Staroslovenska mitologija, slike, pesme i poneka reč

Malo o Svevišnjem iz knjige "Udar ruskih Bogova":
SVEVIŠNJI – Kosmički Apsolut koji objedinjuje sve Bogove i čitav kosmos u jednu celinu. Ime Svevišnjeg je – OUM. Svi ostali Bogovi su – manifestacije (hipostasi) i subličnosti Svevišnjeg. Šta je to hipostas, najbolje je objasniti analogijom. Eto, recimo, čovek i jeste čovek. Ali eto, čovek je uzeo plug – postao je orač, ne prestajući da bude čovek. Počeo je da seje – on je sejač, počeo je da kuje – on je kovač, svira na gitari – on je gitarista, čita knjigu – čitalac. Orač, sejač, čitalac – to su hipostasi jednog istog čoveka. Hipostas je – određena funkcija (uloga) u određenom intervalu vremena. Tako i svi Bogovi – to su hipostasi Svevišnjeg. Razlika je samo u tome, što čovek ne može istovremeno da obavlja sto poslova i da bude istovremeno i orač, i bravar, i pekar, a Svevišnji može. Šta su to subličnosti Svevišnjeg? To je takođe najbolje shvatiti prema analogiji sa subličnostima čoveka. Mi često govorimo i čujemo fraze tipa: »Bilo me je strah, ali sam savladao svoj strah«. Šta ova fraza označava? Koga je to bilo strah? Ko je savladao strah? Kao da se radi o dva različita čoveka, iako se govori o jednom istom čoveku – o samome sebi. »Nije mi se htelo ništa da radim, ali sam naterao sebe da uradim taj posao«. Ko to nije hteo? Ko me je naterao? »Rekao sam samome sebi da sam dužan da uradim to«. Ko je rekao? Kome je rekao? Ako sopstveno »Ja« nema strukturu, onda su sve navedene fraze besmislene. Ali ustvari sve one imaju sasvim jasan smisao. Zašto? Zato što naše »Ja« ima strukturu i sastoji se od mnoštva malih različitih »Ja« – subličnosti našeg velikog »Ja«. Unutar nas živi mnoštvo subličnosti – različitih bića koja imaju različit karakter, različite interese i različite ciljeve: plašljivac i heroj; lenjivac i radnik: optimista i pesimista; pragmatik i romantičar; siguran i nesiguran; aktivan i pasivan; pohlepan i darežljiv; dobar i zao i t.d. – stotine različitih subličnosti. I sva ta armija bića živi unutar našeg »Ja« i predstavlja deo našeg »Ja«. Kada smo rekli: »Bilo me je strah, ali sam savladao svoj strah«, onda to označava da je subličnost »heroj« našeg »Ja« pobedila subličnost »plašljivac« našeg »Ja«. Kod svih ljudi subličnosti svoga »Ja« su različite, pa čak i po dimenzijama. Kada za nekoga kažemo da je hrabar, znači da subličnost »heroj« zauzima u njegovom »Ja« naprimer 4%, a subličnost »plašljivac« u njegovom »Ja« zauzima 0,5%. Kod plašljivca taj odnos subličnosti je suprotan. Analogna je situacija sa Svevišnjim. Svevišnji nije apsolutno dobro. On ujedinjuje sve: i dobro i zlo, i ljubav i mržnju, i život i smrt, i građenje i rušenje, i sve, što postoji, čitav kosmos, sve bogove. On je apsolut. On je iznad pojmova dobro i zlo. Dobro i zlo su za njega – samo subličnosti, njegova sredstva upravljanja. Za Svevišnjeg zlo je – neizbežan elemenat bez koga nije moguć harmoničan razvoj. Ali on sledi za odnosom dobra i zla i ciklično reguliše to stanje. Svi Bogovi – to su »ruke« ili »instrumenti« Svevišnjeg, pomoću kojih on upravlja tim svetom. Ali te »poluge« nisu pasivne, one imaju svoju sopstvenu slobodu volje, one su subličnosti Svevišnjeg. Zato je nemoguće poklanjati se Svevišnjem, ne ukazujući put prema njemu, pošto to označava poklanjati se odmah svim Bogovima, uključujući i Satanu. Moguće je poklanjati se Svevišnjem samo konkretnim putem prema njemu, naprimer putem svetlih Bogova: Svaroga, Peruna, Velesa. Međutim prema Svevišnjem je moguće ići i putem zla, putem đavola. A to znači gubiti svoju dušu, dobiti određenu karmu i odgovarajuće mogućnosti reinkarnacije. Principijelno je važno što Svevišnji – nije jedinstveni Bog, to je svevišnji Apsolut. Jedinstveni Bog – to su lažne izmišljotine satanista-jednobožaca, koji teže da od ljudi sakriju znanja, da pokažu da je Bog jedan, nedeljiv i da nema unutar sebe strukture. Svevišnji ima strukturu, i ljudima se daje mogućnost da iz te strukture izaberu bele ili crne sile. Jedinstvenim bogom sebe naziva đavo ili satana, da bi od ljudi sakrio postojanje drugih svetlih Bogova. Još jedna analogija – čovek kao organizam. Čovek sa spoljašnje strane predstavlja jedan organizam, jednu celinu. Sa druge, unutrašnje strane, čovek ima strukturu – to jest ima razum, srce, pluća, jetru, creva, tanko crevo, zajedno sa njegovim sadržajem. Ako se nalazite unutar organizma i imate slobodu izbora, onda Vam je dato da birate gde vam je bolje da se nalazite: u srcu, u glavi ili još negde.
 
