Stihovi za moju dusu

"Ponovni Susret" - Herman Hese


Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.
 
"Breza na mesecini" - Dusko Trifunovic

Ja nisam tvoga kova
Tebi se samo cini.
Nisam iz tvojih snova
Breza na mesecini.

Ti zelis da se vratim
U tvoju ljubav setnu,
Da tvoju dusu shvatim,
I da me cuvas sretnu.

Ne treba meni neznost,
Ni tvojih reci svila.
Zar mogu da se vratim
Gde nikad nisam bila?
 
Duša ti je bila

Duša ti je bila
otvorena, svetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.

Okušah prečace
uzane, prolaze
strme i opasne.
Al tvojoj se duši
pristupiti moglo
putevima širokim.

Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al duša ti beše
tako otvorena,
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.

Gde je počinjala?
Svršavala, gdje je?
I ostadoh tako
zauvek sedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

Pedro Salinas
 
Neko ko priča, a ne prepričava.
Sadržaj.
Ukus.
Stvarno stanje.
Nestatistički slučaj.
Lični prostor unutar čoveka.
Krotitelj maslačaka s lavljim srcem.
Dečak s rukama roba.
Čovek sa "kičmom" čoveka.
Monociklista na žici, sa upalom srednjeg uha.
Neko ko ostane kad utoli žeđ.
Čovek s lopatom i cigaretom, ispod polovne zaštitne mreže u cirkusu.
Gad koji ne navlači pantalone.
Uništen.
Neuništiv.
Moguć.
Nemoguć.
Besramno i postiđeno.
Samo ne već viđeno.
Samo to ne.
Treba joj bilo ko, ko nije - bilo ko.
IMG_7284.jpg

N.A
 
Vrsta mira

Vrstu mira s kojim te raspoređujem u sebi
nalazim u pogledu hrasta i šapatu krošnji,
iskonskoj stoljetnoj priči plodnih ravnica.
Ne preispitujem njegov početak, već odsjaje
svih kiša i huk svih vjetrova istinski sanjam
kako tvojom utrobom nižu predivne bisere.
Moram priznati, neiscrpne su visine misli,
neuhvatljive dubine srca iz kojih sada izlazim
i neiskorištena snaga mjesečine kojom klizim.
Sve bogatstvo što me pretače u divne osjećaje
i bezbrojni titraji nastali u pomaku vremena,
izvlače na moje dlanove najhrabrije pokušaje.
Ne uspijevam uvijek potpuno stići tvoje tijelo,
već krugovima plamenog prstena obuhvaćam
tvoj struk što se izvija neponovljivim žarom.
Prstima pomalo udišem toplinu mirisne kože,
oprezno skupljam svaku kap sjajnih uzvisina
i povremeno se vraćam, nudeći nove drhtaje.
Otkrivam, poru po poru, kako rađaš vatru,
kako pred moje dodire trčiš beskrajno zagrljena
i dočekuješ me optočena slatkim strpljenjem.
Uzdišeš preplanula i požudom izvijaš poljupce,
bojom strasti prekrivaš svako moje milovanje
i dušu obogaćuješ neponovljivim sazviježđem.
Kad me tako ovjenčaš ljepotom i skupiš u sebe,
pa ispod mojih vjeđa prisloniš nježni osmjeh,
izmislim način i postelju pretvorim u sanjalište.
Zakoračim pogledom hrasta tvojim obrazima,
dovedem šapat krošnji točno iznad naših pokreta
i zauvijek naše otkucaje srca pretočim u ljubav.

Zal Kopp
 
Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život, laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što pišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.

Matija Bećković
 
Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
„Doć’u u četiri“ rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola s njim! –
došla je,
zaklala.
I kao s‘ panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle –
u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao na plafon spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci pali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše, ko da
krčma zub na zub
ne može da sastavi.
Ušla si
osorna, kao „na!“
gužvajući rukavice kao luda,
i rekla: „Da, znate, ja ću da se udam.“
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
„Džek London, novac, ljubav, strasti“ –
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
„Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja“ Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvešćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam –
„ja“
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
„neobično pošten“.
Marija,
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskašljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja što bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja
gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljade lica –
“devojke Majakovskog“ –
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Znači – opet,
dok mračno sve je to,
uzeću srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečeno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cveće.
oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći)
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reci:
Slušajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti.
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivši sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Vladimir Majakovski
 
ne vjeruj da ja odlazim
jer nemoguće je ostaviti taj krevet
u kojem smo smislili najljepše priče
nemoguće je da me taj vjetar
odnese nekud
u neku ravnicu punu snijega
jer tko će tako nježno
tvoje čelo poljubiti
kome bi na pamet padale
takve lude stvari
da se ženimo svake noći
da ponekad pobjegnemo
ne vjeruj
gledaj
tu su još moje cigarete
moj kaput
i moje srce
ja sam još uvijek tako tvoj
da nemam vremena ni za sebe
Željko Krznarić
 
