Ako se izuzme borba za vlast između dva brata Bajazita i Jakuba (a i trebalo bi jer čisto sumnjam da bi Bajazit mogao i smeo ubiti svog oca a da ga mnogi u tome slede) najverovatnije ga je ubio Miloš kObilić.To je mogao uraditi na dva načina.
1. U toku bitke - što je vrlo teško gotovo nemoguće sa obzirom da sultan ni ne ide u bitku a u pozadini u slojevima ga čuvaju mnogobrojne jedinice janičara,telesne garde itd.Tamo je nemoguće probiti se sa 20 tak ljudi.Ja stvarno sad ne znam ali bi voleo da mi neko kaže koliko je sultana poginulo ne čak ni zarobljeno (Bajazit) nego baš poginulo u toku same bitke.
2.Navodnom predajom-sad zašto je i kako Murat primio u svoj tabor Miloša možemo samo da nagađamo ali mi je ova verzija izgleda nekako realnija jer ga je tako bilo lakše likvidirati.
Knight pošto dobro poznaješ borbeni poredak i formacije srednjevekovnih vojski ne bi bilo loše da probaš igru Total War.
Ево шта о томе каже Хаммер у Историја Отоманског Царства.
Мурат сазва велики састанак свих генерала, и после дискусије, унаточ великој бројчаној надмоћи непријатеља предложи да се упуте у борбу. Ewrenosbeg и Yighit-Pascha узму команду над јединицама на челу колоне. Армија узевши правац севера пређе преко клисуре Orbelus и одмори се у Gumisch-hissar ( сребрена кула ) на источној страни Мораве; потом подељена на шест дивизија пређе преко Мораве за време ноћи. Првом дивизијом је командовао Велики-Визир, са другом Бајазит, са трећом Ainebeg, са четвртом принц Јакуб, са петом Saridje-Pascha, и са шестом Султан лично. Сва турска војска се кретала уз Мораву према Косову Пољу, које је дугачко 20 хиљада корака и широко 6 хиљада. Кроз koje пролази речица Ситница, а окружено је са свих страна ниским брдима. Обале речице и подножја брда су насељена богатим селима, у којима живе искусни пољопривредници. На том пољу ће се одиграти драматична борба коју ћу сад описати. ( Neschri тврди да је хришћанска армија бројала три пута више од турске, и трди да је бројала 300.000. Али старославне књиге и Engel у историја Србије тврде супротно, и наводе 30.000 за Турке и 10.000 за Србе ).
Отоманска армија је била много мања од конфедералне која се састојала од српских принчева, босанских, херцеговачких и албанских. Мурат се саветовао са својим генералима да ли да се упусте у борбу у тим условима. Неколка шефова су предложили да се поставе камиле као бедем испред армије и да на тај начин збуне коњице које буду нападале. Бајазит се противио том предлогу, казавши да је до сада небо било наклоњено отоманској армији, и да није потребно примењивати такве уметности, јер би то значило не веровати у Божју помоћ, и да муслиманска част захтева да се обожаваоци младог месеца боре лице у лице са било којим непријатељем. Велики-Везир је подржао ово мишљење рекавши; да је вечерас хтео погледати у Куран, и отворио га на срећу, и покаже му се страна на којој је писало; " О Пророче! бори се против неверника и хипокрита" и даље " У осталом често мања армија победи већу" Beglerbeg Timourtasch се такође успротивио више из тактичких разлога него верских, јер каже да би се камиле могле поплашити од налета коњице и бежањем би нашкодиле нама. Мурат се плашио да ће ветар који је долазио од стране непријатеља бацати прашину у очи својх бораца, и целу ноћ је провео молећи Бога да му дозволи да умре часно у борби јер једино тако може постићи вечни мир. Киша је пала по ноћи и ослободила страха Мурата од прашине. На другој страни удружени принчеви су исто тако размишљали шта би било боље да ураде. Њих неколико су предлагали да нападну Турке за време ноћи. Али том предлогу се противио Ђорђе Кастриота, који је мислио да би ноћ помогла бежању непријатеља и да би се тако спасио од тоталног пораза.
Киша је престала и армије су се поредале у борбене редове. На српској страни, Срби, Бугари, Босанци, Албанци, Власи, Пољаци и Мађари. Поставили су се по следећем реду; Лазар у центру, Вук Бранковић на десном крилу, Босански краљ Твртко на левом крилу. На отоманској страни; Султан у средини, као по обичају, Бајазит на десној страни, а Јакуб на левој. Ewrenosbeg и Kourd бег азаба су под Бајазитовом командом, а Aineberg и Saridje-Pascha командантом пионира под Јакубовој команди. Haider је командова са свом резервом и опремом у позадини на доброј удаљености.