ROD - isti izvor:
ROD (u Induizmu Brahma) – prvobitno ispoljavanje Svevišnjeg Apsoluta, tvorca čitavog sveta. Do njegove pojave čitava vasiona se nalazila u stanju »nepostojanja« (u Induizmu to stanje se naziva Parabraman), to jest nije bilo ni Bogova, ni materije, ni prostora, ni vremena, ni vidljivog ni nevidljivog sveta. Rod je – dvopolni Bog, koji ima u sebi i muški i ženski početak. Rod je – otac Bogova, Rod i majka Bogova. Zatim je Rod izdvojio iz sebe odvojen muški početak Boga Svaroga i ženski početak Boginju Ladu. Iz svog lika Rod je izrodio Boga sunca Ra. Rod je izrodio takođe svetu Kravu Zemun i Kozu Sedun, i iz njihovih sisa se razlilo mleko i postala naša galaktika. U astronomiji naša galaktika se naziva »Mlečni put«. Eto zašto se reč »mlečni« u astronomiji ne objašnjava. Rod je izrodio i Svetsku Patku, koja je izrodila mnogo Bogova – demona. Osnovna funkcija Roda je – rađanje. Učestvuje u svim rađanjima, uključujući rađanje svakog čoveka. Odavde potiču reči: »roditelji«; »rodbina«; »Rodina« (domovina); »narod«; »priroda« (pri Rodu), »plodorod« (plodovi roda); »urožaj« (letina); »rodnik« (izvor); »urod« (oštećen rod); »poroda« (rasa); »vodorod« (vodonik); »ugljerod« (ugljenik); »kislorod« (kiseonik). Kada se rađa svaki čovek, njegova namena se upisuje u knjigu Roda. Ta knjiga se ne nalazi na jednom mestu, ona je razdeljena, ona je zapisana u samom čoveku, u svakoj njegovoj ćeliji u vidu genetskog koda. Kada Rod za novorođenog čoveka piše tu knjigu, onda polovinu genetske informacije on uzima od oca deteta, drugu polovinu od majke (genetičari to nazivaju nasledstvom). A ponekad Rod dodaje nešto i od sebe (genetičari to zovu promenljivošću). Kada se kod čoveka pojavljuju pozitivne osobine, kojih nije bilo ni kod oca, ni kod majke, onda kažu: »To je od Boga« (a može biti i od đavola). Genotip čoveka određuje granice, u kojima postoje sposobnosti i sloboda volje čoveka. Ne postoji slučajno kod Rusa poslovica: »Šta je u Rodu zapisano, to se ne može preskočiti«. Ali ipak te granice slobode volje nisu male, one su dovoljno velike za zemaljski život čoveka. Osim toga, ako čovek ume da napravi pravilan izbor između dobra i zla i uspostavi vezu sa belim Bogovima kosmosa, onda on može izaći izvan svojih ličnih genetskih granica i crpsti sile i znanja od tih belih sila. Ako pogreši, onda će on biti igračka u rukama crnih sila: Crnog Boga i Satane. Primetimo da problem izbora dobra i zla (ili problem izbora konkretnih Bogova) nije jednostavan. Ne može se izabrati sam Svevišnji. To je isto što i uopšte ne vršiti izbor, pošto je Svevišnji – sav kosmos, sve njegove sile i bele i crne. Svevišnji daje mogućnost čoveku da izabere između dobra i zla, to jest između konkretnog svog ispoljavanja unutar kosmosa. Veoma je važno što veza ljudi sa kosmičkim silama nije jednostrana (samo od Bogova prema ljudima), već je dvostrana: i od bogova ka ljudima, i od ljudi ka bogovima. Mi možemo da dajemo snage sile svoje duše belim bogovima, a možemo i crnim, u zavisnosti od našeg shvatanja i izbora Bogova. Prilikom pravilnog izbora Bogova i uspostavljanja veze sa njima (preko egregera) čovek izlazi izvan mogućnosti ličnosti i crpe informaciju, znanja i sile iz kosmosa. Sva genijalna otkrića čovečanstva – to nisu otkrića konkretnih ličnosti, već predaja znanja Bogova preko tih genijalnih ličnosti. Kada kažemo da je Njutn otkrio zakon teže, to u suštini ne znači da je Njutn otkrio zakon teže, već su Bogovi preko Njutna predali čovečanstvu znanja. Njutn je samo pomoću svog talenta i rada umeo da uspostavi vezu sa svetlim Bogovima kosmosa. U tome je njegova veličina i njegova genijalnost. To nije dato svakome. Genijalni Mocart, kada je pisao muziku, uvek je nesumnjivi izjavljivao da to ne stvara muziku on, već Bogovi preko njega predaju muziku ljudima. Ideja indijskog Boga Brahme potiče iz ideje ruskog Boga Roda i ona je njena analogija.
 
