Svehrvatski katolički kongres 1900 u Zagrebu (informacije)

Hrvatski jezik u Kraljevine Hrvatsku ,Slavoniju,i Dalmaciju se 1868 godine uveo po Brozovu pravopisu iz 1892,koji je inače srpski pravopis.:zcepanje:

Zašto imate potrebu sve proglašavati srpskim? Od kuda vuku podrijetlo te traume.:think:

Brozov pravopis odnosno naknadno nadograđen Broz-Ivekovićev rečnik je apsolutno zasnovan na pravopisu srpskog jezika Vuka Karadžića što ni sami njegovi autori nisu krili.

Kaži ti nama odakle potiče tvoja bahatost i bahatost još X takvih što dolaze na srpska sredstva komunikacije ne poznajući materiju, pritom pokušavaju ismevati Srbe praveći se pametni, te na samom kraju ispadnu glupi u društvu pokriveni vlastitim ušima ?

Podseti nas kako se to zove ?
 
PS. Vidiš kako čovek 1900. lepo kaže "identifikujem", a ne "identificiram". :per:

To je zbog toga što su i na glagole sa čak domaćom osnovom počeli usiljeno nadodavati nastavak -irati tek od predloga izmena pravopisa iz vremena Katičićevog jezičkog stolovanja, da bi devedesetih sve to poprimalo drastično karikaturalne razmere (tvoj pr. udarajući aluziju "ljetirati"). :sly: :D
 
Brozov pravopis odnosno naknadno nadograđen Broz-Ivekovićev rečnik je apsolutno zasnovan na pravopisu srpskog jezika Vuka Karadžića što ni sami njegovi autori nisu krili.

Kaži ti nama odakle potiče tvoja bahatost i bahatost još X takvih što dolaze na srpska sredstva komunikacije ne poznajući materiju, pritom pokušavaju ismevati Srbe praveći se pametni, te na samom kraju ispadnu glupi u društvu pokriveni vlastitim ušima ?

Podseti nas kako se to zove ?

Vuk Karađić je još 1815. godine priznao da je štokavska ijekavica hrvatski jezik i da se boji hoće li Srbi prihvatiti hrvatski jezik za svoj službeni. :mrgreen:
 
Vuk Karađić je još 1815. godine priznao da je štokavska ijekavica hrvatski jezik i da se boji hoće li Srbi prihvatiti hrvatski jezik za svoj službeni. :mrgreen:

Aha

thumbnail.ashx


:mrgreen:
 
Brozov pravopis odnosno naknadno nadograđen Broz-Ivekovićev rečnik je apsolutno zasnovan na pravopisu srpskog jezika Vuka Karadžića što ni sami njegovi autori nisu krili.

Kaži ti nama odakle potiče tvoja bahatost i bahatost još X takvih što dolaze na srpska sredstva komunikacije ne poznajući materiju, pritom pokušavaju ismevati Srbe praveći se pametni, te na samom kraju ispadnu glupi u društvu pokriveni vlastitim ušima ?

Podseti nas kako se to zove ?

«Hrvatski rječnik» Broza i Ivekovića ima nešto preko 55.000 natuknica, a kao rječnik hrvatskoga jezika vrlo je siromašan.

Riječi u Brozovom «Hrvatskom rječniku» koje su i danas nepoznate prosječnom Hrvatu, a preuzete su iz Karadžića i nekih nehrvatskih izvora. Evo samo nešto primjera iz popisa pod slovom D:
Dabulana, dacija, daća, daidža, dalak, damno, dance, danicka, danik, danu, danjom, darnuti, daša, daškalica, daulbas, davija, davran, davudžija, debe, debelkosa, debeljaš, Debre, degati se, dekalica, dekati, dekika, deklić, deliluk, deliustavci, delkušica, ....deriguša, dervenčiti se, devesilj, devetiti se, dilbagija, dilčik,....dizija, dlance, dnina, ....drgudovac,....duhnja, duringača, ..dvojčica,..(na str. 182-183. Pranjkovićeve knjige.
Nisam naveo sav popis «ujdurmi» pod slovom D- ima ih preko 100. Npr. dučiti se (u Srijemu: truditi se), durača (što dugo traje), duringača (kuća od brvana), dvovolnik (seljak koji ima dva vola) itd.

IA Broz je izostavlio «nenarodne», «izmišljene» riječi koje su izmislili Mažuranić, Šulek, Šenoa i dr. Kao, to nije «po Vuku», pa nije ispravno jer nije «narodno». Nekakva hrvatska izmišljotina,a sve danas u upotrebi.:manikir:


Bezobziran, brodolom, brzojav, cigareta, čarobnost, dobroćudan, dražestan, gorostas, grižnja (savjesti), imendan, iskrenost, izvadak, izlet, izlika, izrabljivati, izraz, ..kipar, klaonica, kruhoborac, kućanstvo, liečništvo, luđak, malodoban, maloljetan, metar, mlitavac, naklada, naseobina, nastradati, neprohodan, ..., parobrod, patnik, pilana, pobjednik, poboljšati, poduzeće, podvornik, pospremiti, postojati, postotak, poštenjak, prednost,....razkošan, raztumačiti, ratoboran, razdraženost, raznolik, razočarati, razvoj, ....skroman, skupina, sladoled, slavlje, slobodouman, sljepoočnica, smočnica, snubok, spletkariti, sporazum, ..., sudjelovati, sukrivac, svemir, svjež, svota, stratište, strog, ...učenjak, udobrovoljiti, udubina,...uredovati, urlik, urod, uloga, ..uzor, uzoran, ...vlastelinstvo, vodstvo, vojarna, zabrinutost, začastan, zadrugar, zadovoljština, zaklonište, ....zloduh, zlokoban, znanost,..zvuk, zvučnost,..živež, životinjstvo,..