Мурат је дао сигнал за напад. Први судар је био страшан; истом снагом на обе стране се јуришало и општа збрка је настала. Лево крило Отомана је почело да слаби. И Бајазит са својом топузином се пробијао да помогне левом крилу. И како каже историчар Seadedin у свом чувеном опису Боја на Косову, сабље бљеставе као дијамнти посташе црвене од проливене крви, и врхови копаља као црвени блистави рубини. А борбено поље посуто хиљадама глава и турбана измешаних са великом четврти тулипана. У исти момент један српски племић, Милош Кобиловић, се пробијао кроз мртве и живе борце и кроз Гарду Султанову вичући да има поруку за Султана. Мурат им нареди да га пропусте, а Србин пришавши мурату клекне да му пољуби ногу и истовремено му удари нож у срце. Гарда се устреми на убицу, али овај изванредном снагом и покретљивошћу и невероватним подвизима убије неколико и избегне три пута нападачима, али не успевши да стигне до свог коња којега је завезао покрај реке, буде савладан бројношћу нападача и сасечен. Мурат и ако смртно рањен имао је још доста снаге да изда наређења која су одлучила исход битке. Лазар падне у ропство и буде приведен у шатор султанов који му проговори казну и умре. Ово су детаљи о акцији Милоша Кобилића како је приказано од историчара отоманских. Али се разликује од оних детаља које су описали грчки и српски историчари. Не зна се којима је за веровати, пошто отомански историчари имају обичај да умањују учинак хришћана, а хришћани да своје успехе величају. Због тога не треба узети сведочење ни једних ни других без велике резерве. Треба се повинути успоређујући једне са другима и успоређујући са осталим сведочанствима ако се сумња. Српски опис догађаја се слаже са описом Јована Дуке, једном од византиских историчара који је најверодостојнији. Он овако образлаже подвиг Милоша Обилића. Уочи борбе Лазар је спремио вечеру и у здравици Милошу наздрави . Попиј у моје здравље из ове чаше и ако су те оговорили да ћеш нас издати сутра на Косову. А Милош му одговори Ја прихватам твоју здаравицу и захваљујем ти; сутра у зору ћу ти пружити доказ моје верности. Док је зора сванула Милош се на свом коњу упутио у турски логор рекавши да је побегао од Лазара и да жели пољубити ноге Султану, што му је било и одобрено. Милош се сагнувши узе ногу Муратову и повуче је к себи и истовремено забоде му свој нож у стомак. Онда побеже до свог коња, али у моменту да узјаши на коња стигну га јаничари и сасечу на месту. Турци сазнавши то навале свом силом на непријатеље да освете свог владара. Лазар нареди босанском генералу Владку Вуковићу да покуша да са двадесет хиљада војника заустави напад, у првом налету Турци су били разбијени, али у моменту кад је Владко наредио други напад , чуше се узвици у бошњачкој армији да је Tragos Prowich, деспотов генерал издао свог господара и прешао на турску страну. Овим неистинитим узвицима се не зна од кога су потекли? Од Турака или случајно. Кад је то чуо Владко и он утече са својим Бошњацима, а Лазар оставши сам са својима буде опкољњен са свих страна и преда се са својим племством. Тек кад је доведен у шатор пред умирећег Мурата разумео је на који начин ће му Милош показати своју оданост. Прекрстивши руке узвикну; Боже Велики Ти ме можеш сада примити к себи кад си ми одобрио да видим мог непријатеља погинулог пре мене, од руке мог верног ратника. Лазар и сви заробљеници буду погубљени истовремено. Лазар је могао помислити да је са овим Бојем турска сила била заустављена, а Мурат видевши свог непријатеља под својим ногама мислити да је Србија била савладана. Мало је важно знати која од ове две верзије је тачна, јер је једнако по једној и другој Мурат убијенј под шатором што је више срамно него да је убијен напољу. И није погинуо славно у борби јунак против јунака са једнаким оружјем. Ипак, бити мучки убијен на бојном пољу је мање срамно према мишљењу Отомана. Зато су неки отомански извори( Cantemir ) тврдили да је Милош био рањен и затрпан мртвацима, и кад је Султан пролазио покрај њега он скочио и убио Мурата. Било како било име Милош Кобилић је уписано у отоманске анале као убица, а код Срба као херој, осветник, мученик и борац за слободу своје Отаџбине. Ово име ће вечито живети међу њима као Harmodios и Aristogiton код Грка. Познато је да убиство Aristogitonа није био једини мотив за ослобођење народа, него нечасна жеља за једним младићем и љубоморна мржња према тиранину. Према сведочењима Срба, подвиг Милоша није толико повезан за одбрану отаџбине колико жеља да скине са себе сумњу издајице.
Ево шта је довело до те сумње, према Engel , Вукосава и Мара су две кћери Лазареве удате за Вука и Милоша, једног дана су се посвађале чији је муж храбрији, и у љутњи Вукосава опали шамар Мари. А Мара се пожали Вуку, а Вук затражи извињење од Милоша због увреде. Лазар им је одобрио да реше сукоб у двобоју на коњима. Милош победи, а Вук га оговори код Лазара да је у договору са Турцима. Бесмртност која је осигурана код Срба и Турака Милошу Кобиловићу, није само његова верност него и неки предмети који су му припадали и установа нових односа обезбеђења за посетиоце Султану које је установљено после атентата на личност Османовог унука Мурата. Још се може видети у Серају Константинопоља његов оклоп и онај од његовог коња, и при свакој посети Султану посетоца се држи за руке, а која је датирана од погибји Муратовој. Три спомен камена су постављена на Пољу Косову, један где је Милош утекао јаничарима први пут и други где се ослободио други пу и трећи где су га савладали и сасекли. Такође једна турска капела означује где је Мурат погинуо.
Ово сам превео из Отоманско царство од Хаммера. Има и један интересантан део о паду Ниша и Лазаревог везалства Мурату.