Malo o Svevišnjem iz knjige "Udar ruskih Bogova":

Ta knjiga Vladimira Istarhova nije vredna pomena. Zaista, u njoj se nalazi toliko raznih obmana, laži, netačnih informacija i izmišljotina, da pokoja ideja o kojoj bi se možda i moglo raspravljati biva zasenjena sveukupnom glupošću. Slovensko rodnoverje autoru je poslužilo da namami čitaoce kako bi im mogao plasirati svoje političke stavove. U čitavoj knjizi samo u jednoj glavi se posvećuje pažnja božanstvima, ostatak je politikanstvo. Upravo u tom delu knjige, za šta su primer dva citata koja si naveo, nema trunke izvorne slovenske duhovnosti. Sve zavijeno u oblandu Nju ejdž kvazi spiritualnosti, sa kojekakvim brkanjem pojmova.

Primer neka bude ovaj citat:
Zato je nemoguće poklanjati se Svevišnjem, ne ukazujući put prema njemu, pošto to označava poklanjati se odmah svim Bogovima, uključujući i Satanu. Moguće je poklanjati se Svevišnjem samo konkretnim putem prema njemu, naprimer putem svetlih Bogova: Svaroga, Peruna, Velesa. Međutim prema Svevišnjem je moguće ići i putem zla, putem đavola.
Kakve veze judeo-hrišćanski pojam Satane ima sa slovenskim rodnoverjem. Odgovor je jasan, nikakve.
Iz toga sledi da se u slovenskoj mitologiji ne može govoriti o podeli na dobra (svetla) i zla (tamna) božanstva. Takva podela je besmislena.

