ili kvantnu fiziku... ali to nije ovde stvar.
Objasnjenje Zenonovog paradoksa nije dala matematika ili fizika vec tek filozofija dvadesetog veka. I to Bergson koji je ,predavajuci studentima upravo taj paradoks, dosao tada na ideju trajanja , sto je kasnije stvorilo njegovu filozofiju i njega kao jednog od najvecih filozofa covecanstva.
Dakle i ovde ,kao i uopste u filozofiji, ne tebamo obratiti paznju na brojeve , apstrakcije i jednacine, vec na neposredno iskustvo.
A u tome ce nam najbolje pomoci ovaj jedan Zenonov fragment :
Upravo je ovaj fragment taj koji pogadja u sustinu stvari i koji se odnosi ,ne na eksperimente, vec na neposredno iskustvo, a kao takav.... on je definitivan. I ako razmisljate o Zenonovim aporijama, razmisljajte pre svega o ovom fragmentu.