Zakasneli čun

Uvek na jednoj te istoj klupi
U zakržljalom parku tačno na raskrsnici aleja
U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju
Seda jedan te isti čovek polako na ivicu
Kao da je samo za trenutak seo da se odmori
Ili da budan prosanja nešto iz svog života
Koji se dan po dan daleko odmače od obale
I sada kao mali trošni čun
Stoji tako bez pokreta usidren na pučini parka
Dok lađe u zvižduku pune mornara
Prolaze šumno kraj njegovog boka
I nestaju u toplim lukama.

Stevan Raičković
 
Odakle si došao
dosao si iz svih stvari koje sam videla,
iz svih zvukova koje sam cula,
iz lica svih, iz svakog pogleda,
iz svake kapi, svakog mirisa,
iz celova svakog, svakog udarca,
iz svega toga ti si se izvio
ko iz cveca miris, ko plamen iz suharja,
i kad stavim uho na tebe ko na skoljku,
cujem sum gradova kroz koje sam prosla,
i onih kroz koje samo htedoh proci -
odraze vidim dalekih kupola
kako se njisu u bistroj vodi tvog bica;
slusam i gle, prolecu atomi zaboravljenih ruza,
i glasovi iz mrtvih pluca ustaju,
slusam, moj zivot treperi u tebi,
kao ptica u zamku ulovljena.
- Vesna Krmpotić
 
ZALAZAK SUNCA

Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iza crne šume starih četinara.
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad valom.

Opet jedno veče ... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
u blistavoj seni smaragdovih gora -
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me ...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica ...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô,
I nikad se više utješio ne bi'.

Prelijepa pjesma Jovana Ducica

zs8uigqk.jpg
 
PISMO

Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost
veća nego što mogu podnijeti, ponekad,
i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, bilježim svakoga dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje:
najprije ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojčice koja plače,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš i poželim da te čuvam
kad padne veče, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvome prozoru
ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami
ne mogu te odvojiti
od sebe sama.

Zvonimir Golob
 
"Neznosti" - Mita Golic

Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
i lepotom neizgovorenog.

Sustina kazivanja samo je Tisina
onog najglasnijeg u nama,
a jedina prava vecnost
samo velicina prolaznosti.

Da li je vaznije kako To reci ili kako precutati?!

Uvek smo samo ono sto nam nedostaje
ali,
moze li ista tako da se razlikuje od nas
kao mi sami?

Nismo li samo neka granica
sustine i smisla,
ono malo beskraja izmedju nenadjenog i trazenog,
neka najcudnija pogodba Uzroka i Posledice
u izazivanju postojanja?
da li je neizvesnost - mogucnost izvesnog?
da li je sreca - ne znati mnogo...

Nista nije slucajno,
Ili je slucajno Sve?
Covek je ono sto cini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju).

Da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo?

Umetnost vode nije u izvoru,
vec u zedji,
mudrost hleba nije u psenici,
nego u gladi.
(lepota razumevanja pociva u sumnji).

Opravdanje prolaznosti je u stvaranju,
u gradjenju necega sto je najvise Ti!

Da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja?

Da li je vaznije - nadvladati daljine ili znacenja?
Ono najvece sto se moze doziveti nije vecnost, vec Trenutak!
Lepota beskonacnosti - mudrost je konacnog.
Najvece zadovoljstvo nije u posedovanju vec davanju.

Da li je sramota biti nesrecan?

Znam:
najepse Ja nikada nece biti i jedino ja
najlepse Ovde nikada nece biti
i jedino ovde.
i Tamo je ovde
sve,
samo po sebi ponavljajuci se
ostaje neponovljeno...

Da li je postojanje - mudrost moguceg?
Da li je sreca - voleti mnogo?
 
HOROSKOP

Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš
naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da
izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš
žalost i sreću.

Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da
budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš
iskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš
sažaljenja, ili da nemaš milosti.
Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim
četiri stvari. Osim vrline nadanja,
veštine verovanja, vizionarstva budućnosti
i umetnosti strpljenja.

Miroslav Antić
 
LJUBOMORA

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.