Toliko o tom rječniku i tvrdnji da smo na korpusu Karadžićevih i Daničićevih djela «dobili» neki jezik. :bye:

Prije nego je objavio prvi srpski Rječnik, Vuk je najprije istaknuo razloge zbog kojih to čini:
" (...) Svi Slavenski narodi kromje Serbalja vostočnog vjeroispovjedanija imaju svoje Rječnike...Mi ga samo trebamo...Ja sam takovij Rječnik preduzeo i već skupio. On će pomenutim potrebama udovletvoriti. Soderţavaće sve Serbske rjeĉi, koe se nalaze u Rjeĉnicima: (koi e samo imenom Serbskij), Dellabelli, Belostencu, Jambrešiću, Stulliju, Hajmu; imaće jošt' ednu tretinu pravih serbskih rjeĉi, koe se ni u ednome, ot rečenih Rječnika, ne nalaze.«
(Sabrana dela Vuka Karadžića, 2. tom, Prosveta, Beograd, 1966. – Objavlenie o serbskome Rječniku )

O tomu Selimović piše:
"Kad govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih ... preuzevši ideju koja je postojala..."


"Razgovor ugodni naroda Slovinskoga" od Miošića je odredio da Hrvati prihvate štokavicu kao glavno narječje za oblik standardnog jezika,
Dubrovnik je sa svojim dubrovačkim dijalektom odredio da ona bude jekavska
a Ljudevit Gaj je učinio to da kajkavci prihvate štokavicu za standard i ujednačio je latinične znakove za sve Hrvate.
Vukovci su učinili jedino to da se hrvatski jezik u pravopisu piše malo više fonetski nego što su to neki drugi htjeli i to je sve, iako je to vama bilo dostatno da proglasite hrvatski srpskim jezikom. Poremećeno. Možda je vrijeme da vam netko objasni da nemamo zajednički jezik nego je vaš jezik pun hrvatštine ako još u 2013. izdajete srpskohrvatski rječnik kao vaš glavni i ako rabite milijun hvatskih novokovanica poput kišobrana, vozila, sladoleda, uređaja, ishoda, košarke, glasila...


Srbi nam dali jezik :worth:
cijela Hrvatska upotrebljava ove izraze što su nam dali Srbi :zcepanje:
Čiviluk, zvaničnik, volšebno, prevashodno, aršin, ovaploćenje, vaspitan, čaršav, soliter, jedinjenje, oklagija, mastilo, pantalone, doboš, putešestvija, kaluđer, obdanište, rasejanje, istražiti, zrak, veštačko, igrati, fioka, naravoučenije, prevazići, nedelja...
...šargarepa, bubašvaba, grip, živuljka, sopstven, odojče, rasejan, alkalija, askurđel, ašov, štijača, azot, bajat, banja, bata, beonjača, berberin, bešika, bezmalo, bioskop, bonsek, borni, brat od tetke, bratanac, buba rus, bucov, buđav, boranija, bukvar, burgija, buva, crči, cvast, cvekla, ćebe, ćurka, čaršav, čarovnik, čaura, čkiljiti, činija, dasa, dejstvo, deka, delija, dirka, dockan, docniti, dođoš, drati, drečati, drum, dušek, dužica, dužiti, đurđevak, džak, džigerica, ekser, estar, fioka, foka, friz, fugna, furuna, gar, goluždrav, gorušica, hartija, igranka, imenilac, jedinjenje, jednačina, jemac, jeres, jedro, juvelir, kačamak, kaiš, kalaj, kalauz, kaljuga, kanap, kandilo, katanac, kavurma, kecelja, kesega, kelaraba, ker, kerovođa, kičica, kićanka, kijati, kikirez, kinjiti, kirija, kliker, kožun, krasuljak, kriva, krtola, kuče, kučina, lala, lane, lapeti, lastiš, leja, lednik, lenjir, lilihip, loz, makaze, merdevine, mastilo, matine, mermer, mileram, mistrija, mladež, mokrovod, moreuz, mrmot, mrtvak, šarža, svarljiv, noša, njedra, obdanište, soliter, obratnik, obresti se, odžačar, oreol, osa, pantljičara, paor, pašenog, pastuv, peljevina, perdaška, pertle, pihtija, pijac, piksla, pirinač, poliza, povraćaj, površ, praziluk, prečnik, prevashodno, prevazilaziti, preživar, presamititi, pantalone, raso, raspeće, rastavić, raspust, rastinje, rastop, rastvarač, ravnjati, rerna, rogalj, rožnjača, ručkiti, ruzmar, sabirak, sadržilac, saksija, sanke, semnik, sočivo, sirće, sisar, skrob, slepi miš, slezina, sličuge, spolja, spanać, srez, stomak, strčati, sunđer, supa, šolja, šira, šnala, šuge, štrokav, švargla, štirkati, tančina, talas, taraba, tašta, tavanica, tečan, tepsija, tiganj, tle, tocilo, traćiti, trotinet, trotoar, trućanje, tumbe, tepsija, ugalj, ugljenik, ukrštenica, zejtin, uobrazilja, uporednik, urma, uzan, uzengija, varvari, vakcina, varenje, varjača, vasiona, vaseljena, vaspitanje, vaška, vazduh, vekna, vodolija, zapušiti, zapeta, zvanica, zvrčka, žaoka, žmurke, žurka
 