Za njegovu fantazmagoričnu priču o Rodu, pored frljanja sa terminima iz Hinduizma zaslužan je sigurno i Asov, kao jedini izvor koji Istarhov koristi. A koji je opet izmišljao božanstva i njihove međusobne odnose bez ikakvih korena u verovanjima slovenskih naroda. Pričice o kojekakvim božanstvima stvoriteljima, kozama i patkama su jednostavno izmišljene, nastale u dvadesetom veku u Rusiji iz bujne mašte Asova. I nemaju nikakvih osnova u narodnom usmenom stvaralaštvu. To sve ne bi bilo problematično da se takve knjige vode kao epska fantastika, međutim problem nastaje upravo kada se takva delu počnu poturati kao literatura za proučavanje slovenske mitologije.

Toj knjizi se može prigovoriti još mnogo stvari.
Najbolju ocenu te knjige na srpskom jeziku izneo je Milan Petrović u članku "Koga udaraju Istarhovljevi bogovi?".
Čitav članak se nalazi ovde: http://www.svevlad.org.rs/rodoved_files/petrovic_kritikaistarhova.html
Izdvojiću samo deo iz zaključka:
„Циљна група књиге „Удар руских богова“ је популација коју чине незадовољни, млади, недовољно образовани појединци, као и они који су разочарани у аврамске религије или су настројени против њих. Те је особе лако преварити, подвалити им и сервирати им фалсификате, измишљотине и накарадна тумачења. Њих је лако обманути, јер немају нити довољно знања да сами ухвате В. А. Истархова у лажи, нити умеју сами да истраже истинитост тврдњи које он износи, нити имају довољно развијено критичко мишљење да га ухвате у контрадикцији.

В. А. Истархов покушава читаоца да убеди да ће уколико почне да бесомучно мрзи Јевреје, одмах постати веома интелигентна особа, особа чији ће коефицијент интелигенције магично, преко ноћи, постати висок, а та ће особа моћи себе сматрати равној најпознатијим личностима људске историје. Модерна наука, по В. А. Истархову ништа не зна, тако да се његови поклоници, који су по правилу необразовани, не требају стидети што су незналице. Ко год мисли да је у књизи нашао нешто ново, што до сада није знао је или у озбиљној заблуди или има озбиљних рупа у свом знању.

„Идеологија нацизма - то је ударац паганских Богова по јудохришћанству, комунизму и ционизму.“ и „Хитлер – то је ударац паганских Богова по јудохришћанству, комунизму и ционизму.“, при крају књиге износи В. А. Истархов, јасно откривајући шта стоји иза наслова његове књиге „Удар руских богова“ и коју идеологију заступа. То је покушај да се словенска религија изједначи са нацизмом, да се словенска митологија, култура и традиција и предање, обичаји и обреди словенских народа асоцијативно повежу са геноцидом, етничким чишћењем, тоталитаризмом, нацизмом и фашизмом. Ту лежи и одговор на питање с почетка чланка: „Кога ударају Истарховљеви богови?“ – ударају управо словенско родноверје, дискредитујући словенску религију приказујући је као идеологију која има многе додирне тачке са нацизмом. Тај исти аргумент користе јудео-хришћански фундаменталисти и милитантни атеисти антисловенске оријентације, када критикују словенско родноверје, а В. А. Истархов им послушно обезбеђује муницију за њихове нападе.“


Strašno je što je upravo ovakva literatura našla put do čitalaca u Srbiji i što se radovi poput ove Istarhovljeve knige, Veles Knjige, knjiga Asova ili inglističkih pamfleta Hinjeviča prevode na srpski sve u cilju širenja određenog kulta. Navedena literatura nema veze sa slovenskim rodnoverjem, u smislu da ne sme biti korištena kao izvor u proučavanju, jer podaci koji se u njoj nalaze ne oslikavaju veru Slovena. Štaviše, upravo ovi radovi nanose najveću štetu slovenskom rodnoverju, širenjem sopstvene propagande.
 
