Пошто је више пута на овој теми помињан аикидо као инфериорна борилачка вештина, хтео бих да изнесем једно моје искуство.
Рекреативно тренирам аикидо десетак година, код разних мајстора. Једно време сам тренирао у Србији, две године у Италији, пар месеци у Немачкој. Био сам пар месеци и код Љубе Врачаревића. Ишао сам по семинарима које су држали познати учитељи аикидоа.
Међутим, увек волим да видим шта раде други у другим борилачим спортовима, па посећујем семинаре других вештина и спортова. Био сам на два-три семинара Крав Маге, једном на семинару Капапа, неколико пута на семинарима Винг Чуна (не питајте ме које су школе у питању, слабо памтим имена), итд.
Једном, док сам био у Немачкој, сам посетио семинар ММА. Одмах ћу вам признати да ММА има извесну репутацију и да сам бринуо не толико да ћу се осрамотити, већ да ће ме неко намерно озледити, па нисам никоме рекао да имам иза себе године тренирања аикидоа. У оквиру семинара се радио и спаринг на задату тему (или како се већ зове када треба из једне позиције прећи у другу уз коришћење техника показаних на семинару, али и сналажења у ситуацији). Мени је допао један човек који је тренирао ММА четири године, пар година старији од мене, али у много бољој кондицији од мене, отприлике исте висине, али једно 15кг тежи. Ја сам био у кимоноу (што је велика грешка ако идете на ММА семинар или семинар борилачких вештина које се доста баве партером - придавиће вас као пиле, а имате врло мало могућности да се одбраните), а тај човек је имао кратак шорц, неке тврде навлаке за руке (нису у питању рукавице, јер су прсти слободни, а и нема сунђера да амортизују ударац - као да је имао кожне боксере), мудобран и штитник за зубе - од тада сам почео много пажљивије да читам постере за семинаре, нарочито део где се говори која заштитна опрема да се понесе.
И тако... кад смо почели да радимо прибојавао сам се крошеа, јер сам врло шупаљ када су ти ударци у питању. Имао сам среће што је човек много више инсистирао на комбинацијама директа и аперката, него што је користио кроше. Ја сам бранио своју централу линију и сналазио се како сам умео. Са стране је то изгледало као да сам џак за ударање. У аикидоу се напад врло мало или нимало ради, а да би сте урадили неку технику потребна је одређена ситуација. Овај човек ми једноставно није давао довољно енергије, довољно инерције да бих урадио технику. Имао је одличан рад ногу и избегавао је моје покушаје да му нарушим гард и равнотежу... све док није улетео у мој гард и спустио се на колена у покушају да ми зграби ногу (или обе ноге, не знам шта је замислио). Међутим, није добро припремио тај потез и наравно - добио је колено у браду. Е, ту је он попиздео, а тренер који је држао семинар је био не његовој страни - проблем је био то што наводно у ММА у тој позицији не сме да се удара противник коленом, као што сам ја то урадио. И то је прва разлика између борилачког спорта и борилачке вештине - у првом постоје правила, у другом не. Наставимо ми спаринг и он понови свој потез... овог пута сам га пустио да ме обори, јер ето, не сме се ударати коленом.
Кад смо се нашли у партеру, нашао сам се у незгодној позицији са противником који је тежи од мене и који зна више техника у партеру од мене... и шта ћу, применим полугу на носу... и опет псовке и опет - у ММА то није дозвољено.
Иста ситуација се поновила, само што сам применио полугу на палцу - то исто није дозвољено.
Срећа моја, па се до тада време за спаринг завршило, јер сам почео да остајем без идеја како да се извучем из врло неугодних позиција у партеру.
Епилог је био тај да сам научио да све оно што бих прво применио је у ММА недозвољено. Немојте ме погрешно схватити. Човек ме је млатио и то озбиљно. На обе руке су се маснице стопиле у једну велику модрицу која се протезала од брида шаке до лакта - нисам могао да ставим руке на сто наредна три дана. Међутим, мишљења сам да техника, тј. вештина побеђује снагу, тј. спорт.
У реалној ситуацији, верујем да бих овог човека добио. Да ли бих добио неког другог вежбача ММА или не, то већ не знам, а професионалног ММА борца свакако не бих добио, али ни ја се не бавим професионално аикидоом, већ рекреативно.
ММА спорт који настао из скупа практичних техника из више борилачких вештина.
Са друге стране аикидо је борилачка вештина и то веома тешка борилачка вештина. Потребно је много више времена да би се техника из аикидоа савладала да би се могла извесни са истим нивоом ефикасности, као техника у ММА. Међутим, технике аикидоа су технике борилачке вештине, а не технике спорта. У реалном сукобу, ја бих увек бирао да знам да изведем технику борилачке вештине, него технику борилачког спорта, јер су вештине управо и намењене за реалну борбу.
Неке бајке о непобедивости мајстора ове или оне борилачке вештине су само бајке или важе само за ту конкретну особу. То што је Такеда млатио кога је стигао, не значи да ћу ја само зато што се рекреативно тренирам аикидо моћи да радим то исто. Проблем је око превише рекламе, превише пумпања егоа, а премало правилних тренинга. Нажалост, имао сам прилике да видим да поједини тренери уче своје ученике "борби против више нападача". Тако нешто не постоји у аикидоу и реч је пукој реклами да се кроз неке мистичне моћи добаве ученици. Оно што постоји је "избегавање више нападача", а вежба се састоји у томе да неколико људи покушава да вас млатне где стигне, а ви покушавате да прођете са што мање модрица.
За оне који мисле да аикидо не вреди и није практично применљив - волео бих да ми објасните због чега велики број специјалних јединица, јединица војске и полиције у свету у програм обуке укључује и аикидо или чак има сталне инструкторе аикидоа при својим касарнама.