Poslednja izmena:
Naravno da je službeni jezik mogao da se koristi u Sremu jer je to bio vukovski srpski jezik koji je ukazom iz 1892. ban Kuen Hedervari nametnuo Zagrebu. To je onaj za koji izlazi 1892. Brozov Pravopis, a kasnije i rečnik na korpusu dela Karadžića, Daničića, Njegoša i Milana Đ. Milićevića, nesumnjivo srpskih pisaca koji su svoje knjige pisali na maternjem srpskom jeziku. Otuda bi pravi naziv ovog rečnika zaista bio Rečnik srpskog jezika; hrvatsko ime tom rečniku, kao i ime jezika u Nagodbi, dato je posve arbitrarno. U 10. tački prědgovora Broz-Ivekovićevog Rěčnika stoji ovako:

"Ovo djelo moglo bi se zvati i Rječnik srpskog jezika, i da su ga napisali Srbi; jamačno bi se tako zvalo. Nije se dometnulo ili Srpskoga jer taj dometak ne bi zadovoljio ni jednog Srbina a ozlovoljio bi mnoge Hrvate a i Srbi ne bi dodali ili Hrvatskoga. Braća kao braća.

Prema tome, diskurs "teritorij Hrvatske se proteže dokle seže hrvatski jezik u Nagodbi" naprosto je - sumanut. Jerbo - koliko je taj jezik "hrvatski", toliko je i "teritorij". Dixi.

Srpski jezik po Brozovom rječniku iz 1892 godine, nametnut je Hrvatima nagodbom 1868 godine.Čak 24 godine prije štampanja samoga rječnika. :hahaha:
Ovako nešto prolazi samo u srpskih istoričara.:zcepanje::



ps,jel ti sada jasno koji je hrvatski teritorij :bye:
 
Poslednja izmena:
Srpski jezik po Brozovom rječniku iz 1892 godine, nametnut je Hrvatima nagodbom 1868 godine.Čak 24 godine prije štampanja samoga rječnika. :hahaha::hahaha::hahaha:
Ovako nešto prolazi samo u srpskih istoričara.:zcepanje::zcepanje::zcepanje::zcepanje:



ps,jel ti sada jasno koji je hrvatski teritorij :bye:

Pročitaj još jednom odgovor pre nego što napišeš neku nesnosnu glupost u ravni debiliteta.

Službeni jezik je "hrvatski" isto onoliko koliko je i "ilirski", "zemaljski" ili "jugoslavenski" nazivi koje je u samo par decenija službeno izmenjao. U samoj lingvističkoj osnovi jezik je SRPSKI što nikome normalnom tada nije padalo na pamet da osporava, jer bi time sam sebi pucao u nogu.

Dakle, Brozov pravopis = 98% Vuk-Daničićev pravopis, pa se ti sad komiraj, obesi ili požali JAZU na njihovoj, s današnjeg arvackog aspekta, neopreznoj jezičkoj politici. Šta možeš život ti je kurvа okrutnа... :mrgreen:
 
Službeni naziv jezika u datom trenutku može u pogledu teritorije (unutar jedne pritom značajno veće države) biti od tolike važnosti, kao što trenutna dvadesetdvogodišnja republičica Hrvatska može u perspektivi promeniti naziv zavisno od magnata koji je kontroliše u Todorić Crolding Co., Crolgate ili Kroleenex šahovničaste marke higijenskog papira.

Eto, slikovito sve to skupa ima upravo toliku povesnu važnost i svrhu polemike. :mrgreen:
 
Pročitaj još jednom odgovor pre nego što napišeš neku nesnosnu glupost u ravni debiliteta.

Službeni jezik je "hrvatski" isto onoliko koliko je i "ilirski", "zemaljski" ili "jugoslavenski" nazivi koje je u samo par decenija službeno izmenjao. U samoj lingvističkoj osnovi jezik je SRPSKI što nikome normalnom tada nije padalo na pamet da osporava, jer bi time sam sebi pucao u nogu.

Dakle, Brozov pravopis = 98% Vuk-Daničićev pravopis, pa se ti sad komiraj, obesi ili požali JAZU na njihovoj, s današnjeg arvackog aspekta, neopreznoj jezičkoj politici. Šta možeš život ti je kurvа okrutnа... :mrgreen:


Rasturio si me argumentima
Cijeli teritorij Hrvatske je do 1900 pričao ovako:Čiviluk, zvaničnik, volšebno, prevashodno, aršin, ovaploćenje, vaspitan, čaršav, soliter, jedinjenje, oklagija, mastilo, pantalone, doboš, putešestvija, kaluđer, obdanište, rasejanje, istražiti, zrak, veštačko, igrati, fioka, naravoučenije, prevazići, nedelja...
...šargarepa, bubašvaba, grip, živuljka, sopstven, odojče, rasejan, alkalija, askurđel, ašov, štijača, azot, bajat, banja, bata, beonjača, berberin, bešika, bezmalo, bioskop, bonsek, borni, brat od tetke, bratanac, buba rus, bucov, buđav, boranija, bukvar, burgija, buva, crči, cvast, cvekla, ćebe, ćurka, čaršav, čarovnik, čaura, čkiljiti, činija, dasa, dejstvo, deka, delija, dirka, dockan, docniti, dođoš, drati, drečati, drum, dušek, dužica, dužiti, đurđevak, džak, džigerica, ekser, estar, fioka, foka, friz, fugna, furuna, gar, goluždrav, gorušica, hartija, igranka, imenilac, jedinjenje, jednačina, jemac, jeres, jedro, juvelir, kačamak, kaiš, kalaj, kalauz, kaljuga, kanap, kandilo, katanac, kavurma, kecelja, kesega, kelaraba, ker, kerovođa, kičica, kićanka, kijati, kikirez, kinjiti, kirija, kliker, kožun, krasuljak, kriva, krtola, kuče, kučina, lala, lane, lapeti, lastiš, leja, lednik, lenjir, lilihip, loz, makaze, merdevine, mastilo, matine, mermer, mileram, mistrija, mladež, mokrovod, moreuz, mrmot, mrtvak, šarža, svarljiv, noša, njedra, obdanište, soliter, obratnik, obresti se, odžačar, oreol, osa, pantljičara, paor, pašenog, pastuv, peljevina, perdaška, pertle, pihtija, pijac, piksla, pirinač, poliza, povraćaj, površ, praziluk, prečnik, prevashodno, prevazilaziti, preživar, presamititi, pantalone, raso, raspeće, rastavić, raspust, rastinje, rastop, rastvarač, ravnjati, rerna, rogalj, rožnjača, ručkiti, ruzmar, sabirak, sadržilac, saksija, sanke, semnik, sočivo, sirće, sisar, skrob, slepi miš, slezina, sličuge, spolja, spanać, srez, stomak, strčati, sunđer, supa, šolja, šira, šnala, šuge, štrokav, švargla, štirkati, tančina, talas, taraba, tašta, tavanica, tečan, tepsija, tiganj, tle, tocilo, traćiti, trotinet, trotoar, trućanje, tumbe, tepsija, ugalj, ugljenik, ukrštenica, zejtin, uobrazilja, uporednik, urma, uzan, uzengija, varvari, vakcina, varenje, varjača, vasiona, vaseljena, vaspitanje, vaška, vazduh, vekna, vodolija, zapušiti, zapeta, zvanica, zvrčka, žaoka, žmurke, žurka