11391627_997506320273150_5944678508846270786_n.png
 
Kakve veze judeo-hrišćanski pojam Satane ima sa slovenskim rodnoverjem. Odgovor je jasan, nikakve.
Iz toga sledi da se u slovenskoj mitologiji ne može govoriti o podeli na dobra (svetla) i zla (tamna) božanstva. Takva podela je besmislena.

I dalje mi ne da da dodelim reputaciju.... Ispada da bih morao da pratim teme koje me ne interesuju i hvalim ljude koji ne zaslužuju, da bih mogao da ponovo pohvalim nekoga ko to zaslužuje.
Inače - potpuno se slažem sa kompletnim komentarom, ali mi je bila potrebna provokacija :) da izazovem takvu reakciju - iz koje sam opet ja nešto naučio ;)
 
Што више читам - више стичем утисак да је Исус, током својих "изгубљених година" био на пропутовању кроз пределе насељене Србима/Словенима. Усвојио веру домаћина и вратио се да је пренесе својим сународницима. Сви Словени верују да су деца Богова и одатле његова интерпретација да је Божији син. Сви спомињу Свевишњег... Каснији "наследници" су прекрајали како је то одговарало њиховим умним капацитетима и политичким претензијама и као резултат имамо 50 нијанси хришћанства и скоро исто толико ислама...
 
