Субјективна егзистениција је континуитет.Нема прекида, нема субјективне егзистенције док смо у животу, а коју смењује непостојање, већ увек има за нас нешто, ма колико то нешто сазнању док смо живи непојмљиво било.
Међутим, схавтивши то, многи износе овакво мишљење:
Пренећу питање и одговор који може појаснити ту тему:
Ako ce deo mene i posle smrti da postoji, ali kao neki drugi oblik, dakle postojace kao metaficko nesto, onda ja za sigurno mogu tvrditi da posle smrti nema nista jer to nesto nije vise ono sto sam ja nekad bio!
Разумем шта хоћеш рећи. Ти би хтео да будеш управо та индивидуда која си данас у животу. Нећеш да и даље постојиш а да рецимо о том твом индивидуалитету не знаш ништа, јер то нећеш бити тада ти.
Али, сва ова твоја питања извиру из тога што ниси довољно промислио то своје ЈА чију даљу егзистенцију захтеваш. Тражиш да индивидаулно ЈА и даље постоји несвестан тога да је оно само одраз у нашем сазнању нечега што можемо звати "суштинско ја".
Ма шта то суштинско ја било изван свести, изван овог начина постојања, то је наше право биће. И пробудивши се у њему , ова индивудална егзистенција само ће се придружити свим осталим егзистенцијама у оној врсти посотјања које није ни једно ни мноштво, иако у себи садржи све што је било и што ће бити..
Ти заправо тражиш да одбациш то суштинско ЈА које у себи садржи на начин прожимања сва ЈА свих живих бића која су икада живела и која ће икада живети..све зарад једног јединог индивудалитета кога сада живиш.
Међутим, ово су теме на граници спознајног које увелико залазе у метафизику. Зато ћу пренети нешто што сам раније писао како бих то евентуално појаснио:
Sve sto je postalo opazajem osim sto je predstava mora imati svoju egzistenciju izvan predstave. Svaki objekat mora imati subjekat kao svoj neodvojivi korelat. Tako da subjekat koji zovem "JA" jeste subjekat kako mene tako i svakog opazaja , predstave ispred mene.
To je slicno morskom polipu ,zivotinji koja ima mnostvo glava a zajednicko telo i koja je veoma dobra analogija.
Uzmimo ovde da svaka glava poseduje individualnu saznajnu svest i pita se o realnosti ostalih glava oko nje. Pita se da li te glave postoje kada ih ona ne saznaje ili ne, da li je ta jedna glava jedina realna i sanja ove ostale? Lako se moze iz ove analogije uvideti resenje.
Kada ova glava koja se pita pogleda u sebe naci ce subjekat ili ovo zajedinicko telo. Ali isto to telo naci ce i svaka druga glava koja to isto ucini.
Subjekat ili ono jedino realno ...jeste zajednicki svim predstavama . Pitanje je jedino da li su ostala bica u mogucnsti da skrenu pogled sa zida u Platonovoj pecini i obrate paznju na njega u sebi ili ne. A sustinski kada kazem "JA" ...mislim na istu imanentnu ..transecendentnu sustinu unutar sebe ..kao i unutar svih ostalih. To je jedno bice. Jedno u metafizickom a ne matematickom smislu. A interesanto da upravo u snovima mozemo naslutiti kako to zapravo izgleda. Kada sanjamo nekog drugog koji je u isto vreme ja. Verovatno je svako od vas to doziveo u snovima. Mozda je to nesto najblize sto nam moze pokazati sta smo mi zapravo , sta je nasa sustina....sta nas ceka posle smrti. Ceka nas takvo JA. KOJE JE SVACIJE I NICIJE.
Pa ipak, za saznanje koje volja nije podmitila nema prirodnijeg pitanja nego što je ovo: beskrajno vreme proteklo je pre moga rođenja, šta sam ja bio za sve to vreme? - Metafizički, možda bi se moglo odgovoriti ovako: „Ja sam uvek bio ja, to jest svi koji su za sve to vreme govorili ja bili su upravo ja."
Artur Sopenhauer
![re[ ]De](/data/avatars/m/223/223033.jpg?1299370416){kind=avatar}
.[/COLOR]
) za dostizanje trasncendentnog u filozofiji ili mozda jasnije...Nirvane u Budizmu.
samo u ovom slucaju je upitno dal ga mozemo do kraja primjeniti..mada je logicno to sto rekosmo 