...da bi nakon katoličkog kongresa,preko noći, Hrvati pričali sasvim drugačije



uz Marka Marulića,Hanibala Lucića,Petra Hektorovića,Marina Držića,Juraj Šižgorić, Ivan Česmički (Janus Pannonius), , Ludovik Crijević Tuberon, Jakov Bunić, Koriolan Ćipiko, Juraj Dragišić, Vinko Pribojević; u XVI. stoljeću Antun Vrančić, Blaž Jurjević, Matija Vlačić Ilirik, Pavao Skalić, Faust Vrančić...Hrvati nisu imali svoj jezik :worth:

Vuk je širio velikosrpstvo kroz jezik.A ti tvrdiš obratno,da su Hrvati uzeli Srbima jezik
Vuk je sve štokavce na Balkanu (pa i šire) proglasio Srbima i "ugradio u svoja "znanstvena" djela ( Srbi svi i svuda - spis iz 1836. i Kovčežić za istoriju jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beĉ, 1849.).
Ova, kao o mnoga druga djela i spisi, bili su u potpunom suglasju s Garašaninovim "Načertanijem" , samo što je Vuk svoje glavne teze svojatanja drugih naroda i njihovih podruĉja temeljio na jezičkoj ekspanziji.
Prisvojivši najrasprostranjeniji dijalekt među Slavenima (štokavski) tvrdnjama da je to isključivo srpski on je zastupao tezu da se srpski narod i njegov jezik rasprostiru "od Adriatičeskoga mora do Timoka i od Crne Gore do Pešte i Sent-Andrie ..."

Iako ga Srbi smatraju "ocem srpske književnosti i pravopisa" , ova dogma nema čvrstog oslonca u stvarnim povijesnim događajima, pa je ipak najveća Vukova zasluga upravo agresivna i sustavna jezična ekspanzija, motivirana pomicanjima "granica srpstva" , prije svega, na sjever i zapad.
Meša Selimović, u svojoj znanstvenoj studiji: Za i protiv Vuka, , tvrdi da je čitavo stoljeće prije pojave Vuka, čistim narodnim srpskim jezikom pisao Gavril Stefanović Venclović. On je, pored ostaloga, od ukupno 6 novih znakova (slova, ili "pismena" ) koliko je Vuk uvrstio u svoju "azbuku" , koristio 3 – dž, ć i Ċ, objavivši i knjigu Crni bivo u srcu.
O tomu Selimović piše:
"Kad govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih ... preuzevši ideju koja je postojala..."
Na jeziku je radio i Savo Mrkalj.

Ali zašto Vuk.Pa jednostavno je .Čak i najveći srpski povjesničari, slaţu se u ocjeni da je V. S. Karadžić jedan od "najvećih srpskih nacionalista svoga doba" .
Zato ne treba čuditi da su se na njegove teorije naslanjali svi velikosrpski programi onoga vremena (a i kasnije), te da je njegovo "učenje" bila podloga za sustavno svojatanje drugih naroda i njihovih zemalja.
A kako je to radio?Pa sam je rekao .Prije nego je objavio prvi srpski Rječnik, Vuk je najprije istaknuo razloge zbog kojih to čini:
" (...) Svi Slavenski narodi kromje Serbalja vostočnog vjeroispovjedanija imaju svoje Rječnike...Mi ga samo trebamo...Ja sam takovij Rječnik preduzeo i već skupio. On će pomenutim potrebama udovletvoriti. Soderţavaće sve Serbske rjeĉi, koe se nalaze u Rjeĉnicima: (koi e samo imenom Serbskij), Dellabelli, Belostencu, Jambrešiću, Stulliju, Hajmu; imaće jošt' ednu tretinu pravih serbskih rjeĉi, koe se ni u ednome, ot rečenih Rječnika, ne nalaze.«
(Sabrana dela Vuka Karadžića, 2. tom, Prosveta, Beograd, 1966. – Objavlenie o serbskome Rječniku )
Dakle, iz ovoga je jasno vidljivo, da od slavenskih naroda samo Srbi sve do polovice 19-og stoljeća nisu imali svoj Rijeĉnik. Ali pokazuju tko je svojatao i krao.