Сретен Петровић пише: "Вук и пас као демонска бића "Нама је из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом.. ..У каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутрашњој вези. За Србина се нпр. каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук [...] митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа". Веселин Чајкановић Веома је сложено питање о карактеру односа два демонска лика: пса и вука. Анализа нашега фолклора и у томе посебно народне књижевности указује на митолошку блискост ових бића. Као што је пас пратилац чобанина, тако је он пратилац и самог божанства које се идентификује са чобанином. Чобанин је отеловљење врховног бога који долази у кућу за време божићних празника, а његов животињски или териоморфни облик јесте вук, који је у словенској и индоевропској традицији "чобанин овцама", као што се и пас каткада сматра за "чобанина". Нема никакве сумње да је ова древна митолошка представа, како рекосмо, послужила касније и самом хришћанству да се лик Христов обликује у форми "доброг пастира".
Атрибути вука као хтонског и лунарног митског лика. Митско обликовање "вука" кореспондира са источно словенским божанством господара шуме, животиња и птица, које је неговано у Русији, Белорусији и, делом, у Украјини, и које се овде појављује у форми лешиј. Словенски лешиј или леши, лесовик, лесовиј. Према мишљењу Мошинског, на Балкану се код Јужних Словена ово биће појављује у лику вучјег пастира, кога у Украјини називају и вучјим богом, који се замишља као бели вук.Доцније је са пријемом хришћанства овајбели вукдоведен у блиску везу са св. Ђорђем белим херојем, који јаше ноћу на коњу, чиме се јасно оцртава и у старијем словенском лику "вука" и у "св. Ђорђу" њихова лунарна и хтонска конфигурација. Кулишић и Чајканиовић сматрају да се хтонска и лунарна природа "митског вука изражава у вјеровању да је овај вук сакат, хром", у чему се слажу и руска и бугарска а и српска верзија "митског вука" (Кулишић, 1979: 45). Вук је, дакле, териоморфни облик древног српског врховног бога. "Териоморфни" митски ликови су по превасходству хтонски и лунарног су карактера. О томе на другом месту Кулишић примећује: "Чињеница да је вук предводник [...] био хром указује да је и наш митски вук. 'кривељан' [...] могао представљати и лунарно биће, јер саката митска бића, по општем вјеровању, представљају мјесец" (Кулишић, 1973: 200). Ову представу налазимо, осим у српској и у митологијама других народа. Навешћу део једне карактеристиччне приче, чији је садржај у томе да је после много перипетија вук постао вишестрано осакаћен. У овој причи је интересантно и то што су повезани "вук" и велико хтонско божанство "Баба". "Вук се је побоја још већега белаја па нагне испод тога растића - без ува, мршав, гладан, пробијена чела, крљавијех зуба, издрпанијех ногу, кусаст, преварен и преб'јене гребенице - и потече кроз Шужањску Драгу и оде на Висибабу изнад Бабиног Потока и дође у Рудо Поље [...] и онђе крепа" (Бубало, 1936: 82). 2. Култни карактер вука. Код балканских Словена, Срба и Бугара пре свега, у време јесењих вучјих празника, Мратинаца, посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући: да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ и облик врховног српског Бога. Виша форма, соларни карактер Бога, симболички се сада представља у појави Змаја, који претпоставља Сунце у узлазној линији.
Вук и пас у обредној и магијској пракси. За време Мратинаца, тзв. вучјих празника, жене не смеју ништа радити у руке, посебно се не сме додиривати вуна, као форма "нечисте" материје, а све из поштовања према митском вуку. Народно објашњење гласи: не сме се ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О демонској природи вука, како смо рекли, веома јасно говори и наше веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: неиоменик, каменик, ала, дивјина. Посебно је забрањено вука спомињати о Божићу. Код Срба и Црногораца, наглашава Кулишић, за време празника из зимског циклуса, нарочито Светог Томе и Светог Арханђела Михаила - чија је функција била да заклапа, и по потреби, а ради одмазде и кажњавања непослушних и неверних чобана да отклапа чељусти вука затим за време Мратинаца, Божића, св. Саве, пролећног ђурђевданског празника, обављао се низ магијских радњи ради заштите од вукова. Као и "змији" тако се и "вуку" о Божићу приноси одговарајућа жртва. "Извори XV вијека у Западних Словена спомињу обичај позивања вука на објед, како би на тај начин сачували овце од вукова [...]. И у неким крајевима Србије био је обичај да се о Божићу изнесе на раскршће вуку вечера од свих јела са трпезе. На Косову су на Бадњи дан спремали за вука нарочити колач који би навечер домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку" (Кулишић, 8, 1973: 198,199). Бугарски етнолог Василев је дао широки опис обичаја у Бугарској који се упражњавају око Мратинаца, и који у доброј мери кореспондирају са онима у источној Србији, дакле, на простору некадашње Тракије. време Вучјих празника жене не раде скоро ништа. Не преду, не плету, не ткају, да не би додиривале вуну. Верује се ако се не поштује та забрана, вуци ће појести овце [...]. Раширено је занимљиво веровање, да ако би муж био сахрањен у одећи која је прављена ових Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака (вампира)" (Василев, 1985: 132). Митолози су доказали да је језичка форма "вукодлак" типично јужнословенска, и да словенско веровање да се душа после смрти инкарнира у "вука" - отуда "вуко-длак", говори у прилог култу "вука" код Словена посебно Јужних. "Длака" значи "кожа", "крзно". Према Петру Скоку реч длака "није свесловенска, него само јужнословенска". Исто тако, народно веровање да су вукодлаци "појели месец", да је "пас на месецу" указује на лунарну природу "митског вука". Кулишић је сасвим у праву када сматра како "словенска вјеровања о вуку садрже извјесне тотемистичке елементе, а да представе о митском, хромом, понекад и бијелом вуку очито садрже вјеровања о хтонско-лунарном бићу" (Кулишић, 1979: 50). Укратко, вук и пас имају важну улогу у народној религији, а посебно у божићним обичајима. Од етнолошки изузетне важности је чињеница да се на два веома значајна, ако не и најзначајнија хлеба сточарског народа источне Србије, на "кући" и "овчарници", појављује симболичка ознака за пса. "Пас" је најчешће постављен на улазу "куће" домаћина, односно "тора" у којем се чува стадо. Структуралистички посматрано, ми јасно запажамо како наш врховни бог у форми вука/пса, с једне стране, и Бадњи дан кога симболизује огањ, са друге стране, стоје у блиском односу. У једној успутној опасци Мирче Елијаде је показао да ова престава има дубље и древније корене. Наиме, и сам индијски Агни је повезан са псом и вуком. "Он се (Агни) због своје улоге при спаљивању лешева назива 'ждерачем меса' и понекад упоређује са псом или са шакалом" (Елијаде. I, 1991: 179). Уосталом, и једна наша пословица која гласи: "Срећан као пасу Хришћанској цркви, јер не смије завирити у њу" (Караџић, 1987: бр. 5064) указује на то да је пагански "пас" постао у хришћанству "нечиста" животиња и да је у истом смисаоном односу као што је то и пагански врховни бог, чији је супститут лик "ђавола". Обоје припадају "нечастивим силама". Како рекосмо, вук и пас су у многим религијама лунарне животиње. Дакле, и пас је повезан са Месецом, па се често, у народним казивањима, препознаје на месечевим пегама. И не само то. У једној нашој причи дознајемо како је пас дохватио месец и одгризао му парче. Било како било, пас је домаћа форма, двојник вуков, или он је добри лик "вуков"."
 
