Словенска митологија:
Стари Словени су, сматрали да ће, ако се тело мртвог човека не спали, његова душа остати заувек заробљена на овом свету и никад неће наћи мира. Зато су своје мртве подвргавали „третману“ у коме су их спаљивали на великој ломачи и тако их испраћали у „вечна ловишта“. Међутим, дешавало се (нарочито за време ратова или великих болести), да се тело неког страдалника уопште не пронађе и не испрати како доликује, што је, наводно, доводило до тога да несрећник убрзо почиње да устаје ноћу и убија људе. Све док се, не нађе неко ко ће га „почастити“ глоговим коцем.
вампир се назива и другим називима:
вукодлак,
лампир,
лапир,
вједогоња,
једогоња, а најчешће -
упир.
На слику повратника-вампира који пије или сиса крв можда су утицале и грчке Ламије.
У старом грчком веровању оне су демонске звери увек жедне за младом људском крви.
Етимолошки име је пореклом од грчке речи λαιμός -лаимос- за грло, ждрело, а могуће је и порекло из арапске речи
лахама за растргнути, раздерати,..
Верује се да је прво помињање појма у западној Европи било у аустријском часопису „Vossiche Zeitung“.
У том часопису се налази извештај по којем је у селу Кисиљеву умро извесни Петар Благојевић, а после њега још десет особа у наредних 24 часа. На самрти би људи изјавили да им се Благојевић указивао и да их је давио те од тога морају умрети а његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Из Беча је послат тим лекара и стручњака у Кисиљево како би се утврдило о чему се заправо ради. Након отварања ковчега Петра Благојевића (записано као Peter Plogojowitz), забележено је да је тело било очувано у потпуности као да је и даље жив, а да је у његовим устима било мало свеже крви.
Поред Благојевића аустријски извори помињу и Арнолда Паолеа( Арнаут Павле), војника који је ратовао у Грчкој, одакле је и донео заразу. Он је, наводно, убио вампира али се после тога осећао лоше и убрзо је умро у селу Медвеђи код Крушевца, после чега су кренули напади вампира у овом крају. Његово тело је касније ексхумирано у присуству аустријских власти и прободено коцем, али ни после тога напади нису сасвим престали.
Најпознатији српски вампир је, свакако, Сава Савановић, лик из приповетке „После деведесет година“, Милована Глишића, по којој је снимљен култни хорор „Лептирица“.
Ержебет Батори-мађарска грофица.
7. август 1560-21. август 1614
једна од најпознатијих масовних убица и вампириста.
Оптужена је за мучење и смрт од 300 до 2.000 девојака . Већину свог живота провела је у замку
Чахтице, Словачка, док је последње 4 године свог живота провела у затвору.
Није познато када је Ержебет почела убијати девојке, али сматра се да је то било између 1585. и 1610. Исто тако се сматра да су њен муж и рођаци знали за убиства, али да нико није хтео да интервенише. Као један од мотива Ержебете Батори наводи се да је преко крви желела да очува своју лепоту.
Једног дана, нека слушкиња из дворца изнервирала је Ержебет неквалитетном услугом и ова јој је забила маказе у главу. Девојчина крв пала је на Ержебетине руке. Када је Ержебет опрала ту крв, учинило јој се да је тамо где је била крв кожа постала млађа. Тада је смислила план како да поврати своју младалачку лепоту. Мислила је, ако се буде купала у крви лепих, младих девојака или чак пила њихову крв, могла би постати лепша него икад. Ержебет је позивала младе, најчешће невине девојке у свој замак, сурово их мучила, пила им крв, а затим их убијала.
После неког времена схватила је да крв сељачких девојака нема ефекта на њену кожу. Требала јој је квалитетнија крв. 1609. отворила је академију у свом замку. Ту су имућнији родитељи из свих предела слали своју децу како би се учили племићким манирима. Ержебет је мучила жртве маказама, иглама, ужареним гвожђем, колцима.
Ержебет је откривена 1610. године, када је са зидина дворца у свом лудилу бацила 4 масакриране жртве. Вест је убрзо стигла до цара и он је наредио Ержебетином рођаку Турзоу да је ухапси. Турзо ју је ухватио на делу. Ержебетини саучесници су поубијани, док она није могла бити погубљена јер је била племићког порекла. Међутим, пронађена је рупа у закону и Ержебет је зазидана у свом дворцу, у тоалету. Пронађена је мртва 1614. године.
Породица Батори је сматрана за вампирску породицу. Поред свих догађаја са Ержебет Батори, која је чак живела у Трансилванији чији је принц био нећак Ержебете, породица Батори имала је везе и са грофом Дракулом. Заповедник похода који је помогао Дракули да поврати престо био је Иштван Батори; један од Дракулиних поседа, двораца Фагарас, постао је власништво Баторијевих у Ержебетино доба, а и обе породице су имале амблем змаја на породичним гробовима.
Претпоставља се да су страшна недела из живота Ержебет Батори инспирисали Брама Стокера да напише роман Дракула.
Влад Цепеш III -Влад Набијач-Влад Дракула
влашки војвода
Познат је по томе што је током своје владавине спроводио нарочито сурово кажњавање набијањем на колац. Такође је познат и као инспирација за име вампира у роману Дракула Брема Стокера.
Рођен је 1431. у тврђави Сигишоара у Трансилванији.
Отац му је био
Влад II Дракул а мајка молдавска принцеза Снежана. Имао је старијег брата Мирцу и млађег полубрата Радуа. Исте године када је рођен његов отац је у Нирнбергу од стране немачког цара и мађарског краља Сигмунда уведен у војнички крсташки
Ред Змаја чиме је стекао надимак
Дракул-Змај.
Поверен му је задатак борбе с Турцима на граници Трансилваније и Влашке.
Влад Дракул је 1436. збацио Александруа Алдеу са престола Влашке и засео на њега као влашки кнез.
Јуре Грандо
Јуре Грандо је био један од првих документованих наводних вампира. Прича каже да се око 1672. повампирио и терорисао мештане свог села Кринга у Истри.
Легенда га описује као човека чији живот није био за узор. Умро је и покопан је на месном гробљу, након чега се повампирио и наредних шеснаест година терорисао житеље Кринге. Виђали су његову утвару како лута селом и куца на врата неких кућа, а чак је посећивао и своју удовицу и малтретирао је. Мештани су веровали да су изненадне смрти људи у вези са његовим појављивањем. Желећи да се ослободи пошасти, жупник Миха Радетић је повео деветорицу људи да отворе гроб и прободу Јурино тело глоговим колцем. Отварајући гроб видели су румено и нацерено покојниково лице и у страху су се разбежали. Међутим, жупник је поновно окупио деветорицу мушкараца како би ипак спровели своју замисао. Пробали су да прободу колцем покојника, али се он одбијао о његово тврдо тело. Тада му је један мештанин секиром одрубио главу и гроб се напунио крвљу. Гроб су тада затворили, а Јуре Грандо се више није појављивао.