Zašto vam je bitno dokazati da su kajkavci slovenci,iako slovenci to nikada ne tvrde?
Jer ako su Hrvati samo ćakavci,iako se ćakavski govor nije protezao dalje od Klisa,slovenci su kajkavci,
onda štokavci mogu da budu samo Srbi.:klap:
 
Službeni naziv jezika u datom trenutku može u pogledu teritorije (unutar jedne pritom značajno veće države) biti od tolike važnosti, kao što trenutna dvadesetdvogodišnja republičica Hrvatska može u perspektivi promeniti naziv zavisno od magnata koji je kontroliše u Todorić Crolding Co., Crolgate ili Kroleenex šahovničaste marke higijenskog papira.

Eto, slikovito sve to skupa ima upravo toliku povesnu važnost i svrhu polemike. :mrgreen:

I ta vas republičica vojno porazila.Sramotno.:hahaha:

ps,takva republičica Hrvatska,koja vas je vojno porazila, starija od republičice Srbije jedno 15-ak godina istoriski,a jača ekonomski i politički jedno 25 godina.:bye:
 
„Срби себе називају првенствено Словенима који исповедају Источну Цркву, а Шокац је име дато оним католицима који су српског порекла, као и језика.“

„Serben nennen sich vorzugsweise die Slaven die sich zur orientalischen Kirche bekennen, während Šokac die Bezeichnung für jene Katholiken ist, die serbischer Abstammung der Sprache nach sind.“

Наслов -Historisch-ethnographisch-statistische Erläuterungen zur neuesten National- v. Sprachenkarte die österreichischen Kaiserstaates u. der ergrunzen den Theile, mit genauer Angabe der einzelnen Sprachfamilien: (Nebst Karte)
Аутор -Rud Fröhlich
Издавач A. A. Wenedikt, 1849
Оригинал из Баварске државне библиотеке

https://www.facebook.com/2286192273...8619227312279/374747912699409/?type=1&theater




-Римо-католички Срби који су насељени у Мађарској, названи су Шокцима (нем. Schokazen ili Schokzen), а Срби "грчке"(Православне) цркве Рашанима (нем. Raizen).-
"...the Roman Catholic SERBS settled in Hungary being called Shokats (Germ. Schokazen or Schokzen), and the Serbs of the Greek Church, Rascians (Germ. Raizen)."

Извор :
John Murray, "A handbook for travellers in southern Germany", London, 1855, str. 493
Оригинал из Британске библиотеке

https://www.facebook.com/2286192273...8619227312279/374684282705772/?type=1&theater
 
Vuk Karađić je još 1815. godine priznao da je štokavska ijekavica hrvatski jezik i da se boji hoće li Srbi prihvatiti hrvatski jezik za svoj službeni. :mrgreen:

У то вријеме, 1815. год, је више Срба говорило штокавску ијекавицу него екавицу (и то у самој данашњој Србији), а једва пет посто Хрвата. Најмање затупљен говор код Хрвата 1815. год. је за Вука био хрватски - и то говор којим је он сам говорио.:mrgreen:
 
Rasturio si me argumentima
Cijeli teritorij Hrvatske je do 1900 pričao ovako:Čiviluk, zvaničnik, volšebno, prevashodno, aršin, ovaploćenje, vaspitan, čaršav, soliter, jedinjenje, oklagija, mastilo, pantalone, doboš, putešestvija, kaluđer, obdanište, rasejanje, istražiti, zrak, veštačko, igrati, fioka, naravoučenije, prevazići, nedelja...
...šargarepa, bubašvaba, grip, živuljka, sopstven, odojče, rasejan, alkalija, askurđel, ašov, štijača, azot, bajat, banja, bata, beonjača, berberin, bešika, bezmalo, bioskop, bonsek, borni, brat od tetke, bratanac, buba rus, bucov, buđav, boranija, bukvar, burgija, buva, crči, cvast, cvekla, ćebe, ćurka, čaršav, čarovnik, čaura, čkiljiti, činija, dasa, dejstvo, deka, delija, dirka, dockan, docniti, dođoš, drati, drečati, drum, dušek, dužica, dužiti, đurđevak, džak, džigerica, ekser, estar, fioka, foka, friz, fugna, furuna, gar, goluždrav, gorušica, hartija, igranka, imenilac, jedinjenje, jednačina, jemac, jeres, jedro, juvelir, kačamak, kaiš, kalaj, kalauz, kaljuga, kanap, kandilo, katanac, kavurma, kecelja, kesega, kelaraba, ker, kerovođa, kičica, kićanka, kijati, kikirez, kinjiti, kirija, kliker, kožun, krasuljak, kriva, krtola, kuče, kučina, lala, lane, lapeti, lastiš, leja, lednik, lenjir, lilihip, loz, makaze, merdevine, mastilo, matine, mermer, mileram, mistrija, mladež, mokrovod, moreuz, mrmot, mrtvak, šarža, svarljiv, noša, njedra, obdanište, soliter, obratnik, obresti se, odžačar, oreol, osa, pantljičara, paor, pašenog, pastuv, peljevina, perdaška, pertle, pihtija, pijac, piksla, pirinač, poliza, povraćaj, površ, praziluk, prečnik, prevashodno, prevazilaziti, preživar, presamititi, pantalone, raso, raspeće, rastavić, raspust, rastinje, rastop, rastvarač, ravnjati, rerna, rogalj, rožnjača, ručkiti, ruzmar, sabirak, sadržilac, saksija, sanke, semnik, sočivo, sirće, sisar, skrob, slepi miš, slezina, sličuge, spolja, spanać, srez, stomak, strčati, sunđer, supa, šolja, šira, šnala, šuge, štrokav, švargla, štirkati, tančina, talas, taraba, tašta, tavanica, tečan, tepsija, tiganj, tle, tocilo, traćiti, trotinet, trotoar, trućanje, tumbe, tepsija, ugalj, ugljenik, ukrštenica, zejtin, uobrazilja, uporednik, urma, uzan, uzengija, varvari, vakcina, varenje, varjača, vasiona, vaseljena, vaspitanje, vaška, vazduh, vekna, vodolija, zapušiti, zapeta, zvanica, zvrčka, žaoka, žmurke, žurka