Sa zadovoljstvom obaveštavam zainteresovane da je izašla nova knjiga Radomira Ristića, "Witchcraft and Sorcery of the Balkans". Nažalost, samo na engleskom, ovde nije bilo zainteresovanih izdavača...

http://www.threehandspress.com/item/witchcraft-and-sorcery-of-the-balkans

Balkans_Web_Cover.jpg

Zainteresovani su oduševljeni!:)
Inače Radomir koristi i pseudonim ''Podunavski'' (Radomir R Podunavski) pod kojim je izdao knjigu ''Tradicionalno balkansko veštičarstvo''. Ne treba ni da ti pomenem da je imam i naravno odmah pročitala u jednom dahu
Tako da ima na srpskom, :zper:izdala Esoteria, gde Vlada to da ne izda
ovo je ta knjiga
TRADICIONALNO-BALKANSKO-VESTICARSTVO-Radomir-Podunavski_slika_XL_38330357.jpg
 
Poslednja izmena:
Rade mi je dugogodišnji prijatelj. :) Inače njegova knjiga koju je Vlada izdao je prilično iskasapljena, nelektorisana i sa neisplaćenim autorskim honorarom, klasika za Vladu. Pun originalani Radetov tekst je samo u knjizi koja je izdata na engleskom. Ovo što sam linkovao je drugo izdanje, sa mnogo informacija, rituala i praksi kojih nije bilo u prvoj knjizi, praktično nova knjiga. Ima u planu i treću.
 
Rade mi je dugogodišnji prijatelj. :) Inače njegova knjiga koju je Vlada izdao je prilično iskasapljena, nelektorisana i sa neisplaćenim autorskim honorarom, klasika za Vladu. Pun originalani Radetov tekst je samo u knjizi koja je izdata na engleskom. Ovo što sam linkovao je drugo izdanje, sa mnogo informacija, rituala i praksi kojih nije bilo u prvoj knjizi, praktično nova knjiga. Ima u planu i treću.

Nisam ni sumljala da se poznajete
A i pretpostavila sam da je ovo izdanje dopunjeno i upgradeovano
A i omot je autentičan
Ovaj Vladin je beskrupulozno maznut sa neta
Spremila sam ti nešto-
Za diplomski sam radila Borhesov "Priručnik fantastične zoologije"-opremu knjige
Jednu priču iz te knjige o Larvama
Odatle je ona moja Banshee koja ti se sviđa
Kad budem pri compu
 
Poslednja izmena:

Back
Top