da citiram sam sebe
Демагогија је егзактна ствар и нема потребе за регресијом у анализи ако се нема одговор. Појединац ма ко био нешто тврди аргументовано или не, удар на интегритет онога који то тврди у недостатку одговора је демагогија. Неко нешто образложи аргументовано или не, замена теза којом се саговорник служи при формирању одговора је демагогија. Неко каже бело и пита саговорника да ли мисли исто, саговорник каже црно је тамније од белог. То је демагогија. Аутор форсира чињенице, демагог форсира бајку. Манипулација је везана искључиво за немогућност налажења правог одговора и расипању приче напамет. Демагог не мора да се постане да би се преиспитало колико је њена хијерархија допрла до саме суштине преиспитивача а обично код препознавача. Многе ствари се боље виде са стране него да смо њихов део. За то је потребно искуство а не пуко познавање градива.
Посматрам демагогију као појаву а не као део мушке или женске природе. Софизам не помаже у демистификацији тог појма пре раумевање њене суштине. Блох је то лепо описао. Демагог је научио како да се понаша у складу са њеном унутрашњом организацијом. Временом демагог заборави да је демагог и има помисао да нормално реагује. То се дешава све док неко не поведе разговор о њој и њему се враћа кроз сећање оно што је некада радио као домаћи задатак. Онда настаје негирање самог њеног постојања, после тога наступа потискивање када се подељени ум сукоби са самим собом и финале је регресија. Може и у форми те ваше кише.