Poslušanje i opasnost raskola

[Nina]

Poslušanje je jedan od najtežih i najuzvišenijih podviga u životu hrišćanina. Ukrotiti sopstveni ego, smiriti volju i predati je Božijem promislu kroz ustrojstvo Crkve znači pobediti samoga sebe, a to je, po rečima svetih otaca, najveća pobeda. Upravo nedostatak poslušanja bio je uzrok padova ne samo pojedinaca, već i čitavih zajednica, pa čak i episkopa. Kada se odbaci hijerarhijski poredak i sabornost, dolazi do raskola – a raskol je, po svedočanstvu Svetih Otaca, najteži greh posle jeresi.

Sveti Jovan Zlatoust veli: „Ništa ne razdražuje Boga kao raskol; čak ni krv mučeništva ne može oprati greh onoga koji razara Crkvu.“ (Hom. XI in Ephes.) Isti duh nalazimo i kod Svetog Kiprijana Kartaginskog: „Ko nema Crkvu za Majku, ne može imati Boga za Oca.“ (De unit. Eccl.) Ovim rečima jasno se ističe da je Crkva uslov i prostor spasenja, jer je ona, kako kaže Sveti Ignjatije Bogonosac, „mesto gde je episkop, tamo je i Crkva.“

 

[Nina]

Jedna od scena pakla, na južnom zidu priprate, prikazuje i da će neki nedostojni arhijereji (jeretici, srebroljupci…) završiti u paklu.
Smatra se da je Sveti Sava idejni tvorac mileševske freske Strašnog suda.

 

[Nina]

Arhimandrit Rafail Karelin savremeno sažima ovo predanje: „Gospod je stvorio Crkvu s jasnom strukturom gde hijerarhija služi kao karike koje sjedinjuju čoveka s Bogom, svojevrstan kanal posredstvom kojeg se blagodat izliva na zemlju.“ Zato ispadanje iz ovog kanala blagodati znači gubitak samih sredstava spasenja. Van Crkve mogu postojati samo subjektivni doživljaji i emocionalna nadahnuća, ali ne i realno prisustvo blagodati.
Istorija nas uči da su raskoli uvek ostavljali pustoš za sobom: narodi su slabili, vernici duhovno propadali, a misija Crkve u svetu bivala izobličena. Zato je za hrišćanina najsigurniji put – ostati u poslušanju, u sabornosti, unutar jedinstvenog tela Crkve, gde Duh Sveti dejstvuje i daruje život večni. (D.N.)