Branko V. Radičević
 
DON:
Na granici drzave LJIS
prvo ti uzmu bris,
iz grla i nosa
pregleda se i kosa.

Nista nije slucajno u drzavi LJIS
odmah po dolasku uruceti kis
prvo sto spazis,lepote sve
konj i kobile dve.

Cudni su ti tamo ljudi
staro ,mlado,sve se nudi
da ti znanja malo poda
da ti jaja debelo proda

A ta jaja,u drzavi LJIS
cudna ljuska,jos cudniji obris
no svi gutaju ta zumanca
valjda bolje od belanca

Aparat mi stalno skljoca
neko nekog stalno boca
sve su sestre skolovane
LJISkovane,pelcovane

Zaraze tu ne sme biti
iz flase se mora piti
jes' da svi sve znaju
mir dodje svakom kraju

Dosta videh,da ne zborim
idem kuci da odmorim
svak' ko hoce slatki kis
brze ,brze u drzavu LJIS...
Kliknite za proširenje...
Јутутунска јухахаха

У краљевству Јутутуту
Краљ трин’ести Балакаха
Обећао свом народу
Да ће дати јухахаха (устав).

Само нека буду верни,
Нек војују о свом круху,
Нека ћуте и нек жмуре,
Нек плаћају јухухуху (порез).

Послушни су Јутутунци,
Плаћали су јухухуху,
Ћутали су, жмурили су,
Војевали о свом круху.

А пролећем сваког года
Попне с’ на брег Балакаха,
Па повиче громогласно:
Добићете јухахаха!

У краља су јаке прси,
Грлат ли је Балакаха,
Кад повиче, брда с’ оре –
Јухахаха, хаха, хаха!

Сви се гро’том смејат стану,
Све се тресе брат до брата,
А од смеха, тешка смеха,
За трбух се и краљ хвата.

А шта им је тако смешно:
Ил’ је смешан Балакаха?
Ил’ су смешни Јутутунци?
Ил’ је смешно јухахаха?

Све троје је доста смешно,
Понајвише Балакаха,
Кад озбиљно, милостиво
Проговори: Јухахаха!

Срећни су ти Јутутунци,
Срећан ли је Балакаха,
Кад их тако развесели
Празна речца: Јухахаха!
 
SRBIJA

Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji!
Srbi sede u kafani
Što pijani, što poklani,
Srbi leže pokraj druma,
Iz glava im niče šuma,
A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave.

Srpskog vođu Karađorđa
Ubio je drugi vođa,
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
Dignuti su spomenici,
Sad se svaki Srbin bije
Sa dve svoje istorije.

Srbin samo iz inata
Sekirčetom mlatne brata,
Dok na groblje brat se seli
Srbin se sav sneveseli,
Prazno mu u rodnoj kući,
Ne može se ni s kim tući!
Žao mu je brata, svega,
A dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
Uzme štranjku — obesi se!

Sve su srpske oranice
Same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje!
Leti jato crnih ptica
Preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete,
Pošli Srbi da se svete!

Iz detinjstva vidim sliku:
Lisica na drvljaniku.
Prelaz, zabran i brvine,
Srbija od hrastovine.
Duvar puko sa svih strana,
A unutra sama Nana.
Nano moja ti nas spasi,
Ne daj vatri da se gasi.

Pod zemljom sam ti video lice
Srbijo, zemljo nebesnice,
Pod zemljom teku tvoje Bistrice,
Pod zemljom zvone Gračanice.
Pod zemljom mač tvoj i štit se sija,
Pod zemljom — cela zemlja Srbija.

PetarPajić
 
ODLUKA


Život je sve nešto iz početka.

Juče i prekjuče sutra ne vrede.

Nema na svetu dva ista petka,

dve iste nedelje,

dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?

Ako je jedna ljubav - ćorak,

Odmah se drukčije i lepše sanja.

I kad si najviše tužan i gorak

nekih se novih očiju setiš

i shvatis da letiš… divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?

Da kunja kmezav i da plače?

Svaki put moraš iznova znati

da voliš bolje, da voliš jače.

Ne da se vadiš.

Ne da se tešiš.

Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,

dva ista utorka,

dva ista petka.

Sve nove ljubavi drukčije vrede.

Živi se svaki put iz početka.

Živi se da se nikad ne pada.

Da budeš snažniji posle oluje.

I da se u tvom srcu već sada

Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.


Miroslav Antić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lutkica
Traže srodnu dušu na pogrešnim mestima?
2 3 4
Odgovora
76
Pregleda
1.415
soko stark
soko stark
Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
9
Pregleda
434
prsho
prsho

Back
Top