...da bi nakon katoličkog kongresa,preko noći, Hrvati pričali sasvim drugačije



uz Marka Marulića,Hanibala Lucića,Petra Hektorovića,Marina Držića,Juraj Šižgorić, Ivan Česmički (Janus Pannonius), , Ludovik Crijević Tuberon, Jakov Bunić, Koriolan Ćipiko, Juraj Dragišić, Vinko Pribojević; u XVI. stoljeću Antun Vrančić, Blaž Jurjević, Matija Vlačić Ilirik, Pavao Skalić, Faust Vrančić...Hrvati nisu imali svoj jezik :worth:

Vuk je širio velikosrpstvo kroz jezik.A ti tvrdiš obratno,da su Hrvati uzeli Srbima jezik
Vuk je sve štokavce na Balkanu (pa i šire) proglasio Srbima i "ugradio u svoja "znanstvena" djela ( Srbi svi i svuda - spis iz 1836. i Kovčežić za istoriju jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beĉ, 1849.).
Ova, kao o mnoga druga djela i spisi, bili su u potpunom suglasju s Garašaninovim "Načertanijem" , samo što je Vuk svoje glavne teze svojatanja drugih naroda i njihovih podruĉja temeljio na jezičkoj ekspanziji.
Prisvojivši najrasprostranjeniji dijalekt među Slavenima (štokavski) tvrdnjama da je to isključivo srpski on je zastupao tezu da se srpski narod i njegov jezik rasprostiru "od Adriatičeskoga mora do Timoka i od Crne Gore do Pešte i Sent-Andrie ..."

Iako ga Srbi smatraju "ocem srpske književnosti i pravopisa" , ova dogma nema čvrstog oslonca u stvarnim povijesnim događajima, pa je ipak najveća Vukova zasluga upravo agresivna i sustavna jezična ekspanzija, motivirana pomicanjima "granica srpstva" , prije svega, na sjever i zapad.
Meša Selimović, u svojoj znanstvenoj studiji: Za i protiv Vuka, , tvrdi da je čitavo stoljeće prije pojave Vuka, čistim narodnim srpskim jezikom pisao Gavril Stefanović Venclović. On je, pored ostaloga, od ukupno 6 novih znakova (slova, ili "pismena" ) koliko je Vuk uvrstio u svoju "azbuku" , koristio 3 – dž, ć i Ċ, objavivši i knjigu Crni bivo u srcu.
O tomu Selimović piše:
"Kad govorimo o našem narodnom jeziku, gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih ... preuzevši ideju koja je postojala..."
Na jeziku je radio i Savo Mrkalj.

Ali zašto Vuk.Pa jednostavno je .Čak i najveći srpski povjesničari, slaţu se u ocjeni da je V. S. Karadžić jedan od "najvećih srpskih nacionalista svoga doba" .
Zato ne treba čuditi da su se na njegove teorije naslanjali svi velikosrpski programi onoga vremena (a i kasnije), te da je njegovo "učenje" bila podloga za sustavno svojatanje drugih naroda i njihovih zemalja.
A kako je to radio?Pa sam je rekao .Prije nego je objavio prvi srpski Rječnik, Vuk je najprije istaknuo razloge zbog kojih to čini:
" (...) Svi Slavenski narodi kromje Serbalja vostočnog vjeroispovjedanija imaju svoje Rječnike...Mi ga samo trebamo...Ja sam takovij Rječnik preduzeo i već skupio. On će pomenutim potrebama udovletvoriti. Soderţavaće sve Serbske rjeĉi, koe se nalaze u Rjeĉnicima: (koi e samo imenom Serbskij), Dellabelli, Belostencu, Jambrešiću, Stulliju, Hajmu; imaće jošt' ednu tretinu pravih serbskih rjeĉi, koe se ni u ednome, ot rečenih Rječnika, ne nalaze.«
(Sabrana dela Vuka Karadžića, 2. tom, Prosveta, Beograd, 1966. – Objavlenie o serbskome Rječniku )
Dakle, iz ovoga je jasno vidljivo, da od slavenskih naroda samo Srbi sve do polovice 19-og stoljeća nisu imali svoj Rijeĉnik. Ali pokazuju tko je svojatao i krao.

Zašto vam je bitno dokazati da su kajkavci slovenci,iako slovenci to nikada ne tvrde?
Jer ako su Hrvati samo ćakavci,iako se ćakavski govor nije protezao dalje od Klisa,slovenci su kajkavci,
onda štokavci mogu da budu samo Srbi.:klap:

Volim i ja da se pozivam na autoritete koji su priznati u odredjenim oblastima ali te autoritete i proucim da ne ispadam budala kao ....
Ako je Vuk nacionalista jer je srpski jezik zvao srpskim i Srbe Srbima onda je srpski nacionalista i Jernej Kopitar a i Ljudevit Gaj.
Pominjes Mesu selimovica a da si citao "Za i protiv Vuka" ne bi lupao to sto lupas.To je jedna veoma korisna knjiga od 150 strana i savjetujem ti da procitas i to polako.
Mesa je izuzetan i pisac i covjek pa prouci malo i njegovu biografiju gdje kaze kako sje,zbog cega i kojim dogovorom,jedan dio njegovih predaka presao u islam i kako se to zavrsilo.
Lijepo bi bilo i da procitas Dervisa ako primijetis sta kaze kroz lik Hasana.
Sta ti znas o Savi Mrkalju?Slicni tebi su ga i otjerali u ludnicu u spalili njegovih velicanstvenih 18 strana.
Pogresno polaziste daje pogresan rezultat a vi pokusavate da sadasnjost preslikate na proslost i da nadjete osnovu za vasa bespuca povijesne neozbiljnosti.
 
Masoni Jugoslavije: Viktor Novak 1942. godine

četvrtak, 08. dec 2016, 19:27 -> 22:10
Izvor: RTS
Autor: Dragan Kolarević


Viktor Novak je bio uhapšen odmah po okupaciji i nekoliko meseci zadržan kao talac. Zatim je pušten, ali je ponovo uhapšen u noći između 4. i 5. novembra 1941. U Banjički logor sprovedeno je nešto više od 200 masona. Od januara 1942. g. puštani su iz logora, ali su i dalje imali status talaca. Morali su da odgovore na 33 pitanja. Od odgovora je zavisila njihova sudbina. Viktor Novak je svoje odgovore napisao ćirilicom. Integralni odgovor čuva se u Arhivu Jugoslavije (Fond 100).

Lični podaci i školska sprema

„Zovem se dr Viktor Novak (+Ana, rođena Jurjević i + Josip Novak). Rođen sam u Stubici Donjoj, rodnom mestu Matije Gupca, 4. februara 1889. osnovnu školu, gimnaziju i univerzitet sam svršio u Zagrebu (1912/1913), a onda sam dopunio svoje nauke u Rimu na Univerzitetu u Vatikanskoj školi za paleografiju i diplomatiku. Doktorirao sam u Zagrebu 1915/1916. g., gde sam i promoviran na čast doktora filozofije."(...) „Oženjen sam Srpkinjom Pavom Bošković (1907), srednjoškolskom profesorkom. Imam dvoje dece, kćerke Nadu (1919) i Jasnu 1925, obe krštene u Zagrebu, u srpskopravoslavnoj crkvi."
Loza-jugoslavija.jpg

Unutrašnjost lože Jugoslavija iz 1926. godine

Nepouzdan još u Zagrebu
Diplomirao je 1913. godine i, kako je odgovorio Tanasiju Diniću, s obzirom na to da je bio „nacionalno nepouzdan", nije mogao da stupi u državnu službu. Tek je 11. novembra 1915. postavljen za suplenta Realne gimnazije u Zagrebu. Naučnu karijeru je nastavio u Univerzitetskoj biblioteci u Zagrebu, a 1920. godine, kako je rekao, „habilitirao sam a kao docent za paleografiju i diplomatiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu".

O napredovanju u službi

Godine 1921. izabran je za suplenta iste katedre na kojoj je 11. jula 1922. zauzeo mesto šefa kao redovni profesor. Na jesen 1923. godine izabran je za redovnog profesora Pomoćnih istorijskih nauka i hrvatske istorije na Univerzitetu u Beogradu, gde je održao pristupno predavanje marta 1924. godine. Kao mason i nacionalno nepouzdan okupacionim vlastima u Beogradu (1942) odgovorio je: „Na toj sam dužnosti (sa dodatkom predavanja opšte istorije srednjega veka) sve do danas neprekidno kao šef Katedre i upravnik Seminara za pomoćne istorijske nauke i istoriju srednjeg veka - sem u vreme moga talaštva od 23. aprila do 21. jula 1941. (zapravo 7. jula) i od 4. novembra 1941. do 28. marta 1942, kad sam oslobođen iz talačkog zatvora."

Jugosloven

Viktor Novak je, kao i drugi masoni, u Zagrebu bio nacionalno nepouzdan kao pristalica jugoslovenstva, a u Beogradu, tadašnjim vlastima, jer su smatrali masone engleskim pristalicama i krivcima za rat u kome se kraljevina raspala.
O jugoslovenstvu je Viktor Novak odgovorio: „Još u ranoj mladosti pripadao sam onom duhovnom kolu omladine koju su formirali ideolozi jugoslovenskog narodnog jedinstva. Kao takav, još za vreme univerzitetskih studija, u svojim samostalnim naučnim izučavanjima obratio sam naročito svu svoju pažnju na delanja onih istorijskih sila koje su pomagale spajanju našeg razjedinjenog - verama i državama - naroda, kao i onih koji su bili u službi toga razjedinjavanja. Tako sam i ja vlastitim naučnim proučavanjem došao do saznanja i istine za koju su se u prošlosti zalagali najbolji sinovi našeg naroda."
 
Из „Духа самопорицања”: Крлежа о Виктору Новаку


Објављено 11. маја 2016. од Мило Ломпар




11
мај


Када се пажљиво прочита шта је Мирослав Крлежа писао о Виктору Новаку, постаје потпуно јасно и зашто је Magnum crimen, привидно толерисан, заправо био дубоко непожељна књига у комунистичкој Југославији.

Карактеристичан је несумњиво лични афекат и зажарен тон у часу када се главноредакторски дух дотакне лексикографског помињања Ива Ћипика: „Треба знати прије свега да је тај setebandijere, трогирански Рагузео, Далмата, Самосрбин, дворска будала, агентпровокатор, талијанаш и одрод, старчевићански апостата, камелеон по наруџби, а никако ‘хрватски књижевник’.“ (М, 183) Међу овим одредницама и именовањима Ћипика посебну пажњу привлачи реч oдpoд: она открива успламтели Крлежин афекат према идеји одрођавања, као и према човеку који се одроди, отуђи од својих најближих, од свога рода, народа, који постане отпадник. Овакав афекат нам сугерише да Крлежа у енциклопедијским стварима – насупрот начелним изјавама – подразумева да је понашање с оне стране верности роду – негативно понашање. Отуд је напуштање хрватског рода – као код Ћипика – било довољно да изазове вулканску лаву Крлежиног енциклопедијског незадовољства.
До тога је могло довести и свако истрајавање на интегралном и унитарном југословенству. Постоје, дакле, два политичка правца која надахњују негативитет Крлежине енциклопедијске арбитраже: унитаристичко југословенство и критика хрватске културне политике. Оба су сплетена у Крлежиним опсервацијама о Виктору Новаку. Занимљиво је да их прати – као сен, као ноћна мора, као рђава савест – реч oдpoд. Јер, у редактури лексикографске белешке о Франу Левстику, наишавши на синтагму „нападаје отпадника“, Крлежа наглашава њену проблематичност и неразумљивост у непосредном контексту, па поставља питање: „Што су у овом случају ’отпадници’?“ Онда неочекивано и лишено било каквог подстицаја наставља: „По свој прилици национални одроди типа Виктора Новака.“ (М, 424) Зашто за Крлежу није довољно да посегне само за карактеристиком oдpoд него он – у случају Виктора Новака – мора да појача њен смисао синтагмом национални oдpoд? Крлежин афекат није изазван, дакле, пуким отпадањем од рода, као породице или племена, него отпадањем од рода као народа. Отуд следи да је национално одрођавање нешто што изазива трајну негативну усковитланост у вртлозима Крлежине арбитраже.
miroslav-krleza-599x400.jpg

Код Виктора Новака, она је привидно мотивисана његовим унитарним југословенством: „Када је ријеч о овој врсти присталица ’југославенског јединства’ типа Виктора Новака, који спадају паралелно с тиме у троваче наших политичких бунара“, ваља знати да је „та врста југословенства сувише очите ројалистичке пропаганде, која је и довела до политичке кризе југословенства“. Сада долази карактеристично продужавање негативних одређења. Јер, док је могуће тврдити да је унитарно југословенство било један од узрока политичке кризе југословенства, дотле остаје потпуно тајанствено какве везе са тим има Новаков антиклерикализам, будући да Крлежа необразложено наставља: „Исти је случај и с његовим ’антиклерикализмом’.“ (М, 494) Како је Новаков антиклерикализам могао – у духу социјалистичке арбитраже Мирослава Крлеже у Енциклопедији Југославије – бити разлог политичке кризе југословенства? Само као нешто што је означило „пола века клерикализма у Хрватској“, као нешто што је оцртало клерикалну акцију на месту инспиратора и инструмента хрватске културне политике. Новаков антиклерикализам постао је споран зато што је донео критику хрватског клерикализма.
Како је то тешко казати са привилегованог становишта Енциклопедије Југославије, како је то немогуће растумачити из усвојене социјалистичке перспективе, Крлежа посеже за асиметричном симетријом: „Тих клерикализама има код нас неколико врста и није католички једини.“ (М, 494) Тамо где треба заштитити хрватску традицију и интересе, појављује се употреба симетрије у енциклопедијској арбитражи, као што свака назнака о симетрији изостаје тамо где бисмо могли осветлити српску традицију и заштитити српске интересе. Симетрија се, дакле, употребљава да би се – то је дух арбитраже у Енциклопедији Југославије – умањили историјски значај и улога хрватског клерикализма.
То има и своје практичне видове. Јер, коментаришући одредницу о фра Дидаку Бунтићу, Крлежа каже како је „човјек… умро 1922, и без обзира што о томе мисли Виктор Новак, не би се у енциклопедији могао сврстати у инспираторе усташких злочина пуних 20 година послије смрти“ (М, 146). Крлежина алузија има прецизан смер. Његова одлука се позива – у противставу – на мишљење Виктора Новака, чијим увидима Крлежа супротставља своја сећања на фратрову личност. То делује чудно, јер Новак није изнео никаква сећања. Он је показао како је фра Дидак Бунтић – у писму Исидору Кршњавом, од 7. јула 1914. године – предлагао: „пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука.“ Отуд „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена“. У осврту на ове историјске документе, Виктор Новак каже: „фра Дидакове сугестије Аустрија је од себе у свим хрватским земљама спровела, јер су за рата и ћирилица и српска застава биле забрањене.“ (Виктор Новак, Magnum crimen, 1989, 35) Све ове историјске чињенице Крлежа једном главноредакторском одлуком може избрисати, јер нема „импресију да се ради о човјеку кога бисмо могли сврстати међу србофо6е“ (М, 146). Будући да се Крлежина импресија разилази са историјским чињеницама на које је указао Виктор Новак, отворен је пут ка енциклопедијском препознавању националног одрода. Новаково заступање унитарног југословенства – само по себи несумњиво – употребљено је као изговор да би било лакше осудити његову критику хрватског клерикализма. У Крлежиној енциклопедијској арбитражи као да се идеолошки (социјалистички) критеријум појављује да би прикрио и омогућио делотворно поступање у складу са националним (хрватским) критеријумом. То је један од могућих видова асимемричне симетрије.
Извор: Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena mundi, 2015, 161–164.
 
Када се пажљиво прочита шта је Мирослав Крлежа писао о Виктору Новаку, постаје потпуно јасно и зашто је Magnum crimen, привидно толерисан, заправо био дубоко непожељна књига у комунистичкој Југославији.

https://hrcak.srce.hr/230077

Dva srpska povjesničara o Stepincu Povodom knjige Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Alojzije Stepinac – država, crkva, nadbiskup (1934-1941) (Beograd: „Filip Višnjić”, 2017), 456 str.

Jure Krišto


nov1.png

nov2.png
 

Back
Top